Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Када је након Сарајевског атентата 1914. године Аустроугарска упутила Србији чувени ултиматум у десет тачака, било је јасно да се званични Беч припрема за рат. Српска влада и регент Александар Карађорђевић тада су урадили једино што им је преостало: тражећи заштиту, обратили су се руском цару. Николај II Романов се није оглушио о апеле из Београда и јасно је поручио да Србија неће бити препуштена својој судбини. Након што је Аустроугарска објавила рат Србији, Русија је своје обећање испунила. Извршила је мобилизацију, а пламен Великог рата више нико није могао зауставити. Током тог сукоба, у вихору Октобарске револуције, Руска царевина престала је да постоји. На развалинама некад моћне империје полако се уздизао бољшевички Совјетски Савез. Насупрот царској Русији, СССР је спадао у ред другоразредних сила и морале су проћи деценије како би та земља вратила предратни углед који је уживала у глобалној политици.
Неретко и данас, могу се чути гласови да је Русија те 1914. године направила катастрофалну грешку, односно да није требала улазити у рат због конфликта на Балкану. Водећи рачуна искључиво о својим националним интересима, Русија је требала избегавати све сукобе који би успоравали њен тада постепен али константан економски развој. Ипак, треба нагласити да су такви ставови ретки и присутни махом у публицистичким круговима. Већина тамошњих историчара увек ће истаћи да Русија 1914. године није ушла у рат вођена искључиво идеалима панславизма и православног братства. Напротив, Русија се тада супротставила Аустроугарској дубоко свесна да бранећи Србију спречава да се германски фактор доминантно позиционира на Балкану, а самим тим и угрози руске интересе на Босфору. Такође, још један од разлога због којих је Русија тада одлучно стала на страну Србије засигурно се може пронаћи и у Анексионој кризи, догађају који је шест година раније из темеља уздрмао европску политичку сцену. Тек свеобухватно сагледавајући и анализирајући те драматичне моменте из 1908 и 1909. године, добијамо потпуно јасну слику о одлуци Русије да 1914. године подржи Србију.
За разумевање Анексионе кризе неопходно је да се вратимо тридесет година уназад, у време Берлинског конгреса. Велике силе су тада донеле одлуку да Босну и Херцеговину, као и Новопазарски санџак, предају на управу Аустроугарској. Односно, Хабзбуршкој монархији дат је мандат да на тој територији успостави ред и мир уз креирање услова за свеукупан друштвено-економски просперитет. Формално-правно, БиХ је и даље била у саставу Османлијског царства, али де факто од 1878. године нашла се под пуном контролом Аустроугарске. Један од најистакнутијих српских државника тог времена, Стојан Новаковић, човек који се практично и теоријски бавио наслеђем Берлинског конгреса, ту одлуку великих сила доживео је трагично. Наиме, Новаковић је, као и већина ондашње српске политичке елите, Босну и Херцеговину сматрао српском земљом. Босна је за њега представљала српску Тоскану, место где се говори најчистији српски језик и где српски народ непобитно већински живи. Самим тим, стављање те територије под аустроугарску контролу за њега је представљало тешку неправду начињену његовим сународницима. Новаковић је и те како био свестан да је Аустроугарска за разлику од Болесника на Босфору моћна западноевропска држава, чији се слом у том тренутку није могао ни назрети. Пошто Србија није имала капацитета да се свом моћном суседу супротстави, ослобођење Босне и Херцеговине и њено уједињење са Србијом постало је практично неизводиво. Да ситуација буде још и гора, Аустроугарске трупе су се распоредиле и у Новопазарском санџаку, правећи клин између Србије и Црне Горе. Док год је Рашку област држала слаба Османлијска царевина, постојала је нада да ће је две српске државе ослободити, а потом се ујединити. Међутим, продором Аустроугарске на тај простор, ослобођење и уједињење српског народе све више је деловало као нешто што ће остати недосањан сан српске елите.
Анализирајући последице Берлинског конгреса, Новаковић је усвојио мишљење да је Србија направила стратешку грешку тиме што је након устанка у Босни 1875. године ушла у рат против Османлијске државе. Пошто није била војнички спремна, нити је обезбедила међународну подршку, своје планове о ослобођењу и националном уједињењу није успела да реализује. Насупрот томе, обезбедила је Аустроугарској повод да се ангажује, а затим и снажно позиционира на Балканском полуострву. Новаковић је, уз све то, био свестан да БиХ и Новопазарски санџак нису коначан циљ Двојне монархије. Тачније, био је уверен да ће Хабзбурзи првом приликом наставити свој продор даље, према Космету, Вардарској долини и луци Солун на Егејском мору. Зато, кадгод би био у прилици, Новаковић је инсистирао да Србија води изузетно опрезну спољну политику, избегавајући сваки конфликт који би Двојној монархији могао да послужи као основ за ново мешетарење на Балкану. Истовремено, кадгод су то околности дозвољавале, упозоравао је на реалну опасност да се Аустроугарска оглуши о међународно право и покуша, формално-правно, да Босну и Херцеговину припоји својој држави. Можда се то најбоље уочавало током његове готово петогодишње дипломатске службе у Петрограду. Новаковић се тада посебно ангажовао да на сваку сумњу о припреми Хабзбуршке монархије да евентуално крене путем анексије БиХ алармира руску дипломатију.
Након 1905. Године, Новаковић се вратио у Србију. Иако је тада био већ у озбиљним годинама, страст за политичким деловањем није га напуштала. Обновио је деловање Српске напредне странке, прве модерне политичке партије у Србији, у чијем оснивању 1881. године је и сам учествовао. Уживао је поштовање у народу и велико поверење српских интелектуалних и политичких кругова, међутим, ту своју личну популарност није успео да пренесе на своју партију. Напредњаци су били само сенка некад најмоћније странке у земљи. Након 1905. године припадници ове политичке групације успевали су да освоје тек понеко место у српском парламенту, а дешавало се да Новаковић буде и једини напредњак кога су српски гласачи изабрали за народног представника. Управо на политичкој функцији народног посланика Новаковић је дочекао турбулентну 1908. годину и нови политички заплет на Балкану.
Аустроугарска је још крајем септембра 1908. године усмено обавестила Порту о анексији БиХ, да би 7. октобра 1908. Године тим поводом донела и Царски указ. Двојна монархија није случајно изабрала баш тај моменат да Анексију спроведе у дело. Наиме, те 1908. године у Османлијском царству дошло је до Младотурске револуције. Нови властодршци на Босфору започели су унутрашње реформе, између осталог и уставне, које су се односиле и на БиХ. Управо те околности Аустроугарска је искористила као повод за извршење анексије. Сем тога, министар иностраних послова владе у Бечу, Алојз Лекса фон Ерентал, је осећао да су му међународне прилика и више него наклоњене. Наиме, Ерентал је правилно проценио да ће Велика Британија и Француска бити против анексије, али исто тако да неће по цену рата истрајати на таквом становишту. Русија је, са друге стране, била веома заинтересована за прилике на Балкану и од ње је званични Беч више зазирао него од својих западних опонената. Међутим, Русија је претрпела болан пораз у рату с Јапаном 1904‒1905. године након чега је започела десетогодишњу војну реформу. Сем тога, након неочекиваног пораза на Далеком истоку, суочила се и с избијањем револуције. Иако је власт ту побуну брзо угушила, одређени реформски процеси у Русији, општедруштвеног карактера, нису могли бити избегнути. Узевши све то у обзир, Ерентал је исправно проценио да је Русија у том моменту паралисана унутрашњим проблемима и неспремна за било какав нови међународни конфликт.
Српска дипломатија, тачније министар иностраних дела Милован Миловановић, био је упознат са намерама званичног Беча и пре извршења анексије. Информације да би се Аустроугарска могла одлучити на такав потез добио је на неформалном састанку с руским министром иностраних послова Извољским, почетком септембра 1908. године, у Маријенбаду. Захваљујући том састанку Миловановић је, ако ништа, бар добио нешто више времена да се припреми за новонасталу ситуацију. Свестан околности у којима се његова земља налазила, сматрао је да због кршења одлука Берлинског конгреса Србија треба да инсистира на међународној конференцији. Уколико велике силе не би биле спремне да изврше одлучан притисак на Аустроугарску да одустане од анексије, Србија би требала да захтева територијалну надокнаду. Миловановић је као компензацију желео Подриње и источну Херцеговину. Србија и Црна Гора би се на тај начин територијално спојиле, стварајући територијалну брану даљој експанзији Аустроугарске ка Рашкој области и Космету. Након добијања званичне информације о анексији, Србија је управо у складу с овим планом Милована Миловановића и деловала.
Када је јавност Србије сазнала за анексију, Београд је прокључао. Реке незадовољних грађана сливале су се ка централном тргу српске престонице да искажу своје незадовољство. Ратоборни покличи па и отворени позиви и на оружану борбу против Аустроугарске јасно су осликавали огорчење српског народа. Демонстрације су предводили Бранислав Нушић и Јован Дучић, а принц престолонаследник, Ђорђе Карађорђевић, јавно је спалио Аустроугарску заставу. Притиснута тежином међународне ситуације с једне, а снажним патриотским расположењем сопствених грађана са друге стране, српска влада је морала брзо и одлучно да реагује. Одбивши да прихвати анексију, Србија је покренула снажну дипломатску активност у најзначајнијим европским престоницама. Циљ је јасно дефинисан ‒ убедити велике силе у неопходност сазивања међународне конференције на којој би се расправљало о анексији.
Миловановић је путовао у Париз и Лондон, покушавајући да добије подршку моћних западних држава за српску политику. Вешто успевајући да српске интересе представи као нешто што се поклапа и са тежњама Британије и Француске, Миловановић је представљао анексију БиХ као јачање Централних сила на Балкану. Међутим, иако је заинтересовао званични Лондон и Париз за ову проблематику, ипак није успео да их убеди да безрезервно подрже српске ставове. Тачније, Британија и Француска су пристале да затраже међународну конференцију, али без намере да ризикују мир ако Аустроугарска остане непопустљива.
Пошто је имао највећи утицај у Русији, Никола Пашић је путовао у Петроград покушавајући и са те стране да обезбеди подршку за српске интересе. Русија је пристала да се заложи за међународну конференцију, али суочена са својим проблемима, слично као њени западни савезници, није имала намеру да на том становишту безрезервно истраје.
Стојан Новаковић је боравио у Истанбулу, где је током дипломатске каријере провео седам година обављајући дужност српског посланика. Покушавао је да искористи свој ауторитет и познанства како би, по питању анексије, придобио Порту за сарадњу са Србијом. Иако је на том задатку провео скоро два месеца, значајнијег успеха није било. Турци су били заинтересовани за савез са Србијом, али не против Аустроугарске, већ против Бугарске. Финансијски чврсто везана за Беч и Берлин, Порта није имала намеру да квари односе са Централним силама.
Аустроугарска је месецима одбијала међународну конференцију, сматрајући питање анексије свршеним чином. Међутим, истовремено је водила тајне преговоре са турском страном. Коначно, уз одређену материјалну надокнаду и враћање Новопазарског санџака под њену управу, Османлијска царевина се сагласи са анексијом БиХ. Након тога, Аустроугарска је заузела став да је статус БиХ тиме и формално постао њено унутрашње питање. Затим је од Србије ултимативно тражила да се сагласи с анексијом. Фебруара 1909. године, српска влада нашла се у деликатној политичкој ситуацији, суочавајући се чак и с отвореном ратном претњом уколико не изађе у сусрет захтеву свог моћног суседа. Током тих драматичних дана, када је криза достигла свој врхунац, Новаковић се налазио на челу концетрационе владе. Свесне тежине ситуације, све српске парламентарне странке, изузев једног посланика социјалдемократа, окупиле су се око искусног српског државника. Новаковићева влада, упркос претећем ставу Аустроугарске, категорички је одбијала да се сагласи с анексијом. Међутим, истовремено је слала помирљиве поруке о томе да неће провоцирати сукоб и да ће се сагласити са сваком одлуком међународне заједнице. Свесна да позиција Србије зависи од става других великих сила, Аустроугарска је тада повукла, испоставиће се, кључни потез. Затражила је од свог моћног савезника, Немачке царевине, да изврши притисак на Русију како би и она прихватила Анексију. Ерентал је добро знао да, ако попусти руска дипломатија, ни Србија више неће имати избора. Немачка је изашла у сусрет свом савезнику и ултимативно је тражила од руске стране да се сагласи с анексијом. Неспремна за рат, Русија је овај ултиматум морала да прихвати. Јавно осрамоћена, руска политичка елита већ тада је постала свесна да, уколико жели да очува статус велике силе, овакво или слично понижење себи никад више неће смети да дозволи. Тога су биле свесне и поједине стране дипломате, а колико су сви заједно били у праву најбоље се видело након Сарајевског атентата 1914. године.
Пошто се Русија сагласила с анексијом, Србија се нашла у безизлазној ситуацији. Аустроугарска је, под претњом рата, захтевала да Србија пошаље јасну поруку како анексијом њена права нису угрожена и да се обавеже на одржавање добросуседских односа са својим моћним суседом. Кључну улогу у том тешком моменту за Србију одиграла је чувена британска дипломатија. Желећи да избегне даље заплете, односно избијање рата, Британија је преузела иницијативу за решавање анексионе кризе. Обезбедивши сагласност свих великих сила, Британија је саставила резолуцију и послала је у Београд на усвајање. Тим договором од Србије је тражено да безусловно прихвати анексију, чиме би Аустроугарска била задовољена, а српској страни би се изашло у сусрет таман толико да то не буде ултиматум Аустроугарске, него захтев свих великих сила. Свесна да није спремна за рат нити да га сама може водити против Аустроугарске, влада Стојана Новаковића је прихватила понуђено решење. Управо у тим тренуцима, одлука да се формира влада народног јединства показала се као спасоносна. Све релевантне политичке партије у земљи прихватиле су реалност, чиме су евентуални дисонантни тонови на српској политичкој сцени избегнути. Самим тим, на најефикаснији начин амортизовано је и нескривено незадовољство грађана.
Иако дубоко разочаран расплетом Анексионе кризе, Новаковић се није мирио с новонасталом ситуацијом. Сматрао је да, вероватно за свога живота, неће дочекати ослобођење и уједињење целокупног српства, али је инсистирао да се деловање у том правцу настави. Пропагирао је борбу културом и просветом, као једину могућу опцију у датом тренутку. Истовремено је апеловао на стрпљење, како би се сачекао прави моменат за спровођење шире политичке акције. Међутим, судбина је одредила да овај велики национални делатники пак дочека ослобођење својих сународника, односно бар оних који су живели у Османлијској царевини. Балкански ратови представљали су победу његове идеје о враћању српске политике начелима кнеза Михаила и Илије Гарашанина, најбоље формулисаних у геслу „Балкан балканским народима“. На Лондонској мировној конференцији, као најбољи познавалац балканских прилика, Новаковић је добио част и обавезу да предводи српску делегацију. Свој задатак је обавио на најбољи могући начин, чиме је и у својим седамдесетим годинама дао значајан допринос борби за остварење великих националних циљева. Нажалост, није дочекао крај Првог светског рата и ослобођење својих сународника у Аустроугарској монархији. Преминуо је 1915. године у Нишу. Иза себе Новаковић је оставио немерљив допринос како у научно-просветном, тако и у политичко-дипломатском раду. Своја постигнућа стварао је ношен јасном визијом да она буду његов допринос најважнијем задатку ‒ стварању модерне и уједињене српске државе.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Љубиша З. Антонијевић, Стојан Новаковић и српско друштво крајем XIX и почетком XX века: докторска дисертација. Љ. Антонијевић, Ниш, 2017.
Михаило Војводић, Стојан Новаковић: Анексиона криза и српско питање, Научни скупови / Српска академија наука и уметности; књ. 172, стр. 15‒21. Београд, 2018.
Душко Лопандић, Оде Босна!, Политикин забавник, Београд, 2008.
Јован Пејчић, Избијање далекосежне анексионе кризе — Талас ватрених протеста у Београду против аустроугарског присаједињења Босне и Херцеговине 1908. Године, Национална ревија.
Остави коментар