Ауторка: Јованка Симић, новинарка
Два „округла“ датума, 150 година од рођења и осам деценија од упокојења, сећају нас ове године на Станислава Биничког, педагога, диригента и композитора неколико војних маршева, међу којима је и Марш на Дрину, најизвођенија композиција у историји српске музике.
Биничког је за настанак овог марша инспирисао Миливоје Стојановић, српски официр и командант 12. пука у балканским ратовима и Другог гвозденог пука у Великом рату. Током Првог светског рата композитор се у својству војног капелника повлачио заједно са српском војском преко Албаније и Крфа, а на крају тог пута доспео је у Француску. За тамошњу публику, са Оркестром Краљеве гарде, приредио је неколико концерата.
Станислав Бинички (Јасика код Крушевца, 27. јул 1872–Београд, 15. фебруар 1942) на високом је месту у историји наше уметности, а његов допринос српској музичкој култури огледа се у стваралачком, извођачком и педагошком облику.
Његов отац, поручник Стеван Бинички, пореклом из Госпића, био је градитељ понтонског моста преко Западне Мораве у Јасици код Крушевца и јунак из Српско-турског и Српско-бугарског рата. У време када је рођен његов син Станислав, командовао је Трећом понтонском четом. Композиторова мајка Марија рођена је као бароница фон Рехинген.
Прва музичка сазнања у својству члана Хора „Обилић“ стекао је од старијих српских композитора Стевана Мокрањца (1856−1914) и Јосифа Маринковића (1851−1931). Бинички је свирао виолину и флауту, обрађивао је композиције за ђачки оркестар већ у гимназијским данима, а бавио се и соло певањем.
Током студија на Филозофском факултету у Београду Бинички је основао Академско музичко друштво, певао у Академском певачком друштву „Обилић“ и Београдском певачком друштву, а упоредо је оснивао Музичко друштво за неговање инструменталне и оркестарске музике. По завршетку студија годину дана био је упослен у лесковачкој гимназији где је написао „Збирку песама из околине Лесковца“ за мешовити хор. Потом се преселио у Минхен. У том немачком граду од 1895. до 1899. студирао је композицију и соло певање код Мокрањчевог професора Ј. Рајнбергера. Последњих година студија, у Минхену су извођене и композиције Биничког инспирисане стиховима немачких песника.
По окончању студирања вратио се у Београд и посветио се развоју музичке и педагошке делатности. Са Београдским војним оркестром (1899) извео је своје прво оркестарско дело „Из мог завичаја“, компоновано уз примесе народних мотива. У то време родило се његово интересовање за позоришну музику. После увертире и сценске музике за Нушићеву програмску бајку „Љиљан и оморика“ (1900) настале су увертира и симфонијски интермецо за Војиновићеву драму „Еквиноцио“ (1903). Увертира, а нарочито интермецо, заправо су програмске композиције у којима композитор у оштрим ритмичким контрастима дочарава психолошку драму .
Соло песме Биничког – циклус „Мијатовке“ (назван по популарном градском певачу – аматеру Мијатовићу) и „Песме из јужне Србије“ сврстане су у групу традиционалних народних мелодија са елементима градско-севдалинског фолклора. Оригиналне соло песме на стихове Јована Јовановића Змаја и Алексе Шантића припадају љубавној лирици. У хорским композицијама (циклус „Тетовке“) Бинички је добрим делом следио пут свог узора Мокрањца. У другим хорским композицијама писаним на стихове Милорада Петровића („Сељанчица“) компоновао је циклус у шест песама.
Преузео је 1903. године дужност војног капелника и убрзо основао први Београдски симфонијски војни оркестар са којим је приређивао прве редовне концерте. Наредне, 1904. године, основао је Музику краљеве гарде у којој је имао и дужност диригента. Учествовао је и у оснивању Српске музичке школе која данас носи Мокрањчево име. Био је и хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта у којем је основао Оперу и био њен први управник и диригент.
Упоредо је радио као хоровођа неколико певачких друштава. Са певачким друштвом „Станковић“ приредио је у Београду прва извођења великих вокално-инструменталних дела попут Хендлових ораторијума, затим „Стварање света“ и „Седам Христових речи“, Бетовенову „Девету симфонију“, Христићево „Васкрсење“… Са овим хором гостовао је у Русији 1911. године. Исте године постао је и први директор тада основане Музичке школе „Станковић“.
Уочи Првог светског рата, уз подршку своје супруге Мирославе, вокалне солисткиње, корепетитора и хоровође, Бинички је припремио неколико оперских представа у Народном позоришту у Београду. Најбољи пријем код публике имале су опере „Трубадур“, „Чаробни стрелац“ и „Тоска“.
Сво своје време супружници Бинички (живели су у кући на углу Молерове улице и Булевара Краља Александра у Београду) посвећивали су музичком образовању будућих нараштаја. Њихова посвећеност том узвишеном циљу фасцинирала је Бранислава Нушића који је у дневном листу „Политика“, у себи својственом шаљивом стилу написао између осталог и ове речи:
„Замислите све куће око мене музикалне, а на свима отворени прозори. Право према мојим прозорима прозори Сташе Биничког, а то вам је ваљда довољно, па да знате што патим. Од шест до седам неке госпођице уче певање код госпође Бинички, од седам до осам – док Бинички вечерају – некакав приправник доле у сутерену дува у хорну. Одмах после вечере седа за клавир госпођа Бинички и пева пратећи себе, а после десет тек седа Сташа и компонује…“
По Нушићевом тексту Бинички је компоновао прву изведену српску оперу једночинку „На уранку“ са елементима народне музике. Аутор је и бројних композиција за војне дувачке оркестре: увертира „Из мог завичаја“, затим циклуса народних песама у обради „На липару“, циклуса „Песме из Јужне Србије и Мијатовке“, те војних маршева од којих су најпознатији: „Марш на Дрину“ (1914), „Хајд, јунаци“ (1905), „Крени,крени“, затим „Гардијски марш“ и „Марш Краљеве гарде“ (Свечани марш) и „Парадни марш“.
Опус Биничког чине и музика за бајку „Љиљан и оморика“, увертира за Војновићев „Еквиноцио“, музика за позоришне комаде Нушићеве комедије „Пут око света“ и драме „Наход“, као и „Ташана“ Боре Станковића.
Музички зналци једнодушни су у оцени да је у прве две деценије 20. века Бинички био веома активан покретач целокупног музичког живота у Србији, али и носилац многих пионирских потеза. Мада се његова дела, као и дела његових ранијих претходника у српској музици, претежно базирају на српском фолклору, Бинички је унео у музику многе елементе српске грађанске културе тога доба.
Фолклор у његовим композицијама најчешће је прилагођен градском укусу и сентиментализму, како у делима која су настала на стихове домаћих књижевника (Нушић, Шантић, Илић), тако и у композицијама које је написао по извођењу грађанских певача севдалија („Мијатовке“). У оркестарским и осталим композицијама, које нису везане за српски текст, уочљив је утицај западноевропског неоромантизма.
Као високо угледна личност Бинички је крајем треће деценије прошлог века позван да по први пут чује новопостављена звона на новој цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.
Бинички је утемељио српску класичну музику и као композитор заузима значајно место у историји српске музике, чинећи прелаз између генерације Маринковића и Мокрањца, оријентисане ка вокалној музици групе стваралаца који започињу неговање већих инструменталних и сценских дела.
Заједно са Стеваном Мокрањцем и Костом Манојловићем припада славној музичкој тројци која се борила за оснивање музичких школа и развој музичке културе у тадашњој Србији. На допринос Биничког српској музици, песник и преводилац Станислав Винавер (1891−1955) осврнуо се овим речима:
„Мерило којим се мери рад и значај културног пионира који је радио у нашој сировој средини и борио се са нашим истрајним и доследним јавашлуком, не може бити сведено на чисто и једино музичке размене чега се ми строго придржавамо у нашим оценама. Мерило мора бити тананије и осетљивије. Треба прећи у паметни културни и психолошки простор који нас дели од мучних почетака, треба схватити полетни смисао прегалаштва и усталаштва првих европских нараштаја. Зато држим да ће се значај Сташе Биничкога моћи боље и потпуније оценити тек у вези са целокупним начином живота, са његовом одбојном густином културних препрека, које су искрсавале и морале искрсавати у оно доба које је иза нас“.
Један од најупечатљивијих осврта на музичко благо које је српском народу оставио Станислав Бинички дала је Ирена Мучибабић из Музичке школе „Станислав Бинички“ у Београду рекавши да иако његово дело није преобимно – наше је.
„Он је од оних наших музичара и композитора, који су ушли у душу наше народне песме, певају је и сами, воле је, уживају у њој. Песме Биничког одликују се народним колоритом. Све што је имао и умео, Бинички је приложио културном развитку и напретку свога народа“.
Имајући на уму заслуге Станислава Биничког на ширењу музичке културе и организовању музичког живота у Србији, Народни одбор Општине Лесковац, 1959. године доделио је Музичкој школи име овог композитора које она са поносом носи дуже од шест деценија. У његовој родној Јасици код Крушевца сваке године се одржава музичка манифестација „Дани Станислава Биничког“, на којој наступају многи угледни солисти и ансамбли. Године 1997. издата је поштанска марка са његовим ликом. Поводом 150 година од рођења Станислава Биничког, Библиотека Матице српске у Новом Саду приредила је ових дана електронску изложбу у част овог великана.
ЛИТЕРАТУРА
Властимир Перичић: Музички ствараоци у Србији, Просвета (Београд, 1969)
Маријана Дујовић: Станислав Бинички и његово доба, Clio (Београд, 2017)
Остави коментар