Аутор: проф. др Горан Васин
Аустроугарска, као један од главних протагониста решавања српског питања са почетка 20. века, била је врло озбиљан спољнополитички фактор дешавања на Југоистоку Европе и Балкану. Економски стабилна, са узлетом културних и уметничких достигнућа уз климу општег друштвеног напретка, није деловала слабо нити близу свога краја. Њен ослонац – култ личности старог владара Франца Јозефа, култ династије Хабзбург, потом војска и чиновништво, били су фактор стабилности који је превазилазио кризе у којима се налазила Монархија. Порази у ратовима за Италијанско и Немачко уједињење нанели су штету Монархији, али су делимично компензовани окупацијом Босне и Херцеговине.
Монархија је у дужем периоду покушавала да одговори на националне супротности и тензије давањем појединачних уступака и националних привилегија, али у периоду после Револуције 1848–1849. и затим поменутих сукоба са Италијом и Пруском (1859. и 1866) маневарски простор био је мали, што је довело до склапања Нагодбе из 1867. која је претворила државу у суштинску конфедерацију повезану у целину личношћу владара, заједничком војском, финансијама и спољним пословима. Ипак од 1867. није било назнака дубоке кризе која би довела до раслојавања или распада.
У том погледу, национално питање решавано је доста тешко и на комплексан начин посебно у Угарској где је читавим низом закона 1868–1895. знатно сужен положај народа и утемељена мађаризација као политика на законским основама, која ће бити значајан фактор дезинтеграције Монархије у последњим годинама њеног постојања. Ипак, у периоду пре Анексије Босне и Херцеговине (1908), није било озбиљнијих наговештаја суштинске дестабилизације нити назнака дезинтеграције Двојне монархије. Окупација ових територија са међународним мандатом Великих сила дефинисаним на Берлинском конгресу (1878) давала је могућност да се Монархија и даље одржава у статусу озбиљног политичког фактора у концепту европских држава.
У том смислу, Анексија Босне и Херцеговине (1908) је била једна од тачака која је утицала на компликовање спољне политике Аустроугарске. После дипломатске акције Ерентала, који је вештом игром добио дозволу Русије да спроведе анексију за царистичку Империју, више није било повратка. Разгневљена руска јавност вршила је значајан притисак да се Аустроугарској и Немачкој мора стати на пут и да је сукоб фактички неминован.
Краљевина Србија је у том случају била само мала фигура у озбиљној шаховској партији великих сила. Победе Србије у Балканским ратовима 1912–1913. огромно проширење њене територије, додатно су утицали на подозрење Беча. Србија је активније играла политичку улогу и у Босни и Херцеговини. Значајан број њених повереника заговарао је идеју прикључења Јужних Словена из Монархије ојачалој Србији која је све више била магнет окупљања противника Монархије. Хрватско-српска коалиција (од 1905) у том смислу имала је посебну улогу. Помогнути из Београда, посебно од самог Пашића, они су покушавали да се што јаче супротставе мађарској централизацији, посебно по питању наметања мађарског језика у железничком питању. Српско-хрватска сарадња иако са прилично ограниченим дометима, у Бечу и Пешти изгледала је врло сумњиво и на њу се гледао са подозрењем.
Сарајевски атентат изнео је многобројне недоумице и око курса спољне политике Монархије. Из Беча посматрано, пад династије Обреновић 1903. и долазак Петра Карађорђевића на власт у Србији, заједно са проруским радикалима, донео је приличан број проблема на граници државе. Током Царинског рата 1906–1911. показало се да Краљевина Србија има виталност да одговори на притиске из Беча, а у том погледу Анексија Босне и Херцеговине узаврела је страсти у Србији. Српска јавност је све више приремана за будући сукоб са Аустроугарском. Поменуте победе српске војске у Балканским ратовима 1912–1913. показале су да Краљевина Србија може да доведе на границу Монархије 350.000 увежбаних и способних војника који су могли и да се бране и нападају. Утицај Србије, поменули смо, у Босни и Херцеговини и Хрватској био је у приличном порасту што је довело до додатних мера заоштравања политике Беча и Пеште према балканским државама.
Према Краљевини Србији, Монархија је одговорила најпре Велеиздајничким процесом 1909. затим током Балканских ратова директним помагањем стварање Албанске државе и заустављања изласка Србије на море новембра 1912. Слично је било и са црногорским освајањем Скадра у мају 1913. године. Иначе, Беч је о политици краља Николе имао рђаво мишљење, сматрајући га сујетним политичаром који је мислио да може да буде верни русофил, са једне и пријатељ Аустрије са друге стране. Слом такве политике Црна Гора је платила 1915–1916. године. Беч је у дугом низу година озбиљније покушао да преко синова краља Николе, успостави трајнији утицај на Цетињу. Сујетни краљ Никола који није могао да поднесе чињеницу да после 1903. није кључни фактор решавања српског питања, покушавао је да игра двоструку игру на махове, што се показало врло тешко за саму Црну Гору.
Тако се почетком 20. века Аустроугарска у свим комбинацијама показала као један од кључних фактора решавања српског питања. Са друге стране, Русија је такође била фактор одлучивања када је у питању српско питање. Током 19. века, од времена Првог устанка (1804–1813), Русија је својим утицајем често доприносила решавању Источног и самим тим српског питања. Букурешки мир 1812. и Једренски мир 1829. били су тачке на које се ослањала и српска политика. Ипак, пад Србије 1813. или Париски мир 1856. Санстефански мир 1878. давали су разлога за бригу и српским елитама. Односи две велике Царевине на тај начин кључно утичу на положај Србије и Срба у самој Монархији. Посебно што се тиче положаја пречанских Срба однос две Царевине био је кључан. Током 18. века када је сарадња Беча и Петрограда била јача и интензивнија, Срби у Монархији били су често у добром положају, а књиге, учитељи, сликари махом су били спона са православном Русијом. После Револуције 1848–1849. патријарх Рајачић писао је цару Николају са молбом да Русија помогне обнову цркава и манастира који су страдали и пустошењима мађарске војске.
Кримски рат (1853–1856) представљао је прекретницу у односима две велике силе. После руске интервенције у гушењу Мађарске револуције 1849. цар Франц Јозеф желео је да умереније и са већом дистанцом гради односе са Русијом. Са друге стране, цар Николај је сматрао да ће због дешавања у Револуцији, имати подршку Беча за своје акције против Османске империје. Неутралан статус Аустрије у Кримском рату разгневио је меродавне факторе у Петрограду. Једном нарушени односи тешко су се поправљали. Срби у Монархији фактички су остали без контакта са Русијом што се показало врло тешко у решавању црквеног питања и генерално без потпоре током политичких турбуленција 1860-их и 1870-их, и у периоду до Великог рата. Иако је Тројецарски савез (1873–1881) релаксирао односе две царевина, то је било више површно отопљавање односа, у форми предаха пред неминовни сукоб, чега су биле свесне обе Велике силе.
Баук панславизма постао је матрица политике Беча и Пеште. Срби у Монархији и други словенски народи били су под сталном присмотром из тог разлога. Панславизам је посебно негативно тумачен од мађарских елита као политички баук, који би се завршио доласком Руса пред Пешту, о чему је писао чувени српски либерал Михаило Полит Десанчић. Тако се временом стварала атмосфера неповерења према Словенима у Монархији. Штампа је све негативније писала, посебно о Србима. Словаци и Русини такође су били под присмотром и на удару полиције. Када томе додамо деценије таквих ставова политичких елита Беча и Пеште, не чуде погроми и страдања Срба и Русина почетком Великог рата.
Краљевина Србија је кроз своју политичку и економску еманципацију од 1906. проживела велика искушења, до могућег рата са Двојном монархијом, која кулминирају Анексионом кризом. За један век од Првог устанка, Краљевина Србија се уздигла у респектабилну државу са изграђеним институцијама, Академијом, Универзитетом, врхунским достигнућима у књижевности и именима попут Слободана Јовановића, Јована Скрелића, Богдана Поповића, Александра Белића, Јована Цвијића, па стога не чуди магнетска привлачна моћ Београда према целом Балкану. Свесни да Београд и Краљевина Србија више економски нису везани за тржишта Угарске, и да културолошки Срби много више гравитирају Паризу него Бечу, елите (посебно војне) Беча и Пеште крећу у офанзиву за уништавање Краљевине Србије. Неосноване приче о Великој Србији, револуционарима из Србије, нереду и систему без поретка, цивилизаторској мисији Аустроугарске на Балкану били су увертира за напад, за који се чекала прилика.
Велики Рат донео је Србима велико страдање. Краљевина Србија доживела је разарање великих размера, а цивили погроме и злочине. Залог слободе који је Краљевина Србија дала голготом 1915. донео је победу која је по својим размерама била равна поразу. Са друге стране, политика Великих сила је била таква да Краљевина Србија није имала избора. Плаћена је велика цена, од чега се дуги низ деценија није могло опоравити, било политички било економски, или биолошки. Стварање несигурне и политички проблематичне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца било је додатно искушење за које страдална и уништена Србија није имала снаге. Последице су биле тешке по Србе кроз читав 20. век. Изгубљена је права линија којом се уздизало у периоду од 1804. а кривудаве и стрме стазе југословенског уједињења донеле су трагучне сломове 1941. 1991. и дезинтеграцију Срба на свим просторима на којима су живели.
Остави коментар