Аутор: Јованка Симић, новинарка
Април у Новом Саду је месец у којем по традицији актуелни селектор најављује свој одабир представа које ће публика Стеријиног позорја имати привилегију да погледа од 26. маја до 3. јуна. И овде је реч о традиционалном термину који је у прошлости само у изнуђеним приликама морао да буде померан, а последњи пут је то било у време пандемије Ковида 19. Пред нама је 67. Стеријино позорје, најпрестижнији празник позоришта у региону, који носи име оснивача српске драме, Јована Стерије Поповића.
Фестивал националне драме и позоришта такмичарског карактера, где најбоље представе и глумци бивају награђени признањем која носи име оснивача домаће драме и једног најбољих српских комедиографа, Стеријино позорје установљено је 1956. у оквиру обележавања 150. Годишњице Стеријиног рођења и стоте годишњице његове смрти.
У креирању програма и статуса Позорја учествовале су најистакнутије личности тадашњег друштва, културе и уметности. У првом Одбору Стеријиног позорја (Градско веће Новог Сада, 29. март 1956) били су, међу осталима, Јосип Видмар (председник), Иво Андрић, Милан Богдановић, Бранко Гавела, Велибор Глигорић, Димитар Кјостаров, Младен Лесковац, Вељко Петровић, Томислав Танхофер, Радомир Радујков, Милош Хаџић…
Ови посленици културе дефинисали су овакве програмске циљеве: кроз стални фестивал националне драме потребно је унапређивати позоришну уметност и стимулисати развој драмске књижевности. Све то у славу и част основатеља српске драме и једног од водећих интелектуалаца свог времена ‒ Јована Стерије Поповића (Вршац, 13. јануар 1806 – Вршац, 10. март 1856).
Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) рођен је у трговачкој породици. Основну и средњу школу учио је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а правне науке студирао је у Кежмароку. Забележено је да је још као дете био приметно крхког зудравља, те је највише времена проводио с мајком Јулијаном, рођеном Нешковић, иначе кћерком тада познатог сликара и песника Николе Нешковића.
Госпођа Јулијана, угледна и поштована међу Вршчанима, свог сина вазда је водила је са собом у друштво људи из света културе. Дечак је пажљиво посматрао и упијао тај свет, што ће се доцније испоставити као пресудно у креирању карактера његових књижевних јунака.
Први ударац судбине Јован је осетио када му је мајка изненада преминула. О њему је даљу бригу преузео отац који није сматрао неопходним да му син настави похађање великих школа. Јованов отац Стерија (на грчком „звезда“) пореклом је био Грк, а по неким изворима Цинцарин. Био је трговац који се однекуд доселио у Вршац. О односу оца и сина речито говори и податак да Јован никада није написао очеву биографију, али је зато оставио запис о свом деди по мајци, Николи Нешковићу.
Још у основној школи у Пешти, Јован је био у прилици да у једном немачком позоришту види представе по делима класика, међу којима и комедиографски уобличене ликове, као и најбоље глумце целе Угарске. У тим пештанским годинама спријатељио се с Вршчанима Ђорђем Станковићем, једним од доцнијих оснивача Матице српске и Јулијаном Вијатовић Радивојевић, кћерком сенатора из Вршца, која се школовала у Бечу и била је списатељица на гласу.
Доцније у родном Вршцу, Стерија је једно време био упослен као адвокат и приватни наставник латинског у школи. Убрзо је позван у Крагујевац да у својству професора ради у тамошњем Лицеју. Уследио је 1842. године позив из Београда, те је Стерија постао начелник Министарства просвете. На том положају, у наредних шест година, био је главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва.
У својству начелника знатно је допринео унапређењу школства. Донео је 1844. школски закон „Устројеније јавног училишног наставленија“, којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет од 1. до 6. разреда гимназије. На његов предлог усвојена је Уредба о заштити старина. Стеријином заслугом Србија је тада добила први правни акт о заштити споменика културе, проучавању и очувању српског културног наслеђа. Уз све наведено, био је и оснивач Академије наука, Народног музеја и Народне библиотеке. Учествовао је и у оснивању првог београдског театра који је 1841. године отворила његова трагедија Смрт Стефана Дечанског.
Ко зна какве корисне иницијативе би још Стерија покренуо да 1848. године није запао у сукобе с политичарима, првенствено с Томом Вучићем Перишићем. То се окончало протеривањем писца из Србије. Разочаран, вратио се у Вршац и живео од адвокатуре. Није учествовао у револуцији 1848, а наредне године када је мађарска војска заузела Вршац, склонио се у Београд и ту остао до краја буне. Потом се поново вратио у Вршац, где је живео повучено, у оскудици и незадовољству због оваквог обрта у његовом животу.
Занимљиво је да је своју књижевну делатност Стерија започео невештим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака, јер се због очевог порекла у раној младости занимао грчком историјом. Превео је на српски осам грчких патриотских песама, међу осталима и три песме револуционарног песника Риге од Фере, као и две песме Адамантиоса Кораиса.
Доцније, у младићком добу, под утицајем Милована Видаковића (1780‒1841), зачетника српског романа, Стерија је написао роман Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида, што су критичари оценили као наивну прераду романа француског писца Флоријана из 18. столећа.
У својим зрелијим списатељским годинама и сам Стерија у једном сатиричном спису Роман без романа искарикирао је такав прилаз писању и заложио се за реалнију књижевност која озбиљније гледа на живот. Захваљујући таквом схватању књижевности, Стерија је постао драмски писац и први српски књижевник који је у драмском жанру остварио трајна дела. Потпуно се посветио позоришту, радећи на историјској драми и на комедији.
Прве његове драмске покушаје обележиле су романтичне драматизације народних песама: Невиност или Светислав и Милева, Милош Обилић и Наход Симеон. Потом је написао квалитетније и снажније драме историјске тематике, које су погодовале укусу тадашње родољубиве српске публике: Владислав, Скендербег, затим позоришни комад Ајдуци, врло популаран, израђен по народној песми, као и још неколико пригодних комада.
Мада и данас слови за оснивача српске драме, књижевна критика истиче да је Стерија далеко плоднији и важнији као комедиограф, јер се у том жанру веома успешно огледао његов велики књижевни дар. Прва његова комедија била је Лажа и паралажа. Уследиле су Тврдица (Кир Јања), Покондирена тиква (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу) и Зла жена. Његове најуспешније комедије су: Женидба и удадба, Кир Јања, Родољупци и Београд некад и сад. И данас живе на многим позорницама.
Стерија је у Вршцу дочекао и смртни час 1856. године. Оно што је затим уследило могло би се сврстати у ранг његових црних комедија. Наиме, Стерија се оженио у одоцнелом добу, када му је већ била 43. Година. Његова супруга постала је вршачка удовица Јелена Ленка Манојловић, рођена Димић. Брак није дуго трајао јер се Јелена упокојила пре Стерије. На Градском гробљу у Вршцу сахрањена је по сопственој жељи у заједничкој гробници с првим супругом.
У тој гробници, делећи заједнички споменик са жениним првим мужем, почива и данас један од најзначајнијих српских књижевника Јован Стерија Поповић. Око две године после пишчевог упокојења, његов брат Ђока Поповић сазидао је у близини породичну гробницу, у којој почивају њихови родитељи, сестре и браћа. На њиховом породичном споменику израђеном у облику камене пирамиде, Ђока је дао да се уклеше овај напис: „На 33 корака источно одавде налази се гроб списатеља србског Јована Стерије Поповића“.
ЛИТЕРАТУРА
Миљковић, Бранислав: Књига о Стерији, Београд, 1956.
Павић, Милорад: Рађање нове српске књижевности, Београд, 1983.
Деретић, Јован: Историја српске књижевности, Београд, 2004.
Остави коментар