Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
Други светски рат је представљао велику прекретницу за целокупно човечанство. Судбина света тада се одлучивала у оружаном сукобу вођеном између земаља савезница Тројног пакта, предвођених наци – фашистичким силама Немачком, Италијом и Јапаном и коалиције уједињених демократских и комунистичких земаља окупљених око САД, Велике Британије и СССР-а. Победу су извојевале антифашистичке снаге, којима је припадала и Југославија, а чији народи су дали немерљив допринос тријумфу „слободног света“. Као трајно сведочанство о тој херојској борби, посебно српског народа у Југославији, остале су бројне људске жртве.
Победа у Другом светском рату Југославији је донела не само ослобођење земље, већ и потпуну промену друштвено – политичког система. Из крвавог грађанског рата, партизански покрет отпора изашао је као победник над монархистичким и грађанским снагама, након чега је изграђена нова комунистичка Југославија. Исход тог оружаног сукоба и његове последице по Југославију, чак и данас интригирају како уско стручну тако и ширу јавност посебно Србије, али и региона. Наравно, то је потпуно разумљиво, посебно када узмемо у обзир колике последице је комунизам оставио у Југославији, а нарочито по српски етнички корпус. Анализа тих догађаја, који су довели до победе југословенских комунистичких револуционара, неизоставно нас води у правцу проучавања утицаја великих сила, a који не само да је постојао, него је чак био и пресудан.
Практично од избијања Другог светског рата, краљевина Југославија се нашла у изузетно тешкој међународној политичкој позицији. Обе зараћене стране вршиле су снажан притисак на владу и кнеза намесника Павла Карађорђевића да коначно изабере страну. Како је време пролазило притисак је постајао само већи. Хитлер је од почетка 1941. године ултимативно тражио од Југославије да приступи Тројном пакту. Свесни слабости сопствене армије, као и чињенице да Британци и Американци немају могућност да озбиљније подрже југословенске оружане снаге, кнез намесник и влада су одлучили да попусте пред захтевом Немачке. Морамо нагласити да није било нимало лако донети такву одлуку. Југославија се суочавала са две претње, Хитлеровим уништењем ако не приступи његовом савезу, али и Британаца и Американаца да ће трпети последице након рата, уколико се не сврста на њихову страну. Суочени са том дилемом, кнез и влада су донели једину могућу одлуку. Пришли су Тројном пакту, како би у том критичном тренутку сачували земљу од уништења. Међутим, само два дана након приступања Југославије Хитлеровом савезу, 27. марта 1941. године, догодио се пуч. Збацивши кнеза и владу, војска је преузела власт у држави. Иза тих догађаја несумњиво су стајале различите политичке и војне структуре у земљи, од којих су многи појединци, али и групе, били повезани са британским и совјетским обавештајно – безбедносним структурама. Хитлер је те мартовске догађаје у Београду, упркос уверавању у супротно од стране пучистичке владе, доживео као нешто што је усмерено против Трећег рајха. Одлуку да Југославија буде уништена донео је без двоумљења, а реализација тог плана отпочела је 6. априла 1941. године Немачким нападом на Југославију. Краткотрајни Априлски рат само је показао исправност процене кнеза Павла да ни земља ни војска немају капацитета да пруже озбиљнији отпор Вермахту. Након окупације Југославије, заједно са својим савезницима Мађарима, Бугарима и Албанцима, Хитлер и Мусолини су разбили и поделили територију Југославије. Новоформирана Независна Држава Хрватска (обухватала простор данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема) отпочела је са геноцидним планом уништења српског живља на својој територији. Ситуација није била много боља ни на простору Космета, који је у највећој мери припао фашистичкој Великој Албанији. Бачка је припојена Мађарској, Црна Гора је постала званично независна, али под Италијанском контролом, док је део Далмације припојен Италији. Централна Србија и Банат стављени су под директну немачку управу.
Краљ Петар II Карађорђевић и југословенска влада напустили су земљу да би се преко Грчке, Палестине и Каира, обрели у Лондону. Практично, до краја рата, ту у престоници Велике Британије налазило се седиште југословенског монарха и избегличке владе. Савезници из Антифашистичке коалиције су краља и владу сматрали легитимним носиоцем суверенитета разбијене државе, третирајући их као званичне представнике поробљених југословенских народа. Влада у егзилу се у окупираној држави ослањала на Равногорски покрет, односно Југословенску војску у отаџбини (ЈВУО) или Четнике. Наиме, слободарски српски народ се није могао помирити са новонасталом ситуацијом и већ у мају 1941. године, непосредно након капитуалације, почињу да се окупљају снага отпора окупатору. Иако су стотине хиљада југословенских војника одведени у заробљеништво, остало је довољно оних, који су се са оружјем вратили кућама и чекали да борба против окупатора отпочне. Пуковник Драгољуб Дража Михајловић је управо спадао у такве. Пошто је избегао заробљавање, заједно са својим саборцима обрео се на Равној гори. Одатле је послао поруку да не признаје капитулацију и да ће наставити борбу до коначне победе. Равногорски покрет се залагао да се, након ослобођења, омогући повратак краља, владе и предратног државно-правног поретка. Иначе, без обзира што се борио за обнову Југославије и што су га сачињавали поред Срба, Хрвати и Словенци, тај покрет је до краја рата имао доминантно српски карактер.
Поред Равногорског, у поробљеној Југославији, је настао и Комунистички, односно Партизански покрет отпора на челу са Јосипом Брозом Титом. Циљ те организације био је јасан, борба за спровођење комунистичке револуције и успостављање марксистичко – социјалистичког државно – правног поретка по узору на Совјетски савез. Већ током лета 1941. године оба покрета отпора су постигли значајне успехе. Добар део западне Србије је ослобођен, што је престављало највећу слободну територију у поробљеној Европи. Међутим, захваљујући непремостивим идеолошким разликама, трајна сарадња између та два покрета отпора није се могла успоставити. Испочетка поједине чарке, временом су прерасле у мање сукобе, да би до краја 1941. године дошло до отвореног грађанског сукоба између партизана и ЈВУО, који је трајао све до краја рата.
Добивши прве обавештајне информације да се на простору окупиране Југославије развија герилска борба против наци-фашистичких снага, Антифашистичке силе су покушавале да тај пламен отпора што више распире. Савезници, а посебно Британци, су максимално медијски експлоатисали та дешавања на Балкану, представљајући Дражу Михајловића готово као „балканског Робин Худа“. Снимани су филмови о његовој борби против Немаца, цртани стрипови, прављени плакати,.. Односно, чињено је све како би се, указивањем да нису сами у том рату против Хитлера и Мусолинија, подигао морал сопствених грађана. Такође, Британци су покушавали да подстакну два покрета отпора у Југославији на уједињење и заједничку борбу против непријатељских снага. Циљ тог плана био је и више него јасан. Учинити снаге отпора што снажнијим и ефикаснијим како би са значајан број дивизија Вермахта везао за Балкан, а тиме смањио притисак на Британију и СССР. Посебно је тешка ситуација по савезнике била те 1941. године на Источном фронту. Црвена армија је водила огорчену борбу да заустави снажно надирање Немаца ка Москви и свака подршка, па макар и на Балкану, била им је преко потребна. Управо зато, иако идеолошки много ближи комунистичком покрету, Стаљин се није устручавао да позове Тита на сарадњу са Дражом, па чак и да му препоручи потчињавање Михајловићевој врховној команди. Иначе, Михајловић је тада имао пуну подршку Британаца и Американаца, унапређен је у чин генерала и постављен на место министра одбране избегличке владе. Међутим, та хармонија није трајала вечно. Већ ратне 1943. године дошло је до великог заокрета у политици савезника према покретима отпора у Југославији. Поставља се питање како и зашто се то десило, јер је време показало да је то био пресудни моменат за даљу судбину Југославије.
Крајем 1943. године, на Техеранској конференцији, силе Антифашистичке коалиције су донеле одлуку да се пружи материјална подршка Титовим партизанима. Почетком 1944. године представник британске војне мисије напустио је штаб генерала Михајловића. Све то били су јасни сигнали да ЈВУО губи подршку Британаца. Несумњиво, да за такав развој ситуације постоји више разлога. Један од њих би могао бити то што су поједини британски обавештајци, задужени за деловање у Југославији, били присталице левичарских идеја, па су стога имали више разумевања за Тита и његове саборце, него за националистички покрет Драже Михајловића. Никако не би смо смели овакве тврдње одбацити као нерелавантне, посебно када узмемо у обзир велики утицај на појединце у британским службама безбедности, који је имао историчар и публициста Роберт Вилијам Ситон–Вотсон. Наиме, Ситон–Вотсон је спадао међу највеће заговорнике стварања Југославије 1918. године. Додуше Југославије у којој би доминирали Хрвати, јер уколико би премоћ остварили Срби та држава би постала база за утицај Руса и Француза на Средоземљу. Самим тим, таква Југославија за Британце би постала не само некорисна, већ и штетна. Управо су поједини обавештајци британске круне, који су долазили у ратну зону у Југославији, попут Вилијама Дикина или Фицроја Маклејна, као и њихови непосредни шефови и саборци стављани у контекст следбеника наратива Ситона-Вотсона или симпатизера левичарских идеја.
Још један од могућих разлога за тај обрт у британској политици према Титу, најчешће помињан у комунистичкој историографији послератне Југославије, био је неактивност и слабост четничког покрета насупрот партизанском. Наиме, Британци су замерали Дражи да је сувише пасиван и да су његове јединице, посебно у НДХ, ушле у колаборацију са Италијанима. Чињеница је да су партизани, за разлику од четника, у борби против Немаца били агресивнији. Разлог за то можемо пронаћи у њиховим различитим концепцијама како треба водити рат против окупатора. Немачке репресалије оличене у наредби сто Срба за једног Немца навеле су Дражу Михајловића да се определи за тактику ишчекивања. Желећи да сачувао биолошку супстанцу српског народа и да спрчи беспотребне жртве, генерал Михајловић је инсистирао на спровођењу мањих акција пре свега обавештајно-диверзантског карактера. Тек када би се савезници са својим трупама приближили Југославији онда је требало отпочети тотални рат против Немаца. Тита биолошка супстанца српског, а вероватно ни других народа, није превише занимала. Главни циљ његовог војевања била је револуција, а она се постиже једино кроз бескомпромисну борбу у којој ни једна жртва није превелика. Партизански покрет је, самим тим, био активнији од четничког. Растао је и калио се кроз ту непрекидну борбу, што га је свакако учинило оперативнијим и снажнијим пре свега на простору НДХ, где му је све до 1944. године било језгро.
Поменуте околности засигурно су имале одређен утицаја на британског премијера Черчила да ускрати подршку четницима, а пружи је партизанима. Међутим, то свакако није могло бити нешто што можемо сматрати пресудним. Можда нам је ту најбољи пример Грчка, где је такође било два покрета отпора и где су комунисти били значајно бројнији и организованији од грађанских снага. Упркос томе 1945. године када су грчки комунисти покушали да успоставе своју власт, не само да су им се супротставиле локалне грађанске снаге, него и сама британско војска стационирана у Атини. Черчил је командату британских снага у Грчкој тада децидно поручио да се не либи од употребе свих средстава против комуниста, па чак и да се понаша као да је у некој британској колонији, само да не допусти победу револуционарних снага. Четници у Југославији су далеко више ратовали против окупатора него што су то радили грчке националне снаге или било који покрет отпора у поробљеној западној Европи, али су ипак напуштени од савезника. Самим тим, кључни разлог за промену Британске политике према Југославији морао је бити нешто друго.
Извесно, да је на однос савезника према Југославији, пресудно утицала војнополитичка ситуација на европским бојиштима, која се 1943. године драматично променила. Наиме, те године отпочело је искрцавање западних савезника у Италији. Источни фронт је био поприште одсудне Курске битке. Након победе у том чувеном тенковском боју Црвена армија је преузела иницијативу на Источном фронту, немилосрдно гонећи непријатеља према Западу. Пошто су се англо-америчке снага заглавиле у Италији, где су остале паралисане готово шест месеци, Черчилов план о брзом продору савезничке војске са Апенинског полуострва у централну и Југоисточну Европу, пре Црвене армије, доживео је фијаско. Са друге стране, долазак совјетских трупа на окупиране територије старог континента, између осталих и у Југославију, значио је ослобађање, али и успостављање комунистичких режима у тим земљама. Черчил се тога прибојавао од самог уласка СССР у рат. Стаљин је за њега био, не само бивши непријатељ, који је постао нужни савезник, већ неко ко ће и након рата свакако поново бити непријатељ. Управо због тога Черчил се одлучно противио захтевима Совјета, који су непрекидно пристизали још од 1941. године, да се што пре отвори Западни фронт у Француској. Англоамеричке снаге би се, према виђењу Стаљина, одатле директно кретале ка Берлину, односно према самом срцу Рајха. Притиснут са две стране савезничким армијама, Хитлер би убрзо капитулирао. Иако је овај предлог био логичан и војно-тактички оправдан, за Черчила је то значило само олакшавање посла Стаљину. Британски премијер је одлагао искрцавање у Француску свестан да тиме тера и Хитлера и Стаљина да се максимално троше у међусобном сукобу. Британци би тако у послератни свет ушли минимално ослабљени за разлику од својих комунистичких савезника, што би им несумњиво обезбедило превласт на континенту. Такође, уколико би западни савезници прерано отворили фронт у Француској, само би олакшали напредовање Црвене армије ка централној и источној Европи. Стаљину би, на тај начин, било омогућено да прошири комунистички утицаја у свим државама где би крочила чизма његових солдата. Зато је Черчил и те 1943. године био упоран да се не отвара фронт у Француској, већ у Југославији одакле би брзим напредовањем англосаксонци успели пре совјета да дођу у Бугарску, Румунију, Чехословачку и Пољску. Међутим, Рузвелт му овај пут није изашао у сусрет. Амерички председник је желео да што пре заврши посао у Европи, како би се посветио Пацифику и Јапану, а његови генерали су га уверавали да је искрцавање у Француској предуслов за то. Суочен са неупитним ставом Американаца и незадрживим надирањем Црвене армије ка Западу, Черчил је добро разумео да му је једино преостало да мења политику.
Пошто је закључио да ће Стаљинове трупе пре његових стићи у Југославију и да ће готово извесно на власт поставити Тита и комунисте, покрет Драже Михајловића је за Черчила изгубио значај. Управо зато, британски премијер је одлучио да се што више приближи Титу, подржи његов покрет и помогне га ратним материјалом. Истовремено, правио је стратегију како да заједно са краљем и избегличком владом отупи комунистичку оштрицу покрета отпора у Југославији. Имао је план да уједини оба покрета, односно да се четници прикључе партизанима и тиме разбију комунистичку кохезија у НОВЈ (партизанским снагама). Исто тако, да се избегличка влада споји са НКОЈ-ем, комунистичком владом у Југославији,што би ублажило њен револуционарни карактер. Планирао је да на све то још обезбеди и повратак краља Петра II Карађорђевића на престо, што би осигурало грађанским снагама у земљи чврст институционални ослонац, а британској влади утицај у Југославији и након рата. Држећи се те стратегије извршио је притисак на краља да распусти владу Божидара Пурића, иначе опредељеног искључиво за сарадњу са Михајловићем и да нови мандат додели Ивану Шубашићу. Бивши бан Хрватске бановине, одликовани добровољац са Солунског фронта и близак сарадник Влатка Мачека, др Шубашић, тако је добио задатак да се састане са Титом и направи споразум у складу са планом британског премијера. Састанак Тито – Шубашић, одржан на јадранском острву Вис, резултовао је споразумом од 16. јуна 1944. године. Том приликом је договорено да ће нова Шубашићева влада бити састављена од људи који се нису компромитовали у борби против НОП-а, одато је признање НОВЈ за дотадашњу борбу и осуђени су колаборационисти у земљи. Такође, обећана је подршка избегличке владе у прикупљању материјалне помоћи како за борце тако и народ у Југославији.
Пошто Черчил није био задовољан споразумом, који није пружао никакве гаранције за краља и грађанске снаге у Југославији, одлучио је да се директно укључи у преговоре. Састанак британског премијера и вође југословенских комуниста одржан је у Казерти, надомак Напуља, августа 1944. године. Том приликом потврђене су одлуке споразума са Виса, као и договор о војној сарадњи НОВЈ са савезницима, што је био предмет разговора Тита и савезничких генерала непосредно пред његов сусрет са Черчилом. Ипак, кључно питање била је постизање договора о стварању јединствене владе спајањем НКОЈ-а и избегличке владе. Добивши коначно Титову сагласност на тај предлог Черчил је сматрао да је бар део његовог плана био испуњен. Међутим, Тито је и те како био свестан да време ради за њега. У том тренутку било је питање недеље када ће Црвена армија доћи на границе Југославије и када ће НОВЈ, уз њихову помоћ, загосподарити Србијом, а самим тим и целокупном ситуацијом у Југославији. Управо зато, Тито је упорно избегавао да изврши ту преузету обавезу, правдајући се да је у том тренутку приоритет борба против окупатора, а не решавање политичких питања. Већ 19. септембра 1944. године Броз је отпутовао у Москву на разговор са Стаљином. Резултат тог састанка био је дозвола НКОЈ-а Црвеној армији да привремено уђе у Југославију, како би наставила да гони непријатеља према мађарској граници. Судбина Равногорског покрета тиме је запечаћена. Михајловићево упориште била је Србија, а сада су партизани, на крилима совјетских тенкова, ту територију ставили под своју контролу. Четници су потиснути у Босну, док је НОВЈ победоносно парадирала ослобођеном Југословенском престоницом. Тито је тиме свој циљ у потпуности остварио, постао је апсолутни господар ситуације на терену. Тек онда, упутио је позив Шубашићу да се врати у земљу и да се коначно приступи формирању јединствене владе. Шубашић је 15. октобра стигао у Белу Цркву, где су започети преговори између њега и Тита. Круна тих разговора био је Београдски споразум потписан 2. новембра 1944. године. Споразум је подразумевао да сви чланови НКОЈА и избегличке владе уђу у јединствену владу, да се Милан Грол (вођа демократа) коптира у исту и да се та влада образује уз сагласност председништва АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије). Такође, било је предвиђено да се краљ не може вратити у земљу, док југословенски народи не донесу коначну одлуку о уређењу државе. Договорено је да Петар II пренесе своја овлашћења на намеснике, који су морали бити изабрани договором избегличке владе, НКОЈ-а и самог краља.
Нити краљ нити Британци нису били задовољни оваквим решењем. Петар II је чак тражио Шубашићеву оставку, али је на крају на наговор Британаца ипак, одлучио да га задржи на челу владе. Услов краља био је да Шубашић ради на измени споразума којим би се нагласило да АВНОЈ може имати улогу само привременог парламентом, без права доношења закона. Британци и Американци су инсистирали да се АВНОЈ прошири са посланицима изабраним 1938. године у последњем предратном сазиву парламента Југославије. Сматрали су да ће тако ојачати утицај грађанских снага у земљи. Такође, инсистирали су да одлуке, чак и тако проширеног АВНОЈА, не могу имати законску снагу, већ се морају потврдити одлукама првог изабраног парламента након ослобођења земље. Суштински, ти захтеви су прихваћени од свих великих сила на конференцији одржаној од 4–11 фебруара 1945. године на Јалти. Вођа револуционарне власти у Југославији, Јосип Броз Тито, се такође сагласио са тим предлогом савезника, након чега је уједињење НКОЈА и избегличке владе, 7. марта 1945. године, спроведено у дело. Председник Привремене народне владе ДФЈ као и министар одбране постао је Јосип Броз Тито. Комунисти су у тој влади имали доминантну већину, од 28 министара тек 5 није припадало њиховој политичкој опцији. Осим тога, Тито је већ успоставио власт своје партије по вертикали од локалног до државног нивоа. Под паролом борбе против окупатора и њихових сарадника обрачунао се са готово свим потенцијалним политичким противницима, посебно на локалном нивоу. Тиме је земљу већ чврсто ставио под своју контролу, а формирање заједничке привремене владе послужило му је искључиво као средство за обезбеђивање међународног легитимитета његовој револуционарној власти. Нова, комунистичка Југославија, уз сагласност великих сила, била је на тај начин успостављена.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Љубодраг Димић, Историја српске државности, Књ. 3, Србија у Југославији, Српска академија наука и уметности, Огранак : Беседа : Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад, 2001.
Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Evro Book, Београд, 2019.
Душан Пленча, Споразум Тито – Шубашић, Историјски гласник: Орган Историјског друштва СРС, Књ. 3, стр. 51– 64. Београд 1963.
Бранко Петрановић, АВНОЈ и Београдски споразум, Зборник за историју: Матица српска. Књ. 9, стр. 66–79, Нови Сад, 1974.
Остави коментар