Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Практично од распада Совјетског Савеза, односно успостављања независне Украјине, у овој држави постоји отворени раскол у православној цркви над којом, у погледу канонског норматива, надлежност има једино помесна Руска православна црква. Комплексно, заправо конфузно питање дихотомног идентитетског и политичког статуса великог дела украјинског становништва као и саме државе, био је праћен експоненцијалним растом тензија унутар православне цркве. Без обзира на то што је веома незахвално и методолошки дискутабилно утврђивање компративних својстава духовно-политичког стања и процеса (посебно историјских) између Украјине и Русије с једне стране и балканских, пре свих постјугословенских држава и њених народа с друге стране, дужни смо да укажемо да наведени духовно-конфесионални и политички статус државе и становништва у Украјини у одређеној мери сличан је с „верским“ и идентитетским статусом словенског, правослованог становништва у данашњој Северној Македонији и Црној Гори. Веома комплексне историјске околности условиле су наведене тешке процесе и „потресе“ у помесним православним црквама, као и расколе у канонским институцијама у Украјини (слично, као и у српском етничком православном духовном колективитету, рецимо у Црној Гори), па „неупућени“ понекад стекну утисак да „нека невидљива сила води општи рат против православља“. Нисмо у прилици да расправљамо о утицајима „недокучивих центара политичке и глобалне моћи“, али могли бисмо да пружимо закључак да оружани и „неоружани“ рат православни народи и њихове политике, па и саме помесне цркве воде међусобно, што и трагедији која је задесила Украјину даје нови смисао и тежину.
Наиме, пред лицем целе планете, а нарочито свих верских заједница, на првом месту у Украјини, кијевски режим и нарочито његов безбедносно-обавештајни апарат у последњих годину дана „води праву истрагу предака, савременика и потомства“ у циљу да им „појасни ко су, где су и куда би требало да оду“. Широм дела украјинске територије, који се налази под контролом Оружаних снага ове државе храмови, манастири и уопште имовина једине канонски легалне Украјинске православне цркве подвргнути су „мачу и огњу“. Вишевековне светиње налазе се у пламену, док специјалне војне и паравојне снаге украјинских националиста, пред „очима камера и пера“ тамошњих, али и главних светских медија „пустоше“ верске објекте, те физички и вербално малтретирају и притварају представнике монашких заједница, као и мирско свештенство Украјинске православне цркве. Слике окупљених, верујућих грађана у украјинским градовима од Лавова до Славјанска, који присуствују верским обредима испред спаљених или од стране безбедносних снага званичног Кијева, запоседнутих храмова Украјинске православне цркве, такође су обишле свет. Васељенска заједница имала је прилику да види како националистичке присталице и јуришници Оружаних снага Украјине „у идолопоклонистичком трансу, попут ʼМојсијевог заблуделог стада испод Синајске гореʼ, а испред златног телета, шамански плеше“ око једне девојке, вернице Украјинске православне цркве, која покушава да испред светиње комплекса Кијевско-печерске лавре очува храм од насртаја подивљалог сентимента „прокијевских пљачкаша“. Заправо, „њен отпор“ био је исказан само у молитвеном заносу једне забринуте вернице, али то није могло да помогне ни њој, а ни њеној Цркви да одврати учеснике тог паганског чина, који су око те девојке „заплесали у ђавољем колу“. Та слика „ђавољег кола“ око младе вернице, док она у скрушеном положају „моли Бога“ за избављење целе њене рањене отаџбине, али и Цркве, неодољиво подсећа на библијску сцену са фреске „Ругање Христу“, која се налази у храму Светог Ђорђа у манастиру Старо Нагоричане.
Пре неколико месеци био је ухапшен и поглавар Украјинске православне цркве, Онуфрије, а митрополит Павле, старешина духовног седишта православља (не само у Украјини) Кијевско-печерске лавре у Кијеву, осуђен је на кућни притвор са електронским надзором (наногицом). Несумњиво, духовна лица Украјинске православне цркве неформално су оптужена да су део некаквог система „руске обавештајне агентуре“, при чему је и сама Украјинска православна црква окарактерисана као сегмент „безбедносног апарата мрског Кремља“. Међутим, такве медијске оптужбе није било могуће доказати, а при том за расколничке црквене заједнице окупљене у тзв. „Православној цркви Украјине“, као и за државне власти, имовина која се налази под управом или у власништву канонске цркве довољно је „велика и примамљива“ да подстакне кијевски режим на усвајање неколицине „варварских прописа“, чиме је практично забрањен рад унапред „разбаштињене“ тамошње, „њихове“ и помесне канонске Украјинске православне цркве. Опет, „неупућени“ би помислили да у условима рата Русије против Украјине дате одлуке „добијају аргумент и легитимитет“. Међутим, „црквени проблем“ у Украјини постоји неколико деценија, па и векова, а како смо нагласили, био је условљен комплексним политичким и историјским развојем земаља црноморског басена. Посебно застрашујућу димензију ове „украјинске трагедије“ детерминише однос кијевског режима на челу са Владимиром Зеленским према поменутом „црквеном питању“. Једноставно, Зеленски попут Мила Ђукановића у Црној Гори (у његовом односу према српском националном и духовном идентитету) помислио је да некаквим „сетом антизакона о верским слободама“ може да искорени трагове историјског присуства Руске православне цркве и духовног идентитета руског народа и његове културе у Украјини. Да ли у том „антицрквеном походу“ кијевски режим може да постигне успех?
Од 1. јануара 2023. године монаштву Кијевско-печерске лавре и верницима Украјинске православне цркве више није био допуштен улазак у простор Горње лавре. Канонској Украјинској православној цркви забрањен је приступ у два храма Горње лавре, односно главном храму, Успенском сабору, али и Трпезној цркви. Оштар протест окупљених верника због овог бруталног напада на њихова вероисповедна права, али и угрожавања имовине једног правног лица, није „одобровољио“ кијевске власти. Манастир је остао закључан, да би на Божићно јутро 7. јануара његове двери биле отворене пред „клером“ и присталицама неканонске и расколничке „Православне цркве Украјине“. Заправо, „битка за Цркву у Украјини“ јесте „битка за Лавру“, односно питање надлежности и управе над највећим и најзначајнијим духовним центром православља за Украјину, Русију, тј. источнословенски свет, па и за васељену, а умногоме одредиће и судбину православне цркве и статуса православља у овој унесрећеној земљи. Битка за светињу није почела 2022. или 1991. године! Та битка можда је и најдужи окршај (често и оружани) у историји човечанства. Почела је пре неколико векова и још се није завршила. У данашње време Кијевско-печерска лавра велики је комплекс у оквиру градског језгра украјинске престонице. Подељена је на два дела, Горњу и Доњу лавру. Доња лавра развила се у совјетско доба и у оквиру тог дела комплеса, који представља посебну културно-историјску целину (од 1990. године комплекс Кијевско-печерске лавре налази се на листи светског културног наслеђа под заштитом УНЕСКО) устројена је Украјинска државна библиотека, са неколико музеја и уметничких галерија. У оквиру Горње лавре активно је петнаест сабора (међу њима, свакако најзначајнији је Успенски сабор) и мањих храмова, неколико заштитних кула и других објеката. У оквиру лавре своју делатност имају Духовна академија, Богословија, као и Семинарија, а такође ту се налази и резиденцијално седиште кијевског митрополита и поглавара једине канонске Украјинске православне цркве, митрополита Онуфрија (Березовског). Свакако, знаменити сегмент Лавре јесте комплекс пећина (печери), где је почело окупљење и подвизивање монаха и аскета у X веку, заправо пола столећа после „крштења Русије“ 998. године. У уметничко-архитектонском погледу Лавра представља јединствен, претежно „барокни ансамбл“.
Кијевско-печерска лавра имала је тегобну и суморну прошлост, највише условљену вишвековним преламањима геополитичких интереса великих и регионалних сила на простору данашње Украјине. Основана је 1051. године од стране светог Антонија Печерског и готово у континуитету постоји већ девет и по столећа. Први манастир и каснији храмови настали су око пећина (печери) где су се монаси подвизавали и где су тежили обнови ранохришћанског, аскетског модела живота појединаца и заједнице. Још у тадашњој древној Русији десетине тих монаха канонизоване су, док се њихове мошти и данас налазе у Лаври, те представљају разлог великог религијског надахнућа за све православне вернике. Почетком XII века, од стране Турака Лавра је први пут спаљена, а затим половином поменутог столећа спаљена је и други пут у току монголске најезде. Иако је Лавра обнављана, чак и напредовала у том периоду, услед монголске опасности духовни поглавари Русије своје седиште преместили су прво у Владимир 1299. године, а затим у Москву 1328. године, где су у наредним вековима носили титулу „кијевских митрополита“. Све до успостављања аутокефалности Московске митрополије (некад Кијевске са седиштем у Москви, у чијем саставу се налазила и Кијевско-печерска лавра) 1444. године, посебно после пада Цариграда под османлијску власт 1453. године и уздизања руских владара у ранг царева, а московских митрополита у ранг патријарха, Лавра је више пута спаљивана и обнављана, да би после потпуног потискивања монголске доминације вратила свој некадашњи значај. Под снажним политичким притиском Пољско-литванске уније (у XVI и XVII веку велике европске силе, која је, осим јужних, црноморских и донбаских предела, контролисала комплетну данашњу Украјину) у садејству са веома агресивним, духовно-прозелитским утицајем Римокатоличке цркве, део свештенства, монаштва, али и верног народа руске православне цркве, претежно на територији данашњег западног дела Украјине, склопило је тзв. Брестовску унију „са Римом“, 1595. године. Поменути делови руске православне заједнице у том историјском језгру Русије прекинули су везу са Московском патријаршијом, да би признали врховну власт римокатоличког папе. У наредна два века, удео унијатског становништва, односно гркокатоличке верске заједнице на простору (тада апсолутно непостојеће) данашње Украјине значајно је увећан. Данас гркокатолици чине 9,4% становништва, односно око 3 милиона грађана Украјине припада овој верској заједници.
Дати процеси изазвали су прави верско-политички рат, пошто су унијати покушавали да освоје Кијевско-печерску лавру. Рат је кулминирао у оружаним биткама за Кијевско-печерску лавру 1598. и 1618. године, када је ова светиња поново страдала. У том периоду, 1616. године, у Лаври је покренута типографија, где су публиковане веома важне теолошке студије и књиге, као вид борбе против уније. Као компромисно решење 1620. године усвојена је одлука о устројству Кијевско-печерске лавре, као стваропигијалног манастира васељенског патријарха у Цариграду. Његов егзарх ускоро је постао Петар Могила, као митрополит Кијева, Галиције и Сверусије, иначе оснивач Кијевске духовне академије и Семинарије. У датом периоду водила се оштра борба против уније, али била је то и епоха грандиозног напретка и успона Лавре. Наведено стање постојало је до 1688. године, када је Кијевско-печерска лавра поново постала део Московске патријаршије. Несумњиво, од средине XVII века, посебно након успона Руске империје у време Петра Великог и Катарине Велике, долази до интегрисања и јачања руског, заправо специфичног тзв. малоруског, етнолошког, духовног, политичког, етничког, а касније (условно речено) и националног идентитета. У датим околностима настала је та идентитетска дихотомија код становништва данашње Украјине, која је касније вешто политички злоупотребљена у антируској политици бољшевика и доброг дела „западног света“ и њихових великих сила. Лавра је задржала свој статус духовног првенства, угледа и значаја у православном свету Руске империје. Петар Велики укинуо је Патријаршију, а све надлежности руских патријарха „пренео“ је на Свети синод, колективни орган Цркве, на челу са прокуратором. У тим околностима, настојатељ Кијевско-печерске лавре (данас је то прогоњени и ухапшени митрополит Павле) добио је првенство у номенклатури структуре руске црквене јерархије. Сама Лавра наставила је да негује свој статус самобитности, дефинитивно обележен руским политичким и духовним карактером.
Насртаји унијата из хабзбуршке Галиције на Лавру били су успешно сузбијани у XIX веку, иако су аустријске власти приљежно подстицале ширење уније и уздизање новог украјинског, касније националног идентитета. Одлуком совјетских власти 1926. године Кијевско-печерска лавра постала је музеј у власништву државе под називом Свеукрајински државни музеј „Заповедник“. Готово хиљаду година духовног утицаја Лавре било је окончано. У току Другог светског рата нацисти су обновили рад Лавре, препустивши је у надлежност унијатске заједнице, да би је ускоро ипак затворили, а потом и бомбардовали, када је ова светиња по ко зна који пут тешко страдала. Такође, у комплексу Лавре нацисти су стрељали око 800 грађана Кијева, што је био предмет суђења злочинцима у оквиру Нирнбершког процеса, после 1945. године. У првим деценијама након завршетка Другог светског рата совјетске комунистичке власти нису обнављале комплекс Лавре, која је у потпуности запустела. Обнова је почела крајем педесетих година прошлог века, да би од стране совјетских власти више пута била прекидана. Духовни живот и повратак монаха у Лавру догодио се у годинама Перестројке, да би рестаурација објеката истински почела тек 1995. године, односно целу деценију после обнове „монашког живота“ у њима. Рестаурација је успешно окончана 2000. године, када је Успенски сабор био и освештан. У време обележавања хиљадугодишњице „крштења Русије“ 1998. године, власти независне Украјине (време председничког мандата Леонида Кучме) и формално су вратиле Кијевско-печерску лавру под надлежност једине канонске Украјинске православне цркве Московског патријархата. Међутим, власништво над непокретном имовином Кијевско-печерске лавре и над делом покретне имовине и реликвија у Горњој лаври није враћено Украјинској православној цркви Московског патријархата, већ је њихов титулар остала држава. Управљање над имовином Лавре држава је препустила својој институцији, односно Националном спомен-подручју (јавна установа). На основу уговора, имовина је предата у закуп Украјинској православној цркви, а тај уговорни однос у вези са Горњом лавром (где се налазе и главни храмови) 2023. године није обновљен.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Охијенко, Епископ украјински (1940). Први епископ украјински. Хришћанско дело: часопис за хришћанску културу и црквени живот. год. 6, св. 5, 379–380.
Томашевић, Срђан (1991). Положај Украјинске Православне Цркве у оквиру Руске Православне Цркве: канонско-правни аспекти. Теолошки погледи: двомесечни верско научни часопис. Београд: Aрхиепископија београдско-карловачка, 297–316).
Остави коментар