Аутор: проф. др Борис Стојковски
Образовање и школовање током историје није било увек доступно свима. Током средњег века писмених људи је било изузетно мало, и то посебно у западној и средњој Европи где је тек неки проценат становништва знао да чита и пише. Византијски свет, као и исламска, кинеска, индијска цивилизација, биле су на нешто вишем културном нивоу, али ни ту није у питању превелики број писмених и образованих људи.
Универзитети су били и остали најјаснија одлика образованости. Од оснивања оног у Болоњи 1088. године, средњовековна Европа постајала је стециште високообразовних установа. Данашња Војводина, односно оновремена јужна Угарска, била је такође простор одакле су студенти одлазили на ове високе школе.
Средњовековни универзитет био је заједница студената и професора који су уживали значајну аутономију, и регулисали су међусобно своје односе. Будући да су формално сви студенти и професори били заређени, односно део свештеничког сталежа, и да је за оснивање универзитета била неопходна и папска дозвола, универзитет је у средњевековној западној и средњој Европи био под заштитом цркве. То није било безначајно, узевши у обзир да је то значило изузимање од световних власти. Осим тога, студенти су плаћали уписнину, а није без значаја ни чињеница да су професори водили евиденцију о томе ко похађа њихова предавања. У сврху свега овога средњовековни универзитети почели су да воде матичне књиге. Похађање наставе, полагање испита, уписнина, друге врсте повластица, све је то имало за циљ али и последицу редовно вођење матичних књига. Јер, треба имати и то на уму, само студент који је регуларно заведен у матрикуле има право на све привилегије средњовековне заједнице универзитета.
Због чега су матичне књиге универзитета значајан извор за културну и друштвену историју јужне Угарске? На основу неких од речених параметара, може се видети колико су поједина места имала традицију студирања, али и о њиховој развијености у средњем веку. И ту матичне књиге дају немали број значајних информација. Наиме, поред имена и места порекла, назначено је да ли је студент платио уписнину или је био просто означен као сиромашан, pauper. За ову тему посебно важно је и то да ли је неко стекао неки значајнији академски степен или неку значајну функцију унутар црквене хијерархије. Истовремено, појединци су одлазили и у друге службе и постајали високи црквени великодостојници ван подручја данашње Војводине, као што су и људи из других крајева Угарске долазили на југ и били активни при значајним црквеним центрима какви су Бач (који је дао врло мали број студената у средњем веку спрам значаја) или Тител са својим старим и угледним каптолом и препозитуром.
На почетку би ваљало рећи нешто о томе ко је уопште одлазио на студије у иностранство из средњовековне угарске краљевине, па тако и са простора данашњих Срема, Баната и Бачке. Црквени великодостојници, наравно и свештена лица уопште, завршавали су превасходно школе у иностранству. Најчешће студије које су уписиване на европским универзитетима, па су тако и студенти из Срема, Бачке и Баната махом то студирали, јесу теологија. После завршетка свог високог школовања бавили су се и административним пословима. Стога, су им и повераване функције на дворовима краља, жупана, бана или других великаша.
Најстарије везе Угарске са неким европским универзитетом јесу са оним у Падови. Ова високошколска установа на тлу данашње Италије настала је још 1222. године као универзитет који се одвојио од првог европског средњовековног универзитета у Болоњи. Први контакти овог универзитета и средњовековне угарске државе датирају још од 1231. године када су се први угарски високошколци уписали овде. Готово две стотине и педесет студената је од те године па до Мохачке битке и свршетка угарског средњег века уписало падовански универзитет. Од ових ђака шест је достигло и највише академске титуле, постали су, дакле, доктори наука у Падови. У доба краља Жигмунда Луксембуршког, овом приликом значајно због једног сремског студента, укупно двадесет два студента се уписало из Угарске у Падову. Школовање у Италији је посебно дошло до изражаја у доба ренесансе. Тада су, како на овај, тако и на друге угледне универзитете на Апенинском полуострву, одлазили најугледнији угарски црквени великодостојници. Они су били и корифеји ренесансе, доносећи књиге, али и упијајући хуманистичке идеје у уметности и култури. Угарска је, уистину, захваљујући ренесансно образованим људима, од којих је велика већина део студија завршила баш на престижним италијанским универзитетима, доживела велики културни успон.
Развој угарске средњовековне државе у доба Анжујаца, али посебно успон за време владавине Жигмунда Луксембуршког (1387–1437), те продор ренесансе у доба краља Матије Корвина Хуњадија, али и других владара XV столећа, допринео је и општем културном напретку Угарске. Оснивање универзитета у непосредној близини саме угарске државе, у Прагу 1346. године, потом и у Кракову 1364, коначно у Бечу годину дана доцније, посебно је подстакло студенте из целе тадашње земље да одлазе на студије у ове велике универзитетске центре средњега века. Поред ових универзитета студенти су одлазили чак и у Париз на студије, а наставили су да одлазе и у Италију где су, како смо већ поменули, одлазили од 1200-их година.
Међу студентима који су отишли у Падову у матичним књигама спомиње се и један сремски препозит, у цркви Светог Иринеја (Мачванска Митровица, конкатедрала средњовековне сремске бискупије) по имену Андрија, који је у матрикулама назначен под 16. мајем 1386. године да је уписан у Падови. Нешто касније, 12. септембра 1405, помиње се и сремски бискуп Павле у списима падованског универзитета који одредио једну комисију која је имала задатак да наплати дугове од једног падованског стипендисте по имену Јован, који је потицао управо из Угарске. Вероватно је у питању студент који је добијао редовну стипендију, али није испуњавао своје обавезе, те је због тога новац имао да врати.
Још неколико студената са тла данашње Војводине боравило је током средњег века у Италији на школовању и готово сви су оставили значајан траг. Тако је Павле Нојман из Каменице 1476. године уписан на најстарији универзитет, онај у Болоњи. Он је већ у то време био високи клирик, и то капелан при Капели Успења Блажене Девице Марије (Успења Пресвете Богородице – Велика Госпојина) у данашњем Баја Маре у Румунији, односно у средњовековном Rivulus Dominarum y тадашњој јегарској дијецези. Један студент по имену Гргур из Угарске је 1476. године као бачки каноник започео своје школовање на више пута наведеном универзитету у Падови, док је извесни Антоније нешто раније, 1452. године у Ферари постао чак и доктор канонског права. За њега је наведено у матрикулама просто да је Сремац, а две године пре њега на непознати универзитет се уписао још један свештеник из Бача, викар и каноник Емерик. Још један сремски бискуп, наведен у матичној књизи у Италији 1479. године, по имену Балтазар Писциаи, уписао је непознати италијански универзитет речене године и чак постао доктор наука.
Није реткост била ни да су студенти мењали место студирања. Па је, примера ради, један студент по имену Бенедикт, пореклом иначе из Срема, променио неколико универзитета, а није усамљен случај. На овај начин студенти са подручја данашње Војводине боравили су на најзначајнијим установама средњовековне Европе и остваривали (поједини) значајну академску каријеру. Вероватно су управо те промене места боравка доводиле до тога да неки студенти према матрикулама рано заврше своје студије, али недостатак извора не допушта дубљу анализу. Биографије, међутим, већине ових људи је готово немогуће реконструисати. Свега за неколицину студената знамо да су даље догурали. Само име, евентуално место порекла, као и уписнина коју су платили су сви расположиви подаци о сремским студентима на неким средњовековним универзитетима. Занимљиво је да је релативна већина студената са југа Угарске платила одређени новац приликом уписивања на универзитете, што значи да су из бољестојећих породица. За неке смо видели да су били црквена лица, појединци су били угледни на самом универзитету. На основу ректора код којих су одлазили, могуће је претпоставити да су добијали добро образовање. Махом су студирали теологију. Оно што на крају можемо закључити јесте да су студенти који су одлазили на европске универзитете укупно дали сасвим добар допринос културном и просветном развоју средњовековне угарске државе, а појединци су остварили и лепу академску каријеру.
Зашто су још значајне матрикуле и сви ови подаци? Треба увек имати неизоставно на уму да је корпус извора за средњовековну прошлост данашње Војводине врло мали. Османска најезда уништила је много архивске грађе и сведочанстава о том добу. Осим тога, за многе студенте ово су једини подаци које можемо наћи о њима. Матичне књиге су вредан извор за црквену, културну, политичку историју данашње Војводине. Само из малопређашњих неколико података сазнаје се колико је угледних људи потекло са ових простора, или на њима живело и деловало. Коначно, матрикуле сјајно допуњују и појашњавају и хронологију и хронотаксу неких црквених великодостојника. Матичне књиге европских универзитета представљају, без сумње, важан извор за средњовековну културну и друштвену историју јужне Угарске, посебно за устројство Римокатоличке цркве на овим просторима. Допуњујући иначе оскудне средњовековне изворе, овај тип архивске грађе може значајно да допринесе проучаваоцима историје Срема, Баната и Бачке у средњем веку и да макар мало осветли низ непознаница у њеној занимљивој средњовековној прошлости.
Са простора јужне Угарске, Срема, Баната и Бачке, у средњем веку, у периоду од 1338. године па све до Мохачке битке и пропасти угарске средњовековне краљевине, на европске универзитете, према мишљењима у савременој историографији, уписало се укупно 243 студента, а у периоду до 1550. године отишло их је још седморица. Први одлази у Болоњу 1338. године, у питању је Јован из Срема (de Syrinia). Средњовековна Сремска жупанија дала је и процентуално највише студената, 48,4%, док је Бачка дала 28,4%, Бодрошка, у којој се налазила и Суботица, свега 7,6%, а жупаније са простора данашњег Баната дале су сразмерно врло мали проценат студената. Каменица и Сланкамен се издвајају у Срему, а Футог у Бачкој по броју студената које су током средњег века послали у иностранство на студије.
Највише студената из Угарске је ипак боравило на студијама у Бечу и Кракову. Већ поменута близина ових универзитета, утицала је да економски оснажена Угарска буде у прилици да подари више студената на овим високошколским установама. Сви студенти су били организовани по земљама, односно подручјима порекла, тако је постојала и Natio Hungarica односно мађарска нација. Свакако да појам нација овде не треба доживљавати у модерном смислу већ као скуп људи који су потицали са истог или блиског подручја. Универзитетски језик је био латински. Предавања, као и сва званична комуникација, били су на овом језику западноевропске културе и образовања.
Порекло студената је потпуно непознато. Будући да су сви били представници цркве, да је језик (латински) и вера (римокатолицизам) била нешто што их је међусобно везивало, тешко је проникнути у порекло ових студената. Но, с друге стране, на универзитетима, који су имали озбиљну аутономију током средњег века, рађале су се бројне антиклирикалне идеје. Џон Виклиф је био професор на Оксфорду и један од првих великих реформатора унутар цркве. Јан Хус такође, а на прашком универзитету његове идеје су се озбиљно шириле. Сорбона је првобитно учествовала у средњовековном монтираном процесу против Јованке Орлеанке, али су се тамошњи професори први активирали када ју је требало рехабилитовати. Коначно, и Мартин Лутер је био универзитетски професор.
Студенти су пак саставили Carmina Burana, као и небројене друге текстове сатиричног или алегоричног карактера. Но упркос свему томе, сви су остали чврсто везани за црквена питања. Када је реч о студентима са тла данашње Војводине, и међу њима је било различитих личности, од бораца за реформацију до етаблираних чланова највишег црквеног клира. У наставку ћемо се такође бавити овом темом кроз призму оних студената са подручја данашње Војводине који су одлазили током средњега века на три угледна средњоевропска универзитета, првенствено Беч и Краков, али и Праг.
Остави коментар