Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Уколико се сагласимо да је данашња Босна и Херцеговина земља неупитног апсурда, дужни смо да понудимо одговор на неумитно питање – да ли је она то одувек и била?! Можда питање није сасвим адекватно из разлога што територију данашње Босне и Херцеговине, односно различита социјално-политичка уређења и структуре које су из њих произилазиле од средњег века до савремених дана, не можемо да посматрамо на једнообразан начин. Многи историјски процеси и стања који су пратили вишевековни развој земаља Босне и Херцеговине условили су генезу веома диверзификованих поимања овог западнобалканског простора, нарочито у политичко-повесном смислу. Упркос различитим епохама и њиховим карактеристикама, до 1878. године и Берлинског конгреса важио је можда и једини „аксиом” у научном, историјско-етнографском и филозофско-политичком детерминисању Босне. Наиме, Босна је у етничком и историјском посматрању ових географско-политичких области перцепирана као српска земља, а од обнове државности у Србији и Црној Гори, крајем XVIII и почетком XIX века, сматрана је и за сферу интереса српског етницитета и његових националних држава са центрима у Београду и Цетињу. Дакле, упркос комплексности њене социјално-културолошко, посебно конфесионално-етничке структуре и политичког положаја (нарочито након интезивног процеса исламизације у времену османлијске владавине), тешко бисмо поменуте области могли да окарактеришемо „као земље апсурда”. Заправо, „апсурд је увезена вредност” у Босну и Херцеговину, настала (несумњиво и због процеса исламизације) после 1878. године, тј. од времена када је Аустроугарска добила мандат да „васпостави европску цивилизацију” у овим до тада, како поједини аутори тврде, добрано заборављеним, а у многим погледима оријентализованим областима.
Међутим, постављамо питање у којим сегментима се састоји тај „историјски апсурд” када је реч о детерминисању Босне и Херцеговине као политичког или државно-правног субјекта, затим зашто кажемо да је он настао кад је Аустроугарска окупирала ове земље 1878. године, те због чега бисмо ову данашњу западнобалканску државу назвали, чак и политичким и међународнополитичким парадоксом? На првом месту, чињеница да је једна древна, у том тренутку постфеудална, политички и културолошки анахрона и као субјект међународног јавног, али и унутрашњег правног система, прилично недефинисана држава, попут Хабзбуршке монархије добила (изнуђени) мандат од стране „Концерта великих сила” да окупира Босну и Херцеговину, са декларативним оправдањем да ће њена „окупациона управа” бити усмерена према циљу успостављања јавног реда и мира у Босанском ејалету и са дугорочним планом „цивилизовања области и њихових становника”, апсолутно је и апсурдна и парадоксална, али изнад свега и лицемерна. Скуп „преживелих”, постфеудалних историјских покрајина, опхрваних привредним, социјално-политичким и међуетничким тешкоћама, а сабраних у делимично реалну, а засигурно персоналну унију две прилично нестабилне државе (Аутрије и Угарске), није имао намеру да „Босном и Херцеговином проноси некакву лучу слободе и европске цивилизације”. Разлоге њиховог посезања за дотадашњим османлијским поседима проналазимо у немачкој милитантној и империјалној политици, после стварања Другог рајха 1871. године, али и суноврата политичке стабилности и престижа Хабзбуршке монархије, која је офанзивном акцијом према југоистоку Европе (преко Босне и Херцеговине) желела да реафирмише сопствени углед као велике силе.
У контексту решавања Источне кризе (1874–1878), комплексни геополитички процеси у Европи условили су „лабав и ломљив” споразум између Аустроугарске и Русије у вези са поделом интересних сфера на Балкану, при чему су земље западног Балкана (Србија, Босна, Црна Гора, Херцеговина, „Албанија”) доспеле у хабзбуршки интересни круг, док је Бугарска постала зона утицаја званичног Санкт Петербурга. Управо, такав „крхки споразум из Рајхштата и Пеште” био је окосница одлука усвојених на Берлинском конгресу, на основу којих је Аустроугарска у августу 1878. године запосела Босну и Херцеговину. Политика германског продора на Исток, ради уклањања руског утицаја у Цариграду, на Босфору и Дарданелима, као и на простору источног Средоземља, постала је једини могући правац кретања империјалне политике Бечког двора, што је свакако утицало на реафирмацију смисла очувања вишевековне власти династије Хабзбург у ширем опсегу панонских равница. Наведени мотиви германских геополитичких тежњи, макар и привремено задовољили су интересе Велике Британије и Француске, које су процениле да је сузбијање руског (за разлику од немачког) утицаја у источном Средоземљу, Блиском, Средњем истоку, али и у басену Индијског океана, захтевнији подухват од обуздавања бескрупулозне „источне кампање” Берлина и Беча. Природне тежње српског етницитета у Херцеговини и Босни за ослобођењем од османлијске управе и придруживањем својим матичним државама, Србији и Црној Гори, као и интереси Београда и Цетиња брутално су занемарени и одложени, показаће се, за наредних безмало пола столећа.
Практично, од сламања последњих остатака отпора османлијских војних јединица, домаћих муслиманских власти и српских устаничких снага, те након успостављања окупационе управе, „цивилизаторска мисија” Двојне монархије у областима Босне и Херцеговине суочила се са многим изазовима. На првом месту, појавило се питање детерминисања правног положаја окупираних области, те њихових релација са државама у Аустроугарској. До прве половине 1879. године окупираним областима управљала је посебна Комисија за послове Босне и Херцеговине, коју су чинили представници влада Цислајтаније и Транслајтаније, али и заједничких министарстава Двојне монархије, да би од фебруара 1879. године управа била поверена заједничком Министарству финансија (у даљем тексту ЗМФ) Аустругарске, односно њеном министру. Неколико месеци раније формирана је Земаљска влада Босне и Херцеговине (у даљем тексту ЗВ), која је све до 1918. године и нестанка Монархије представљала извршни и управни орган аустроугарске власти у областима. После усвајања Закона о управљању Босном и Херцеговином од 28. фебруара 1880. године, који ће са извесним изменама (суштински) остати на снази све до пропасти Двојне монархије, усталио се специфични и доста комплексан бирократски апарат и структура организације аустроугарске власти у Босни и Херцеговини. Као што смо нагласили, та структура неће доживети веће измене после анексије Босне и Херцеговине из октобра 1908. године, али и након увођења тзв. „уставно-штатутарног стања” у областима из фебруара 1910. године, који су санкционисани одржавањем првих и јединих избора у земљи за посланике у земаљском представничком телу – Сабору Босне и Херцеговине (маја 1910. године). Тачније, поред постојања цивилног сегмента апарата, аутроугарска управа у БиХ је све до 1918. године задржала изразито милитаристички карактер, који је након 1912. године, чак постао и неприкривен. Наведену околност потврђује и чињеница да је у четрдесет година аутроугарске власти у областима, поглавар Босне и Херцеговине (инокосни орган именован од стране ЗМФ, у функцији „шефа” ЗВ) увек (истовремено) био и главнокомандујући официр окупационих војних трупа у земљама. Заправо, у четири деценије аутроугарске власти никад није дошло до одвајања цивилних и војних органа управе. Већ од 1. јануара 1880. године Босна и Херцеговина су укључене у аутроугарски царински, затим у монетарни, правосудни (кривичноправни, процесноправни) и коначно јавнофинансијски систем. Уз ретко поштовање само појединих законских решења и институција из времена османлијске управе (попут аграрно-феудалног поретка, који је задржан до 1918. године из опортунистичко-политичких мотива), две године након окупације Аутроугарска је постала истински „господар” ових српских, историјско-етничких земаља.
Међутим, од почетка окупације поставило се питање односа Аустроугарске према унутрашњој социјално-популационој и етнографској структури Босне и Херцеговине, па и више од те релације. У споровођењу својих намера и политике окупационе власти морале су да пронађу одређени ослонац у социјалној структури запоседнутих области. Свакако, у првом реду на само домицилно становништво, али и на његове обичајне или формално-правно нормиране институције. Окупационе власти убрзо су увиделе да су везе између обичајних норми у уређењу друштва, са једне стране, затим османлијских друштвено-политичких институција, са друге стране, потом и етнолошко-идентитетских одлика популације, са треће стране, снажно испреплетане, те да страховита верска подвојеност између три доминантне религије у босанскохерцеговачкој популацији, уз већ изграђени српски национални идентитет, посебно кад је реч о православној конфесионалној заједници, генерише додатни проблем у намери Беча и делимично Пеште да пронађу ослонац у историјско-културолошком наслеђу и савременој збиљи Босне и Херцеговине. У почетку, у склопу процеса уклањања турског политичког наслеђа и његових институција, опрезно су исказивали намеру да елиминишу све институције османлијског оријенталног феудализма, односно да у првом реду окончају кметовске односе у сеоским заједницама. Међутим, показало се да би на тај начин само продубили јаз између муслиманске заједнице (која је ионако била незадовољна губитком привилегија из османлијског периода) и споствене управе, при чему су окупационе власти веома брзо развиле свест о томе да земљопоседнички, муслимански сталеж у БиХ, тзв. аге и бегови представљају „елитни слој друштва”, односно негдашње „господаре Босне”. Према резултатима пописа становништва из 1879. године, у Босни и Херцеговини живело је 1.159.016 становника. Удео муслимана у датој популацији био је 38,71%, православаца 42,82%, док је римокатолика било 18,13%, а осталих 0,31%. Након тридесет година окупационе управе демографска слика знатно се променила, највише у корист римокатоличког становништва, које се од почетка претходног века у националном погледу почиње изразитије (мада не и масовно) оријентисати према припадности хрватском националном идентитету.
Наиме, резултати последњег пописа становништва у БиХ у време аутроугарске владавине, 1910. године, откривају нам да је у областима живело 1.898.044 становника, од којих је муслимана било 32,25%, православаца 43,49%, римокатолика 22,87% и осталих 1,39%. У овим статистичким подацима проналазимо учинке окупационе политике у односу на демографску и етнографску „слику” Босне и Херцеговине, где препознајемо драстичан пад удела муслиманске популације у броју становника области од преко шест процената, док је удео римокатоличког становништва порастао за 224.670 људи (са 209.391 на 434.061), односно за 107%. Када је у питању однос конфесионалних заједница према националним идентитетима, од првих година аустроугарске владавине код муслиманске и римокатоличке популације појавио се сложен проблем, који је остао нерешен све до краја туђинске управе над БиХ. Под окупацијом, а касније и у оквирима једне изразито прозелитски „расположене” римокатлочке Монархије било је и очекивано да ће босански и херцеговачки католици једини показивати задовољство због чињенице да су се „нашли под влашћу Хабзбурговаца”. Такође, и због изразитог неповерења према домицилном становништву у БиХ (посебно према православцима – Србима и муслиманима), Аустроугарска је већ од 1880. године (када у области долазе први насељеници, углавном чиновници из корпуса окупационог апарата власти) покренула процес колонизације, односно усељавања „страног популационог елемента” (углавном из Чешке, аустријских покрајина, Галиције, а посебно и највише из Хрватске, Славоније и Далмације). Окупационе власти процениле су да ће „разбијањем етнографске слике у областима”, односно изменом демографске структуре у БиХ амортизовати политичку мобилизацију и везе муслиманске заједнице са Османлијским царством, али и да ће дугорочно онемогућити националну идентификацију или „ризорђементо” код мухамеданца, да ли у оквиру хрватског или, свакако приближније српског идентитета. Са друге стране, окупационе власти предузеле су веома оштру, репресивну, касније и бруталну, насилничку политику према српској православној заједници, са почетним убеђењем да ће на тај начин код ње сузбити идентификацију са српским националним идентитетом и спречити њене културолошке, духовне и политичке везе са слободним српским државама, Србијом и Црном Гором. У овим околностима, „преливање хрватског националног идентитета” из Банске Хрватске и Далмације у „католичке масе” у Босни и Херцеговини постало је логичан след социолошких кретања када је реч о наведеној популацији. Посебан фактицитет у поменутим стањима представљала је и околност да су процесе утемељења хрватског националног идентитета (заснованог на постфеудалним, правашким премисама Анте Старчевића, Фрање Рачког и Јосипа Франка о синтези тзв. хрватског историјског и државног права, са једне стране и догми о постојању само једне, хрватске политичке нације на готово комплетном јужнословенском етнографском простору, а посебно у Херцеговини и Босни, са друге стране) у окупираним областима „проносили” заточници расистичке, националистичке, римокатоличко-прозелитске, данашњим речником исказано, екстремно-десничарске политичке сцене, пре свега из Банске Хрватске. На првом месту, та правашка идеолошка платформа о Босни и Херцеговини, као „земљама неупитног хрватства”, од почетка окупације области пропагирана је од стране тзв. световног клера Римокатоличке цркве, тј. њене Врхбосанске надбискупије у Сарајеву, која је свој персонални израз добила у деловању надбискупа Јосипа Штадлера, веома енергичног католичког прозелите и бесног хрватског шовинисте.
Римокатоличко, касније углавном, хрватско становништво имало је апсолутну или релативну већину у југозападним деловима Херцеговине и у делу западне Посавине, као и у енклавама у средњој Босни, углавном сконцентрисаним близу већих рударских насеља. У компактнијој целини живели су на територији која је заузимала око двадесет процената површине области. Око 70% православних Срба било је доминантно сконцентрисано на простору лево од обале реке Неретве, тј. у источној Херцеговини, на потезу од Вишеграда и горњег тока Дрине све до њеног ушћа у Саву, односно у Подрињу, источној Босни, али и у источној Посавини, те на крају на ширем пространству Босанске Крајине. Заправо, живели су на 53% територије Босне и Херцеговине. Преко 66% муслимана живело је на 27% територије окупираних области. Муслиманска заједница била је доминантно сконцентрисана у урбаним и равничарским подручјима централне и северне Босне. Када је реч о сталешкој, социјалној структури, која је попут „сакралног реликта феудализма”, а за потребе окупационих власти одржавана до краја аустроугарске владавине, око 87% становништва било је део пољопривредног слоја популације. У оквиру тог слоја 47% сеоских становника налазило се у кметском односу. Православних кметова било је 74%, док су земљопоседници чинили занемарљив број. Са друге стране, муслиманских земљопоседника било је 90%, а римокатолика око 3,5%. Приступајући управљању Босном и Херцеговином са позиција колонијалне силе, постојали су вишеструки разлози, због којих су аустроугарске власти одржавали феудални друштвени поредак у областима.
Један од њих смо већ навели. До 1878. године муслимани, посебно њихов земљопоседнички (тзв. „босанска мухамеданска аристократија”), чинили су владајући сталеж у запоседнутим земљама. Како је од стране окупационих власти усвојена одлука да се комплетна аустрогарска управа у БиХ финансира из домаћих изворних прихода, односно путем комбинације османлијских пореских закона и „примеса” прописа преузетих из аустроугарског пореског законодавства, тај слој становништва чинио је својеврсни први „порески разред”. Са друге стране, муслиманске аге и бегови одржавањем феудалних института у односу на кметовску популацију могли су лагодније да издржавају нове пореске намете. Међутим, одржавањем феудалних института „десетине” и „трећине”, уз девет намета директних пореских обавеза, кметовска популација у сеоским заједницама добила је још тежа оптерећења. У ситуацији где су у првим деценијама управе, аутроугарске власти намеравале да у Босни и Херцеговини генеришу један засебан завичајни, као и национални, духовно-етнички идентитет (тзв. „босанску нацију”), било је јасно да им је за успех тог чудноватог и неостваривог „експеримента” потребна наклоност муслиманске заједнице, а у првом реду њене земљопосдничке елите. То је основни разлог зашто кметство у аустроугарској БиХ никада није било уклоњено (изузмемо ли ту касније стидљиве покушаје власти да путем тзв. факултативног откупа кметова реше аграрно питање). Други разлог одржавања датог друштвеног стања и анахроних института оријенталног феудализма у аустроугарској БиХ проналазимо у вечитом страху бечких политичких „курија” да ће слободарске тежње српског народа, али и активности Србије у том погледу, бити појачане, уколико народ окупираних области „буде изведен из социјалне беде” и „мрака колонијализма”. Србију су посматрали као опасан „балкански и словенски Пијемонт”, који би могао да угрози позиције Монархије у њеним јужним, пречанским областима у Панонији. Аустроугарска се плашила да би истинско афирмисање вредности грађанског друштва у окупираним областима потенцијално раширило немире код бројног српског становништва како у Јужној Угарској, тако и у запоседнутим земљама, где би вечито нестабилне Босна и Херцеговина последично престале да имају функцију „геополитичке одскочне справе” за бечке и германске чиниоце у Европи, који су намеравали да преко Новопазарског санџака, Старе, Јужне Србије и Солуна остваре немачки сан о „дрангу”. Наведени фактицитети апсолутно су доказивали ондашње уверење европске политичке јавности да Аустроугарска намерава да задржи Босну и Херцеговину под својом влашћу, без обзира на одредбе „Берлинског уговора” које су за окупацију области предвиђале само привремени карактер.
(наставиће се)
Велику захвалност дугујем др Радовану Ј. Субићу, из разлога што је његова докторска дисертација представљала велики ослонац приликом разумевања дате теме и израде овог рада.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
- Екмечић, М. (1983). Друштво, привреда и социјални немири у Босни и Херцеговини; у: Историја српског народа. књ. 6, св. 1, СКЗ, Београд, стр. 555–603.
- Екмечић, М. (1983). Национални покрет у Босни и Херцеговини; у: Историја српског народа. књ. 6, св. 1, СКЗ, Београд, стр. 604–648.
- Краљачић, Т. (1987). Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882–1903), Веселин Маслеша, Сарајево
- Краљачић, Т. (2014) [1992]. Аустроугарски планови о стварању етничког зида у источној Босни у Првом свјетском рату; Могуће стратегије развоја Србије, САНУ, Београд, стр. 930–936.
- Рaдojeвић, M. (1994). Бoснa и Хeрцeгoвинa у рaспрaвaмa o држaвнoм урeђeњу Крaљeвинe (СХС) Jугoслaвиje 1918– гoдинe, Истoриja 20. вeкa, у: Чaсoпис Институтa зa сaврeмeну истoриjу, 12 (1); стр. 7–41.
- Радојевић, М. (1995). Споразум Цветковић–Мачек и Босна и Херцеговина; Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Историјски институт САНУ, Београд, стр. 123–133.
- Рaдojeвић, M. (2000). Српскo-хрвaтски спoр oкo Бoснe и Хeрцeгoвинe и Вojвoдинe у пeриoду Крaљeвинe Србa, Хрвaтa и Слoвeнaцa; Диjaлoг пoвjeсничaрa – истoричaрa, 2; Загреб, стр. 325–339.
- Субић, Р. Ј. (2021). Аустроугарска и Хрвати у Босни и Херцеговини (1903–1914), Београд, (необјављени рукопис).
Остави коментар