Аутор: Владимир Папић
ЗЕЛЕНИЋКА: Народност, господо моја, јест највеће благо на свету; народ без народности није ништа друго него тело без душе, сунце без светлости, свећа без пламена.
Родољупци – последње Стеријино весело позорје (са својих парадоксалних трагичких пет чинова), привлачили су пажњу наше књижевне критике и историје од њених зачетака. Још Јован Скерлић увиђа нарочиту вредност ове драме за коју каже да је: „дело снажно и разумно, плод његове [Стеријине] духовне и књижевне зрелости, горка сатира лажног и фразеолошког патриотизма, приказ свега онога што се показало фантастично, неозбиљно, површно и ружно у српском друштву приликом покрета од 1848.“ (Скерлић 2005: 10-11). Управо је та слика наше „приватне повеснице“ и основ Стеријиних (траги)комичних ситуација и обрта, али и извориште имаголошких[1] претпоставки у оквирима српско-мађарских односа у доба превирања и револуције.
Пролеће народа, својеврстан покрет који је у току једне године пробудио устанике од Милана до Новог Сада, на подручју данашње Војводине имао је двоструке циљеве и тежње. С једне стране, Мађари су тражили сопствену независност, али без уважавања права других националних заједница са којима су били у суживоту на тлу Угарске, док су Срби очекивали аутономију и испуњење права обећаних још привилегијама из 1791. Присилна хунгаризација и претња решавањем српског питања мачем довели су до незадовољства српске интелигенције која је своја национална питања покренула Мајском скупштином на којој је проглашена Српска Војводина. Из тога су произашли сукоби Срба и Мађара, са неизвесним исходом и наизменичним победама једних или других, које су за собом оставиле пустош. Са сломом мађарске револуције долази и до српске Пирове победе – 15. децембра Аустрија признаје Војводство Србију и Тамишки Банат као засебну крунску област са аустријским царем као војводом, која ће потрајати свега до 1860. године. Револуција и догађаји који се дешавају за време њеног трајања само су оквир и подстицај за Стеријино сатирично приказивање нарави нашег народа, која га спутава да и за длаку буде бољи:
Бацимо очи на најпознију повјесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку паметну реч. Отуд није чудо што неваљали и покварени, а такови[‘] има свуда, под видом родољубија сваку прилику за своју себичност употребљавају, и најбезумније совете дају, не марећи [‘]оће ли се тиме својој општини, или своме народу каква штета нанети. Себичном је довољно кад је само њему добро и кад простака може на своју руку да преокрене, а за даље се ништа не брине. Позорије дакле ово нека буде као приватна повесница српскога покрета (Стерија 2014: 379).
Специфичност проучавања имаголошких аспеката ове драме јесте у томе што слике Срба о Мађарима и слике Мађара које сачињавају колективну свест Срба Стерија приказује кроз исте ликове – Србе подвојеног националног идентитета. Ипак, „њихова збуњеност око националних симбола није само одлика површности или позерства. У питању је свет који открива националне идентитете, а који још нису тако чврсто утврђени“ (Marković 2006: 100). Тако писац нас саме и наш још неразвијени и дифузни национални идентитет приказује као самоспознају кроз слику другог коју заузимамо сукобљавајући се сами са собом. Историја је за Стерију огледало народа, док историографија представља мајчинску тежњу за представљањем оног доброг, а кроз приватну повесницу читалац и сам препознаје карикатурално приказане Смрдиће, Шербулиће и Жутилове из сопственог окружења.
Још од првих реплика родољубаца и родољубица откривамо бољку коју Стерија више уочава са болом и доводи до апсурда, него што исмева: „Није слободно викати ‘виват’. У слободи само има ‘иљен’“ (Стерија 2014: 381). Безусловна тежња ка родољубљу зарад родољубља јунаке доводи до бесмисла постојања и самих граница хуманитета, у којима се форма која би појединце довела до ситније или крупније материјалне користи била пресудна у њиховом (само)одређењу. Гавриловић, резонер ове „комедије“ у њиховим очима постаје издајник и непријатељ решавања српског питања, водећи се општим начелима хуманости и хришћанства, које остали ликови непрестано пропагирају.
Управо су језик, хлеб и кокарда три мотива која Стерија опсесивно обрађује у Родољупцима. У оквиру збивања су народ који не познаје свој језик и други народ који намеће свој национални идентитет преко језика.[2] С друге стране стоје обично сељаштво и грађанство које нема за хлеб, док се отварају многобројни национални фондови за интерес појединаца који су само гласнији и имају свежије вести о војним успесима, као и кокарда у бојама заставе као једини опипљив доказ идентитета. На почетку нико од родољубаца (сем Зеленићке) не зна боје српске тробојке, док се у даљем одвијању радње прелази на сигурнији метод: ношење обеју кокарди истовремено. Ликови сваку од ових „националних карактеристика“ својим речима и гестовима чине апсурдном – „Који не метне маџарску кокарду, тај је мађарон, тај је издајица“ (Стерија 2014: 403). Тако се и разговор родољубаца са Гавриловићем заснива на логички неутемељеном економском плану нове – српске Војводине:
ЛЕПРШИЋ: У војводини српској Србин неће плаћати порцију ни друге дације.
СМРДИЋ: То, то!
ГАВРИЛОВИЋ: Да како ће се издржавати?
ЛЕПРШИЋ: Војводина српска имаће своју финансију, своју народну касу, и из ње ће се сви трошкови подмиривати.
ГАВРИЛОВИЋ: А како ће се пунити?
ЛЕПРШИЋ: То је брига финанс-министера, а не ваша. (Стерија 2014: 385)
Истоветно се и идеја националог идентитета и сукоба међу комшијама банализује репликама о именима као доказу националне припадности:
ГАВРИЛОВИЋ: Верујем. Но, кажите ми, како је то да је ваше име Шандор, овој госпођи Нанчика, њеној кћери Милчика, а сину Еден, кад онда, кад сте се ви родили, није било протокола маџарски?
ЛЕПРШИЋ: Немојте ви узимати што родитељи с децом из моде раде; него гледајте шта Маџари с нама чине. Ја сам Шандор, то је истина, ал’ сам бољи Србин него макар који други.
ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): А зар такав не може бити и Пишта?
ЛЕПРШИЋ: Пишта је име варварско, које су Маџари пренели из Азије, а Шандор се може претворити у Скендер.
ГАВРИЛОВИЋ: Скендер је турски.
ЛЕПРШИЋ: Ништа зато, и фес је турски, ал је опет наша народна ношња.
(Стерија 2014: 387-8)
Тежња за обновом Душановог царства и протеривањем Мађара у Тунгузију најкомичније се огледа у лику Зеленићке која чак и презиме мења „будући да је зелена боја маџарска“ (Стерија 2014: 389). Госпођа Зеленић симболише сав бесмисао револуционарне стихије и непромишљености коју она носи. Управо тај „најбезумнији совет“ о ком Стерија говори у предговору јесте страдање обичног човека за нереалне идеале и нечију туђу добробит. Зеленићка истиче да је бесмислена жртва имовине, мужева и синова само за понос и да је пропала чак и Мантова, а да неће српска села. Овакви ставови су у складу са уверењем родољубаца о томе да је за ратовање довољно певати патриотске песме, претити и очекивати помоћ „тридесет хиљада Сербијанаца и седам милиона дуката“. Због тога што мушкарци бивају јаки само на речима, родољубице одлучују да оснују паравојну формацију чији је циљ – „распростирати народност“ и показати свету како „Српкиња погинути уме“ за њу. Чак и војвода Шупљикац родољупцима представља издајника због рационалности коју заступа, на шта само констатују: „О, Боже, кад ћеш нас маџарона опростити!“ (Стерија 2014: 404). По паду Сентомаша родољупци и родољубице показују своју истинску храброст – спремају се за бег.
Нађ Пал представља још један глас разума који Стерија уводи као замену за трагички хор – у овом случају Пал симболизује ставове „обичног“ и разумног дела мађарске заједнице. У разговору са родољупцима видимо да они (пред Мађарима) показују екстремне антисрпске ставове и читав сопствени народ своде на грешку и типизирану предрасуду, док Стерија Палу даје свој глас да објективно и непристрасно установи проблеме који коче просперитет српског народа у Угарској:
ШЕРБУЛИЋ: Ево се разговарамо како лудују наши Србљи.
НАЂ: Заиста лудују. (Извади новине.) Гледајте, молим вас, ко тако пише: „Ми ћемо Маџаре у Тунгузију, ми ћемо и истребити; Србљи су весели, купују дуван на листове.“ Шта, опет да секу дуван на глави? Срам и стид да буде вашим ученима, тако народе огорчавати! Зар Маџари не уму после враћати, као што је и било свирјепства пређе сто педесет година. Иштите ваша права, пишите, доказујте, а немојте да се грдимо и ружимо. Зар после нећемо опет живити заједно?
ГАВРИЛОВИЋ: Ја сам увек говорио да се тако не пише. Забога, све се може на леп начин казати.
ШЕРБУЛИЋ: Претерани, господине; млади, па претерани! […]
НАЂ: Колико ја српски народ познајем, он је добар, особито прост, слуша своје старије и даје се навести и на зло и на добро; али ваши учени, ваше надрикњиге, трговчићи и гдикоји мајсторчићи, то су такви људи какве ја нисам видио. Ништа не зна а [‘]оће све да зна, размеће се виче и рад је да се сви окрећу по његовој глави. – Кад сте ви јошт видили да Србљи поклоне поверење једном човеку, који је иначе разуман и поштен, него како се ко подигне, сви гледају да га оборе. (Стерија 2014: 395-396)
Након пропасти револуције, родољупци који су се претходно дочепали власти и установили правило да се дуговања Мађарима и Немцима самим тим опраштају, а сви осим Срба изопштавају из јавне службе, спас траже у Београду. Тамо их дочекује све оно што су својим поступцима заслужили – „Сербијанци“ их варају, не пружају им гостопримство, а новца у народним касама је све мање. Ипак, право страдање је изван Стеријине драме, приказују нам га само Гавриловићеве реплике: „тамо сиротиња нема ни што је најнужније. Колера ударила, људи из нужде једу незрело воће и краставце, па ће сви поумирати“ (Стерија 2014: 419). Гавриловић као једини истински родољубац, филантроп кога боле ране обичног човека, и даље бива сматран за маџарона – „нека и пет цркава сазида“. Испоставља се да је лажно родољубље бесловесног колектива било само параван за злоупотребу, увећавање богатства и стицање имовине науштрб потлачених, како Мађара, тако и Срба. У мирнодопским условима сазнају се истински поступци свих учесника вербалне битке за српску Војводину:
ГАВРИЛОВИЋ: Видите, господо! Господин Жутилов удаје кћер за Маџара; господин Лепршић примио је службу изван војводине; госпођа Зеленићка добија писма од свог пријатеља Маџара; а Смрдић и Шербулић [‘]оће да продаду војводину. Кажите ми, који је највећи знак родољубија? (Стерија 2014: 427)
Стерија, пишући своје никад печатане Родољупце слика повесницу једног лицемерја. Ратни идеолози, хушкачи и профитери, привилеговани и удаљени од бојног поља, говоре, смишљају и спекулишу о судбини читавог народа зарад сопствених интереса. Иако забринути за судбину оних који нису у прилици ни да вичу живела / виват / иљен воде се само једним начелом: „Родољубац не може друго радити него што је родољубиво“ (Стерија 2014: 424). Тиме Стерија приказује бољку српског народа, која је примењива и на остале народе који у ситуацијама кризе бирају или допуштају да се за њихове интересе боре они који не виде даље од сопствених потреба. Револуција као стихија која почне успешно, а затим неретко пропада, жртве узима из слојева потлачених и обесправљених, чије је ангажовање злоупотребљено и обесмишљено. Актуелност можда и најуспелије Стеријине драме огледа се и у многобројним извођењима и савременим позоришним адаптацијама, као и интересовању науке о књижевности за Родољупце, чиме се показује да однос између правих и фразеолошких патриота још није превазиђен, односно да Стерија заиста конструише ликове које можемо да пронађемо у сваком друштву и сваком времену.
КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:
Jovanović 2009: Zoran T. Jovanović, „Komedija Rodoljupci Jovana Sterije Popovića – između prošlosti i sadašnjosti“, Południowosłowiańskie Zeszyty Naukowe. Język – Literatura – Kultura 6, 2009.
Marković 2006: Predrag J. Marković, „Istorijska pozadina Rodoljubaca – uticaj velike istorije na ’privatnu povesnicu’“, Teatron&Scena, tematski broj posvećen Steriji, 2006.
Несторовић 2016: Зорица Несторовић, Велико доба: историја развитка драме у српској књижевности XVIII и XIX века, Београд: Клет, 2016.
Пајовић 2013: Софија Пајовић, „Идеја националног код Стерије у Даворју и Родољупцима“, Летопис Матице српске, год. 189, књ. 492, св. 4, октобар 2013.
ПРКТ 2011: Прегледни речник компаративистичке терминологије у књижевности и култури, прир. Миодраг Радовић et al., Нови Сад: Академска књига, 2011.
Радоњић 2006: Мирослав Радоњић, Стерија у огледалу 20. века, Нови Сад: Позоришни музеј Војводине – Матица српска, 2006.
Рајњак 2014: Гордана Рајњак, „Проучавање појаве конвертитства у Стеријиној комедији Родољупци путем истраживања менталитета“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 62, св. 2, 2014.
Скерлић 2005: Јован Скерлић, „Јован Стерија Поповић“, предговор у: Јован Стерија Поповић, Покондирена тиква и друге комедије, Београд: Политика – Народна књига, 2005.
Стерија 2014: Јован Стерија Поповић, Родољупци, у: Весела позорја, приредила Зорица Несторовић, Нови Сад: Стеријино позорје: 2014.
[1] Имагологија јесте „грана компаративне књижевности која изучава представе о другим културама у књижевности једног народа“ (ПРКТ 2011: 113).
[2] Редитељска обрада Родољубаца коју потписује Андраш Урбан (Народно позориште у Београду, 2015) почиње управо сценом у цркви у којој родољупци присуствују православној литургији на мађарском језику.
ФОТО: Лична архива
Остави коментар