Стање у Босанском пашалуку у доба Првог српског устанка

Aутор: др Мирослав Јовичин, историчар

Због оскудице извора, тешко je ући y питање постанка и развитка административног уређења Босанског пашалука. Ипак je поуздано, да je, откад су Турци дефинитивно организовали управу y освојеним земљама y Европи, на челу централне управе Босанског пашалука стајао један управник са називом везира, беглер-бега или валије, кога je постављала врховна државна управа и који je подложан био само њој. Везир je имао чин паше од три репа, дакле, један од највећих степена y чиновничкој и војничкој хијерархији турског царства. Често за босанске везире долазили су и службеници са највиших места y државној управи, чак и велики везири. Један познавалац турских унутрашњих прилика с почетка XIX века вели да je тада босански везир, по угледу и рангу, долазио одмах иза румелп-валиса; пре Карловачког мира 1699. године, кад je Босански пашалук имао већи опсег, вероватно да није био нижи од овог. Ретко да je једна личност остајала више година на овом положају, a био je обичај постављати сваке године новог везира или ферманом утврдити старог.

По једном саопштењу, босански намесник добија назив везира и беглербега тек од 1583. године. (Сафвет бег Башагић-Реџепашић, 1900, Кратка упута у прошлост Босне и Херцеговине, Сарајево,  106, 178). У доцнијим временима, изузетни су случајеви да представници домаћег племства долазе на ово место. Седиште везира, с тим и административни центар пашалука беше Травник, y живописном и здравом крају на Лашви, притоци реке Босне. Пре Травника, до 1639. године, седиште je било y Бањалуци; најпре, до 1582. године, y Сарајеву. Један Француз, који je y Травнику зимовао 1807. године, даје следећи опис овог града:

„Травник, као и све друге турске вароши, изгледа са околних висова особито лепо и врло живописно. Око плавкастих кућних кровова дижу ce велика дрва, мунари ce сијају својим позлаћеним врховима, градић полуразваљен (иначе државна апсана), махале варошке нагомилане једне врх других, текуће воде са свих страна! Ту ce има шта погледати са задовољством, и изгледи су доиста романтични. Али чим ce коракне y улице, пуне блата и зло калдрмисане, чим ce укажу дрвене, рђаво саграђене кућице, a на њима прозори с двоструким апсанским решеткама, чари престају, a на место пријатних илузија завлађује жалосна стварност… Сарај или конак пашин, саграђен je покрај реке. To je једна пространа грађевина од дрвета, врло грубо склопљена. Авлија, пуна ђубрета, опкољена je шталама, врх којих ce пружа ходник (галерија) са више собица, y којима станују сатрапове слуге. У једном углу и с једног лица налази ce везирска диванхана и више соба његовихˮ.

Травник није имао нарочитог утврђења за одбрану. Рачунало ce да je могло бити y њему, 1807/8. године, укупно са везировим особљем и чиновницима који су службом били везани за Травник, око 7.000 душа: велика већина муслимана, православних 1.000, католика 500, Јевреја 400, Рома 300. Без нарочитог трговачког значаја, Травник je имао карактер чисто чиновничке вароши. Држањем многобројног особља y личној служби, начином живота, извесном источњачком раскоши, и другим, босански везири су свом високом положају давали извесни спољашњи сјај.

Рачунало ce да je y личној служби појединих везира било 500–600 лица. To je везиров двор, који јe био уређен по угледу на престонички царски двор. На челу овог дворског особља стајао je ћехаја-бег, најближа личност везиру, његов alter ego. За њим су долазили, по рангу и важности: силихтар-ага (чувар везирова оружја), чохадар-ага (нека врста шамбелана), хазнадар-ага (везиров благајник), кафтан-ефендија (чувар гардеробе), мухурдар-ага (чувар везировог печата). После ових, следила су нижа звања, али тако да је свака дужност y служби везировој била покривена по једном особом која je имала назив по послу који je вршила и свој ранг. Обични кућни измећари (послуга, слуге) и служинчад чинили су ниже особље. Искључиво y личној служби везировој, ово особље није имало непосредног удела y управи пашалуком, изузев ћехаје. Он je обављао мање важне управне послове, да ce везир не би њима замарао, разуме ce по упутствима и његовим надзором. Али, по природи саме службе и y сталном дотицају са везиром, оно има посредног утицаја на управу, y првом реду они који су везиру најближе стајали. Добити наклоност и милост његову, могло ce најпре преко ових лица. Дворско особље није имало неке посебне плате, али je добијало добре бакшише, што од везира, што од лица која су ce хтела везиру додворити, и обично ce на тај начин богатило.

Везири су ретко доводили харем, рачунајући ваљда на привременост службовања y Босни. Али, поред високог ранга, опсежних прерогатива и, као што ћемо доцније видети, лепих прихода, власт босанског везира била je доста слаба. На једном месту y својим мемоарима, генерал Мармон, познати заповедник француских трупа y Далмацији после Пожунског мира, каже да je на почетку XIX столећа, било две врсте управника пашалука y Турској –  једни, који су ce сами докопавали тих звања и скоро независно од Порте управљали y својим подручјима.  Други, које je отоманска влада постављала, који су јој били послушни, али чија je власт врло слаба. У ову другу врсту, Мармон убраја и актуелног босанског везира, додајући уз то да je тада Босански пашалук пружао лепу слику феудалног уређења. Други добар познавалац босанских прилика оног времена вели да ce стварно везирова власт осећала једино y Травнику и да ,,још и ту његова власт зависи од његовог ауторитетаˮ.

Извесна ограничења везирове власти налазимо y самој централној управи пашалука. Врховна администрација скоро je била потпуно одвојена од везира и организована y шест грана. На челу администрације стајали су нарочити чиновници, названи риџали, и то за сваку страну по један. Прикупљање харача, као и других дажбина које нису спадале y приходе везира и других високих чиновника, и сву администрацију која je с тим стајала у вези, вршио je дефердар-ефендија (велики благајник). Он je, независно од везира, слао признанице од харача и других државних дажбина санџак-беговима, муселимима и капетанима, a ови њему непосредно уручивали прикупљени новац. За сав рад одговарао je великом дефердар-ефендији y Цариграду, њему је полагао рачуне,  од њега добијао потврде. Положај овог риџала био je такав да му сe пружала могућност да ce брзо обогати. Његови годшињи приходи цењени су, 1807/8. године, на 120.000 франака. Добијао je највише од ванредних прихода и обично на нелегалан начин. Редовни приходи били су ови: око 15.000 франака са државних добара која je добијао на уживање; 3,75 франака на свако говече које je извезено y Далмацију; дневни тајин за њега, његове људе и коње. Нешто мало мање уносно било je место тимар-дефердара (интендант тимара и зеамета). Он je био администратор и старалац државних добара, тимара и зеамета. Преко њега су ce добијала ова добра на уживање, и то тако што су молиоци упућивали молбе y Цариград са његовом препоруком. Размена спахилука није ce такође могла извршити без његовог знања и пристанка. Он je стајао непосредно под великим тимар-дефердаром y Цариграду.

Остала риџалска места нису била тако згодна за богаћење као прва два, али ипак важна и са добрим приходима. Тескерђи-ефендија (руковалац молби и жалби) био je једна од најважнијих личности y дивану. У његов делокруг спадали су ови послови: примање молби и жалби; чување аката која су ce тицала дивана; ударање печата на писане предмете који су ce односили на државна добра. Мухабелехђи-ефендија (генерални инспектор војске) водио je чисто војничку администрацију; уз то држао спискове лица која су добијала од везира уобичајене поклоне. Чауш-ћеxaja (управник свечаности и ађутант) старао ce о званичним свечаностима; тумачио везиру српски; пријављивао лица за пријем код везира. Због сталног службеног дотицаја с везиром, он je уживао велико његово поверење и имао знатног утицаја на службене послове.

Тефтер-ћехаја (главни секретар) био je чувар централне архиве пашалука. Централни канцеларијски послови вођени су на овај начин. Сви предмети су завођени y велике књиге, и то са доласком новог везира почињало ce другом књигом. На крају сваког месеца, тефтер-ћехаја би прочитао везиру заведене предмете, a овај на сваку страну ударао свој печат. Поред потписа и печата везирова, испуњена књига носила je потписе и печате свих риџала; затим затварана y нарочиту торбу од црвене чохе и то опет под печатом и везира и свих риџала. Ако je везиру требала књига неког његовог претходника, тефтер-ћехаја отварао je запечаћену торбу и вадио књигу; после употребе враћао je на старо место и опет је запечатио на горњи начин. Са доста самосталности y вођењу администрације, риџали су ипак били y извесној зависности од везира; она je била y томе, што je риџале постављала влада y Цариграду на везиров предлог. Он je обично предлагао синове ранијих риџала или оне који су ce били истакли y каквој другој служби нижој од риџалске или равне њој, поглавито из реда Босанаца. Преко риџала одвојена je била администрација од везира; веће првака, или диван, везивао га je y доношењу одлука које су ce имале спроводити на подручју читавог пашалука. Диван je био више обичајна установа. У мање важним пословима везир ce саветовао са првацима који су ce датом приликом налазили y Травнику.  У више важним пословима, на пример за дизање војске, угушивање неке побуне, позивао je на саветовање прваке из целог пашалука: санџак-бегове, муселиме, капетане, више јањичарске старешине, ајане и друге. Уствари саветодавно тело, диван je најчешће наметао своју вољу везиру и давао иницијативу и правац за управљање пашалуком.

Судска радња била je скоро потпуно одвојена од везира. Он je био последња судска инстанца само за смртне пресуде. Верски поглавар мула, са седиштем y Сарајеву, кога су бирали престонички мудеризи обично на годину дана, a његов избор потврђивао врховни цариградски мула, y исто време био je и највећи судија за извесне предмете. Он сам учествовао je y суђењу ствари нарочите важности, иначе je имао помагача, који je y његово име обављао обичне судске спорове. Међутим, стварно, судска радња, и за грађанске и кривичне предмете, беше поверена кадијама, који су ова места добијали за новац. У варошицама, где није било кадија, налазили су ce нарочити тумачи закона.

Немоћ босанских везира није ипак долазила од ограничења њихове власти y централној управи, но из других разлога, и то од извесне самосталности обласних управника, y првом реду капетана, и недостатка оружане силе њима одане. Задржаћемо ce најпре на првом. До краја XVII века Босански пашалук имао je седам (или осам) санџака, којима су управљали санџак-бегови, потчињени непосредно везиру или беглер-бегу. По свој прилици, санџак-бегове je именовала централна управа y Цариграду, што их je, с друге стране, чинило доста самосталним од везира. Карловачким миром и ратовима с Аустријом y првој половини XVIII вeкa Босански пашалук je изгубио прилично земљишта, целу Славонију, један део Поуња, део Далмације, и био сведен yглавном на данашњу Босну и Херцеговину са Новопазарским санџаком. Отада ce могла појавити и тенденција јачег централизовања власти на штету санџак-бегова.

Наш главни извор разликује, почетком XIX вeка две врсте управника санџака: једне, које je Порта непосредно постављала и, друге, које je везир постављао. Порта je именовала клиског санџак-бега, са седиштем y Скопљу-Вакуфу (Скендер вакуф, Ускопоље) после уступања тврђаве Клиса Млетачкој републици, и посавског санџак-бега, са седиштем y Зворнику. Обојица су имали чин паше од два репа, али везиру беху више подложни но што je био случај, y исто време, са санџак-беговима y Румелији. Напротив, y Новопазарском санџаку, са седиштем y Новом Пазару, бањалучкој области, са седиштем y Бањалуци, сребреничкој области, са седиштем y Сребреници, y Херцеговини, са седиштем y Требињу, сам везир именовао je муселиме, који су имали титулу паше од два репа, али која им није званично признавана. Докле je централна власт, на једној страни, расла на уштрб санџак-бегова, дотле je, на другој страни, опадала подизањем капетанства. Тешко je тачно рећи, како je дошло до установе њихове. С обзиром на то да су већином y близини границе и наслоњени на тврђаве, није невероватна претпоставка да су сличног, ако не и истог порекла као и средњовековне крајишке графије. Неке ствари упућују на везу са заснивањем капетанства y Војничкој Граници, y суседству Босне. Капетани су били управници тврђава и њихове околине.

У рату су предводили војску из својих подручја под командом санџак-бегова или муселима; y миру, чували тврђаве и старали ce о њима, купили харач, бринули ce о државним добрима y домену своје власти. Било je тридесет шест капетана: четрнаест y Турској Хрватској (Серхат, подручје северозападне Босне, између Уне и Врбаса); десет y правој Босни; дванаест y Херцеговини. Њихова независност, с једне стране од санџак-бегова и муселима, с друге стране од везира, долазила je из ова два разлога. Капетани не беху покретни као санџак-бегови и муселими, но су наслеђем стицали та места – обично je капетанство прелазило са оца на најстаријег сина. Ако капетан није имао директног мушког потомства, он je за живота именовао наследника из своје најближе родбине. Умре ли пре нeго што je регулисао наслеђе, тада Порта попуњаваше упражњено капетанско место, обично од рођака преминулог капетана. Тако je, дакле, капетанство остајало y једној породици; није ce могло као мираз преносити на женску децу. У име непунолетног наследника, најстарији и најближи из породице вршио je власт до његова пунолетства.

У рат су обично ишли и непунолетни капетани; пример je млади Остроч-капетан, који je, пo народној песми, учествовао y мишарској бици. Као заповедници тврђава и непосредни команданти војске својих области, капетани беху y могућности да одрже своју независност насупрот централној власти y пашалуку и пашама од два репа и да постану нека врста феудалне господе. Наследна титула тим je добијала и реалну подлогу. Тврђаве су биле обично подигнуте на оштрим и слабо приступачним висинама, као и средњовековни бургови. Истина, због немарности капетана мали je број био добро очуваних. Као једна од најбољих, помиње ce Зворничка тврђава. Беше уобичајено да капетани чине извесне знаке куртоазије према везиру. На пример, y очекивању новог везира, они су ce окупљали y Травнику и парадно га дочекивали са осталим великашима. У заседањима дивана и приликом званичних свечаности, капетани су заузимали места по рангу (ранг je одређиван по времену од заснивања капетанства), и то овим редом:

– за праву Босну: бањалучки, дервентски, добојски, маглајски, тешаински, гламочки, купрешки, зворнички, велико-тузлански, градачки;

– за Турску Хрватску: бихаћки, островички, приједорски, крупачки, новачки, острожачки, дубички, градишки, вакуфски, мајдански, козарачки, петровачки, јајачки, крупачки;

– за Херцеговину: никшићки, колашински, клобучки, гатачки, требињски, столачки, почитељски, невесињски, дувањски, мостарски, ливањски.

Виши ранг није y исто време значио и већу моћ. Напротив, неки капетани нижег ранга беху моћнији од неких капетана вишег ранга. Непокретни, силовити и невезани ни за кога, капетани су обично били и бунтовни: често су ce одупирали заповестима и из Цариграда, и из Травника, радили су по свом нахођењу и вољи. Доводити их y покорност, морала ce на њих војска подизати, али ретко са изгледом на успех. Нарочито су ce херцеговачки капетани одупирали везиру и његовом директном органу требињском паши. Поред оног општег разлога, они су то по свој прилици, чинили и из једног посебног. Наиме, Херцеговина, иако y саставу Босанског пашалука, као да ce осећала засебна целина. Поред њеног географског положаја тο је био резултат посебног историјског живота y средњем веку. Свој сепаратизам Херцеговина je испољавала преко капетана. У том погледу највише ce истакао, при крају XVIII и почетком XIX вeка, мостарски капетан и ајан Али-ага Дадић, из познате капетанске куће Дадића, који je био омиљен код хришћана из своје капетаније ради човечне управе. За њега се каже да је 1807/8. године, шест година како није долазио y Травник да учини уобичајено подворење новим везирима, a „порез шаље колико му ce свидиˮ. У једном саопштењу вели ce да je мрзео Османлије, a везирове чиновнике je терао из своје области „псујући веру и закон ономе који je дошао и ономе ко их je послаоˮ. Наследници Али-аге, његови синови, задржали су исто држање према Травнику, y неку руку чак и оштрије.

За своје одметничко држање према везиру, Али-ага Дадић нашао je пуну потпору код Мостараца. Они беху још од прве половине XVIII столећа, као и Сарајлије, врло бунтовни. Да их доведе y покорност, два пута je на њих подизао војску везир Мехмед Кукавица, родом из Ужица. Последњи пут, негде 1757–1760, Мостарци га пораженог прогнају из Херцеговине, после чега бива опозван из Босне, послат y прогонство и тамо уморен. Али-агу наследио је y капетанству његов најстарији син Мемиш-ага, који задржа очев став према Травнику уз подршку Мостара. Њега на превару умори један везиров изасланик, после чега Мостар беше на једно кратко време доведен y покорност. Бунтовни и увређени Мостарци наскоро ce опет одметну, вођени Али-агом Дадићем, другим сином Али-аге, све до 1814. јуначки истрајаху y том ставу. Али, тада, енергични везир Али-паша Дерендлија, који je пре тога, 1813, на челу босанске војске узео највиднијег учешћа y покоравању Карађорђеве Србије, упути читаву војску на Мостар, који би свладан и доведен y покорност. Као главни кривци, Дадићи су били сурово кажњени: њихов дом je са земљом сравњен, имања разграбљена, a породица скоро истребљена. Захваљујући пуком случају, спасено je једно мушко дете, унук Али-аге, које беше тајно однесенo y Дреницу, те ту одраставши продужи лозу ове чувене херцеговачке породице. Дадићи су, дакле, дали први најизразитији наговештај оне борбе између централне управе и великашке Босне, која je, yглавном, испунила целу осталу прву половину 19. века босанске историје.

Не само да су ce капетани одупирали централној власти y пашалуку, но су ce често завађали међусобно или с другим великашима и водили праве ратове као средњовековна феудална господа. Имамо неколико таквих случајева из прве деценије XIX вeка. Године 1802, завадио ce био Али-ага Дадић са благајским ајаном Али-агом Воњавицом. Овај последњи беше успео, да, y први мах, надвлада Дадића и потисне из Мостара. Али, Дадић, потпомогнут од хришћана преотме Мостар, победи противника и принуди га на понизну предају. Негде 1807. године, силни градачки капетан Осман-бег, отац чувеног Хусеин-капетана Градашчевића, два пута je нападао на грачаничког агу. Супарници су имали сваки по 400 бораца, али Осман-бег однесе победу захваљујући употреби топова које његов противник није имао. Сукоби су избијали и између самих чланова појединих капетанских кућа, обично око наследства. Али-ага Видајић је 1803. године, угледајући ce на београдске дахије, завео читлучки режим y зворничкој околини, a свог старијег брата Мехмед-капетана, правог наследника капетанства и још неке рођаке који су били противни овом војевању, потпомогнут од дахија, савлада и протера. За ову услугу je Али-ага остао веран пријатељ дахијама, и једини од босанских првака заузео y самом почетку непомирљив став према устаницима y Београдском пашулуку.

Имамо једну кратку и довољно непрецизну вест, да ce Хасан-паша из Сребрнице био завадио, негде око 1811, са неким својим братственицима, изгледа опет око наслеђа. „Завађене стране имале су десет пута више војске, но што су их икад повели против Србијеˮ, вели претерано Петар Давид, француски конзул y Травнику. Више je оставила трага y изворима борба браће Хаџибеговића из столачке капетанске куће y Херцеговини. Њих je било петоро бpaће: најстарији, Мустафа-бег, кога је један француски извештај приказао као доста образованог човека, био je столачки капетан; Хаџи-бег, други по реду брат, држао je тврђаву Утову, y близини далматинске границе. Три млађа брата изгледа да беху нарочито кивни на Хаџи-бега; напротив, Мустаф-бег био je на његовој страни. Они су, само у другој половини 1808. године, три пута нападали утовску тврђаву, да би принудили Хаџи-бега на капитулацију. Овај je осујетио сва три напада, захваљујући помоћи y војсци коју je добио од Француза из Далмације, којима je он такође чинио знатне услуге. Ипак, Хаџи-бег ce није могао одржати, него је 1809. године, после још једног напада, напустио Утову, пошто je претходно оштетио градске зидине, a своју кулу дигао y ваздух.

Независни y управи, сви капетани нису били и материјално моћни. У том погледу најгоре су стајали купрешки и тешаински, који су имали годишњи приход y вредности од 7.500 до 9.000 франака; ливањски, дувањски, јајачки, гламочки, столачки, зворнички – имали су сваки по 24.000 франака; маглајски око 30.000 фр. Најбоље je стајао мостарски капетан, који je имао око 75.000 франака. С војним уређењем било je исто тако доста рђаво. Везири нису собом доводили никаквих трупа, изузев најпотребнијег броја војника за своју личну безбедност. Војна снага пашалука беше y провинцијалној војсци, првенствено y јањичарима. По једном рачуну, било je на плати, 1807/8. године, око 70.000 јањичара, који беху распоређени y девет ода или пукова: 52, 56, 58, 65, 87, 88, 89, 90, 94; а  по другом рачуну, било je близу 120.000. Оде су дељене на џемате, a ови y чете, обично са 30 до 60 људи. Четама су командовали двојица старешина, ага и његов заменик барјактар; чауши су били старешине водова. Агама или хасеџијама зваху ce и јањичари 14, 49, 66, 67 џемата. Они су били најодабранији и најуваженији јањичари. Посебно поштовање уживали су и серден хечдије (то су они јањичари који су ce добровољно јављали да предводе јурише на непријатеља). Босански јањичарски ред потпадао je под великог јањичар-агу y Цариграду, био je један виши јањичар-ага за Босну, звани баш-ага, са седиштем y Сарајеву. Пописивање јањичара вршио je турнаџија. У рат их je позивао, као и осталу војску, алај-бег, кога je именовао везир, обично од синова домаћих паша. Овај положај, по својству саме надлежности, беше врло уносан.

Kao y целој Турској, тако и y Босанском пашалуку јањичарски ред беше изгубио ранији војнички карактер. Скоро сви муслимани по варошима уписивали су ce y јањичаре, да би на тај начин стекли јањичарске привилегије. С друге стране, прави јањичари, не могавши живети од плате која им ce иначе нередовно исплаћивала, одавали су ce трговини, занатима и другим пословима, једном речи постајали пословни људи, занемарујући војнички позив и обуку.

,,Они данас не представљају, вели ce y једном извештају француског капетана Леклерка, који je једно време 1806. године, провео y Босни – ни редовну војску, ни милицију, ни народну гарду. To je нека врста племства, привилеговани ред, чији чланови плаћени и законом повлашћени живе код куће са својим породицама, не потчињавајући ce никаквој дисциплини ни прописима; врше војничке вежбе као остали муслимани невојници, од којих ce разликују само својим повластицамаˮ.

На истом месту вели ce и ово:

,,Кад ce позову y рат, иду код одређеног аге пешке или на коњу, како им je већ наређено, обучени и наоружани сваки по свом укусу и материјалном стању, носећи од оружја кубуре, сабљу, копље, пушку и секируˮ.

Често ce од стране јањичара избегавала војна служба, нарочито учествовање y ратним походима, и то не само од обичних јањичара, но и од самих ага, њихових старешина. Тада je алај-бег чинио, не ретко, велике злоупотребе. Када ага или обични јањичар не жели ићи y рат, подмити он алај-бега и не прима плату y току рата. С друге стране, сваки муслиманин који je y време мобилизације могао скупити 20, 30 или 40 људи, јањичара или не-јањичара, постављан je за агу, тј. старешину чете. Добијао је барјак за своју чету и сам узимао једног из своје јединице за барјактара, који га je по потреби замењивао y командовању. Овако формиране чете, док су на окупу и војној дужности, примале су јањичарску плату. Недисциплиновани, привилеговани, a рђаво и нередовно плаћани, јањичари су били стални извор нереда.

Центар босанских јањичара, с тим и легло буна, беше варош Сарајево. У средњем веку незнатно место са називом Врхбосна, Сарајево под турском владавином стиче још рано, по величини, броју становништва и богатству, прво месту међу свим босанско-херцеговачким градовима. По једном путопису, оно je имало, средином XVII столећа око 17.000 кућа; самих дућана преко 1.000; џамија 177, међу којима ce истицала нарочито Хусрев-бегова џамија, и данас очувана, која представља један од најлепших споменика муслиманске архитектуре y Босни. При свакој џамији школа, више јавних купатила и много чесми; двадесет и три лепа и удобна хана; на Миљацки je било подигнуто седам тврдих мостова. Нека ови подаци не буду y појединостима тачни, ипак могу дати приближну слику Сарајева онога времена. Почетком XIX вeка рачунало ce да y Сарајеву има 60.000 душа: y највећем броју муслимана; онда хришћана, али више православних но католика; нешто Јевреја и Рома.

Да постане главно и највеће место, Сарајево je имало да захвали како згодном географском положају тако и околности што су ce y њему укрштали сви најважнији путеви y пашалуку и концентрисао главни трговачки промет. Подигнуто и развијено y главном под Турцима, оно je било претежно оријентална варош и расадник оријенталних навика и духовног живота y Босни. Разумљиво је онда што je Сарајево привукло и велики број јањичара, нарочито после Карловачког мира, кад je северна граница Босне y главном помакнута до реке Саве, a муслимански живаљ напустио Славонију. Почетком XIX века могло je бити y Сарајеву на 20.000 јањичара, који су y војничким књигама вођени као такви; самих ага беше преко 100; барјактара око 140. Надолажењем јањичара, војничког и непродуктивног елемента, Сарајево je, без сумње, застало y напретку, али зато је добило нарочиту важност еманципацијом од централне управе и проширивши варошку самоуправу.

Не можемо утврдити кад je Сарајево добило варошку самоуправу, али ce њени зачеци помињу већ средином XVII века. Почетком XIX века оно има облик праве јањичарске републике. На челу варошке управе стајали су девет ајана, који су узимани из реда најугледнијих грађана: шест je бирано, y почетку сваке године, од старијих јањичара или јањичарских ага. Три су долазили по положају: мула, комесар сарајевске тврђаве, и баш-ага, старешина јањичарског реда y Босни. Ајани су управљали Сарајевом потпуно независно од централне власти y пашалуку. Био je, истина, и један везиров орган, муселим, којег нико није слушао. Сам везир, кад je пролазио кроз Сарајево, није ce y њему смео задржати више од три дана, нити je његова пратња смела наоружана ући y варош. Сарајево je имало ослонца и подршке y Цариграду, код самог царског двора. Цар му je био наклоњен, a султанија мајка, или валида, сматрана je његовом заштитницом. Сарајлије су, са своје стране, сваке године слали y новцу поклоне својим заштитницима; султану су слали шест лепих коња.

У великом броју, a ослањајући ce на варошку самоуправу, сарајевски јањичари беху више опасни за централну власт, али и сами капетани; по њима ce, yглавном, управљала читава муслиманска Босна. Не само да су мало слушали заповести из Травника, но су врло често везирима наметали своју вољу. Управо, оно што су били београдски јањичари, при крају XVIII вeкa за Србију, то су сарајевски за Босну. С том разликом што они, због посебних босанских прилика, нису могли озбиљно помишљати и на завођење своје власти y читавом пашалуку, и што везир није био стално под њиховим непосредним утицајем. Иначе, као y Београду тако и y Сарајеву помињу ce честе јањичарске буне; неки пут, поглавито за време ратова, долазило je y Сарајеву и до правог безвлашћа. У једној хроници вароши Сарајева, забележено je више таквих примера. Највише трага y изворима оставила je јањичарска буна коју су својим преким мерама изазвали, око 1750. године, везир Мехмед-паша Кукавица и његова два претходника, а која je трајала, са малим прекидима, више од десет година. Мостар y овом погледу није заостајао иза Сарајева, неки пут je чак и предњачио.

Због оваквог стања ствари код јањичарског реда, као главне војничке снаге, не може ce управо знати, колико je Босански пашалук могао избацити војника y случају рата. Бројке које су вођене y војничким књигама, биле су, нема сумње, фиктивне; стварно стање беше другачије. Да ce y датом моменту, мобилише што више војске, није зависило од страха код јањичара да ћe бити кажњени за избегавање војне обавезе, већ колико je војни поход био популаран код босанско-херцеговачког муслиманског живља. Са употребом свих средстава, принудних и пропаганде, изгледа да je Босански пашалук могао избацити највише 60.000–80.000 војника, рачунајући ту, поред јањичара и нешто спахија, још 12.000 војника везаних за тврђаве, тобџија и минера, који су били под платом као и јањичари. У извесним приликама и немуслимани су узимани y војску, y посебним јединицама, али више за радове и комору него за борбу. Везир je био главни командант целокупне војне снаге пашалука; за време рата, он je често поверавао команду над мобилисаним трупама једном од паша са два репа, y првом реду санџак-беговима; овај je тада имао назив сераскер. Beћe команде су имали још санџак-бегови и четири велика муселима, a после њих капетани. Што ce тиче муниције, она je y невеликој количини израђивана y Босни, a највише доношена из Цариграда и других већих војничких турских центара. Артиљерија yглавном беше смештена по тврђавама.

Насупрот унутрашњим несређеним и мутним приликама, економско стање Босанског пашалука с почетка XIX века оцењено je y неким изворима као доста повољно. Главна привреда била je, као y скоро свим крајевима Балканског полуострва под турском влашћу, и чиниле су је земљорадња и сточарство. Истина да je још примитивно обрађивана земља и гајена стока, али je ипак животних намирница претекло, не само за сопствену потребу, но често и за продају и извоз. Радња на откопавању рудног блага, овако напредна при крају средњег века, под Турцима je постепено опадала. Вађено je нешто више гвоздене руде y Фојници, Крешеву и Варешу; остали рудокопи као да беху замрли. По варошима je било и нешто заната. У Сарајеву су били нарочито развијени и цењени, кожарски занат и израда оружја и бакарног посуђа; y Мостару, израда ћебади, оружја и златарских предмета. Позната занатлијска места била су још и Фоча, Бањалука и Високо. Захваљујући богатству y природним производима и стоци, као и великој потрошњи прерађене и колонијалне робе, била је развијена жива и извозна и увозна трговина. Роба je увожена са три стране: из далматинских вароши, нарочито Сплита и Дубровника; из Аустрије, и из унутрашњости Турске, највише Цариграда и Солуна. Извоз je био yглавном упућен y Далмацију. Извожени су ови предмети: жито, рогата марва, ситна и крупна, и сточни производи; коњи, дрва, сирово гвожђе, кожа од дивљачи, мед, итд. Увозило ce платно, чоја, обућа, коњска спрема, памук, оружје; шећер, кафа, маслине, поморанџе, лимунови, смокве, калај, восак. Ниске дажбине омогућавале су увозну трговину y највећој мери.

За извоз жита, често и стоке, требало je тражити дозволу од везира, те ce неретко прибегавало кријумчарењу да би ce избегла та процедура и велики трошкови. Посебно, за једно извезено грло говечета плаћало ce на име таксе 24 франка, a за овцу 2,25 франака. Може ce видети приближна вредност годишњег увоза и извоза из цифара које су дате y напомени.

Chaumette des Fossés, y својој познатој књизи о Босни доноси годишњи биланс извоза и увоза за 1807. годину.

Извоз:

• жита око 1.000.000 кг, волова 40.000 грла, крава 20.000, оваца 250.000 комада, коња, вуне, коже и другог; свега y вредности 9.500.000 пјастри или 14.250.000 франака;

Увоз:

пиринач у вредности 750.000 пјастри, со 30.000, кафа 1.500.000, шећер 150.000, лимун и поморанџе 12.000, зачина 200.000, фине чоје 100.000, осредње чоје 22.000, обичне 400.000, платна y боји 60.000, платна обичног 130.000, муслина 200.000, газе 200.000, крзна 300.000, стакларије 100.000, накита 150.000, сатова 40.000, папир за писање 60.000 пјастри; свега 4.404.000 пјастри или 6.903.000 франака. Према овој статистици извоз је знатно премашио увоз.

Најокретнији трговци беху православци и Јевреји. У далматинским варошима било je доста трговаца босанско-херцеговачког порекла, што je омогућавало интензивније трговачке везе Босне са Далмацијом. Једна таква трговачка фирма y Сплиту разгранала се крајем XVIII и почетком XIX вeка, скупљале су се везе не само по Босни, него и по Србији. После Сарајева, најважнија су била трговачка места Мостар и Нови Пазар. Последњи je по броју становништва долазио одмах иза Сарајева: рачунало ce да je имао око 14.000 душа, и то највише православних. Сваке године, с јесени, одржавао ce y њему сајам који је трајао месец дана без прекида. Тада су ce y Новом Пазару стицали трговци из Босне, Србије, Старе Србије и других оближњих крајева. Мостар je за Херцеговину био y трговачком погледу исто што и Сарајево за Босну. Имао je око 12.000 становника, од којих je на православни живаљ падало, по једном рачуну, скоро две трећине. Мостарци су y првом реду водили трговину с Дубровником.

Средњовековни путеви, прилагођени нешто мало по правцу новим потребама и земљишту, остали су и под Турцима готово y пуној употреби, и yглавном били најважније комуникационе линије. Од највеће војничке важности био je ,,цариградски путˮ, који je водио с Косова преко Новог Пазара и Нове Вароши; ту ce рачвао y два крака: један крак ударао преко Пљеваља, Горажде и Праче за Сарајево; други преко Вишеграда, Рогатице и Гласница, опет за Сарајево (могло ce једним споредним путем обићи Сарајево и ићи право за Травник). Одатле су ишла опет два крака, један преко Крешева, Фојница и Скопља-Вакуфа; други уз Босну, и поред Лашве, за Травник, онда Врбасом до Јајца, да би ce оба пута спојили код старе краљевске тврђаве Кључа. Даље je цариградски пут водио за Турску Хрватску.

Из Далмације су улазили у Босански пашалук четири главна пута, поред неких спореднијих: један од Сплита, преко Сиња, Ливна, Купреса, за Скопље-Вакуф; други од утока Неретве, преко Мостара, Коњица, Иван-планине долазио y Сарајево; трећи, често помињан y путним забелешкама, ишао je од Дубровника, на Невесиње, Загорје, y Фочу, лево од знаменитог средњовековног пута, који je ишао преко Требиња, Билеће, Рудина и Гацка за Фочу, и спајао ce са цариградским путем y Пљевљима; четврти од Котора, преко Никшића и Дробњака, y Пљевља. У знатној употреби, нарочито војничкој, био je пут који je ишао паралелно са цариградским, и то од Ливна, на Дувно, Мостар, Невесиње, Гацко, y Никшић, и даље за Спуж и Подгорицу. Из унутрашњости Босне водила су за Београдски пашалук два важнија пута, поред оног који je ишао од Сарајева за Вишеград. Један, старијег датума, средњовековни, ишао je од Сарајева, преко Високог, до некадашњег „славног двора” Борча, и ту ce раздвајао: један крак је водио за Сребрницу и Ваљево; други на Тузлу y Зворник, и даље y Подриње, a одатле за Шабац и Београд. Други пут, по свој прилици новијег датума, ишао je од Травника, на Маглај, и долином Спрече, до Тузле. Од мање je употребе био један пут који je водио од Сарајева директно за Сребрницу. Путеви који су водили за Београдски пашалук имају и ту посебну важност, што ce њима кретала босанска војска која je имала задатак да дејствује против устаника. Од нарочитог војничког и трговачког значаја за Босну, био je пут који je од Сарајева ишао долином реке Босне, према аустријској граници, до Брода.

Познато je да су Турци, y првом реду из војничких разлога, обраћали пажњу на поправку путева и изградњу мостова. Ипак, путници који су прошли Босну с почетка XIX века помињу запуштеност и једних и других; на неким и најважнијим путевима реке су прелажене чамцима. Саобраћај je био прилично угрожен од хајдучије, која ce беше нарочито развила y Херцеговини и Новопазарском Санџаку. Подигнуте су биле истина пандурске станице за осигуравање промета. Пренос трговачке робе, као и y средњем веку, вршиле су кириџије. По једном поузданом саопштењу, за пренос једног товара робе плаћано je: од Мостара до Брода, осам гроша; од Сарајева до Брода пет; од Скопља до Сарајева, осамнаест гроша. Дуж путева и по варошима, подигнути беху ханови за преноћиште путника, трговаца и кириџија. Поштанска служба обично je давана под закуп. Закупци су били дужни имати увек на одређеним станицама, које су биле на растојању од шест, често осам и дванаест сати хода, спремне коње да прихвате  пошту.

Доста доброг економског стања, Босански пашалук je давао државној каси приличне приходе. По једном рачуну из 1808. године, годишњи биланс редовних прихода и расхода био je овај:

Приходи:

1. Харач на 102.000 харачких глава, 382.500 пјастри;
2. Харач на Цигане (Роме) 10.000 пј;
3. Мирија, 400.000 пј;
4. Од упражњених спахилука, 36.000 пј;
5. Од других државних добара 80.000 пј;
6. Царине 210.000 пј;
7. Извозна такса на волове и овнове 90.000 пј;
8. Такса на дуван, рудокопе, и друго 75.000 пјастри;

Свега 1.283.500 пјастри или 1.925.250 франака

Расходи:

1. Плата јањичарима 486.250 пјастри;
2. Оправка тврђава и плата посади 226.000 пј;
3. Редовне и утврђене плате за везира, паше од два репа, риџале, и на ванредне издатке (видели смо, да су поред ових редовних прихода они имали далеко веће ванредне приходе) 156.250 пј;
4. Поправка путева и мостова, и за пошту 108.000 пјастри.

Свега 976.000 пјастри или 1.465.250 франака.

Приходи су, дакле, премашали расходе. To je могло бити y редовним приликама. У нередовним пак било je обрнуто: 1805–1806. године, Порта je из главне благајне послала везиру на име војних трошкова 300.000 франака; 1807. године, близу 127.000 франака. И везир, као y главном читаво чиновништво y пашалуку, имао je своје посебне новчане изворе, али далеко веће и богатије, и који нису спадали y државне. Његови су приходи били, нема сумње, врло велики, што му je омогућавало, поред раскошног живота да ce још обогати. Сем легалних прихода пореза за његову личност y новцу, он je имао и ванредних, до којих je долазио на нелегалан начин. На пример, узимао je за себе харач на 84.000 харачких глава, које нису биле заведене y главним књигама y Цариграду, примао мито; често чинио уцене, итд. Положај босанског везира био je завидан, али не ради власти, но ради великих новчаних прихода. Тако je, дакле, Босна ушла y рат против устаника y Београдском пашалуку са прилично растројеном управом и без ауторитета код највишег управног и војног органа, везира. Са добрим војничким материјалом, али необрађеним, самовољним и бунтовним. С друге стране, она je имала тада добре привредне и финансиске изворе, али неуређене и невешто искоришћаване.