Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Почетком тридесетих година 20. века намера краља Александра да успостављањем личног режима замени дисфункционалан парламентарни систем и његов покушај наметања унитарног југословенства имали су двојаке последице. С једне стране, политичка, национална, а пре свега духовна и морална дезоријентација Срба, раздираних између природног српства и вештачког југо-словенства, чинила их је у односу на друге народе новостворене државе све мање способним да артикулишу иоле кохерентну политичку стратегију. С друге стране, 1918. створена је подлога за националну и политичку консолидацију Хрвата и других несрпских народа у новој држави, док је реакција на шестојануарски режим пружила могућност за даљи развој пре свега хрватског националног покрета и програма, као и његовог „бошњачког“, словеначког и шиптарског еквивалента. На спољном плану главни изазов југословенској дипломатији представљало је хронично непријатељство Италије. Мусолинијев став био је противуречан. Његова подршка ревизионистичким снагама у Подунављу дошла је до изражаја у Римским протоколима (17. март 1934), тројном споразуму Италије, Аустрије и Мађарске. Овај споразум је имплицитно био усмерен пре свега против Југославије као „версајске добитнице“. По питању границе на Бренеру пак Мусолини је био одлучни поборник версајског статуса кво, што је наметало одбрамбени став у односу на неприкривени ревизионизам Немачке по доласку Хитлера на власт. У тој противречности италијанске политике крила се основа за приближавање Француској, оличена у Лаваловом пакту из јануара 1935. године. Тај чин могао је да представља прекретницу у италијанској спољној политици, трајно је упућујући на стратегију одбране версајског поретка и дајући јој статус „прихваћене“ велике силе. Ово се, међутим, изјаловило услед рата у Етиопији. Планиран као кратка колонијална експедиција, тај сукоб је прерастао у кризу која је Италију трајно раздвојила од Француза и Британаца и битно утицала на промену европске равнотеже снага. Краљ Александар убијен је у Марсеју 9. октобра 1934. године. Усташка завера имала је своје исходиште у званичној Италији, која је очекивала да тај чин води ка дестабилизацији Југославије. Почетком 1935, међутим, у Риму долази до преиспитивања политике према источном суседу. После краха усташке акције на Велебиту и видног одсуства драматичних унутрашњих збивања након Марсеја, Мусолини је био принуђен да преиспита своју премису о „хрватском устанку“, присутну у дотадашњим италијанским сценаријима рушења Југославије.
Политички подстрек дала му је спознаја да, две године по доласку на власт, Хитлеров режим почиње да угрожава италијанске позиције у централној Европи. Те позиције биле би ојачане уколико би се одређеним уступцима Југославија приволела на дистанцирање од својих традиционалних савезника, Француске и Мале антанте. Постепена промена италијанског става подударала се с доласком Милана Стојадиновића на положај југословенског премијера, јуна 1935. године. Појава Стојадиновића као динамичног лидера, способног и вољног да предузима смеле спољнополитичке иницијативе, створила је утисак у Риму да је могуће окретање новог листа у односима. Као министар финансија, годину дана раније, Стојадиновић је успешно радио на развијању тешњих економских веза с Немачком, чији утицај као главног трговинског партнера Југославије потом непрекидно расте. У потоњем престројавању на политику неутралности у односу на традиционалне савезнике и тоталитарне суседе, Стојадиновић је поступао у складу с тежњама главног творца југословенске спољне политике после Марсеја, кнеза Павла, који је у побољшаним односима с Берлином видео елеменат осигурања од италијанске непредвидивости. Подстицај Југославији да потражи путеве споразумевања с Италијом дала је и сама Француска. Министар спољних послова, Пјер Лавал, уверљиво је предочио Стојадиновићу потребу измирења с Италијом када је југословенски премијер посетио Париз, септембра 1935. године. Француски министар није тајио да би желео да у Риму нађе подршку супротстављању растућој претњи на Рајни. Док је Париз саветовао Београду да тежи детанту с Римом, Хитлер је са своје стране италијанском министру иностраних послова, Галеацу Ћану, саветовао побољшање односа између Италије и Југославије. Игром случаја, све кључне европске силе биле су одједном заинтересоване за побољшање односа између јадранских суседа: Француска јер је страховала од Немачке и стога тежила да старог савезника, Југославију, помири с Лаваловим новостеченим пријатељем, Мусолинијем; Немачка јер је желела да Мусолинијеву пажњу одврати од Аустрије и да м укаже на Балкан као његову „сферу утицаја“; Италијани, јер су их бринули немачки планови у Подунављу и на југоистоку и зато што су стога желели јачање себи наклоњеног блока који би сваки евентуални дранг зауставио на границама Рајха. Етиопска криза је све пореметила, гурнувши Италију у немачко наручје. Цена је била јасна: Мусолинијев пристанак на припајање Аустрије Немачкој, уз Хитлерову гаранцију бренерске границе. Милан Стојадиновић је постао свестан да је Аншлус само питање времена од оног тренутка када је Мусолини, 1. новембра 1936. године прогласио стварање Осовине Рим –Берлин. Избијање Вермахта на Караванке постало је пре или касније неминовно. Стога је и за кнеза намесника и за Стојадиновића јачање безбедности на јадранској граници земље било не само потреба него и нужност, остварива првенствено путем креативне дипломатије. На унутрашњем плану, изгледи за политичку консолидацију нису много обећавали. У време када је дошао на премијерски положај, Стојадиновић је важио за противника диктатуре и човека спремног да поврати нормалан политички живот. Убрзо је заиста дошло до знатног попуштања стега, што се пре свега осетило у штампи. Међутим, највећу корист од либерализације имала је Хрватска сељачка странка. Знатно успешније од србијанске опозиције, Мачекова странка је очувала хомогеност и јасноћу својих политичких циљева током шест година краљевог личног режима. Испрва је Стојадиновић у својим изјавама испољавао спремност да приступи решавању хрватског питања, али током скоро четири године које су уследиле он у томе није успео. Његов маневарски простор, како је касније сам истицао, био је ограничен одлуком кнеза Павла да не мења Устав из 1931. све до пунолетства младог краља Петра II, дакле до септембра 1941. године.
Стојадиновићу није било допуштено да решење потражи у децентрализованом или чак федералном моделу државне структуре, премда он није био априори противан смелим решењима. С друге стране, у периоду 1936–1938. ни Мачек није био спреман на компромис унутар постојећих уставних оквира. Он је очекивао да ће му општи пораст напетости у Европи ићи у прилог и да ће притисак спољних збивања пре или касније приморати Стојадиновићеву владу на уступке. Стојадиновићева влада била је спремна да следи француски савет и тежи побољшању односа с Римом. Као предуслов захтевала је ликвидацију усташке организације у Италији, што се види из докумената Министарства спољних послова припремљених за Стојадиновића уочи почетка преговора с Италијом о побољшању односа. Одговор из Рима био је охрабрујући, па је Стоја-диновић децембра 1936. послао двојицу преговарача, Миливоја Прљу, задуженог за економска и трговинска питања, и Ивана Суботића, искусног дипломату и представника Југославије у Друштву народа, задуженог за политичке проблеме. Суботићев задатак био је да, осим нацрта општег политичког споразума између Југославије и Италије, разговара о Албанији, о статусу југословенских мањина у Италији, и о проблему 500 Павелићевих следбеника. Ћано је примио Суботића у палати Киги, 16. јануара 1937. године. Шеф Мусолинијеве дипломатије му је том приликом пружио безусловна уверавања да ће усташка организација бити распуштена, а њени припадници упућени у неку афричку колонију Италије или прекоморске земље, док ће они који остану у Италији бити држани под сталном полицијском присмотром. Стојадиновићев споразум с Италијом био је за Југославију у целини веома повољан. Решени су спорови који су оптерећивали југословенску спољну политику скоро двадесет година. Такозвано јадранско питање коначно је скинуто с дневног реда. Главни уступак Београда био је давање прећутног првенства италијанским интересима у Албанији. Међутим, марта 1937. такав „уступак“ није био ништа више од формалног признавања већ постојећег стања. Италија је такође забележила успех у чињеници да је споразум означио извесно удаљавање Југославије од Француске и Мале антанте. Стојадиновић с пуним правом није имао поверења у Французе као гаранте безбедности земље (као што се 1939. показало на примеру Пољске), већ је сматрао да Југославија мора да себи обезбеди додатну полису осигурања. Своје мотиве изнео је француском отправнику послова у Београду на себи својствен начин, без зазора: „Француска не би могла много да учини за Малу антанту, јер нема средстава комуникација с тим земљама, имајући у виду чињеницу да би Италија, по дефиницији, ушла у рат против ње.“ Свестан италијанске нервозе у односу на Немачку, Стојадиновић је прихватио концепт „осовине Рим–Београд“ и у њој видео брану евентуалном немачком продору ка југоистоку. Када је поврх тога председник југословенске владе изразио незадовољство женевским Друштвом народа, наду у проширење трговинских веза с Италијом и презир за „блефирање“ британских дипломата, Ћано је био одушевљен; закључио је да захваљујући снажној личности Стојадиновића, Италија има прилику да преузме место Француске као главни спољни ослонац свог источног суседа. Са своје стране, пак, Хитлер је желео да разбије Малу антанту и да умањи француски утицај у средњој Европи. Још од првих дана по доласку на власт он је тежио да ово постигне придобијањем наклоности Београда, а не разбијањем Југославије. Хитлеров толерантан став према Југославији био је у оштрој супротности с његовим ставом према осталим „версајским творевинама“, пре свега Чехословачкој. Хитлер је јасно увидео да цемент Мале антанте, њен raison d’être, представља страх од мађарског ревизионизма. Стога је Будимпешту требало обуздавати, а њен ревизионистички набој усмеравати само у једном правцу: против Прага. То је Хитлер већ 1933. ставио до знања мађарском премијеру Гембешу. Посебно утицајан поборник Београду наклоњене политике и присталица очувања Југославије међу водећим нацистима био је Херман Геринг, који је међу кључним личностима режима важио за стручњака за југоисток. Делимично као последицу зближавања с Немачком и споразума с Ћаном, међутим, Милан Стојадиновић је стекао много непријатеља на домаћем политичком терену током скоро четири године на положају премијера (јуни 1935–фебруар 1939). Такође је стекао опасну склоност јаких личности да своје непријатеље потцењују, а да сопствени положај сматрају неприкосновеним. Несумњиво далеко динамичнији и талентованији од људи који су га окруживали, Стојадиновић је постепено заборављао да на балканским просторима таленат и успех рађају завист и суревњивост, а не поштовање и лојалност.
Хрватски лидер је имао разлога, како с политичког, тако и са уставног становишта, да кнеза Павла сматра погоднијим партнером за преговоре од Стојадиновића. Мачек је често понављао да он само признаје Круну и државу, док је све остало „отворено“. Ово је Мачек доказао и лакоћом с којом је раскинуо везе са србијанском опозицијом када је у лето 1939. напокон закључио споразум с кнезом. Кнез Павле, пак, дуго није био спреман на улогу подстрекача преговора с Хрватима. Он је тај задатак прихватио тек када је европски ратни вихор почео да се јасно оцртава на хоризонту. Кнежева повученост допринела је чињеници да су Стојадиновићеве три и по године на челу владе Краљевине Југославије представљале период стагнације у решавању хрватског питања. Нема сумње да је кнежевом ставу допринео и сâм Стојадиновић. Он није осећао да је притиснут међународним збивањима: споразум с Италијом из 1937. наизглед је неутралисао једину силу која је пружала икакву наду „хрватској ствари“. Немачка је тежила да Југославију привуче у своју економску, а самим тиме и политичку орбиту; Италија је с полетом градила „осовину Рим–Београд“; Француска је још увек била номинални савезник, премда су односи били далеко мање присни него деценију раније. У периоду Стојадиновићеве власти 1935–1939. спољнополитички положај Југославије био је заиста повољнији него у ма ком другом међуратном периоду. Стојадиновић је с правом сматрао да није изложен спољном притиску који би га принудио на унутрашњополитичке уступке. Његово занемаривање хрватског питања представља слабу тачку његовог свеукупног политичког опуса. Основни захтев Мачека био је да Устав из 1931. буде укинут. Он је успоставио везе са србијанском опозицијом, што је довело до тактичког савеза и истицања заједничке изборне листе. Потоњи призор „загорског кумека“ Мачека, новопеченог носиоца опозиционе листе, како држи предизборне говоре србијанским сељацима у Крагујевцу, Краљеву или Ваљеву, граничио се с надреализмом. Међутим, Мачек је непрекидно истицао да ма каквом дугорочном споразуму ХСС с опозицијом у Србији мора претходити договор о границама будуће хрватске јединице унутар Југославије, као и о њеном уставном статусу. Србијанска опозиција је пак као главни циљ свог деловања видела политичку борбу против премијера Милана Стојадиновића. За разлику од Мачека, који је водио националну политику, србијански опозиционари су се бавили политиканством, односно страначком политиком без шире спознаје националних интереса, па чак и без спремности да се прихвати само постојање таквих интереса. Као што је Мачек морао да се суочи с растућим радикализмом у својим редовима, тако је и Стојадиновић био на удару оних Срба који су у конкордату видели његов опасан маневар, срачунат на задобијање поена у Риму науштрб српских животних интереса. Спор око конкордата био је симптом дубље кризе српске политике. Стојадиновићев наступ наизглед је одисао духом времена, од зелених кошуља на зборовима и поклича „Вођа, вођа!“ до спољнополитичке стратегије која је одавала утисак напуштања версајског утемељења раније југословенске дипломатије. Он сам није имао склоности ка театралним манифестацијама својих следбеника, али је требало да им стане на пут, јер утисци могу бити важнији од супстанце. Наглашени неутрализам Стојадиновићеве спољне политике био је рационално заснован.
Упркос својој прагматичној, неидеолошкој основи, није наилазио на разумевање у Србији, која је тек једну генерацију раније прошла кроз крвав ратни сукоб с Аустријом и Немачком. Франкофилска традиција чинила је београдску политичку и друштвену елиту одбојном према спољно-политичкој стратегији која је изискивала еквидистанцу у односу на потенцијалне супарнике у предстојећем европском сукобу. У београдским салонима преовладао је став да је Стојадиновићева политика опасна по земљу, јер је наводно одвраћа од јединих поузданих савезника. У истим круговима пренебрегавана је далеко реалнија опасност од остајања географски удаљене Југославије под окриљем деморалисане Даладјеове Француске, да не говоримо о Хитлеру попустљивој Чемберленовој Енглеској. Од формирања владе 25. јуна 1935, па до свог пада, 5. фебруара 1939. године, Милан Стојадиновић био је суочен с огромним незадовољством и отпором политичког вођства Хрвата у Југославији. Иако је у својој влади имао неколико хрватских министара (Милан Врбанић, Никола Прека, Људевит Ауер), већина Хрвата није признавала легитимитет ове владе и, генерално, унитарне Југославије. Стојадиновић је заправо био суочен с константним хрватским отпором и сепаратизмом, који је после трагичног краја парламентаризма 1928. имао своје две препознатљиве форме. У самој земљи Хрвати су били политички окупљени око Хрватске сељачке странке (и још неколико мање значајних странака, као што су Хрватска заједница и Хрватска странка права, које су извесно време биле у савезу под називом Хрватски блок), чији је вођа Влатко Мачек наставио пут свога претходника Стјепана Радића. Мачек је континуирано захтевао велике уступке од централне владе у Београду у погледу државне аутономије за Хрвате, али је тражио место и за „јасно омеђену Хрватску“ унутар Југославије кад год би закључио да су међународне околности неповољне за Хрвате, и да би могле нанети несагледиву штету независној хрватској држави. Мачек је као истински харизматични вођa и вешт политичар показивао спремност да прихвати Југославију – наравно, не због југословенског опредељења (које није имао), него из политичког прагматизма, као привремено решење до неког за Хрвате повољнијег политичког тренутка. Он је политику Хрватске сељачке странке углавном водио парламентарним путем, „маршом кроз институције“, премда је и у његовом окружењу било заговорника оштрије, па чак и милитантне политике. Мачек је успео да придобије и бројне српске политичке прваке, који нису били у стању да разоткрију његове праве намере услед идеолошко-политичке конфузије настале због преплитања и мешања појмова – југословенство и српство. Тако се нпр. могло догодити да пред изборе 1935. Мачек постане носилац листе удружене опозиције, која је обухватала Сељачко-демократску коалицију, Југословенску муслиманску организацију, демократе Љубомира Давидовића и земљораднике Јована Јовановића. Ипак, на овим изборима удружена опозиција није постигла успех, те није формирала владу. С друге стране, најекстремнији део хрватског политичког спектра, окупљен око усташког покрета и његовог вође Анте Павелића, налазио се у емиграцији, тачније, у фашистичкој Италији, где му је италијански дуче Бенито Мусолини пружио уточиште. Као непомирљив противник сваког облика југословенског јединства и државе, усташки покрет настао је 1929, после слома парламентаризма. Овај покрет је више представљао милитантни излив антијугословенске и антисрпске хистерије и мржње, него што је артикулисао тежњу за остварењем хрватске посебности и идентитета. Утемељен на идеологији тзв. хрватског државног права и подупрт фашизмом и клери-кализмом, усташки покрет је био спреман да зарад разбијања Југославије и уништења српства жртвује и темељне хрватске интересе – нпр. у Далмацији, што је Мусолини брзо схватио и због тога му пружио гостопримство у својој држави. Павелић је тако постао „италијански балкански пион“, који је повремено бивао активиран а повремено „пуштан низ воду“, зависно од тренутка и политичких интереса италијанског ревизионизма на Балкану.
Био је то још један изазов за Стојадиновића. Осим што је морао да обуздава политичке захтеве Мачекове Хрватске сељачке странке, Стојадиновић је био принуђен да неутралише и ову опасну терористичку организацију, која је заједно са својом „сестринском“, пробугарском организацијом ВМРО директно била укључена у убиство југословенског суверена Александра Карађорђевића и француског министра иностраних дела, Луја Бартуа, у Марсеју 1934. године. Већ је током 1938. политички положај Милана Стојадиновића код западних сила и кнеза намесника био веома слаб. Британски притисци на кнеза Павла да централна југословенска власт изађе у сусрет хрватским политичким захтевима постајали су све јачи. Велика Британија је отпочела акцију за еманципацију Балкана од утицаја Немачке и одмах се отворило питање докле ће пробритански кнез намесник толерисати Стојадиновића и његову политику пријатељске неутралности према Италији и Немачкој. Промена југословенске спољне политике могла се извршити само променом унутрашње политике. Британски став, који је био и став кнеза Павла, био је, према Хјуу Ситон-Вотсону (сину чувеног британског новинара и историчара Роберта Ситон-Вотсона), да док се не реши „хрватско питање“, Југославија неће бити у стању да игра улогу у међународној политици, ни да помогне пријатељима, нити да импресионира непријатеља. Стојадиновић је упорно заступао опречни став. Будући у добрим односима с Мусолинијем и Хитлером, Стојадиновић није сматрао да треба чинити било какве уступке хрватским националистима. Његова политика споразумевања с двојицом „осовинских диктатора“ који су остварили превласт у Европи, везивала је руке Мачеку. За њега и његове емисаре врата немачких и италијанских дипломатских канцеларија била су до даљњег затворена. Од јесени 1938. Велика Британија је учестала са саветима и захтевима да се реши „хрватско питање“, а кнез Павле је тај проблем узео у своје руке. С порастом британског интересовања за „хрватско питање“, пред кнезом је растао проблем звани Милан Стојадиновић: нова политика подразумевала је обарање Стојадиновићеве владе.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Димић, Љубодраг (2012). „Одлазак са Маурицијуса: Британци и Милан Стојадиновић (1945-1948)”. Глас САНУ. 420 (16): 495—518.
Димић, Љубодраг (2013). „Просветна и културна политика владе Милана Стојадиновића и њени критичари (1935-1938)”. Милан Стојадиновић: Политика у време глобалних ломова. Београд: Завод за уџбенике. стр. 163—207.
Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit.
Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.
Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
Đokić, Dejan (2011). „’Leader’ or ‘Devil’? Milan Stojadinović, Prime Minister of Yugoslavia, and his Ideology”. Ур.: Haynes, Rebecca; Rady, Martyn. In the Shadow of Hitler: Personalities of the Right in Central and Eastern Europe. London: I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-697-2.
Fogelquist, Alan (2011). Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929. Lulu.com. ISBN 978-1-257-94299-2.
Radojević, Mira (1994). „Bosna i Hercegovina u raspravama o državnom uređenju Kraljevine (SHS) Jugoslavije 1918-1941. godine”. Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 12 (1): 7—41.
Radojević, Mira (1996). „Srpsko-hrvatski spor oko Vojvodine 1918-1941” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 14 (2): 39—73.
Раковић, Александар (2013). „Милан Стојадиновић и питање премештања седишта југословенског реис-ул-улеме из Београда у Сарајево”. Милан Стојадиновић: Политика у време глобалних ломова. Београд: Завод за уџбенике. стр. 243—257.
Остави коментар