Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Позната руска историчарка Наталија Нарочницка недавно је, приликом посете Матици српској у Новом Саду, ратна дешавања у Украјини описала као „егзистенцијални сукобˮ. На тај начин она је хтела да нагласи како је реч о рату који се сасвим разликује у односу на све досадашње сличне сукобе у светској историји. Заиста, из ове перспективе, чини се да сва колоквијална објашњења која смо најчешће чули о украјинској кризи (рат за нафту и гас, очување доларског поретка) пред поменутом констатацијом одлазе у други план. Разуме се да се, као и сви велики сукоби у светској историји, ни овај рат није догодио преко ноћи. Наиме, хроника овог егзистенцијалног сукоба првенствено се везује за трагичан „развал Совјетског Савезаˮ и геополитичке последице на европском и постсовјетском простору које су општепознате, али ништа мање и за једну невидљиву унутрашњу трансформацију „политичког Западаˮ коју је подстакао овај епохални догађај. Реч је о таласу таквих светско-историјских померања која су почела окончањем Хладног рата и на одређени начин кулминирала на украјинском тлу.
На строго геополитичком плану кључна последица рата у Украјини испољава се у процесу „коначног раздвајња Русије од Западаˮ. То подразумева талас кардиналних промена у руској економији чије је основно обележје све веће ослањање на незападна тржишта и сопствене ресурсе (производне и природне). За многе ауторе значајан је процес „дедоларизације светског финансијског системаˮ који је најсигурнији симптом света будуће вишеполарности. Свакако, најважнија геополитичка померања тренутно се дешавају на Глобалном југу где дојучерашњи амерички сателити (Саудијска Арабија) све отвореније окрећу леђа пројекту Пакс американа. Поред нестанка „суверене Украјинеˮ, садашњи сукоб ће очигледно највише коштати Европу, док је савез Русије и Кине сасвим извесна чињеница и основа будућег света мултиполарности.
На идејном плану концепција евроазијства стекла је одговарајућу верификацију и изван руског цивилизацијског круга. Манифестације овог расположења су свакако особене концепције кинеског, индијског, турског (исламског), али и европског евроазијства, које произилазе из различитог поимања сопствене улоге у савременом свету. Њихово заједничко обележје је изразити антиатлантизам (антиамериканизам). У кинеској верзији евроазијство је моћан савез две континенталне велесиле, Кине и Русије, који као такав подразумева вишевекторску сарадњу првенствено у областима енергетике, технологије и војне безбедности. За Турску спољну политику евроазијство је концепција која, осим ослобађања од америчког утицаја, пружа и могућност обједињавања подручја које насељавају тзв. туркофони народи (Азери, Ујугури), док је из европског угла реч о моделу „геополитичке еманципације Европеˮ која се посматра као јединствен простор од Атлантика до Урала, а у неким радикалнијим верзијама од Атлантика до Владивостока.
Користећи се украјинском кризом, Америка настоји да афирмише „нови атлантизамˮ као карактеристичну геополитичку филозофију која почива на идеји зближавања држава Северне Америке и Западне Европе, а на темељу одређених заједничких вредности као што су: слободна демократија, личне слободе и владавина права (Џон Вилијамс проширује овај термин користећи се изразом атлантистичка теологија). У пракси је реч о концепту који је почео да се остварује после завршетка Другог светског рата, када су Американци конструисали „мит о совјетској претњиˮ као изговор за формирање НАТО-а и успоставу својеврсне контроле над Западном Европом. Данас се у западним пропагандним упориштима користи мит о руској претњи који у друштвеном праксису легитимизује отворени прогон руске културе и уметности. На све ове појаве западна научна и интелектуална јавност углавном ћути, баш као и на процес вишедеценијског прогона Срба на Косову и Метохији, које је одавно тамна мрља на образу тзв. европске културе и цивилизације.
Балкан у поменутом светско-историјском сукобу има и своје симболично геополитичко значење. Основна последица је настојање евроатлантиста да маргинализују утицај Русије на овим просторима. Због свега су Србија и Република Српска у посебно компликованом положају јер су традиционално означени као руска интересна сфера у овом делу света. Ипак, утиска смо да некакав поновљени сценарио из деведесетих година прошлог века није могућ. Међутим, то не значи да се ова криза неће испољити, јер ми живимо на простору који је одавно означен као „пупак светаˮ.
ЛИТЕРАТУРА: Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021; Наталија Нарочницка, Савремени човек и савремени свет, Матица српска, Нови Сад, 1. XI 2022; Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2022.
Остави коментар