Аутор: Милован Балабан, историчар
Стаљин је градио свој положај у бољшевичкој хијерархији у време Лењина, постепено стекавши присталице које је кадрирао са места генералног сектретара партије. Ово му је омогућило да после смрти Лењина, у време такозваног колективног руководства, гради своју позицију елиминацијом прво леве, а после и десне фракције бољшевика. Од 1929. до 1930. године његов положај се учврстио, док су следећи подухвати били везани за колективизацију села. Село се показало жилаво у отпору, а држава је сузбијајући побуне и третирајући село као практично окупаторска власт изградила репресивни апарат који ће касније користити против политичких противника у великим чисткама, стварајући у потпуности тоталитарну државу и контролисано друштво.
Колективизација је донела пад у производњи жита, али је приход државе растао јер је успостављена контрола над свим приходима. То је искоришћено за изграђивање индустрије, али је цена била огромна. Мерила се депортовањем сељака у логоре, као и несташицом и глади. Колективизација је такође урушила традиционалне везе и атомизирала друштво, што је уз изграђивање репресивног апарата омогућило Стаљину јачање власти и стављање целокупног друштва под контролу. После овог процеса, половином тридесетих, Стаљин је био чврсто на челу државе, а његова власт је била неупитна. Отуд је почетак процеса великих чистки, као и саме велике чистке, догађај који изазива недоумице код истраживача Стаљиновог периода. Шта их је покренуло и зашто се Стаљин одлучио на тако нешто?
Велике чистке
Рекло би се да Стаљин није имао разлога за чишћење партије, али он је сигурно другачије размишљао. Његово размишљање је полазило од тога да је велики број склоњених чланова партије, из другог ешалона, који су преживели борбу за власт, у којој су страдали само они на врху, било распоређено у дубини система, али на важним позицијама. Били су први људи компанија, друштвени мислиоци и генерално још увек добро етаблирани у друштву. Могли су имати своју клијентелу и људе који су им били одани. Када узмемо у обзир да се тада над Русијом надвијала спољна опасност у виду све агресивније Немачке, гуране са запада на СССР, што је Стаљин прозрео и спречио на две године пре сукоба споразумом Рибентроп‒Молотов, совјетски диктатор је могао да размишља како чисткама уништава евентуалну пету колону, која би му у перспективи забила нож у леђа.
Како год да је размишљао Стаљин и шта год да су мотиви великих чистки, резултат је био потпуни масакр над партијским кадровима, нека врста суда над бољшевицима који су извели револуцију, као и завођење потпуне и апсолутне власти са новим партијцима, лојалним и спремним на све како би удовољили Стаљину, од чега им је зависила каријера и статус, а неретко и живот. Резултат великих чистки био је и потпуно потчињавање друштва, где више ниједан појединац нити било која групација није могла да дигне главу и да се у било чему успротиви Стаљину и државном курсу који је искључиво он одређивао.
Повод за чистке Стаљин је нашао у убиству првака лењинградских бољшевика Сергеја Кирова 1934. Убио га је Леонид Николајев, што је подстакло Стаљина да одмах оде у Лењинград, те учествује и сам у испитивању Леонида Николајева. Почело је оптуживање партијских кадрова у свим структурама друштва. Наравно плански. Прва на удару била је тзв. левичарска групација на челу са Зиновјевим и Камењевим, да би на крају били почишћени Бухарин и Риков, односно десна опција партије.
У том периоду је на стотине хиљада људи елиминисано, укључујући и на стотине официра, међу којима је најпознатији Тухачевски, што је обезглавило војску. Наравно, прогону је било константно изложено сељаштво, али је можда највеће последице имало елиминисање официра што је условило да се Црвена армија у време најезде Хитлера нађе пред потпуним поразом. Масовне чистке су трајале од 1936. до 1939. године, да би после почеле да јењавају, а Русија се почела суочавати са новим проблемима изазваним уласком у предворје Другог светског рата, који ће ускоро увући читав свет у сукоб.
СССР у Другом светском рату
У време пред светски сукоб СССР је спроводио другу петољетку. Индустријализација је по огромну цену и жртве сељаштва спровођена, а становништво се кретало у правцу града, бежећи из осиромашеног села. Са друге стране, на међународном плану бољшевици су имали механизме меке моћи, док се Стаљин претворио у симбол светске револуције. Русија као да је била алтернатива западном свету, који је преживљавао велику кризу капитализма. Ово је мање-више улога Русије кроз читаву историју. Но, у овом периоду комунизам је добро стајао и међу радницима, што је свакако дизало углед, али и значај комунистичке Русије.
Јачање Немачке је водило ка сукобу у Европи. Интерес Запада, поготово Британије, био је да ојачана Немачка угрози Исток. Дакле, стара геополитичка константа, још од Мекиндера – сукоб Русије и Немачке води ка јачању англосаксонског света. Но, споразумом са Хитлером 1939. Стаљин је онемогућио ове планове и практично купио две године, усмеривши Хитлера на запад. Стаљин је био веран овом споразуму, а то исто је очекивао од Хитлера. Веровао је Хитлеру, а могло би се и рећи да се бојао немачке армије, са којом су се руски официри упознали у бројним мисијама и разменама искустава.
Армија какву свет није видео до тада била је позната совјетском диктатору. Са друге стране биле су му познате и мане сопствене војске. Иако индустријски развијенија земља није имала проблем да произведе велики број борбеног материјала, совјетска армија је била кадровски лоша, организационо далеко испод нивоа немачког Вермахта, док је њен морал био упитан. У таквим условима Стаљин је свакако добро проценио да је боље бити у добрим односима са Хитлером, наравно пропагандно величајући своје потенцијале и кријући слабости.
Рат и победа против Јапана 1939. мало су осоколили Стаљина, али то није могло да промени његов свеукупни утисак о сопственим снагама, као и о снагама потенцијалног противника, односно Немачке. Схватајући да му сукоб са Хитлером не одговара, Стаљин шаље Молотова наредне године у Берлин. Међутим, упркос наводном потврђивању пријатељства, видело се да постоје озбиљне пукотине у савезу. Пред сам рат, када је било све јасније да се спрема велика кампања против СССР, када су већ британске и америчке обавештајне службе јављале о неминовном нападу, Стаљин је веровао у могућност мира. Нада му се заснивала на чињеници да Немачка није сломила Британију, али и да Немачка неће напасти свог лојалног савезника какав је заиста био СССР.
Нада да неће доћи до сукоба се изјаловила. Немци су 22. јуна 1941. напали Совјетски Савез. Стаљин чак ни тада није могао да схвати да је нападнут па је изражавао могућност да су неки генерали то својевољно урадили. Буквално у шоку у старту вођа бољшевика није првог дана издао ниједну наредбу. Као да је чекао да лоша вест сама од себе нестане. Дакле, бољшевички вођа није прихватао чињеницу да је нападнут. Чак је Молотов објашњавао припадницима рајха да нема никаквог разлога да Немачка нападне свог лојалног савезника, што је изазивало чуђење код Немаца, решених да потпуно улупају совјетску државу, а руски и остале словенске народе поробе.
Наредних неколико дана Стаљин се није обратио нацији, што је условило блокираност читавог система, који је тако формиран да не може да функционише без вође. Дотле Немци врше снажне продоре на великој руској територији. Први пут Стаљин се обраћа нацији 3. јула. Сви очекују ово обраћање. Стаљин, као човек који је тек излазио из шока, почиње класично обраћање са „другови и другарице“, али први пут говори „браћо и сестре“. Један топлији вид комуникације као да поручује „морамо се збити“, рођачки се везати да би се одбранили од немани која нас је напала и која хоће да нас прогута. Ова животна опасност довела је диктатора у ситуацију да се мало смири, промени, макар мало, а све под претњом урушавања, не само државе, већ и читавог света који је створила револуција и он сам.
Исто тако, Стаљин позива совјетске народа да буду достојни својих предака попут Кутузова, Александра Невског и других, што до тада није било замисливо. Лом који је изазвао Хитлеров напад, те опасност у којој се нашао светски комунизам, руска држава, као и сам Стаљин, омогућују спуштање у реалност совјетског диктатора, његово принудно смиривање, а самим тим и нека врсту дотока нове енергије, после које се на „двору“ схвата да без саборности, без уједињења нације на дубљим, чак можемо рећи духовним основама, није могуће пружити отпор непријатељу решеном да уништи империју, да је сатре у срамоти и понижењу.
Тада се дешава преоријентација бољшевика под руководством Стаљина. Наиме, бољшевици су често подупирали свој утопијски систем старим вредностима, националним, економским, културним, истовремено, што је парадокс, негирајући све оно традиционално, што је било искуство претходних генерација. У овом тренутку дошло је до подстицања и буђења руског историјског, чак и верског духа, што је требало да обезбеди мотив и улије смисао за одлучан отпор. Отуд се тада успостављају контакти са црквом, као што се и велича руска славна историја. Ово резултира успостављањем контакта са руским народом, који је само у тим симболима могао да се мотивише за велике жртве. Комунизам и савремени бољшевички стереотипи никога нису анимирали за борбу. Тако је Стаљин почињао, највише из нужде, да личи на руског цара, остајући истовремено суштински бољшевиком.
Све је то тек требало да покаже резултате. Дотле су Немци до краја године стигли пред Москву, а преко четири-пет милиона људи је избачено из строја. Но, мотив су Руси ипак нашли активирајући руски национални дух, културу и црпећи снагу из духовно-верског вишевековног искуства, те су, када су их практично сви отписали, пружили одлучујући отпор и прешли у контраофанзиву. Стаљин је био примирен на неки начин и пустио је да се размаше руски дух, да се на специфичан начин пусти из ропства и ослободи „света Русија“, да се осети дејство њене енергије која је дала одлучујући допринос, носећи народ до херојског отпора.
После велике офанзиве наредне године, Вермахт је побеђен на Стаљинграду, а Стаљин у 1943. улази већ зрелији. Зрелија је и његова војска, формирани су велики официри војсковође, а Русија, сада стабилизована, способна је да планира и изводи велике операције. После Курска Црвена армија је прешла у противофанзиву и није се зауставила практично, уз кратке застоје, до Берлина. Победнички ход је завршен у Берлину, маја месеца, а Стаљин је био господар читаве Источне Европе, проширивши империјални утицај Русије као нико и никада до тада.
Период после рата и Стаљинов крај
После рата Стаљин постаје незаобилазан фактор у решавању свих светских питања. Али недуго након велике победе, сукоби у Западној Европи и на Далеком истоку су условили све веће разилажење савезника. Но, можемо рећи да су се два блока полако враћала у матрицу свог дуговековног геополитичког и империјалног сукоба. Убрзо, пар година после победе над заједничким непријатељем, почиње услед сукоба око Немачке Хладни рат и диже се гвоздена завеса, која ће наредних деценија раздвајати два света.
Стаљин је упркос изградњи велике армије, повећању утицаја, пре свега у Источној Европи, схватао да је колективни Запад јачи и спремнији на дуготрајнији рат исцрпљивања. У међународној арени се понаша рационално, али на унутрашњем плану се враћа на стари модел понашања. Ствара анимозитете унутар партије, потом се појављује као помиритељ, али и арбитар, да би касније обележавао оне који му сметају као непријатеље револуције, партије и државе. Никада његово послератно понашање није достигло ниво бруталности као у време великих чистки, али је мањих партијских прогона било. Кампања против Грузијаца, затим лењинградског руководства, као и лекара 1952, пред његову смрт, више су последњи трзаји и демонстрација моћи већ уморног али потпуно неприкосновеног диктатора, чија моћ, ионако огромна и абнормална, ратом је само увећана.
Пред смрт Стаљин деградира практично све своје могуће наследнике, стварајући амбијент незаменљивости, јер је пропагандно претходних деценија изграђен став да је он једини могући смисао и оличење совјетске империје, као и једне велике идеје комунизма ‒ праведне идеје и наде човечанства. Рекли бисмо логичан завршетак човека који је цео живот био сам себи смисао и којег је партијска идеологија наметнула као незаменљивог вођу, а самим тим и посредно смисао читавом човечанству.
Но, смисао је нешто много више и дубље од обичног и смртног човека. Стаљин умире у марту 1953, остављајући СССР као светску суперсилу, али и низ противречности које ће бити баласт великој империји. Управо у противречностима се и налази оцена Стаљина као историјске личности. Био је бољшевик који се прилагођавао ситуацији, прагмата коме идеологије није сметала да прихвата идеолошки противне али неопходне ствари у датом тренутку, кокетирао је са многим појавама супротним бољшевичкој идеологији и на крају геополитичке околности и реалност су га натерали да обрати више пажње на империју него на светску револуцију, да се понаша више као руски цареви него као вођи револуционарних светски преврата.
Остави коментар