СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА ДО САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТА (други део)

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

У циљу реализације подухвата стварања мирне или „са стварношћу помирене” демографско-политичке мапе у Босни и Херцеговини аустроугарске власти предвиделе су да ће добити подршку римокатоличке заједнице, која је у првим деценијама окупације веома спорим, али сигурним кораком добијала хрватске националне идентитетске „обрисе”. Међутим, и у односима са том заједницом бечке власти суочиле су се са извесним препрекама. Наиме, у одсуству грађанског сталежа (генерисаног из „кружока” трговаца, занатлија, интелигенције и индустријалаца) истински „предводнички слој” римокатоличке заједнице у областима на почетку окупације БиХ налазио се у оквирима фрањевачког монашког реда. Уосталом, ту позицију елите у заједници својих верника у Босни и Херцеговини фрањевци су имали од позног средњег века и свакако у епохи османлијске управе. Након усељавања световног клера и редовних свештеника у области после 1878. године појавио се известан степен подвојености у римокатоличком свештенству. Заправо, великохрватски и правашки надбискуп Штадлер у току своје тродеценијске власти у врхбосанској дијецези покушао је да фравњевачки ред уведе под своју контролу, а када му то није успело намеравао је да потисне њихово присуство, али и утицај из католичких, нарочито сеоских жупа у БиХ. Временом, та Штадлерова намера условила је избијање отвореног сукоба у католичком свештенству који се на махове ширио и у самој верској заједници. Аустроугарске власти суштински су пружалe подршку Штадлеру и клеру, али поменута наклоност свакако није била безусловна. Наиме, Надбискупија и Штадлер све до 1918. године нису успевали да потисну утицај фрањевачког реда. Поменута монашка заједница је задржала свој престиж у 2/3 жупа у Босни и Херцеговини. Када је реч о питању националног идентитета, за разлику од усељеног, претежно хрватског световног свештенства и клера, код фрањеваца наведени изазов није представљао приоритет у њиховом поимању сопствене улоге у римокатоличкој заједници у Босни и Херцеговини, као и у комуникацији са својом паством. Једноставно, векови устаљених норми и специфичног положаја овог реда и саме римокатоличке заједнице у османлијској Босни дефинисао је њихов однос према етничком, а касније и националном питању. Чињеница да су фрањевци били одлични познаваоци друштвених прилика и процеса у БиХ и то као представници најмање верске заједнице наводио их је на став да је за римокатолике најважнији опстанак, односно очување биолошког и духовног интегритета пастве. Потенцијално увећање броја верника и на крају аутодетерминисање националног идентитета код њихове конфесионалне заједнице представљали су наредне приоритете у делатностима фрањевачког реда. Услед присуства свести о великом угледу који су фрањевци имали код католика у окупираним областима нове власти нису желеле да изазивају даље антагонизме унутар себи блиске конфесионалне заједнице. Из датих разлога, аустроугарске власти одбијале су да излазе у сусрет фуриозним и превеликим прохтевима Штадлера и врхбосанског Каптола око овог питања. Намеравале су да успоставе баланс у вези са „престижом” и утицајем два свештеничка сегмента у конфесионалној култури и наслеђу римокатоличке заједнице у БиХ.

Наведени приступ окупационих власти према католичком свештенству и верницима савршено се уклопио у типичну хабзбуршку политику „националног инжењеринга”, када је реч о покушајима Бечког двора да у етничко-духовном и културолошком погледу „политички култивише” неприступачне или „непоћудне” историјске покрајине у својој хетерогеној и комплексној монархији, а са основном намером да у „веку нација” коначно створе функционалну, интегрисану и монолитну прогерманску империју, сличну Немачком царству. Свесни да германски етнички чинилац не поседује довољно капацитета који би Аустрији омогућили пуну интеграцију „скупа круновина и наследних земаља”[1], а све у циљу реализовања унификације Монархије, „бечки кругови досетили су се” новог „програма генерисања лојалности” код покорене популације. Наиме, власти су предузеле низ активности у вези са формирањем нових политичких субјеката (као и нација) који би били лојални Аустроугарској. Примере датог „инжењеринга” пронализмо у подухвату обавештајно-безбедносног апарата Аустроугарске да у „крилу” руског етничког корпуса генеришу нову, украјинску нацију у Галицији, која се налазила у оквиру Краљевина и Земаља заступљених у Царевинском већу, односно, у опсегу наследних земаља Монархије. У Босни и Херцеговини „политичко-националну култивацију” предузету у циљу стварања нове, „босанске политичке нације” покренуо је министар финансија Аустроугарске, Бењамин Калај. Ова живописна фигура политичког и дипломатског живота Монархије, иначе мађарски историчар и дипломата, дужност заједничког министра финансија преузео је 1882. године. У преко две деценије „господарења над Босном” иницирао је један нови социополитички феномен на западном Балкану, где „бреме тог продукта” и његове страховите консеквенце постјугословенски простор, а нарочито српски етнички колективитет осећају, односно трпе и данас. Према угледу на протограђанске, али и постфеудалне конструкте угарске и хрватске политичке нације у Земљама круне Светог Стефана, од 1884. године Калај је свеобухватно и брижљиво приступио реализовању устројства новог, у првом реду антисрпског националног идентитета становништва у Босни и Херцеговини.

Потпуно је јасно да је функција тог конструкта била да онемогући духовну идентификацију и политичке везе популације у БиХ, на првом месту са српским народом у Србији и Црној Гори, али, сигурно и већег дела муслиманске заједнице са својим законитим сувереном, односно султаном у Цариграду, тј. са Османлијским царством. Такође, Калај се (у сврху реализације „противприродног босанског ризорђемента”) определио за политику сузбијања екстремних погледа великохрватских, правашких кругова у „Тројединици”, а малим делом и у католичким областима окупираних земаља, у вези са посматрањем Херцеговине и Босне, у етничком, духовном, историјском, етнолошком и политичком смислу, као некаквих „хрватских повесних земаља”. Калај је ватрено заступао идеју тзв. „аустроугарског Балкана”, као дела западноевропске цивилизације у коме ће Римокатоличка црква бити стожер окупљања свих његових друштава. Према Калајевим замислима та друштва на првом месту морају да буду супротстављена „Источној цивилизацији”, са њеним политичким репрезентом у Русији. У те сврхе било је потребно изградити нацију у Босни и Херцеговини, која ће у потпуности „пригрлити” ту пројектовану судбину њене будућности. У складу са нормама политичке филозофије и постфеудалне малограђанске логике и свести код аустроугарских власти и Калаја лично, нова брижљиво „калемљена” нација у окупираним областима требало је да „понесе” назив „босанска”, према принципу поистовећивања назива земље са именом, додуше непостојећег националног идентитета становништва које живи у датом политичко-територијалном субјекту. Окупационе власти и бечки кругови на челу са Калајем почели су да заступају тврдњу да у Босни живи један народ – босански, који има засебан национални идентитет.[2] Према датим тврдњама тај босански народ имао је и своју националну историју, у свему засебну у односу на Србе и српске земље, посебно у средњем веку. Калајев режим тврдио је да Босна никада није била српска земља, те да се тзв. босанска нација развила из верског, богумилског покрета у средњем веку, који је генерисао засебно и веома специфично друштво, са његовом Црквом, језиком и писмом (чувеном и никад постојећом „босанчицом”). Уз помоћ свог колеге, историчара, филолога и филозофа Лајоша Талоција, Константина Хермана, главног уредника „Гласника Земаљског музеја” Мориса Хернеса, каснијег управника Земаљског музеја Ћире Трухелке, и других сарадника, Калај је почео да „плете, везе и развезује мистичну мрежу босанства” у БиХ, при чему је употребљавао „танану нит обмане”, односно квазинаучне методе у доказивању „векованог постојања босанске нације у окупираним областима”. Многе, политички инспирисане, неметодолошки конципиране и истражене квазинаучне тезе или „истраживања” о „босанском националном идентитету” служили су Калају да пред светским, посебно западноевропским политичким структурама и тамошњом јавношћу, аустроугарску управу представи као феномен умешности Монархије да „азијатску Европу приведе својој мајци – наследници велике римске цивилизације са Запада”. Када је „исплетена та мрежа босанске обмане” онда је њом покушао да „огрне народе у Босни”, за које је тврдио да у етничком и историјском погледу и не постоје, већ да је реч о једној, јединственој босанској нацији са три религије. Сматрао је да би Босна могла да буде срећна држава само када би антагонизми (које је сам распиривао) између три конфесије „утихнули”.

У сврхе интегрисања три верске заједнице и српског етничког корпуса у нови „национални модел босанства”, Калај је свега неколико година након покретања новинских листова и часописа, муслиманског Ватана, српске Просвјете и католичког, прохрватског Херцеговачког босиљка, забранио њихово публиковање. Уместо њих, покренуо је лист Бошњак, орган муслиманске заједнице, који је требало да уздигне идеју и идеал о босанској нацији. Међутим, утицај Бошњака остао је веома ограничен и то на узак слој тек стасалих грађанских интелектуалаца и мали број припадника земљопоседничке аристократије унутар муслиманске популације, која је подржавала Калајев режим. Такође, та „хладна подршка Калајевом режиму” од стране земљопоседничке елите постојала је због његовог принципијелног става да аграрно питање није потребно решавати, те да је кметство гаранција одржања устаљеног социјалног поретка у БиХ. Из разлога што је у веома танком слоју, тек створене муслиманске интелигенције, али и у сталежу ага и бегова видео ослонац или „срж” за нову, „босанску нацију” (уз признање да без елитних кругова католичке и српско-православне заједнице, земљопоседничка аристократија нема кохезивних или „центрипеталних”, већ само „центрифугалних капацитета”), Калај је управо мухамеданску заједницу и нарочито њену елиту „препоручивао Бечу” као модел „демографско-политичког молекула” нових друштвених процеса у окупираним областима. Међутим, муслимани „чезнутљиво загледани” у Стамбол, делимично и у Београд, али никако у Беч, имали су хладан однос према Калајевом режиму, као и према идеји о новој нацији. Једноставно, они су се одавно идентификовали као део османлијског културолошког и свакако духовно-политичког круга. „Стидљиве” зачетке аутосвести о засебности муслиманске заједнице препознајемо тек након анексије области из 1908. године, док ће Калајеви монструозни експерименти свој печат добити у време титоистичке диктатуре и, свакако, у годинама распада Друге Југославије. Као и целокупан окупациони систем и његов апарат, у последњим деценијама претпрошлог столећа „фабрика за производњу босанске нације радила је у пуном капацитету”. Осим војно-полицијског, правосудног, те бирократско-чиновничког механизма, важне полуге у реализовању зацртане политике Калајевог окупационог режима у БиХ чиниле су и новоосноване институције, нарочите оне које су имале надлежност да предузимају мере заштите културних добара и историјског наслеђа, као и просветне установе. Основни задатак тих субјеката био је да афирмишу идеју о „босанској нацији”, те да путем злоупотребе научне методологије доказују њено постојање, као да је ту реч о вишеслојној феноменолошкој датости. Дакле, требало је да доказују недоказиво, односно непостојеће. У описаним, а зацртаним циљевима режима важну улогу имао је Земаљски музеј у Сарајеву, али и његов орган „Гласник”.

У периоду када су процеси афирмисања нове нације били у току, Калај је предвиђао да би за потребе аустроугарских власти (уколико дати пројекат доживи неуспех), онда требало потражити ослонац у католичкој заједници, која једина није имала антихабзбуршке сентименте. Поменута околност представљала је важан сегмент у стратешкој политици и конкретним корацима окупационих власти. Калај је говорио да би у том случају унутар католичке заједнице требало довршити процес афирмације хрватског националног идентитета, затим, евентуално и присајединити Босну и Херцеговину Банској Хрватској, а самим тим и Краљевини Угарској. Калај није био присталица тзв. тријализма, односно захтева готово комплетне хрватске политичке сцене о стварању једног државног оквира за Тројединицу, Босну, Херцеговину, чак и словеначке земаље, које би требало да чине јединствену хрватску државу у саставу Хабзбуршке монархије. Било је присталица тријализма и у Бечу (као метода плашења Мађара од губитка Хрватске и Славоније). У једном периоду и Франц Фердинанд био је присталица те идеје. Међутим, поимањa бечких политичких кругова о идеји тријализма била су дијаметрално супротна од схватања или ставова хрватских политичких снага и клера Католичке цркве о њему. Поменути политички кругови сматрали су да је могуће спајање више јужнословенских историјских покрајина у једну државну целину под хабзбуршким жезлом, али неговали су став да тај „нови државни организам” у Монархији не би требало да буде заснован на националним идејама хрватства о историјском и државном праву, већ да би хрватски народ у тој југословенској јединици требало да буде само главни ослонац аустријске политике. Након смрти Бењамина Калаја 1903. године његов неуспели пројекат стварања „босанске нације” у потпуности је напуштен. Још раније, муслиманска заједница, често у веома турбулентној сарадњи, али и у сукобљавањима са српским националним корпусом (који се борио за верску и школску аутономију у БиХ), покренула је сопствени покрет у циљу добијања вакуфско-меарифске самоуправе, што ће бити обезбеђено тек 1909. и 1910. године. У преданексионом периоду окупационе власти „окрећу се својим старим савезницима” – хрватској и римокатоличкој заједници у Босни и Херцеговини.

Велику захвалност дугујем др Радовану Ј. Субићу, из разлога што ми је његова докторска дисертација представљала снажан ослонац приликом разумевања дате теме и израде овог рада.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

1. Екмечић, М. (1983). Друштво, привреда и социјални немири у Босни и Херцеговини; у: Историја српског народа, књ. 6, св. 1, СКЗ, Београд, стр. 555–603.
2. Екмечић, М. (1983). Национални покрет у Босни и Херцеговини; у: Историја српског народа, књ. 6, св. 1, СКЗ, Београд, стр. 604–648.
3. Краљачић, T. (1987). Кaлajeв рeжим у Бoсни и Хeрцeгoвини (1882–1903), Вeсeлин Maслeшa, Сaрajeвo.
4. Краљачић, Т. (2014) [1992]. Аустроугарски планови о стварању етничког зида у источној Босни у Првом свјетском рату, Могуће стратегије развоја Србије, САНУ, Београд, стр. 930–936.
5. Рaдojeвић, M. (1994). Бoснa и Хeрцeгoвинa у рaспрaвaмa o држaвнoм урeђeњу Крaљeвинe (СХС) Jугoслaвиje 1918–1941. гoдинe; у: Истoриja 20. вeкa, Чaсoпис Институтa зa сaврeмeну истoриjу 12 (1): 7–41.
6. Радојевић, М. (1995). Споразум Цветковић-Мачек и Босна и Херцеговина; Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена. Историјски институт САНУ, Београд, стр. 123–133.
7. Рaдojeвић, M. (2000). Српскo-хрвaтски спoр oкo Бoснe и Хeрцeгoвинe и Вojвoдинe у пeриoду Крaљeвинe Србa, Хрвaтa и Слoвeнaцa; Диjaлoг пoвjeсничaрa – истoричaрa 2, стр. 325–339.
8. Субић, Р. Ј. (2021). Аустроугарска и Хрвати у Босни и Херцеговини (1903–1914), Београд (докторска дисертација).

[1] Како др Радован Ј. Субић, у својој докторској дисертацији исцрпно анализира и детерминише Staatswerdungsprozess, види: Радован Ј. Субић (2021). Аустроугарска и Хрвати у Босни и Херцеговини (1903–1914), Београд (докторска дисертација).

[2] Сам Калај био је аутор Историје српског народа из 1873. године, у којој изричито тврди да је Босна „одувек била земља српског народа”. Касније, та књига је неформално била забрањена у Босни и Херцеговини, види: Калај, Бењамин (2010). Историја српског народа. Београд: Чигоја, 110.