Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар
Након октроисања устава организовани су први и једини избори за Сабор Босне и Херцеговине. У веома комплексном изборном систему било је предвиђено да за бирачко право важи имовински изборни цензус. Заправо, бирачко право (активно и пасивно) било је зависно од социјалног статуса грађана Босне и Херцеговине. Такође, бирачке заједнице биле су груписане према сталешком, куријалном систему, а унутар њега подељене у складу са конфесионалним принципима. Постојале су три курије, од којих је прва била подељена у два разреда. Први разред у оквиру прве курије био је резервисан за малобројну муслиманску земљопоседничку аристократију. Унутар ове курије било је око четиристо педесет бирача (396 муслимана), који су плаћали директни имовински порез у износу сто четрдесет круна. Други разред чинили су бирачи који су плаћали петсто круна осталих, директних пореза. Другу курију чинили су бирачи из редова чиновника, интелигенције, као и становници градских насеља. Преосталу, трећу курију, чиниле су масе сеоског становништва, њих око сто педесет хиљада. Предвиђено је да Сабор има деведесет два посланика од којих је двадесет било вирилних, односно оних које је због свог социјалног статуса или професије именовао лично цар и краљ. Од седамдесет два преостала посланика осамнаест је бирала прва курија, двадесет друга и тридесет четири трећа. То је у пракси значило да један глас првог сталежа вреди као сто педесет шест гласова трећег сталежа. Такође, изборним законима било је дефинисано да најбројнија конфесионална заједница, односно православци, буду заступљени у Сабору БиХ са тридесет једним мандатом, муслимани са двадесет четири, католици са шеснаест и Јевреји са једним послаником.
На изборима за Сабор у мају 1910. године највећи број мандата освојила је Српска народна организација, односно тридесет један (сва посланичка места предвиђена за православце). Муслиманска народна организација добила је сва посланичка места предвиђена за муслиманску заједницу, тј. двадесет четири, док се хрватска католичка заједница поделила. Хрватска народна заједница освојила је једанаест мандата, а Хрватска католичка удруга пет. Међутим, убрзо је један посланик из редова Хрватске католичке удруге прешао у клуб посланика Хрватске народне заједнице. За првог председника Сабора цар је именовао лидера Муслиманске народне организације Али-бега Фирдуса, који је ускоро преминуо. На упражњени положај дошао је Сафвет-бег Башагић, који је неговао снажне антисрпске сентименте. Први потпредседници Сабора били су др Никола Мандић и Глигорије Јефтановић. Рад првог сабора био је обележен сукобима између свих конфесионалних заједница. Хрватски посланици били су апсолутно против решавања аграрног питања, које је онемогућавало успостављање сарадње између Српске народне организације и Муслиманске народне организације. Са друге стране, оштрицу својих политичких напада усмеравали су према свим групацијама из Српске народне организације, посебно према Петру Кочићу који је једини заступао интересе сеоског становништва и то не само српске националне провенијенције. Правашки дух хрватске политике у БиХ немилосрдно се сударао са стаменом и опрезном политиком СНО, која је била осокољена тек након победа Србије и Црне Горе у балканским ратовима. Милитаризација аустроугарске управе у БиХ, посебно након одласка Апела и Кучере са положаја поглавника и цивилног адлатуса, није била умањена чињеницом да је од 1903. до 1912. године заједнички министар финансија (самим тим и врховни управитељ БиХ) био, наводно либерални Стефан Буријан. Постоји утисак да националне заједнице у БиХ, али и саме аустроугарске власти нису примећивале да се унутар политичког тела становништва у областима (нарочито када је реч о српском етничком корпусу) генерише једна нова, активна и млада генерација, изразито револуционарно и борбено опредељених заточника мисли о националној и социјалној слободи. Први окршај „Младе Босне“ са окупационим властима биће покушај Богдана Жерајића да изврши атентат над Маријаном Варешанином, аустроугарским генералом из Хрватске и поглаваром Босне и Херцеговине и то на сам дан отварања првог заседања тек изабраног Сабора. Атентат није успео, али је представљао заметак једне нове, у свему европске, политике омладинског и општенародног отпора српског народа против оних који на Босну никада нису имали право.
„Социо-демографска тканина“ данашње структуре ове унесрећене и суштински непостојеће државе „изаткана је“ управо у доба окупаторске и у свему колонијалне владавине Хабзбуршке монархије. Уз подстицај аустроугарских власти наведена „тканина изаткана је“ тада од „нити“ постфеудалног, протограђанског национализма код једног дела муслиманске интелектуалне и политичке заједнице, а свакако и у оквирима хрватског политичког покрета обликованог од стране прозелитистички опредељених и шовинистички устројених кругова римокатоличког клера и интелигенције. У односу на српску грађанску мисао и њене аутохтоне слободарске тежње, хрватска национално-духовна вертикала у Босни и Херцеговини све до краја постојања Аустроугарске остала је ограничена на „преузимање“ правашких, шовинистичких политичко-идеолошких вредности негованих од стране франковачког покрета унутар земаља тзв. Троједне краљевине. Дата околност условила је фактицитет да хрватски национални покрет у Босни и Херцеговини никада није успео да генерише аутентичан и аутохтон приступ његових националних (политичких и академских) елита у процесима отклањања препрека у реализацији и афирмацији националних интереса и циљева хрватског народа у Босни и Херцеговини. Поменуто стање унутар националног и политичког покрета хрватског народа у Босни и Херцеговини опстало је до данас и представљало је главни узрок онемогућавања било којих поступака који би водили према успостављању нужне српско-хрватске сарадње у оквирима нефункционалних правно-политичких и квазидржавних творевина, или субјективитета на просторима до 1918. године анектираних области. Једноставно, од времена изградње националног идентитета хрватског народа детерминисање и артикулисање његових националних интереса у Босни и Херцеговини остало је под искључивом дискрецијом политичких кругова хрватства у Загребу.
У описаној чињеници препознајемо разлоге због којих је након пропасти Аустроугарске, а између два светска рата хрватски национални покрет у Босни и Херцеговини био потпуно пасивизиран и инкорпориран у политику опште националне странке – Радићеве и Мачекове Хрватске сељачке странке. Такође, најмонструознији облик франковачког примитивизма, шовинизма и расизма негован од краја XIX века на просторима Босне и Херцеговине готово као једини вектор националног ризорђимента, трансформисао се у „убилачку машинерију“ хрватске националне политике у оквирима злочиначке НДХ, одговорну за непојмљиве сегменте геноцида над српским народом у Другом светском рату. Хрватски национални идентитет није развијан на принципима грађанског преображаја друштва, устројеног на политичким вредностима и идејама Француске револуције, што је био случај са српским националним корпусом у Босни и Херцеговини. Сукоб између ова два идентитета онемогућио је природну дисолуцију Босне и Херцеговине као продукта аустроугарске колонијалне политике, а на неки начин дозволио је опстанак тог субјекта до нашег доба. Управо тај сукоб био је искоришћен у политици афирмисања муслиманског (касније бошњачког) идентитета те материјалистичког схватања о потреби очувања политичко-правне структуре Босне и Херцеговине на институционалним фундаментима османлијске и аутроугарске окупације, а у руху самуправног социјализма у време и од стране комунистичких власти. Тај субјективитет неодрживе државе послужио је спречавању решавања националих питања на западном Балкану, а пре свега како не би дошло до присаједињења највећих делова Херцеговине и Босне својим матицама – Србији и Хрватској и у крајњој линији како не би била заокружена обнова српске државности на њеној целокупној историјској и етничкој територији. Тој сврси БиХ и данас служи, као и судбина свега триста хиљада преосталих Хрвата у овој квазидржави. Схватају то и херцеговачки и босански Хрвати, без обзира што нису у стању да у свој незавидан статус „убеде“ и политички Загреб.
Велику захвалност дугујем др Радовану Ј. Субићу, из разлога што ми је његова докторска дисертација представљала снажан ослонац приликом разумевања дате теме и израде овог рада.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Екмечић, Милорад (1983). „Друштво, привреда и социјални немири у Босни и Херцеговини“. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 555–603.
Екмечић, Милорад (1983). „Национални покрет у Босни и Херцеговини“. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 604–648.
Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882–1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
Краљачић, Томислав (2014) [1992]. „Аустроугарски планови о стварању етничког зида у источној Босни у Првом свјетском рату”. Могуће стратегије развоја Србије. Београд: САНУ. стр. 930–936.
Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918-1941. godine”. Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7–41.
Радојевић, Мира (1995). „Споразум Цветковић-Мачек и Босна и Херцеговина“. Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Београд: Историјски институт САНУ. стр. 123–133.
Radojević, Mira (2000). „Srpsko-hrvatski spor oko Bosne i Hercegovine i Vojvodine u periodu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“. Dijalog povjesničara-istoričara. 2. стр. 325–339.
Субић, Радован Ј. (2021). Аустроугарска и Хрвати у Босни и Херцеговини (1903–1914), Београд (докторска дисертација).
Остави коментар