Аутор: Данило Копривица, политиколог
Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања у потрази за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесетог века на основу којих ћемо покушати да се подсетимо али и да научимо како су се са властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају узорним демократијама.
Када је 1492. г. Колумбо пристао на нови континент, никако није могао предвидети да ће 2017. г. Николас Мадуро, председник Венецуеле критиковати Шпанију због тога што као државни празник слави дан кад је Колумбо стигао у Америку:
– Шта слави Шпанија? Шта слави шпански краљ? То је празник смрти, инвазије, тортуре, геноцида.
Али Мадуро је левичар, популиста, спреман је на све реторичке бравуре зарад своје политичке каријере. Тако барем кажу. Није много бољи ни Андрес Мануел Лопез Обрадор, председник Мексика који је писао шпанском краљу Фелипеу Шестом и поглавару Римокатоличке цркве, захтевајући извињење и признање да су шпански конквистадори криви за злодела над мексичким домороцима. И Обрадор је левичар и популиста. И није индијанског порекла.
Ипак у највишем граду у САД, на 2132 мнв, у граду Санта Фе (Њу Мексико), Ентрада, прослава поприлично крвавог шпанског освајања из 1692. г. замењена је 2018. г. мултиконфесионалном молитвом. Иако данас у граду Санта Фе живи готово једнак број белаца и хиспаноамериканаца и свега 2% становника који се изјашњавају као Индијанци, управо Индијанци позивају народ Њу Мексика да се искрено суочи са својим пореклом и својом, на моменте, врло тамном историјом.
И док шпанска влада одбацује све овакве захтеве и не пристаје на било какву ревизију своје колонијалне историје, аустралијска и канадска влада су упутиле званично извињење староседеоцима, а Барак Обама је признао да је Индијанцима учињена неправда.
За злочине у Новом свету извињење је упућено и од стране неколико последњих поглавара Римокатоличке цркве. Папа Бенедикт Шеснаести је рекао да се не могу игнорисати грешке током ширења хришћанства у Америци и бол и неправде које су колонизатори нанели индијанској популацији. Папа Јован Павле Други је говорио о потреби за искупљење због греха, неправде и насиља током хришћанског освајања индијанских територија. Садашњи ватикански поглавар, папа Фрањо је у Боливији 2015. г. затражио опроштај за злочине против староседелаца током освајања Америке.
ИНДИЈАНЦИ ДАНАС
На тлу обе Америке данас живи око 69 милиона Индијанаца. Од тог броја њих око 26 милиона живи у Мексику док их је у Бразилу свега 820.000. У Канади под именом „Прве нације“, са око 1,2 милиона, чине 3% укупног броја становника а у САД их има око 3 – 5 милиона. Воде се као амерички домороци, припадници 567 званично призната племена и чине 1% укупног броја становника САД. Највећим делом живе у 326 резервата који се простиру на 227.000 км2. Од те површине, федерално је признато, дакле и гарантовано, око 130.000 км2 или 1,3% територије САД. Највећи је резерват Навахо народа – око 60.000 км2 са око 300.000 становника.
Животни век им је знатно краћи од просека и десет пута је већа стопа самоубистава међу њима. Незапослено је између 50 – 90% радно способне популације. Индијанке су 3 – 5 пута више жртве силовања у око 80% случајева од стране починилаца не индијанског порекла.
Формално, државе прихватају одговорност за њихов статус. О томе сведоче и три принципа америчког права која се односе на индијанско питање.
Територијални суверенитет: Племенска власт на индијанској земљи је изворно-органска и не дају је државе у којима се налазе индијске земље.
Пленарна доктрина моћи: Конгрес, а не извршна или судска власт, има крајњи ауторитет у погледу питања која се тичу индијанских племена. Савезни судови препуштају Конгресу превласт у разматрању индијанских питања, више него ли у другим питањима.
Поверенички однос: Савезна влада има обавезу да заштити племена, преко надлежног министарства и агенција.
ИСТОРИЈА „БЕЛЕ“ ДОМИНАЦИЈЕ
Доба истребљивања – украдена земља
Првобитна борба белих досељеника за територије убрзо се претварала у бескрупулозни рат за потпуно преузимање свих ресурса по цену потпуног потчињавања макар и путем физичког истребљења Индијанаца.
Тако је Ендрју Џексон 1830. г. потписао закон о депортацији пет великих племена у резервате (Чироки, Семиноле…). Са територије плодних равница величине Западне Европе, Индијанци су депортовани у суве прерије Средње Америке. Прогон дуг 2000 километара назван је Стаза суза. Током пута умрло је или убијено око 12.000 људи.
У исту сврху су служила и тада доступна средства биолошког рата који се водио свесним и организованим ширењем болести на које домороци нису имали имунитет (мале богиње и туберкулоза ).
Први доказан такав случај је забележен у Британској Колумбији (Канада), где је званична британска администрација водила биолошки рат са локалним Индијанцима, делећи им ћебад заражену малим богињама, од којих би они умирали у слепилу и у најгорим мукама.
Подстицањем алкохолизма код Индијанаца свесно се атаковало на њихов живот и здравље јер припадници црвене расе немају ензим који је у стању да разложи алкохол. О томе, да се то нашироко знало у то време, сведочи и чињеница, да је у исто време у царској Русији декретом била забрањена продаја жестоких пића северно и источно од Бајкала. Истина је да се слична ствар нешто касније организовала и у појединим америчким резерватима али је сама могућност продаје алкохола на граници са резерватом, заправо поништавала могуће позитивне ефекте почетне намере.
—————————————————————-
Битка код Рањеног колена одиграла се 1890. г. и тада је масакрирано око 300 Сијукса, припадника племена које је предводио поглавица Велико Стопало. Убијени су већим делом из потпуно новог оружја – митраљеза.
До војне акције је дошло у склопу сузбијања месијанских идеја покрета „Плес духова“ и то две недеље након намерно изазваног инцидента у коме је убијен легендарни Лакота поглавица Татана Јотанка (Бик који седи).
Конгрес САД је тим поводом, за масакр опкољених ратника али и жена и деце, у коме је америчка војска имала 25 погинулих војника, доделио 20 медаља части, више него у било ком другом рату – Првом и Другом светском, Корејском, Вијетнамском…
———————————————————————-
Доба друштвене „бриге“ – украдени идентитет
Под плаштом потребе за еманципацијом и законском „подршком“, најчешће се одвијао идентитетски рат. Први је на удару увек био језик. А потом је следила „државна брига“ о деци.
- априла 1883. г. влада САД је преко индијанског повереника увела праксу судског процесуирања племенских ритуала и обичаја, фактички забрањујући језике индијанских племена, њихову културу и обичаје.
УНЕСКО потврђује да су данас угрожене три четвртине од укупно 90 домородачких језика Канаде. Над инуитским језиком се одвија лингвицид. У покрајини Нунавут, влада даје 39 пута више помоћи за француски језик, иако Инуити чине 60% становништва.
Канадска влада пристала је да исплати 750 милиона канадских долара староседeоцима који су као деца одвојени од породица и дати на васпитавање и усвајање белим усвојитељима, претежно породицама средње класе. Програм, познат под називом „Шездесета лопата“, трајао је 1960-1980. г. и обухватао је око 20 000 деце.
Доба симболичне афирмације
Тек када својом бројношћу и својим социјалним статусом поробљени народи докажу своју инфериорност, и када тако инфериорни, огрезли у криминалу, алкохолу, дрогама и болештинама постану економски терет за белу заједницу, долази до симболичне афирмације њиховог некадашњег идентитета и донекле измењене друштвене позиције. Међу значајне статусне бенефите новог времена, спадају и права продаје цигарета без пореза и организовање коцке у појединим резерватима. Није тешко уочити какав капитал и какав интерес се крије иза оваквих пословних иницијатива.
Непристајање на такав статус буди радикалне намере и добија етикету екстремизма без улажења у оправданост изнетих захтева (АИМ – Амерички Индијански Покрет и многа дешавања у резервату Лакота – Пајн Риџ).
————————————————————————-
Ричард (Милан) Милановић (1942−2012) је био председник савета (поглавица) Кахуила Индијанаца (потичу од Шошона) у резервату Агва Калијенте у низу од 29 година. Резерват се простире преко 20.000 хектара а унутар њега живи 432 припадника племена.
Био је индијански представник у Сенату САД и истакнути борац за индијанска права и културно наслеђе, вешт преговарач и племенски предузетник са иницијативом која свима доноси. Човек чијом преданошћу калифорнијски Индијанци данас зарађују око 5 млј. долара годишње, располажући импресивним бројем некретнина: Агва Калијенте Спа рисорт касино, Фитнес и казино центар Велс Спирит, Хотел у Палм Спрингсу, два голф центра…
Умро је 2012. г. природном смрћу. По оцу с којим је провео тек део детињства, био је српског порекла.
—————————————————————–
ТУЖНО ПОГЛАВЉЕ КАНАДСКЕ ИСТОРИЈЕ
Канадски премијер Стивен Харпер се 2018. г. у говору у парламенту, који су преносиле све водеће ТВ станице, у име владе званично извинио због тога што је у оквиру званичне политике асимилације, око 150.000 деце староседелаца одузето од породица и присиљено да похађа интернате под окриљем хришћанске цркве:
– Жао нам је. Било је то тужно поглавље канадске историје.
Више од 150.000 деце Индијанаца било је приморано да похађа један од око 130 државних хришћанских интерната у периоду од 19. века па све до 1996. г. Последња таква школа је затворена 1998. г.
У почетку под надзором цркве, а касније Секретаријата за индијанска питања, ове школе су имале за циљ да натерају домородачку децу да науче енглески језик, приме хришћанство и западне обичаје у оквиру владине политике агресивне асимилације. Живећи у изузетно лошим условима, велики број деце је био физички, ментално и сексуално злостављан, што је обелодањено тек крајем прошлог века. У појединим школама је половина ђака умирала од туберкулозе.
Данас је међу живима 86.000 бивших штићеника. Они имају право на новчану надокнаду у оквиру владиног пакета вредног 2 млј. канадских долара, који је усвојен 2005. г. Извињење Канаде је уследило неколико месеци након што се аустралијски премијер Кевин Рад на сличан начин обратио такозваној Украденој генерацији – десетинама хиљада Абориџина (1869−1969).
Сличних интерната за домородачку децу било је у и Сједињеним Државама.
Првог јуна је почела да ради Комисија за истину и помирење, која ће наредних пет година путовати по целој Канади и организовати јавне расправе о овој мрачној страници историје како би ојачала везе између милионске маргинализоване популације староседелаца и остала 32 милиона Канађана.
„Покушај да нам се затре идентитет дубоко нас је повредио“. став је преживелих учесника тог геноцидног друштвеног експеримента, који су део данашње популације од око 1 – 1,4 мил. староседелаца, тј. око 3% становништва, који чине најсиромашнију и најобесправљенију друштвену групу у Канади, са високом стопом незапослености, криминала и алкохолизма и највећом стопом самоубистава.
—————————————————————————————————————
Геноцид или не?
У појединим академским круговима у Канади превладава мишљење да званична политика одвајања деце од родитеља представља геноцид по стандардима УН, где се као пета дефиниција геноцида наводи насилно премештање деце из једне у другу групу.
На ову тему је бивши парох, Кевин Анет, снимио документарни филм „Без кајања: Кевин Анет и канадски геноцид“.
Према листу „Глоубенд мејл”, домаћи политичари су годинама избегавали да у закон уврсте дефиницију геноцида, што је учињено тек 2000. г. када је већ био затворен и последњи интернат за домородачку децу, али је у закону изостављена дефиниција о насилном премештању деце.
——————————————————————————————————————
Дакле, Канада је бирала суптилнији начин за решавање индијанског питања. На 100 км од Торонта је резерват „Шест нација“ у коме живи 6 племена Ирокеза, британских савезника, оних Индијанаца који су се борили за настанак модерне Канаде. Током година, њихов резерват се свео на 186 ха, док зоо у оближњем Торонту заузима 282 ха.
Била је ово прича о тежини суочавања са властитом мрачном прошлошћу данас велике западне цивилизације. Прича о праву једног другог, готово несталог народа на голи живот. Прича о обавези одбране властитог идентитета и о важности прошлости у доношењу преломних политичких одлука.
Остави коментар