Сусрет са Београдом: Французи о Београду на прелазу из 19. у 20. век

Сусрет са Београдом: Французи о Београду на прелазу из 19. у 20. век

Аутор: др Александра Колаковић

Зачетак преображаја Београда крајем 19. и почетком 20. века у град по узору на престонице развијених држава Европе приметили су странци који су повремено пословно или приватно посећивали Србију. Французи који су тада писали о Србији и Србима нису користили само познату литературу и информације добијене од пријатеља или сарадника, већ и запажања током посета овом простору. Фрагментарне инфорамацијe о животу Срба и изгледу Београда на прелазу векова, могу се пронаћи и у извештајима француских дипломата, који су провели део своје службе у Србији. Дела путописне и мемоарске књижевности, као и преписка француских и српских интелектуалаца сведоче какве су утиске Французи понели из Београда. Они су своја запажања о Србији, српском народу и српској престоници пренели у француску средину.

Крајем 19. века, Београд и Београђане француској јавности представио је Алберт Мале (Albert Malet), историчар, дипломата у специјалној мисији на српском двору, а званично професор српског краља Александра Обреновића. Дневник са српског двора писао је Мале за своју породицу и најближе пријатеље, а данас ово сведочанство значајне фактографске вредности открива како је у очима једног странца навикнутог на сјај Париза изгледао Београд. Мале је био једини француски интелектуалац који је у континуитету провео две године у Србији и из дана у дан се сусретао са људима и обичајима о којима је бележио своје импресије. За формирање слике Београда у Паризу значајни су и текстови у дневној штампи, који су постали учесталији од Анексионе кризе 1908. године. Тада је Србију посетио и географ Пол Лабе (Paul Labbé) у служби организације La Société normande de géographie чији је био генерални секретар.  Након боравка у Београду и Србији, Лабе је одржао низ предавања о Србији широм Француске. Публиковао је и спис Atravers la Serbie, Impressionsd’unrécent voyage. У време балканских ратова бројни извештачи су се нашли на простору Балкана, Србије и у Београду. Интересантно је како је Србију, Србе и Београд видео рударски инжењер Алфонс Мизе (Alphonse Muzet), када су француски финансијери испитивали економске капацитете Балкана. Мизе, касније француски трговачки аташе у Београду, испитивао је могућности изградње железничке мреже. Као плод боравка Мизеа у Србији 1912.  настала је књига Aux pays balkanique: Monténégro Serbie Bulgarie, чији је значајан део посвећен политичким приликама у Србији, животу становништва, привредним темама, а пре свега рудним богаствима Србије. Почетком 20. века визуелно представљање Балкана и Срба омогућиле су и фотографске кампање које је под покровитељством француског банкара и мецене Албер Кан (Albert Kahn) као део пројекта Архив планете спровео географ Жан Брунес (Jean Brunhes).

Први сусрет Француза са Београдом

Када је почетком октобра 1892. године Албер Мале прелазио границу Србије, прво је приметио између две огромне водене превлаке, љупко насео на стеновити зуб, Београд, са два кубета краљевског двора која се пресијавају на сунцу. Први опис Београда био је доста штур, али одмах је уочио грађевине изграђене у француском стилу и вагоне, које су направили француски инжењери. Већ од железничке станице на путу ка хотелу Империјал, где је био смештен, Мале је разочарано приметио: Море прашине које се у време киша претвара у језеро блата, као и брдовиту улицу прекривену ужасним облутком, оивичену ружним кућеринама белих фасада. Београд је крајем 19. века остављао утисак несређености и нечистоће при првом сусрету са градом, а Мале је чак закључио и да сунце није дивно сијало утисак би био очајан. Ипак, први утисак измењен је када је Мале боље упознао Србе и Београд.

Стара калдрма на београдским улицама с рупама, провалијама и шиљцима, изазивала је сећања код Малеа на тротоар у једној улици у Клермону, а након краћег боравка Мале је уочио и како се Београд обнавља, изграђује и мења у духу приближавања модерним европским градовима. Крајем 19. века Мале је прорекао: Ово је будућа врло лепа и врло велика варош и већ постоје један или два баш лепа краја града подигнута с отменошћу: куће са највише два спрата и са штукатурима на фасадама радост су за очи. Београд је заиста крајем 19. и почетком 20. века доживљавао преображај. Сведочанства прошлости и докази изградње будућности преплитали су се у очима путника. Уочавана је и немарност уз сталне покушаје да се град развије у правцу модерних европских градова. Поред Теразија, улице у којој је смештен двор, пажњу странца освајала је Кнез Михаилова улица. Мале је био одушевљен најпознатијом београдском улицом која не би наружила ни неки кутак у Пасију или Отеју, дакле отменим предграђима Париза. Калемегдан, чаробан парк, и поглед на ушће Саве у Дунав и Земун у даљини, били су по Малеовом мишљењу сигурно један од најлепших видика на свету. Преображај Београда и ушће Саве у Дунав, као и Калемегдан, уочили су и други француски интелектуалци на почетку 20. века. Алфонс Мизе истакао је елементе приближавања живота у српској престоници модерним европским центрима. Оно што је Мале наслућивао, Мизе је неку деценију касније видео на свом пропутовању кроз Србију и кроз опис живота у српској престоници посебно похвалио положај веома европеизованог Београда.

Београд – елементи оријента и/или западне културе?

Путници, чак и они високообразовани, долазили су у Београд и Србију носећи са собом одређена знања која су потицала из стереотипних представа или на основу ставова о две неједнаке цивилизације на европском континенту и „инфериорној Источној Европи“ које је формулисао Жозеф де Метр још 1819. Обазривост и преовлађујуће уверење у европској јавности крајем 19. и почетком 20. века о Србији као земљи која припада Oријенту, видљиве су и у ставовима дипломата који су један део своје каријере провели у Београду и Србији. Таква свест живела је очигледно и међу француским интелектуалцима, који су познавали историју и политичку и друштвену сцену Србије. Ни њихови контакти, везе и сарадња са Србима нису увек лако мењали слику Србије као егзотичне земље у сталној борби између традиционалног и модерног.

Имајте на уму да ће оног часа када се нађете с њим, неко стати на врата да прислушкује – ово је Исток, била је једна од првих упозоравајућих реченица, коју је дугогодишњи француски дипломатски представник упутио као савет Малеу приликом њиховог првог сусрета у Београду. Дугогодишња владавина Турака оставила је неизбрисиве трагове у култури, архитектури и менталитету Срба, што је још више појачавало утисак да је Србија земља егзотике, мистике и обичаја који су ближи источним друштвима него савременим друштвима Западне Европе. Иако су биле приметне тежње да се српско друштво уреди по угледу на водеће државе Европе, историја, машта и стварност мешале су се у очима странца који би пролазио кроз српска села, вароши и градове и долазио у додир са Србима.

Путник кроз балканске пределе и Србију уочавао је елементе источњаштва и преносио свест о томе француском друштву. Уверење које је преовладавало о Србији као егзотичној и заосталој средини, као и очекивања да је Београд по изгледу ближи далеким источним градовима, понекад је стварало изненађење приликом сусрета са градом који се развијао по западним моделима. Чак ни Мале не скрива велико изненађење када је угледао како у Београду постоје кочије са кровом на отварање и отворене кочије, које вуку коњи, а њима управљају учтиви кочијаши. Употреба ћириличног писма код Срба, допринела је стварању мистичног, тако својственог оријенталном. Професор српског краља, Мале, истакао је како су га веома нервирале бројне објаве исписане словима која ја не умем да читам – што је најнесноснија ствар на свету. Уз ћириличне натписе које није могао да растумачи и недовољна знања о Балкану, Србији и Србима, која су пројектовала одређена очекивања, путник, чак и онај са високим образовањем, лако је долазио до стварања прве слике о Србији као неразвијеној земљи која припада Оријенту више него Европи.

Ипак већ 1909. Пол Лабе уочава демократске и патриотске елементе у Београду и Србији. Посебно је истакао како је Србија земља малих поседа и да готово нема класа, а упоредио је и љубав према отаџбини Срба са осећањима која гаје Французи према Француској. У време анексије Босне и Херцеговине Лабе је високом француском друштву презентовао привредне и демократске капацитете Србије, као и симпатије према Француској и посебно истакао сличности француског и српског схватања патриотизма. У извештају дугогодишњег француског посланика у Београду 1913. остало је записано да Србин „живи од своје маште и од свог сна“, алудирајући на косовски култ српских народних песама и традиције који је „вековима подржавао националност“. Балкански ратови потврдили су да је Србин „у тренуцима кризе, кадар за снажне тежње, тежње за самопрегором и за занос жртвовања“.

Преноћити и ручати у Београду на прелазу векаова

Предмети интересовања француских интелектуалаца били су широко постављени, па су оставили и забелешке о изгледу хотела и ресторана, као и државних институција које су посећивали. Мале је оставио опис хотела Империјал, који се налазио у улици Васе Чарапића, у пролазу поред Универзитета, а у коме су одседали министри, државници, професори и новинари страних листова. Истичући како хотел Империјал има само један спрат, Мале је, ипак, био задовољан смештајем наглашавајући да су му суседи били српски министри Стојан Рибарац и Живојин Величковић, као и дописник енглеског листа за политику, књижевност и трговину, Стандард (Standard). Ресторан који је био смештен у дворишту, по Малеовом опису препуном багремова и голубова, пружао је солидну услугу, са скупим вином осредњег квалитета, а столови постављени на веранде где ужасне фреске дочаравају алеје у парку, водопаде, статуе и романтичне рушевине.

Малеовом оку није промакао ни унутрашњи изглед Министарства иностраних дела, зграде смештене поред краљевог двора, коју је видео као обичну салу за пријем у црвеном плашту, салон у Улици Сантије из 1830., а поред наведеног, ни кабинет министра у дрвету и кожи није оставио неки јачи утисак на француског професора. Наравно да на Малеа, као и на друге француске интелектуалце одрасле и школоване у земљи где се уметност високо цени, унутрашњост српских кућа и институција није могла оставити значајнији, већ скроман утисак. Мале је истицао скромно и не увек укусно опремљен ентеријер кућа и ресторана, као и да је током боравка уживао у француском ресторану, који је држао Италијан, више него у српским специјалитетима, које је сматрао превише калоричним за једног Француза. Две деценије касније Мизе је дегустирао папрену и масну храну, која је, на основу суда француског интелектуалца, била последица честе употребе паприке у исхрани.

Живети у Београду

На основу Мизеовог текста, као и текстова других француских интелектуалаца, публициста и дипломата, гради се слика о животу у српској престоници и Србији. Француски аутори уочавају проблеме у функционисању града и државе, као и свакодневне бриге грађана. Мизе је 1912. уочио склоност ка олаком задуживању, неликвидност малих новчаних завода у унутрашњости, проблеме у функционисању бирократије, споре комуникације и непријатно понашање службеника. Да Мизе и други Французи у својим ставовима нису били злуради и да су јасно уочили мане у свакодневном животу у Србији, били су сагласни и сарадници Српског књижевног гласника. Преображај српске престонице, увођење струје, трамваја, изградња улица, обнављање старих и подизање нових зграда у духу модерне европске архитектуре нису промакле радозналом оку француских посетилаца. Београд је крајем 19. века губио оријентално обележје, задржавајући балканско и прихватајући европско. Коњски трамвај возио је Београђане 1892. године, а електрични 1893. године, када је и прорадила прва електрична централа и уведено осветљење. Промене које су се одвијале у сфери политике и економије, пратиле су и промене у култури, школству и здравству. Мизе са одушевљењем пише о београдској позоришној сцени, осврћући се на пријатну салу и изврсну трупу.

О обичајима, вери и прославама код Срба

Мале је у свом Дневнику са српског двора оставио сведочанство о обичајима који су пратили прославу свих већих српских верских празника. Утисак који је Мале стекао јесте да су Србима били значајнији обичаји везани за празнике него сами празници. Већ приликом првог обиласка Саборне цркве у Београду истакао је: Овде се разговара као на улици; истина, није било службе, да би на крају закључио: Поред толико побожних слика нема утиска побожности. Мале је приликом описа прославе верских празника у Београду истакао и недoстатак реда и дисциплине објашњавајући како је Србија права земља демократије, зато што се сваки појединац сматра равним свом суседу и зато што се не би разумело зашто би тај и тај прошао пре тога и тога. Иако је сматрао да је Србија полуевропска-полуисточњачка земља, Мале је уочавао промене које су у српско друштво уносили повратници из Париза и Беча и прорицао да ће оне изазвати велике потресе у српском друштву.

Мода у Београду

Опис Београђана и Срба у последњој деценији 19. века код француских интелектуалаца ствара негативну слику о Београђанину који пати од скромног и нeукусног облачења, као и недостатака хигијенских навика. Мале је већ при доласку до хотела у коме је био смештен, на пијачном тргу угледао много људи у шареној одећи, прљавих изнад свега. Свечано облачење мушкараца, жена и деце у време празника, које је поред елемената традиционалне ношње у Београду било по последњој зимској моди у Паризу, није промакло оку краљевог професора. За разлику од Малеа, почетком друге деценије 20. века, Алфонс Мизе уочава промене у животним навикама и облачењу. Поменуте промене и модернизација градова, не само да је захватила Београд већ и унутрашњост, Мизе их је уочио и у Нишу. Ако се упореде Малеов и Мизеов текст, стиче се утисак да су грађани Београда, током две деценије, променили начин облачења и прилагодили га тада важећим европским мерилима.

Београђанке

Српска жена привлачила је пажњу путника из Француске. Мале је приликом прослава и балова осетио потребу да провери образованост младих Српкиња у тоалетама из Париза које су долазиле на забаве у Џокеј клуб, говориле су течан француски и читале су литературу на француском језику.  Ипак Мале, католик и конзервативац био је зачуђен одабиром књига које су тадашње младе Београђанке читале, као што је на пример Емил, Дневник једне жене или Нова Елоиза. Малеовом оштром оку и радозналом уму није промакло ни да Београђанке радо прихватају нову моду пристиглу из Париза и других европских центара.

Београђанке су крајем 19. века, по опису Новогодишњег бала 1893. године, бескрајно изнад наших француских девојака – мислим са монденске тачке гледишта – од којих се може извући само „да“ и „не“ уколико им нисте рођак, брат или друг из детињства. Оне овде једва чекају да ћаскају, и то чине на себи својствен начин: два пута женственије и, ако је могуће, два пута радозналије, кокетније, враголастије, насмејаније него што то чине Францускиње.

Светски путник Лабе посебно је хвалио вредноћу Српкиња у изради ручних радова и припремању укусних јела. Готово у исто време када је Лабе објавио свој спис о Србији у француском часопису Le Magazin Pittoresque, Мариле Маркович публикује чланак „Les Femmes des Balkans“ („Жене Балкана“). У овом чланку о српским женама истакнута је велика разлика између оних које живе у граду и оних које живе на селу. Српска жена у граду се више приближава типу жене на Западу. Тиме је патријархални елемент везан за живот жене у Србији све више бледео у очима западног читаоца. Алфонс Мизе 1912. године, такође, уочава елеганцију српских жена. На Мизеа посебан утисак остављају: елегантне жене и лепе радње, просто, али отмено одело и држање официра, а хвали и лепоту оригиналних костима код сељанки.

Нови погледи на Србе и Београд

Долазећи у Београд и Србију, француски интелектуалци и поред одређених знања, која су била већа него код просечног грађанина Француске, ипак нису располагали са довољно информација. Мале је по сопственом признању пре доласка у Београд био прилична незналица што се Срба тиче и тек је након читања дела Сен Рене Тајандијеа Србија: Карађорђе и Милош, схватио да је српска историја лепа и врло узбудљива. На крају прве деценије 20. века правник, географ и етнолог, Пол Лабе, непознавање Србије у свету поредио је са непознавањем Сибира. Француски интелектуалци били су, дакле, свесни колико још труда, истраживања и проучавања треба уложити да би тај део Европе постао познат.

Иако обимом невелики, текстови француских интелектуалаца са описима Београда, доприносили су упознавању Француза са Србијом и Србима. Колико су поједини текстови у томе успели тешко је прецизно рећи. Сасвим је извесно да су они текстови чији су аутори били у прилици да их пласирају широј јавности или француској елити имали снажнији утицај на стварање представе о Србији и Србима. Албер Мале је након повратка у Француску уживао  углед одличних познавалаца Срба. Лабеов текст допринео је упознавању Србије јер је аутор као генерални секретар Нормандијског географског друштва имао довољно стручног ауторитета да његов рад нађе одјека у француским научним и привредним  круговима. Мизеов текст упознао је француске инвеститоре са карактером Срба и економским могућностима улагања у Србији.

Иако су Мале, Лабе и Мизе писали похвално о Београду и Србима, да би се уклонили стереотипи било је потребно и да се измене политичке околности. Марија Тодорова у студији Имагинарни Балкан сматра да се представа о становницима Балкана као примитивним варварима и насилницима заокружила у првој деценији 20. века, а да су Срби у средишту ове слике Балкана због догађаја из 1903. и 1914. године. Ипак, у Француској се слика Срба мењала и носила одређене специфичне карактеристике. Утисци о Београду и његовим становницима, а посебно о промени и модернизацији града, које су оставили Французи гости српске престонице стварали су нове погледе на Србију у француској јавности, као и француским дипломатским круговима и уткани су у савезништво и идеју вечитог пријатељства два народа.