Аутор: Данило Копривица, политиколог
Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања, у потрази за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесетог века на основу којих ћемо покушати да се подсетимо али и да научимо како су се са властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају узорним демократијама.
Португал је једна од најмањих и најсиромашнијих држава ЕУ. А колико јуче се простирао преко територија данашње педесет три државе. Португал је био колонијална империја која је из Африке за Америку одвела највећи број робова али и земља која ће четири деценије патити од недостатка слободе под Салазаровом диктаторском влашћу. Влашћу, чија су се сила и идеологија упорно опирале одрицању од последњих колонијалних поседа. Временом, мењајући свој систем владавине империјалним поседом, уз све мање интересовање и разумевање сопствених грађана, званични Португал ће током 20. в. посегнути за политиком формалне асимилације. И радо ће прихватити и промовисати теорију да су Португалци били далеко бољи и „хуманији“ колонизатори у односу на остале европске нације. Земља са огромним резервама злата и са егзодусом око 2,5 милиона становника, за време и након дуготрајне диктатуре, била је суочена са претећом економском и социјалном неизвешношћу. Гледајући бум имућних грађана и успешних компанија из дојучерашњих колонија, који су све више инвестирали у Португал, Португалци су се питали где су то погрешили. Када су недавно нашли могућ одговор, као да се будућност вратила на њихове улице.
ТРИ Ф
Када кажем Португал чујем ФАДО. Музику која има чаробну моћ да невидљиво учини појавним. Фадо, од латинског фатум судбина, без обзира да ли се пева на лисабонски, или ведрији а неки кажу и префињенији коимбрански начин, и без обзира да ли му се диве аплаудирањем у Лисабону или накашљавањем у Коимбри, заправо је предаја саудаде расположењу. Непреводива је реч саудаде, тако рећи меланхолија, носталгија, жал за младост, атлантски севдах. То је стање колективног духа овог народа кога је често обузимала меланхолија, чак и туга, јер су се људи овде предуго чекали раздвојени прекоокеанским пловидбама.
Када кажем Португал, мислим на ФУДБАЛ. Фудбал због кога су Бразилци сентиментално слаби по питању португалске колонизације. Фудбал који је широм света прославио Еусебио да Силва Переира, званично најбољег португалског фудбалера икада. Десетине хиљада људи присуствовало је његовој сахрани а након захтева јавности, португалски парламент је накнадно донео одлуку да се његови посмртни остаци пренесу у национални Пантеон. Црни Пантер је рођен у колонијалном Мозамбику.
Када кажем Португал, знам за ФАТИМУ. Велико католичко светилиште и место ходочашћа, одакле долазе три пророчанства, од којих је треће и даље необјављено у потпуности. Међутим и оно што је јавности познато, довољно је упозоравајуће а спекулише се да су пуне верзије достављене лидерима највећих нуклеарних сила. У наше време, које пророчанство најављује као време страшних грехова који ће обузети и сам врх католичке цркве, ово пророчанство се тумачи као најава нуклеарног рата на тлу Европе као и повратни удар природе у виду низа еколошких катастрофа.
Три „Ф“: фадо, фудбал и Фатима, четири деценије су представљали умивено лице Португала у доба Салазаровог режима.
Од 1974. г. кад кажемо Португал, помислимо и на земљу у којој каранфили никада не вену јер је мирним путем, „каранфил револуцијом“ , дошло до смене изразито репресивног система.
ПРВА ГЛОБАЛНА ИМПЕРИЈА
Ови редови су посвећени сведочанству из бурне историје земље, која је била први и последњи светски колонизатор. Португалска империјална историја, дуга шест векова, започела је 1415. г. освајањем тада мароканске Сеуте, а завршила се 1999. г. препуштањем Макаа кинеским властима и повлачењем из Тимора 2002. г. Целокупна колонијална историја Португала, условно се може поделити на три дела:
- први период је доба великих открића, чиме започиње настанак прекоморског империја. Тај период је започео 1488. г. када је Бартоломео Дијас опловио Рт Добре наде. Следе индијска путовања Васка де Гаме, где ће Португал задржати империјалне поседе све до средине 20. века. У португалском империјалном календару, остаће упамћена 1500. г. када је Педро Алварес Кабрал проширио власт Португала на тлу данашњег Бразила;
- други период су обележили стални конкурентски сукоби са другим европским колонијалним силама – Енглеском, Француском и Холандијом, из којих је Португал излазио са све мање територија и са све мање ресурса. Међутим, Бразил је као најзначајнија колонија и даље био у његовом саставу;
- трећи период, био је фаталан за матицу јер је 1822. г. дошло до отцепљења Бразила. Након тога следи низ од шест грађанских ратова. Република је успостављена 1910. г. али португалско друштво није нашло свој мир и није постигло договор са својом колонијалном прошлошћу. Лењин је тада рекао: „ Португалци су убили краља али не и монархију“.
ЕРА АНТОНИА САЛАЗАРА
У периоду 1911 – 1926. г. португалско друштво је потресао низ од двадесет две револуције и државних удара. Збачено је осам председника републике и смењене су четрдесет четири владе.
А онда, 1928. г., најпре као министар финансија а потом као премијер, у политичку арену улази Антонио Салазар, универзитетски професор, још једна историјска личност Португала која је одрасла у сиромаштву и у многобројној породици, међу десет сестара. Контраверзан и на унутрашњем и на међународном плану, донео је потпуну економску а потом и почетну друштвену стабилност, промовишући конзервативизам и деполитизацију друштва. Званично се дистанцирао од фашизма и нацизма, етикетирајући их као паганске цезаризме који не држе ни до правних, ни до моралних граница. Клонио се буђења ерупција маса на којима је почивао фашизам. Помагао је Франака у шпанском грађанском рату али и Енглеску током другог светског рата, иако је земљу држао у формално-неутралном статусу. Вешто тргујући са Немачком којој је волфрам продавао за злато у полугама, енормно је увећао златне резерве земље. И да није земљу увео у вртлог колонијалних сукоба у којима је живот изгубило око 13.000 португалских војника, због чега је дошло до егзодуса око 2,5 милиона Португалаца, питање је како би била вреднована његова ера која се завршила 1968. г. након можданог удара. Његовој сахрани, 1970. г. присуствовало је неколико десетина хиљада људи.
———————————————————————————————-
Амалија Родригеш је рођена у сиромашној породици. Краљица фада, личност од националног значаја је одрасла у сиротињском делу Лисабона уз деветоро браће и сестара. По паду диктатуре, истовремено је оптуживана да је радила за Салазара али и да је финансирала комунисте. Једина је уметница из своје земље која је имала и жеље и храбрости да у време гвоздене завесе гостује у већини комунистичких земаља.
У својој песми „Све је фадо“ описала је ову врсту музике: „Фадо је све што говорим и све што не знам да кажем“.
——————————————————————————————————–
Понешени емотивним набојем саудаде, Португалци и данас верују да су били много бољи колонизатори него сви остали европски народи. То је био основ за настанак и за прихватање теорије о лусотро-пикализму који је уз озваничен процес асимилације држављана пре свега Анголе и Мозамбика, заправо требало бити ведра страна колонијалног империјализма намењена светској јавности. И тек мањим делом извор придобијања јефтине радне снаге у самим афричким колонијама, с обзиром да сами Португалци нису испољавали интересовање да се значајније настане и задрже у њима. Лусотро-пикализам као појам створен је од стране бразилског социолога Жилберта Фреира, а Салазар га је радо пригрлио. Њиме се објашњавала мултикултуралност и мешовитост португалског друштва, које је формирано у топлом поднебљу и на емотивној култури, што је за последицу имало наводно хуманије поступање и управљање колонијалним поседима.
Португал је земља необичних крајности. Први и последњи светски колонизатор, земља доскора са највећим златним резервама али од скора и са највећим спољним дугом, чији најпознатији политички, уметнички и спортски лидери долазе из најсиромашнијих друштвених слојева. Земља у којој су многи представници до јуче колонизованих народа, данас највећи инвеститори.
Иако се Португал, као једна од најмањих и најсиромашнијих земаља ЕУ, 2011. г. енормно задужио, у износу од 78 млј. евра, одбио је диктат својих највећих зајмодаваца, пре свих Немачке. И засада изгледа као да им доста тога успева. Премијер Антонио Кошта, пореклом припадник народа из Гое, последње португалске колоније у Индији, успео је да постигне социјални договор који враћа веру у политику, мири подељено друштво са својом колонијалном прошлошћу и враћа наду младима као и просечним грађанима.
Будућност је тако неизвесна да је често прецењена. Учимо се читању знакова крај историјског пута. Ништа се не дешава без прошлости.
Остави коментар