Аутор: Данило Копривица, политиколог
Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва, да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесeтог века, на основу којих ћемо покушати да се подсетимо, али и да научимо, како су се са властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају узорним демократијама.
Холандска Индија
Ово је сећање на мрачно сведочанство из новије историје данашње Индонезије, највеће острвске државе на свету, којом је Холандија управљала и коју је експлоатисала готово 350 година. Ово је прича о догађајима са краја четрдесетих година двадесетог века, док је ова територија још увек носила назив Холандска Индија. Прича о томе како је држава Холандија, неодмереном и непримереном употребом силе, па и масовним стрељањима, покушала да заустави друштвену неминовност – стварање независне Републике Индонезије.
С друге стране, ово је и прича o начину на који су се званични Хаг и цело холандско друштво суочили са истином о почињеном злочину и његовим последицама. Прича из које се може много тога разумети и научити.
Индонезија данас
Индонезија је највећа острвска држава на свету, земља 13.466 острва. Највеће од њих, острво Јава, настањује око 140 милиона људи. Према попису из 2016. године Индонезија има 260 милиона становника, а њен главни град има око 30 милиона у ширем градском подручју или око 10 милиона становника у самом граду.
„Bhinneka Tunggal Ika” (Јединство у различитости) је национални мото који лежи у чињеници да индонежанску заједницу чине 634 етничке групе и подгрупе које користе преко 1400 језика. Доминантне религије су ислам, са чак 87% становништва, хришћанство (католицизам и протестантизам), хиндуизам, будизам, конфучијанизам… Индонезија је најмногобројнија држава у свету у којој су муслимани већина, а исламску заједницу у огромној већини чине сунити.
Индонезија је седамнаеста земља на свету по економској развијености, али и земља огромних социјалних разлика. Четири најимућнија човека поседују богатство једнако имовини од 100 милиона најсиромашнијих. Друга је земља на свету, иза Бразила, по разноврсности и богатству света природе, а трећа по разноврсности шума. Велики је произвођач нафте, гаса и пиринча и највећи светски произвођач палминог уља и каучука, што значајно утиче на проблематично очување природног, пре свега шумског богатства. Управо због тога, као земља са највећом светском дефорестацијом у корист индустрије, Индонезија је данас трећа земља на свету по емисији гасова који доприносе ефекту стаклене баште.
Све ове бројке и чињенице су биле неопходне као увод, да би се, између осталог, лакше представио значај индонежанских ресурса за 350 година холандске колонијалне управе и немилосрдне експлоатације.
Хронологија једне колонизације
Холандска источноиндијска компанија (ВОЦ) је са мандатом повереног државног суверенитета, дакле и са пренесеним правом употребе силе, почела са заузимањем индонежанских територија почетком седамнаестог века. Настала као савез самосталних мањих трговаца, од државе је добила право трговачког монопола, па је убрзо израсла у највећу и најмоћнију трговачку мрежу свог времена. Процењује се да је за свог постојања, дакле за око два века, располагала са око 4700 бродова, којима је превезла преко 10 милиона људи. Била је то прва компанија која је издала акције, уместо дотадашњих обвезница на терет бродова. Акције су биле без права управљања.
Главни приходи ВОЦ-а потицали су од трговине зачинима, који су гајени као монокултуре на Молучким острвима. Нису били занемариви ни приходи који су пристизали из унутрашње међуострвске трговачке размене.
Након финансијског слома компаније 1798. године, до кога је дошло због неадекватног управљања и због англо-холандских ратова, територије преузима холандска држава, која започиње заузимање крајева земље и ван лука и плантажа које је претежно држала компанија.
Хронологија једне независности
Све веће незадовољство холандском управом налазило је артикулацију у исламу, који је проповедао битно другачији облик организације друштвеног живота од онога који су наметали прагматични Холанђани. Тако је дошло до јачања националиста, међу којима у посебно значајну фигуру стасава Ахмед Сукарно, кога због анти-холандских ставова власти притварају у више наврата.
Почетак Другог светског рата, довео је до холандског напуштања Индонезије и до јапанске окупације, која ће трајати све до друге половине 1945. године. У том периоду страдало је око 4 милиона Индонежана. Добрим делом због сурове радне присиле којој су били изложени. Без обзира на то, националисти предвођени Сукарном у Јапанцима видели су мању претњу него у Холанђанима. Тако је, након почетног отпора Јапанцима, дошло до сарадње националиста са окупатором, који од почетка није одбацивао могућност давања независности. О томе се причало и током посете Сукарна Јапану, у новембру 1943. године, када га је цар Хирохито одликовао, а јапански премијер му је приредио приватну вечеру. Посебно важан сигнал је била најава новог јапанског премијера, који је у септембру 1944. године наговестио да је Јапан близу одлуке о давању независности Индонезији. Било је то начелно обећање без јасно утврђеног временског рока. Али тај дан је за Сукарна дошао убрзо, два дана након капитулације Јапана 15. августа 1945. године. Обративши се на милионском скупу, тог 17. августа 1945. године, Сукарно је објавио независност Републике Индонезије. Јапанцима није одговарала ова исхитреност али им тих дана ионако ништа није ишло по плану. Уместо да јапанска војска, према уговору са савезницима, настави да чува ред до поновног заузећа Индонезије од стране савезника, војска почиње да се повлачи у касарне и да препушта наоружање националистима.
Холанђани нису потврдили Сукарново проглашење, већ су њега и националисте оптужили за сарадњу са окупатором и отпочели су оружане акције са циљем сламања побуне. Четворогодишњи рат за независност (1945 – 1949) однео je 300.000 жртава. Под еуфемизмом полицијских акција, Холандија је заправо водила ратне операције, не либећи се да примени неадекватну силу. Дошло је до масовних егзекуција и низа забележених примера злостављања цивила и ухапшених лица. На тај начин Холанђани су повратили контролу над већим делом земље, али нису успели да угуше саму побуну која је нашла упориште у руралним пределима. А онда, под притиском међународне јавности, пре свих под притиском САД, главног холандског финансијског партнера, 27.12.1949. године дошло је до коначног холандског признавања Републике Индонезије.
Између Јаве и Хага – одговорност на Холандски начин
Због извештаја о улози Холандије у Сребреници, целокупна холандска влада поднела је оставку (2002).
„Дачбат – холандске трупе евакуисале су 350 мушкараца и одузели им шансу да не буду у близини босанских Срба“, утврдио је суд.
Холандски суд ниже инстанце је донео одлуку да су Холанђани одговорни за смрт тих људи али се на ту одлуку жалила влада.
Жалбени суд је утврдио да је одговорност Холандије 30 одсто, али је Врховни суд ту бројку смањио на 10 одсто.
Истине ради, ваља се сетити да је командант холандских снага тражио да се процесуира официр одговоран за масакр у Равагеду, али и да није било истраге. Тек 2008. године Холандија је саопштила да дубоко жали због тог догађаја али да верује да је истекао рок за истрагу. После тужбе десеторо преживелих жртава масакра, холандски суд је одлучио да се због карактера догађаја на њега не може применити застарелост случаја. Суд је у септембру 2011. године пресудио да је држава Холандија одговорна за масакр у селу Равагеду на острву Јава, на којем је 430 људи убијено, а холандска влада је у новембру исте године отпочела преговоре о накнади рођацима људи које су погубиле холандске снаге. Данас, почињени злочини не оптерећују холандско-индонежанске односе, нити дубље задиру у сећање просечног Индонежанина.
На крају можемо рећи да се холандско званично држање по питању почињеног злочина може оценити као делимично одговорно али не и благовремено. Да ли је до њега дошло због зрелости холандске друштвене заједнице, стварне независности и снажног ауторитета судских инстанци или можда делом и због процене да се након 350 година бруталне експлоатације ваља одговорно односити према злочину који није мали али није неопростив, тема је за размишљање.
Остави коментар