Стогодишњица Великог рата у Србији и Француској: између заборава и места сећања  

Стогодишњица Великог рата у Србији и Француској:

између заборава и места сећања  

Аутор: др Александра Колаковић

Опште је прихваћено да Велики рат карактерише снажна слика у колективном памћењу. Рат је мобилисао више од 65 милиона људи, погинуло је 8,5 милиона, а рањено око 12 милиона. Србија је изгубила око четвртине становништа, а гробови српских ратника из тог периода налазе се у 17 земаља. Ипак, сећање на догађаје 1914–1918. године током 20. века пролазило је кроз више фаза, а интересовање не само стручне већ и шире јавности за ову тему испољило се у време обележавања стогодишњице. Ово је и последица ревизионистичких тенденција, које су биле у протекле четири године предмет научне полемике и извештаја медија (новине, телевизија и интерент). Тема Великог рата је у време стогодишњице актуелизована и започела су и бројна истраживање места сећања.

Зашто је важно сећање? Још је Ернст Ренан у делу Шта је нација из 1882. године наглашавао како је колективно памћење значајно за нацију. Користећи органиционистичку реторику нација Ренан пише: „нација је душа, духовнo начело. Овај духовни принцип сачињавају две ствари, које су, право рећи, само једна. Једна је у прошлости; друга у садашњости. Једна је заједница богатих успомена; друга, садашњи пристанак, жеља за заједничким животом, воља да се сачува вредност наслеђа”, и додаје: „нација је завршна тачка једне дуге прошлости састављене од напора, жртава и преданости“. Како Алаида Асман примећује, Ренан се да би објаснио шта су „херојска прошлост“, „велики људи“ и „слава“ користи формулацијом социјални капитал (појам који се иначе везује за истраживања Пјера Бурдијеа сто година након Ренановог дела), што је идентично касније насталим појмовима: идентитет, замишљена заједница и колективно памћење. Ренан је ставио нагласак на колективну душу, а нацију поставља као заједницу засновану на вољи и заједничком искуству. Због тога, како Асман закључује, душа за њега није ништа друго него заједничко памћење. Након Ренана, Кристијан Мајер наглашава да усвојити историју за један народ значи да видети очима идентитета, док Јан Бурума истиче да нације начином усвајања и тумачења историјског искуства претварају та искуства у митове и дају им аутохипнотичко дејство уз помоћ споменика и места сећања, која их чине присутним. Сећање је увек селективно и друштвено условљено, при чему се прошлост посматра из садашњице. Стога пажњу заслужују истраживања континуитета сећања на Велики рат, институционални оквири неговања културе сећања, места сећања у настави и уџбеницима историје, као и индустрији забаве – на телевизији, филму и у позоришту. У овој компаративној анализи определили смо се за истраживање слике сећања на Велики рат у две државе чији се политичари и државници у међусобним сусретима позивају на „братство по оружју“ и „вечито пријатељство“ два народа. Поменути термини потичу из периода Великог рата, који је у значајној мери одређујући и за актуелне француско-српске односе.

У предвечерје обележавања 100-годишњице Великог рата у Србији је спроведено истраживање које је показало да 56% испитаника није знало тачну годину почетка рата. Криза културе сећања присутна је у српском друштву дужи низ година. На њу је указивао већи број интелектуалаца. Андреј Митровић је истицао „недовољно висок просек историјске свести“ у српском друштву, што су неки савремени аутори, као на пример Бојан Јовановић, допуњавали тумачењима да је у српском друштву уместо културе памћења владала „природа заборава“. У Француској се континуирано неговало сећање на Велики рат, мада је у претходне три деценије све више стапано у оквире заједничког европског сећања, које је служило и служи као везивно ткиво европског идентитета и стварања духа заједништва Европске уније. Поред наведеног, једна од одлика модерног доба јесте инсистирање на пролазности тренутка и питањима садашњости и будућности, док се прошлост оспорава и види као препрека.

Потреба да се очува сећање на догађаје 1914–1918. присутна је од почетка заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца и институционално уклапана у њену изградњу, односно изградњу  југословенског идентитета. Ипак, примећени су заборав и неодговарајући третман постојећих сећања у Краљевини Југославији услед неорганизованости ветерана, суревњивости организација, опште друштвене и политичке нестабилности, немара и ограничених финансијских средстава. Већ приликом обнављања месечног војног листа Ратник 1921. године, наглашавају се улога часописа пре рата и ратни успеси српске војске, а између осталог и „замашност Ратникова задатка“ након рата, који се огледа „на националном васпитном утицају, који Ратник треба да има на своје читаоце из сва три наша народна племена“. Након 1945. године, нова комунистичка власт у први план ставила је догађаје из Другог светског рата, братство-јединство и новог југословенског грађанина. Сећање на Велики рат  преношено је и уклапано у идентитет новог југословенског грађанина на сличан начин као и у Краљевини Југославији, али у селективнијем обиму. Годишњице су биле прилика да култура сећања на српске борце из 1914–1918. године повремено оживи. Није било потпуног негирања традиције, али је било небриге. У другој половини 20. века сећања на херојске битке, повлачење преко Албаније до Крфа и солунску офанзиву утапана су у сећања на погинуле у оба светска рата и идеолошки обликована према матрици социјалистичке Југославије. Важно је нагласити да су догађаји из Великог рата са протоком времена прелазили из комуникативног памћења (свест и информације о догађајима се преносе усмено и највише обухватају три генерације) у корпус догађаја националне историје и културног памћења, а након смрти последњег Солунца (Алекса Радовановић из села Марићи код Медвеђе преминуо јуна 2004) отпочела је нова етапа у односу према Великом рату.

Институционализација сећања је сложен, али неопходан процес. Алаида Асман посебно наглашава потребу да након процеса интерпретације и одлуке која ће сећања бити „подигнута на ступањ институционализације“ следи и увођење сећања у систем културних и образовних институција државе, чиме се ствара извесна мера заједничке културе, идеја и вредности грађана једно од кључних питања постаје место сећања и идентитета у културним политикама. Научно сазнање препознаје се као кључно у одређивању онога шта ће постати и остати сећање једне нације. Међутим, начин на који историјско знање долази у оквире сећања грађана, као и у ком облику ће доћи до грађана, није под контролом научне заједнице. Усвајање знања о догађајима из Великог рата, као и осталих догађаја из прошлости, јесте условљено пре свега стањем свести једне нације. Одређују га и културне, као и образовне политике, из којих следе меморијалне праксе. Суштински проблеми у домену културе у Србији (као земљи у транзицији) огледају се у чињеници да је истовремено са престанком државне идеолошке контроле престала и државна брига. Културне институције упућене су на тржиште које фактички још увек не постоји, а интересовање публике се смањило. Постојање стручног кадра не умањује проблем финансија и потребу да се циљеви и задаци јасно дефинишу. Србија у овом смислу може да преузме и прилагоди добре праксе Француске, где и поред разлика у моделу културне политике неговање културе сећања јесте битан део континуиране државне културне и образовне политике. Француска је пример државно-просветитељског модела културне политике („држава – архитекта“) при чему је култура кључни чинилац националног идентитета и део културне дипломатије.

Државни празник повезан са догађајима из Великог рата у Србији се обележава тек од 2012. године. Република Србија је тада као национални празник увела обележавање 11. новембра – Дана примирја, а овом приликом осмишљен је и амблем Наталијина рамонда. Изменама Закона о државним и другим празницима које је крајем 2011. године усвојила Народна скупштина Републике Србије предвиђено да се Дан примирја посебно обележава и да обавезно буде нерадан дан. Иначе, Дан примирја се свечано обележавао у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевини Југославији) од 1919. до Другог светског рата. Закон о култури Републике Србије у својим основним одредбама спровођење културне политике „као скупа циљева и мера подстицања културног развоја“ заснива се, између осталог, и на очувању културног и историјског наслеђа. Законом је предвиђена и Стратегија развоја културе Републике Србије коју доноси Народна скупштина, на предлог владе, а важи десет година. Јавности је средином 2017. године представљена Стратегија развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027. године, која „настоји да уважи, вреднује, очува и развије све оно што је, као жива и продуктивна традиција, свака епоха и културно-цивилизацијска формација трајно приложила целини културе грађана Србије и Срба на ширем културном простору“. Препознато је седам димензија српске културе које је потребно неговати. Једна од њих је херојска – обухвата димензију Косовског завета „која духовно претпоставља материјалном и која обезбеђује самоочување друштва пред егзистенцијалним и идентитетским изазовима, не само наша средњовековна витешка култура већ и култура наших предака, сељака ратника, и оних у Првом српском устанку, и оних у Првом светском рату“. У Стратегији пише да Република Србија свој савремени идентитет „третира као кохезивни и инклузивни фактор друштва“ који се „огледа у заједничком наслеђу свих грађана Србије и интеркултурном дијалогу на свим нивоима. Савремена култура Републике Србије базира се на култури сећања и разумевања, на активном доприносу развоју регионалног и европског културног простора, као и на интернационализацији као фактору општег развоја, позиционирања и увећања угледа у међународном контексту“. Сећање на Велики рат је на основу Стратегије развоја културе повезано са Косовским заветом као свеприсутним кодом српске културе, а истовремено и препознато као значајан део српске културе који је потребно неговати.

Када говоримо о Француској, 11. новембар 1918. године, када су представници сила Антанте у специјалном железничком вагону у Француској, потписали примирје са Немачком, које је било на снази све до закључења коначног мировног споразума 1919. године у Версају, јесте почетна тачка сећања и изградње култа поштовања према француским жртвама у Великом рату. Већ у току Великог рата започела су преиспитивања узрока и последица рата, што је у вези са потрагом за кривцем те велике катастрофе која је носила велике жртве на свим зараћеним странама. У првом периоду била је битна јасна дистинкција између победника и побеђених приликом сећања на догађаје 1914. и 1918. године. Током међуратног периода дошло је до развијених церемонија у част „палих другова“, посебно у Француској, Великој Британији, Сједињеним Америчким Државама, Аустралији и на Новом Зеланду. Специфично је да се потрага за покретачем рата водила и након рата упоредо са првим комеморацијама и обележавањем сећања на страдале, ратне догађаје и победе. Тако су параде, као што је прва 1919. у време обележавања националног празника Француске 14. јула, користиле симболе победе и страдања у рату. На пример, присуствовали су ратници – представници савезничких држава, коришћене су фотографије воза у коме је потписано примирје као разгледнице и цвет мака као симбол страдалих, и овим су се стварали култ и место националног сећања. Организације ратника и ратних инвалида, које су осниване након рата, преко свог чланства и штампе шириле су култ сећања и повезивале се са сличним организацијама у другим земљама савезницама, па и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Ипак, меморијалне праксе су се у значајној мери мењале и у Француској, а посебно у другој половини 20. века. Континуитет обележавања годишњица битака и Дана примирја је настављен, али под окриљем измењених меморијалних пракси. Промене су условљене како смрћу учесника рата и сведока догађаја, а пре свега процесом евроинтеграција и измењеним схватањем значаја прошлости и/или искључивим коришћењем прошлости као декора у арени културне дипломатије. Задржао се цвет црвеног мака, који симболизује ветерана – употреба мака као симбол за обележавање мртвих долази из песме „У Фландеријским пољима“ канадског лекара Џона Мекрија, који је лечио рањенике у Ипру у Белгији. Након што је сахранио  свог најбољег пријатеља, своју тугу изазвану ратом изразио је кроз песму и приметио је цветове црвеног мака у Француској и Белгији како цветају у јаругама у близини бојних поља и места где су први пут коришћени бојни отрови. Данас се стилизовани симбол мака носи на реверима или ставља на гробовима ветерана у знак сећања. Оно што је карактеристика садашњих меморијалних пракси у европским државама јесте да она у последњих 20-30 година служи као потребно и корисно средство у интегративним процесима. Стога се и Велики рат посматра не више кроз причу о победницима и побеђенима већ кроз истицање жртава, страдања и последица. Ипак, државе дуге традиције нису одустале од истицања посебности својих националних места сећања. Место Великог рата у сећању генерација традиционално је важно у Француској иако се манифестације обележавања стогодишњице повезују са француско-немачким зближавањем као основним стубом Европске уније. Ово је видљиво још од 1984. године, када су се руковали Франсоа Митеран и Хелмут Кол и први пут заједнички одали почаст жртвама, а њиховим стопама су касније наставили Франсоа Оланд и Јоахим Гаук.

У циљу обележавање стогодишњице Великог рата у Француској је 2012. године основана La Mission du Centenaire 1914–1918. (Мисија стогодишњице 1914–1918). Основана под окриљем Владе Француске, имала је задатак да припреми и организује програм свих меморијалних манифестација у периоду од 2014. до 2018. године. Савет организације чине представници шест француских министарстава (Европе и спољних послова, националног образовања, војске, унутрашњих послова, економије и културе).  У рад су укључени установе културе (Национална библиотека Француске, Француски институт, Војни музеј) и удружења која негују традицију Великог рата. Посебно је значајно постојање Научног савета који има за циљ да усмерава научне активности, истраживања, организовања конференција, промоцију тема на сајту www.centenaire.org  и сл. Преко сајта је осмишљено да се сви заинтересовани информишу о манифестацијама обележавања великих датума, али и кроз текстове најугледнијих историчара о значајним личностима, догађајима и последицама Великог рата. Посебно је значајно да су у периоду од 2014. године до данас све меморијалне праксе уз учешће француских државника организоване преко Мисије стогодишњица.

У Србији је на први поглед постојала слична идеја, али се она односила само на медијску најаву догађаја, а не и на постојање једне институције која би се посветила обележавању стогодишњице Великог рата. Министарство културе и информисања Републике Србије као основно и званично информативно средство о програму обележавања Првог светског рата до 2018. године најавило је 2013. године сајт http://www.srbijapamti.rs/. Представљен је као место за све најаве догађаја (церемоније, конференције, предавање, штампање публикација), али је убрзо постао пример недоследности спровођења политика сећања. Сајт није ажуриран редовно, а у току 2016. године примећено је да више није у функцији. Меморијалне свечаности Великог рата у Србији највећим делом прешле су у надлежност Министарства за рад, запошљавање и социјалну политику (Сектор за борачко инвалидску заштиту – Одсек за нормативне и послове неговања традиција ослободилачких ратова Србије). Пребацивање организовања комеморативних свечаности, а посебно у самом току обележавања неког догађаја, из једног у други ресор или министарство, може указати на недовољну бригу о култури сећања једне заједнице и државе. Ипак, када се анализирају пројекти који су у периоду од 2014. до 2018. године финансирани на основу конкурса Министарства културе и информисања Републике Србије, уочава се значајно присуство пројеката тематски повезаних са Првим светским ратом. Значајно је да је настављен рад на обнови меморијала посвећених Великом рату. Овим је дошло до оживљавање културе сећања у Србији, али је оно повезано са годишњицама тзв. „великих датума“. На основу анализа јавних обележавања манифестација, укључености научне заједнице, броја публикација, доприноса писаца уметника у периоду од 2014. до 2018. године дошло је до буђењу интересовања у српском друштву за догађаје Великог рата и појаве нових актера значајних за неговање културе сећања у једном друштву.  Иницијатива за неговање сећања на Велики рат већ децнијама је присутна код чланова удружења потомака учесника ратова 1912–1918, као и стручњака, али се од 2014. године као значајно уочава лично сећање појединаца на претке. На пример, група младих планинара 2015. године препешачила је пут од Београда до Крфа преко Албаније у знак поштовања оних који су овај пут прешли ношени ратним вихором. Овим сећање кроз лични оквир и снажне менталне представе постаје део идентитета.

Историја као наука и као наставни предмет поседује одређену динамичку црту интеракције између историјског материјала и људи укључених у историјске догађаје, а истовремено је и „једна бескрајни дијалог између садашњости и прошлости“. Уџбеници историје примарно су средство у настави и потенцијално најутицајни на формирање историјског знања, свести и ставова ученика. У српским уџбеницима историје, 20 до 40 страна је посвећено садржајима Великог рата. Иако се могу уочити разлике у приступу код аутора, ипак су се већином определили да опишу Сарајевски атентат, ток рата, најзначајније битке у свету и Србији и процес уједињења, као и да их методолошки употпуне питањима и задацима. Приступ је хронолошки, уз повремено коришћење извора који прате главни текст, док су догађаји из Великог рата приказани паралелно са светским. У српским уџбеницима нема поглавља посвећених култури сећања, за разлику од, на пример, француских уџбеника, где су читаве лекције посвећене сећању на Велики рат. Такође, француски уџбеници, посебно они за средње школе који припремају за факултете, кроз тематско-хронолошки приступ обрађују тему догађаја 1914–1918, а и упућују на даље самостално истраживање, што најчешће недостаје српским уџбеницима.

Обележавање стогодишњице Великог рата било је у протекле четири године присутно и у оквирима производа медијске културе. Телевизија и филм, као и позориште, кроз очи уметника представили су своју верзију догађаја, сећања и идентитета. Даглас Келнер је посебно наглашавао да кроз медијску културу „слике, звуци и представе почињу да учествују у стварању садржаја свакодневног живота, доминирају нашим слободним временом, обликују политичка гледишта и друштвено понашање, и нуде грађу на основу које људи обликују чак и сопствени идентитет“. У новије време, под утицајем дигиталних медија и технологија, започињу се и истраживања мултифункционалне интердисциплинарне области истраживања сећања, медија и културе („медијска археологија“). У овом тексту не могу се детаљно анализирати сви филомови, игране серије и позоришне представе, али је битно поменути неке и чињеницу да су и уметници дали свој допринос да се утисну нове слике сећања и идентитета. Радио-телевизија Србије је посебну пажњу посветила презентовању догађаја из Великог рата путем прилога, хронологија, филмова, записа, емисије и оцена угледних историчара о овом догађају. Запажени су били документарно-играни филмови Србија у Великом рату и Срби на Крфу: поглед после сто година. Поменути филмови су посебну пажњу посветили анализи геополитичких односа пред Велики рат, интереса великих сила и положаја Србије, аустроугарског ултиматума и тока рата. Обрађене су и не тако познате приче о судбини српских војних заробљеника и цивила у логорима широм Европе и живот у окупираној Србији. Филм и серија Бранио сам Младу Босну редитеља Срђана Кољевића унели су додатно интересовање за догађаје Великог рата већ 2014. године. Ипак, при оцени уметничких дела треба водити рачуна да „уметничко дело посвећено историји садржи у себи сасвим јасну двојност. Тиме што је уметничко, оно је слободно, али тиме што је историјско, оно је истовремено и обавезно“, као и да је задатак историчара утврђивање колико је уметник успео да своје дело начини историчним, дакле, да прикаже слику једног времена. У овом смислу филм Бранио сам Младу Босну „представља један од ретких покушаја српске културне елите да на примерен и достојан начин обележи јубилеј“ и поседује „низ квалитета који га издижу далеко изнад материјалних (и политичко-идеолошких) околности у којима је настајао“. У Француској је било више документарних и играних филмова који су прошли запажено, иако је утисак да је преовладала писана реч, односно књига и интерент, као ново и брзо средство информисања. Нашу пажњу привукао је филм Франц из 2016. године, који је добар пример измењеног односа према прошлости који постоји у Француској и Европској унији. Филм говори о младој Немици чији је вереник страдао у Великом рату, а која након рата започиње романсу са Французом. Иако се он представља као предратни пријатељ са студија њеног вереника, касније се сазнаје да је реч о човеку који га је убио. Кроз емотивну причу о послератној атмосфери у Француској и Немачкој, француско-немачки филм Франц, следи културну политику Европске уније, изједначава победнике и побеђене кроз ужасе рата и личне приче страдања. Иако су приступи теми Великог рата у позоришту, на филму и телевизији различити и о њима може да се полемише, заједничко им је да указују да је „свим људима, заједницама и институцијама потребна прошлост“ али и да је снага критике историчара ограничена, како је то писао Ерик Хобсбаум.

 Обнављање потребе за тумачењем прошлости подстичу последице Великог рата које су обликовале историју 20. века и утичу на свет данашњице. Друштва која немају на адекватан начин изграђен однос према општој и националној историји, погодна су за манипулације и злоупотребе са далекосежним последицама. Појаве и процеси из прошлости у склопу изграђене свести појединца или друштва о општој и националној историји повезани са садашњим тренутком утичу на све елементе индивидуалног, националног и културног идентитета. Хобсбаум пише да су у пракси постојала само три критеријума по којима је један народ могао јасно да се одреди као нација, а као први препознаје историјску повезаност са постојећом државом или оном са извесном трајношћу и прошлошћу. Антони Смит пише да су нације „заједнице културе, чије су припаднике ујединили, ако не и хомогенизовали, заједничка историјска сећања, митови, симболи и традиције“. Данас, сећања, као део културних политика јесу и део културне дипломатије. Она тиме постају средства остваривања политичких утицаја у унутрашњој и спољној политици држава и стога истаживање културе сећања указује и на односе међу државама, као и на геополитичке тенденције, што се показује у овој компаративној анализи места сећања у две државе.

Култура сећања, као универзални феномен, повезана је са „памћењем које ствара заједницу“ и у највећој мери се заснива на облицима односа према прошлости. Велики рат јесте догађај који је обележио 20. век, а чији се обриси и посредни утицаји у историјским процесима дугог трајања препознају и данас. Ратне жртве, битке, страдања, војсковође, краљ Петар, регент Александар, прелазак преко Албаније и пробој Солунског фронта, места су сећања и одреднице српског националног идентитета. Афирмација резултата историјске науке начин је да се допринесе култури сећања. Историјско знање и на овом примеру сећања на Велики рат пружа легитимитет и служи као везивно ткиво групне кохезије, дакле као идеологија нације и државе. (Дис)континуитет културе сећања у Србији јесте реметио али није у потпуности избрисао сећање на Велики рат. Ипак, организовање државе Србије у сфери меморијалних пракси чини се као задатак на коме је потребно систематично радити. Примарно је да култура сећања у оквиру културних политика заузме трајно место које излази из оквира интересовања повезаног само са обележавањем великих јубилеја. „Из прошлости добити у наслеђе славу и тугу, а за будућност имати исти програм; трпети, радовати се, надати се заједнички, то све више вреди него царинске уније и границе које одговарају стратегијским захтевима“, писао је Ренан крајем 19. века. Ове Ренанове речи актуелне су и данас у време наднационалних и транснационалних повезивања у којима велики догађаји историје, какав је неоспорно Велики рат, пролазе периоде нових промишљања и тумачења.