Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Током распад Југославије, деведесетих година прошлог века, у том за њега несрећном XX столећу, српски народ је преживео трећу националну катастрофу. Први и Други светски рат демографски су оставили поражавајуће последице по српски етнички корпус. У време Великог рата масовно је страдало становништво Краљевине Србије, која је према подацима Конференције мира у Паризу из 1919. године, изгубила 1.247.435 људи. Тачније, преко 28% од целокупног броја становника пописаних 1914. године. Иако је тада и биолошки опстанак српског народа био угрожен, посебно због чињенице да је у високом проценту страдало репродуктивно мушко становништво, Србија је преживела и демографски се опоравила. Међутим, трајне последице ипак су остале. Данас, да није било те катастрофе, Србија би вероватно имала неколико милиона становника више.
Друга демографска катастрофа задесила је Србе током Другог светског рата, када је у злочиначкој окупаторској НДХ почињен геноцид над српским живљем. Стотине хиљада прекодринских Срба тада је на најсвирепији начин ликвидирано у јасној намери усташког режима да их биолошки истреби и затре сам траг да су на том простору икад постојали. Срби су преживели и ту катастрофу, али су последице поново биле трагичне и трајно су се одразиле на демографску слику данашње Хрватске и Босне и Херцеговине. Као што је током Првог светског рата значајно смањен биолошки потенцијал српски живаљ источно од Дрине, тако се током Другог светског рата готово идентичан сценарио поновио западно од те реке.
Међутим, оно што је непобитна чињеница да ни једна од тих катастрофа није заувек збрисала српски етнос са његових вековних огњишта. Да, било је појединих територија на којима су Срби после тих злочина ишчезли или постали мањина, али су у највећој мери сачували своје етнички простор. Међутим, током крвавог распада Југославије деведесетих година прошлог века, ситуација се потпуно променила. У тим ратовима Срби су значајно мање страдали у односу на оба претходна велика светска сукоба. Укупне српске жртве се броје у десетинама хиљада и то махом страдалих у БиХ. Међутим, овај пут Срби су потпуно етнички почишћени са највећег дела територија на којима су вековима живели, попут Лике, Далмације, Кордуна, Баније, Западне Славоније, Високе Крајине. Управо та чињеница нам дозвољава да страдање српског народа из деведесетих упоредимо са оним из четрдесетих година прошлог века или са оним из периода 1914–1918. године.
Посебно је у тој причи трагична судбина Срба у Хрватској. Народа који је вековима опстајао на тим просторима и то неретко у готово неиздрживим околностима, трпећи бројне погроме, али упорно чувајући своја огњишта. Увек је важно истаћи да нетрпељивост између Срба и Хрвата није настала јуче, нити у XX веку када је ескалирала до неслућених размера, већ њену генезу можемо пратити од XVI века. Тачније од формирања Војне крајине или Војне границе у Хабзбуршкој монархији са циљем да буде прва линија одбране Дунавске монархије од најезде османлијских освајача. У тој Крајини житељи су имали посебне привилегије добијене од Бечког двора, а са циљем да се задрже на том простору и буду војници на истуреној линији одбране Хабзбуршке царевине. Поменуте повластице огледале су се у томе да ће ти војници, крајишници, бити ослобођени феудалних обавеза, односно да ће за своју службу на граници царства добити земљу како би издржавали и себе и породице. Наравно да то није било у складу са тежњама локалне феудалне господе која је прижељкивала развојачење војне границе, као и укључивању тог простора и становништва у феудални систем царства. Стицање личне користи кроз прикупљања пореза од крајишника представљао је кључни циљ тамошњег племства.
Пошто су крајишници већински били православни Срби, а феудална господа католици, нетрпељивост је већ тада издигнута на још један ниво и то верске нетолеранције. Зато, поред деловања племства, никако не треба занемарити ни утицај Ватикана на продубљивање јаза између православних Срба и католика на том простору. Католичка црква, која је по својој природи мисионарска и у вечитој борби за „душе верникаˮ, у православним Србима видела је невернике који узгред одбијају да плаћају десетину католичком клеру. За њих није било дилеме, то питање могло је бити решено на само један начин, превођењем Срба у католицизам. Иначе, своју нетрпељивост према Србима, феудална господа и католички клер, преносили су и на сиромашно сеоско католичко становништво. Сама чињеница да су Срби Крајишници ослобођени феудалних обавеза стварала је завист код већине локалних зависних сељакака, који су роптали под наметима племства и цркве. Самим тим, та посејана мржња од стране највиших сталежа хабзбуршког друштва, наишла је на плодно тле и постала је свеприсутна и код обичног сиромашног католичког света.
Поменуте околности суштински се битније нису промениле ни у XX столећу. „Век нацијаˮ није представљао период када се положај српског народа у Хрватској, Славонији и Далмацији могао битније поправити. Било је то време рађања и експанзије великохрватског национализма, утемељеног на идеји хрватског историјског и државног права, које је разрадио и ватрено заступао правашки вођа Анте Старчевић. Хрватска политичка елита предвођена Старчевићем, кога многи у Хрватској данас сматрају „оцем нацијеˮ, заузела је бескомпромисан став да на простору историјске Хрватске може постојати само један, хрватски, политички народ. Срби су свођени на ниво православних Хрвата и негирана им је засебна етничка припадност, што је за национално освешћени српски етнички корпус било апсолутно неприхватљиво. У тим шовинистичким хрватским политичким круговима Срби су доживљавани као опасност по реализацију великонационалне идеје. Односно, они су били неко ко се противи независној хрватској држави и неко ко је узурпирао добар део њихове историјске и националне територије. Управо је ту бечки двор проналазио простор за своје деловање. Водећи се још оном чувеном римском максимом „завади па владајˮ, владајући кругови Хабзбуршке монархије радили су на распиривању међунационалне мржње, усмеравајући Србе и Хрвате једне против других и извлачећи из тако креиране стварности политичку корист. За разнородну Хабзбуршку монархију су сви национални покрети, па самим тим и хрватски и српски, представљали опасност по опстанак. Самим тим, њихово сузбијање спадало је у сам врх приоритета владе у Бечу. Када је требало деловати против хрватског сепаратизма, бечки двор је рачунао на Србе којим је независна хрватска држава, одлучна да им негира националну посебност, била гора опција чак и од мрске Хабзбуршке монархије. Са друге стране, када се требало супротставити српским националним тежњама, онда би се организовали масовни погроми над српским живљем широм Хрватске, Славоније и Далмације у чему би Хрвати одиграли кључну улогу.
Поједини гласови разума, који су указивали на погубност искључивости како у хрватској тако и у српској политици, били су и више него усамљени, а обично и маргинализовани. Ретки моменти сарадње попут заједничке борбе против мађарског хегемонизма у време револуције 1848–1849. године остајали су у сенци свеприсутног насиља. Први већи искорак на плану сарадње Срба и Хрвата направљен је стварањем Хрватско-српске коалиције 1905. године. База споразума почивала је на идеји да заједничко југословенско порекло треба бити основа на којој ће се захтевати преуређење дуалне Аустроугарске монархије на тријалистичким основама. Односно, изражена је заједничка тежња да Јужни Словени добију своју федералну јединицу преко које ће на најбољи начин артикулисати своје интересе у заједничкој држави. Иначе, занимљиво је поменути да су хрватске политичке елите тада оберучке прихватале идеју југословенства, па су чак сматрале да би та јужнословенска заједница требала бити уређена на унитарним основама. Међутим, онда када је, након Првог светског рата, југословенска идеја заиста и реализована, исте те политичке елите у Загребу постале су непоколебљиви заговорници федера-лизма, па и конфедералног уређења. Очигледно им краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) није одговарала, јер је у тој јужнословенској држави српски етнички корпус био бројнији и доминантнији. Са друге стране, југословенска држава у оквиру Дунавске монархије у којој би Хрвати остварили премоћ, пошто се предвиђало да би Србија и Црна Гора остале ван тог процеса јужнословенског обједињавања, била им је и те како прихватљива. Управо из те чињенице најлакше можемо закључити да је југословенство за хрватске политичке елите било само средство за реализацију великонационалних циљева, односно, за стварање независне хрватске државе.
Са друге стране, краљевина СХС, а касније Југославија, за српску политичку елиту представљала је остварење националних циљева. Срби су коначно били ослобођени и уједињени у једној држави. Шире гледано, у оквиру заједничке државе уједињени су били и Хрвати, Словенци и југословенски муслимани, али то није задовољило и њихове националне аспирације. Хрвати су зато, као други најбројнији народ у Југославији и уз Србе политички најутицајнији, постали предводници идеје федерализације државе и то по националном кључу. Насупрот њима, стајали су најутицајнији српски политички чиниоци, који су постали горљиви бранитељи унитаризма и противници прављења унутрашњих граница, које би поново делиле српски национ. Управо овај сукоб, око питања унутрашњег уређења заједничке државе, представљало је рак-рану Југославије. За све време њеног постојања политичке елите, било монархистиче, било комунистичке Југославије, нису пронашле одговарајући лек за овај проблем. Самим тим, на концу осамдесетих, као и почетком двадесетих година XX века питање унутрашњег уређења попут „Дамокловог мачаˮ висило је над судбином Југославије.
По интересе целокупног српског народа, па тако и Срба у Хрватској, посебно погубан био је период након Другог светског рата, када је створена нова комунистичка Југославија. Наиме, полазећи од става Коминтерне, а суштински од наратива бољшевичких власти у Москви, да је Југославија империјалистичка творевина у којој је српска буржоазија подјармила све друге народе, КПЈ је донела одлуку да ће се земља федерализовати. На тај начин, југословенски комунисти прихватили су начело да је Југославију неопходно изнутра преуредити тако да се ни једна национална заједница не би осећа угрожено од стране најбројнијих Срба. Тачније, прихваћен је став да је за нестабилност монархистичке Југославије кривицу сносила великосрпска хегемонија, која ће у новој држави федерализацијом бити онемогућено. У оквиру ФНР Југославије створено је шест република, Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина, Македонија и Црна Гора. Међутим, чак и таква Србија, без Црне Горе, Македоније, БиХ, које су биле део српског етничког простора, креаторима нове Југославије била је превелика. Зато је једино комунистичка Србија добила две покрајине на својој територији, Војводину и Косово и Метохију. Био је то принцип најсликовитије објашњен у максими „што слабија Србија, то јача Југославијаˮ.
У тако скројеној Југославији ни положај Срба у Социјалистичкој републици Хрватској није могао бити бољи. Упркос геноциду који су преживели у НДХ тамошњи Срби нису добили своју аутономију, а као сатисфакција додељен им је статус конститутивног народа СР Хрватске. Иако су чинили гро партизанских јединица током рата, па су самим тим, бројчано били заступљенији у оквиру Комунистичке партије Хрватске (КПХ) него што би се то процентуално могло очекивати, њихова улога у одлучивању била је симболична. Кључни човек КПЈ у Хрватској био Иван Стево Крајачић, близак Титов пријатељ, али и хрватски националиста склон шовинистичким испадима. Према записима историчара Владимира Дедијера, Иван Стево Крајачић је представнику СР Србије Радисаву Недељковићу, непосредно након откривања споменика „Камени цветˮ у Јасеновцу 1966. године поручио: „мало смо вас побили у Јасеновцу!ˮ Управо Крајачић, њему блиски сарадници у Загребу, а касније и његови наследници, суштински су представљали настављаче политике утемељене на хрватском историјском и државном праву, што је постало очигледно већ педесетих и почетком шездесетих година прошлог века. Наиме, тада им више ни федерална држава није одговара, а све отвореније заступали су идеју конфедерализације Југославије.
Ескалација хрватског национализма 1971. године позната као Хрватско пролеће, Масовни покрет или Маспок, била је најбољи доказ да су хрватски комунисти преузели национални програм хрватских грађанских странака из времена Хабзбуршке монархије или монархистичке Југославије. Ставови тада изнесени од стране самог врха комуниста у Хрватској, да је у Југославији угрожен хрватски језик, да се Хрватска економски експлоатише, да су Хрвати генерално у подређеном положају у односу на друге народе у земљи, да је неопходно да Хрватска добије што ширу аутономију, војску, па чак и независност, суштински су представљали континуитет са вишедеценијском дотадашњом хрватском политиком. Међутим, иако је тај талас масовних протеста у Хрватској утихнуо, након што се Тито обрачунао са тадашњим хрватским комунистичким руководством смењујући их са водећих партијских и државних функција, њихове идеје су суштински победиле. Устав из 1974. године је најбоља потврда те тезе.
Опозитну групацију хрватским и словеначким комунистима који су тежили конфедерализацији, заузео је Александар Ранковић, најистакнутији југословенски комуниста из реда српског народа. Наиме, Ранковић је пре свега био Југословен и у иницијативи хрватских и словеначких комуниста ка „федерирању федерацијеˮ видео је опасност по јединство и опстанак земље. У сукобу између ове две политичке струје унутар Савеза комуниста Југославије (СКЈ), последњу реч имао је истински господар ситуације, Јосип Броз Тито. Маршал и неприкосновени господар комунистичке Југославије подржао је политичку елиминацију Ранковића, на Брионском пленуму 1966. године, чиме је та федералистичка фракција унутар СКЈ елиминисана. Затим, након Маспока, донет је устав из 1974. године којим је земља де факто конфедерализована и чиме је тријумф хрватске и словеначке струје у СКЈ био потпун. Тим уставним решењем гро надлежности са федерације пренесен је на републике којима је гарантовано право на самоопредељење до отцепљења. Сепаратистима је на тај начин дат ветар у леђа и створен је правни основ за распад земље.
Судбина Југославије није никад у потпуности зависила од воље унутрашњих чинилаца. Та земља је стварана уз подршку великих сила и увек је имала важну улогу у међународној геополитичкој арени. Монархистичка Југославија имала је задатак да буде експонент британске и француске политике на југоистоку Европе. Тачније, да буде неко ко ће сузбијати и руски и немачки утицај на Балкану. Кроз Малу Антанту и Балкански савез та земља је ревносно испуњавала своју улогу све до Другог светског рата када је окупирана и разбијена. Након тог највећег оружаног сукоба у историји човечанства, а осим у периоду од 1945–1948. године, Југославија је поново доследно обављала своју улогу земље која сузбија руски, односно совјетски утицај на југоистоку Европе. Југославија је тада представљала прву земљу која је напустила комунистички блок и задала му снажан ударац у Хладном рату. Све време тог сукоба између Истока и Запада Југославија је представљала својеврстан „богат излогˮ у коме су чланице источног лагера могле видети напредак који их чека уколико напусте хегемоне из Кремља. Исто тако, Југославија је кроз Покрет несврстаних окупљала све оне земље које су настајале распадом западних колонијалних империја и које су природно гравитирале СССР-у, а не својим донедавним тлачитељима из НАТО-а. Управо тај покрет имао је улогу да их држи по страни у сукобу Истока и Запада, односно да их спречи да ојачају источни блок.
Међутим, када је рушењем Берлинског зида озваничен крај Хладног рата и тријумф Запада, Југославија је изгубила своју улогу у међународној арени. Руси су били на коленима и није више било потребе за сузбијањем њиховог утицаја, који је на југоистоку Европе готово замро. Са друге стране Немци су били на страни победника и њима је припадала улога новог лидера Европе. Самим тим, нестале су те спољашње стеге које су југословенске народе чврсто држале на окупу. Да ствар по судбину Југославије буде још и гора Јосип Броз Тито је 1980. године преминуо. Тиме је са политичке сцене нестала личност која је представљала најјачи кохезивни фактор унутар земље. У таквим околностима хрватске политичке елите, које су сањале остварење хиљадугодишњег сна о независној држави, добиле су крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века јединствену шансу да свој наум спроведу у дело. Са друге стране, Срби у Хрватској суочили су се са реалном опасношћу да ће скоро осам деценија након уједињења бити истргнути из државе у којој су живели са својим сународницима.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Димић, Љ. (2018). Како су систематски уништавани Срби у Хрватској. Грађански рат у Хрватској (1991–1995): Зборник радова 14, Реферати са Научног скупа поводом 100-годишњице од оснивања Краљевине СХС са посебним освртом на тему Српска Крајина у Југославији и Хрватској, Београд, стр. 255–258.
Јовић, Б. (2016). Како су Срби изгубили век: трагична судбина Срба у заједничкој држави, Службени гласник, Београд.
Крестић, Ђ. В. (2002). Геноцидом до велике Хрватске, Гамбит, Јагодина.
Крестић, Ђ. В. (1995). Државно и историјско право Хрватске – основ сукоба са Србима, Зборник Матице српске за историју 51, Нови Сад, стр.7–20.
Новаковић, К. (2019). Срби у Далмацији и Приморју. Српско културно друштво „Зораˮ, Београд, Книн.
Остави коментар