Свети Лука међу Србима

Аутор: др Мирослав М Јовичин, историчар

Свети евангелист Лука код православних Срба представља светитеља високог ранга, заштитника дома, читавих братстава, здравствених установа и слави се као породична слава. Међутим, својом слојевитом улогом у верском животу, светитељ је код православних народа досегао култну улогу и величину. Био је један од четворице првих хришћанских лекара (Свети врачеви) и према  предању творац првих икона са ликовима Исуса Христа, Богородице и апостола Петра и Павла, те се сматра оснивачем хришћанске иконографије. Проповедао је јеванђеље по свим земљама Леванта на Средоземљу, у балканским покрајинама, Египту и Грчкој. Светитељ је поред медицине и иконографије оставио трага и у хришћанском богословљу. Хришћанска традиција Луку одређује као творца Светог јеванђеља, трећег по реду и књиге Дела Апостолска. Ова дела писана су на грчком и саставни су део канонизованих новозаветних списа.

Житије Светог Луке

Свети Лука је рођен почетком Христове ере у грчкој породици, у тада сиријском граду Антиохији (данас Антакија, Турска). Растао је уз образоване родитеље па се у младости посветио проучавању класичних науке. Посебно је изучавао грчку философију, античку медицину из списа највећих ауторитета и сликарство. Поред матерњег грчког, говорио је и египатски језик (језик египатских Копта). Одлазак у Јерусалим и случајан сусрет ,,лицем у лице са Господом Исусом Христом“ био је пресудан догађај у његовом животу, који га је духовно одредио. Подстакнут Христовом духовном снагом и мудрошћу Лука је остао у Јерусалиму као његов ученик и следбеник међу седамдесеторицом апостола, који су били слати широм васељене да шире хришћанство. Једини лекар међу апостолима, важио је за најобразованијег међу њима.

Житије Светог апостола Луке Српске православне цркве, писане на основу Јеванђељу по Луки, о његовом животу даље казују:

,,Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их два по два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи. И Свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше пред лицем Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија… У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански пастир буде ударен и овце се његове од страха разбежаше, Свети Лука се налазаше у Јерусалиму тугујући и плачући за Господом својим, који је благоизволео добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и с вечном радошћу испуни срце његово…“

Из Јеванђеља по Луки дознајемо да је Св. Лука по силаску Светог Духа на апостоле, неко време остао у Јерусалиму, да би се ношен носталгијом запутио у родну Антиохију, где је већ било доста хришћана. На путу је застао у Севастији где су почивале мошти Св. Јована Претече, од кога Лука, по договору са тамошњим верницима, узе десну руку која је крстила Христа и однесе је као реликвију у свој завичај. У време другог путовања Св. Павла Лука постаде његов сарадник и сапутник, те заједно отпутоваше у Грчку да проповедају веру и уче народ Јеванђељу. Путовали су у ,,вечни град“ да би тамо обраћали у веру Христову римске Јевреје и друге незнабошце. Према  предању, које је црква прихватила као егзактну чињеницу, Лука је око своје шездесете године написао Јеванђеље, треће по реду у Новом завету.

Мученичка смрт апостола Павла је дала Луки додатну снагу и мотив, па је наставио да шири веру хришћанску по Италији, Далмацији, Македонији. Под старост је посетио Ливију и Горњи Мисир (средоземна обала Египта), где је ревносно, без обзира на дубоку старост, с великом љубављу обављао своју хришћанску задаћу. Своју последњу мисију Лука је обавио у Беотији, у граду Теби, где је било много паганских незнабожаца, непријатељски расположених према Луки и његовом апостолском раду. И поред извесне опасности Лука се са великом акрибијом посветио превођењу Тебљана у хришћанство, али га руља идолополоника ухвати, преда тешким мукама и обеси о грану маслине. Светитељ је живео 84 године, није се женио, нити је имао деце. У доба владавине цара Констанција II (син Константина Великог) његове чудотворне кости пренете су у Цариград.

Свети Лука као јеванђелист, Јеванђеље по Луки

Јеванђеље по Луки, Κατὰ Λουκᾶν εὐαγγέλιον, је према хришћанској традицији настало око 60. године Христове ере, док историјска наука, користећи најсавременије научне методе, тврди да је ово хришћанско дело написано око 85. године. Оно је једно од четири канонска јеванђеља и трећа књига Новог завета. Јеванђеље је хришћански религијски спис који описује живот и учење Исуса Христа, настало у раној епохи хришћанства, и сама реч се преводи као ,,добра вест“. Тада је настало на десетине јеванђеља која су називана по именима Христових следбеника и посланика вере, апостола. У Новом завету опстала су четири јеванђеља: по Матеју, по Марку, по Луки и по Јовану.

Као основ и инспирација овог јеванђеља послужило је Јеванђеље по Марку и неки други извори, првенствено тзв ,,Q документ“. Према стилу писања и осталим елементима текстова сматра се да је овај хипотетички писани извор коришћен и приликом писања Јеванђеља по Марку. Као појам у аналитичку историју увели су га припадници немачке школе која проучава живот и деловање историјског Исуса, његово кодирање извршили словом Q, од немачког Quelle, извор. Претпоставља се да је овај древни текст био збирка Исусових цитата. Q документ није одолео вековима и о њему се сазнало посредно, анализом поменута два јеванђеља. Према њему Исус Христос је представљен као човек који воли природу и који проповеда Божју вољу и приказује божанску моћ кроз своја чудотворења. Он је бескућник, слободан као птица, али је и Божји син који открива свету свога Бога Оца, чије царство стиже кроз безброј чудесно консеквентних епизода страдања и исцељења. Идејни стожер учења је да је нови почетак, искупљење, уз искрено покајање без обзира на почињени грех, доступно сваком грешнику. Искупљење се постиже племенитим стањем духа – потпуном вером у Бога, а ниске страсти као што су оклевање, духовна тескоба, мржња и завист морају бити остављене у прошлости.

Јеванђеље по Луки поседује јединствен садржај у односу на друга јеванђеља, бави се заштитничким односом Христа и његовим саосећањем према тада угроженим социјалним категоријама: женама, странцима, прогнанима и сиромашнима. Уза све, истиче се нова, неодољива снага коју кроткима, искреним верницима доноси Свети дух. Ово јеванђеље је карактеристично по Христовим причама, параболама, којима се служио да би се познатим разложио непознато и досегао дубље значење. Ту се налазе приче о блудном сину и добром Самарићанину, али је најупечатљивија и посебно јасна у својој подуци прича о пастиру који је изгубио једну овцу, и креће на пут да је тражи остављајући осталих 99 без надзора. Пример из кога се сугерише апостолима колико је један, сам верник важан за стадо хришћанско. Лука је своје јеванђеље писао на молбу новохришћана, тек преобраћених, којима је требало једноставно и разумљиво штиво које ће их напајати вером, али и чврсто становиште духовног и физичког опстанка међу непријатељски расположеним паганима.

Јеванђеље по Луки састоји се од седам делова, поглавља:

Крститељево и Исусово рођење и тајни живот

Премда се грађа од обично назива „извештајем о детињству“, такво означавање није у потпуности одговарајуће теми. Само један његов део говори о Исусовом детињству, а главна порука није прозни извештај него изјаве Марије, анђела који се указао пастирима и дванаестогодишњег Исуса. Зато је грађу  боље гледати као предигру или увод у ово јеванђеље. У њој владају Лукине главне теолошке теме, посебно она о Божјој верности датим обећањима.

Припрема Исусовог деловања

На почетку овог дела јеванђеља стоји одломак о Јовану Крститељу у којем Лука показује да су одговори људима на проповеди Јована слични каснијим одговорима на Исусове проповеди. Затим следе три одломка о пореклу и личности Исуса који делује у Галилеји, на путу у Јерусалим и у самом Јерусалиму. Он је љубљени Син Бога Оца и заступник Духа Светог, врхунац Божјег плана о створеном свету и верни син који побјеђује силе зла.

Исусово деловање у Галилеји

Исусов проповедање у Галилеји (регија у северном Израелу) Исус је најављивао Божје краљевство и својим речима и својим делима, што долази од стваралачког Духа. За Луку, теолошко значење има не само Јерусалим као град Божјег обећања и испуњења, него и Галилеја. На подручју Галилеје почиње Лука приказ значења Божјег краљевства. Галилеја је подручје на којем ученици не разумеју Исусову особу и послање, али се диве његовим силним делима, те се међусобно препиру ко је највећи. Кад им Исус на путу према крсту и Голготи, те након своје смрти и ускрснућа отвори очи, разумеће Исусову улогу у Божјем плану, па се неће више враћати у Галилеју.

Исусов пут у Јерусалим

Лука у овом делу отпочиње нови део свог излагања. Покоравајући се вољи Божјој, Исус иде у Јерусалим као град који је симбол континуитета између старог и новог Божјег плана. Исус ће у Јерусалиму завршити свој излазак ка Богу, а од Јерусалима ће започети пут хришћанских мисионара према свим крајевима земље. Исус је на путу у Јерусалим врховни учитељ својих ученика који су му сведоци, те каснији покретачи његовог Пута. Он упућује ученике у мисионарска путовања, у исправну употребу материјалних добара, у молитву, те износи изазовне поређења као што су: прича о добром Самарићанину и прича о блудном сину. Од невоља није поштеђено ни путовање Исуса, ни путовање хришћана: Самарићани одбацују Исуса а верски поглавари супротстављају се његовом учењу и начину живота. Лука у извештају о путовању доноси задивљујући портрет Исуса који је верни и одлучни Син свога Оца и који речима и делима учи пут који води живљењу с Богом.

Исусови последњи дани у Јерусалиму

Исус је сваког дана учио народ у храму, а верски поглавари су му се супротстављали, претећи му. Исус делује као месија који доноси мир и којега одбацују верски поглавари, преузима јерусалимски храм и поистовећује се са храмом. Све што Исус учи одвија се у храму, те осветљава ко је Исус, затим шта је право поштовање Бога, те ко пуноправно припада у поновно успостављени Израел. Ово се учење одвија у полемичкој расправи, те најављује супротстављање члановима поновно успостављеног Израела, док је одбачени Исус камен међаш тог Израела.

Искушење и разапињање на крст

Лукин приказ Исусове последње вечере и дружење с грешницима на Маслиновој гори треба гледати као теолошку драму која наглашава спасотворну моћ Исуса, праведника који ће невин да страда. Лука истиче Божју великодушност у прослављању тог праведника и Сина којег избавља од моћи таме. Приказује Исуса како послушно и својевољно полази у смрт, те подстиче ученике да слушају његове последње речи и следе његов пример. Кад је Исус био на уласку у Јерусалим позвао је становнике Јерусалима на обраћење у његово учење. Када напушта Јерусалим да буде распет и даље позива на обраћење. Распет на крсту, Исус зове свога Оца и моли га да опрости људима, јер не знају што чине.

Након васкрснућа, Исусова прослава, обећање Св. Духа

Лука завршава своје дело догађајима који су се догађили међу верницима. Помоћу приказа васкрслог Христа у Јерусалиму ученици прелазе из жалости у радост, из упитности у разумевање, из невере у веру, те им се коначно отварају очи да у ускрслом Господу виде шта Бог спрема свим створењима.

***

Јеванђеље по Луки је једино јеванђеље са уводом, у којој аутор објашњава своју методологију и сврху. Он наводи да „многи почеше описивати догађаје који се испунише међу нама, као што нам предаше који првобитно сами видеше и слуге речи бише“. Аутор додаје да превише жели да састави прегледан извештај за Теофила, тако да Теофил може да „позна темељ оних речи којима се научио“.

Као и Матеј, и Лука наводи краљевски родослов и Исусово рођење од девице. За разлику од Матеја, који прати Исусов родослов преко Давидове линије све до Аврама, како би се обратио јеврејским читаоцима, Лука прати Исусову лозу све до Адама, указујући на универзални осећај спасења. Лукино приповедање о Исусовом рођењу укључује Маријино и Јосифово путовање у Витлејем због пописа становништва које је наредио римски гувернер Квириније, Исусво полагање у јасле, анђеоску објаву да је Исус спаситељ свих људи и долазак пастира да виде новомладенца Исуса. Такође, Јеванђеље по Луки је једино јеванђеље које помиње причу о рођењу Јована Крститеља и Исусово детињство.

Лука истиче Исусова чуда, набрајавши их 20, од којих су четири која се налазе само у Јеванђељу по Луки. Као и Јеванђеље по Матеју, и Јеванђеље по Луки обухвата важна казивања за које се мисли да потичу из хипотетичког Q документа, као што су казивања о блаженствима. Лукина верзија Блаженстава се разликује од Матејевих и чини се да је Лука ближе Q документу. Више од десетак најпознатијих Исусових прича се могу пронаћи само у овом јеванђељу, укључујући и оне о добром Самарићанину, неправедном управнику и блудном сину. Више него друга, Јеванђеље по Луки се фокусира на жене које играју велику улогу међу Исусовим следбеницима, попут Марије Магдалене, Марте и Марије из Бетаније. Јеванђеље по Луки је једино јеванђеље у којој се налази прича о најави да ће Марија родити Исуса. Јеванђеље по Луки има више женских ликове, има жену пророка и детаљне наводе о трудноћи. Део јеванђења је вези између Јелисавете, мајке Јована Крститеља, и Марије, Исусове мајке.

Јеванђеље по Луки је једино јеванђеље које третира Тајну вечеру на исти начин као и Павле, као увођење литургије које ће понављати његови следбеници. По Гези Вермесу, сматра се да је Павле примарни извор за ову интерпретацију јер каже да је дошао до овог закључка директним откровењем, а не од других апостола. Ови стихови се не налазе у неким старијим рукописима, а Барт Ерман је закључио да су додати у циљу подршке теми Исусовом умирујућом смрћу. Овај детаљ се налази у Јеванђељу по Марку, али не и у Јеванђеља по Луки, јер их је писац избацио из оригиналног текста.

Лука наглашава да Исус није починио никакав злочин против Рима, што су потврдили Ирод Антипа, Понтије Пилат и разбојник разапет са Исусом. Могуће је да је аутор овог јеванђеља покушао да стекне поштовање римске власти у корист цркве наглашавајући Исусову невиност. Поред тога, такође је приметно да Лука умањује римски учешће у Исусовом разапињању и одговорност пребацује више на Јевреје. У делу посвећену Исусовом страдању, Исус моли да Бог опростити онима који га разапињу и гарантује разапетом разбојнику да ће бити заједно у рају.

Дела апостолска, Πράξεις των `Αποστόλων

У канон Новог завета спадају и списи Дела апостолска, у коме се преноси како су се Исусове поруке преносиле Римским царством. Данас су ти списи богослужбени и користе их све помесне православне цркве, такође у римокатоличкој цркви и у већини реформаторских цркава. Истраживања савремене науке са великом сигурношћу приписују ове списе аутору Јеванђељу по Луки, које се традиционално сматра Лукиним делом. Дела апостолска су настала као писма што их је аутор писао извесном Теофилу, за кога се поуздано не зна ко је уствари био. Постоји верзија да је био римски великодостојник, док други сматрају да је био један од судија који је требало да суди Св. апостолу Павлу.

Према грчком професору Јоанису Каравидопулосу, циљ којем писац тежи ,,јесте да покаже како светлост јеванђеља, заједно са Делима апостолским, осветљава градове један за другим и тако из мајке цркве у Јерусалиму кроз многобожачки свет пролази целим царством, да би напокон доспео до самог срца Царства, до Рима. То ширење хришћанског јеванђеља извршио је Свети Дух, који је у целокупним Делу апостолском снажно и делотворно присутан.“ Књига се завршава показујући да је циљ који је њен писац себи поставио испуњен. Реч Божја пошла је од Јерусалима и стигла до краја Земље.

На основу тематске сродности ваљало би Дела сматрати наставком и допуном трећег јеванђеља, такође делом истог аутора. Један ирски доминикански свештеник и теолог, Вилфрид Џон Харингтон, укратко сматра да ,,Дела апостолска показују свеопште ширење хришћанске религије, како је отпочело и узнапредовло уз помоћ Светог Духа. Божје вођство и промисао може се веома лепо уочити и у самој књизи, поготову о томе како је Свети апостол Павле са очигледном намером самог Господа био позван да буде апостол и да проповеда Реч његову, да је то место сам Господ апостолу Павлу наменио, те да га је непрестано на том задатку водио (…) Књига Дела апостолска није ни световна, ни црквена историја. Она доноси једну страницу спасења“.

***

По питању аутора Јеванђеља по Луки и Дела апостолска, наука и црква немају истоветан став. Црква, наиме, на основу предања без резерве држи до чињенице да је аутор недвосмислено Лука. Тај став није без упоришта међу ранохришћанским црквеним оцима: патристичко предање има карактер догматске синтезе на којој су радили апостоли, апологете, црквени писци и оци црквеног учења. Ранохришћански епископ и теолог Маркион из Синопе, уврстио је ово дело као Лукино, у свој канон библијских књига за које се тврдило да сачињавају Нови завет. У његовом прологу Јеванђељу по Луки каже се да је његов аутор Лука, рођен у Антиохији, по професији лекар, да је своје јеванђеље написао у Ахаји, да је умро у својој 84. години, нежењен и без деце. Данашња историјска наука гласно не спори црквено предање, али задржава извесне резерве у погледу питања ко је аутор Јеванђеља по Луки. Научни закључак је прилично опрезан, каже да се може закључити како је писац очигледно био хришћанин, готово извесно паганског порекла, да је добро владао грчким језиком и одлично познавао Стари завет.

Свети Лука као лекар

Црква је током минулих векова хранила колективно сећање на своје припаднике, образоване лекаре из ранохришћанског периода, прогласивши их за свеце. У народу и у научно – медицинским круговима ови светитељи су познати под скупним називом Свети врачи. Назив је архаичан јер је реч ,,врачи“ позајмљеница из црквенословенског језика и њено изворно значење је ,,лекар“ који је нужно школован. Ова реч идентичног значења задржала се у савременом руском језику. Овде треба разликовати српски хомоним који подразумева врачара, мага волшебника. Свети врачи су током првих хришћанских векова били стручњаци који су постављали дијагнозу, лечили болесне и справљали лекове. Школовали су се на најпрестижнијим универзитетима тога времена, учили на темељима искустава и достигнућа хеленских и других античких медицина. Због својих великих заслуга за читав тадашњи хришћански свет, црква их је канонизовала и прогласила духовним заштитницима медицине и фармације, лекара и болесника. У српском народу посебно поштовање као Свети врачи уживају Св. Козма и Дамјан, Св. Пантелејмон и Св. Лука.

Основни услов које Православна црква поставља за успостављања култа светитеља јесу веродостојни докази о његовој, или њеној светости. Докази се узимају из савреманих богослужбених списа (стихара) посвећених кандидату, писаних руком проверених и несуњивих ауторитета из првих векова хришћанства. Ти елементи уједно служе за образовање литургијске службе. У стихарима посвећеним Св. Луки он се помиње и велича као један од светих лекара. Апостол Павле у Посланици Колошанима помиње Св. Луку као лекара речима ,,Поздравља вас Лука, лекар љубљени“. У вечерњим стихарима Св. Лука се велича као ,,сигурна ризница небеских дарова“ и као „поуздани лекар душа и тела“. У јутарњем стихару овај се исказ потврђује речима: ,,Божјом мудрошћу надахнут, њоме лечећи душе и тела, Лука свеблажени ти призиваш к познању“. Даље пише: ,,Вештини лечења душе, још више тела, научио си се, мудри, и у обе ствари показао се ваљаним“. Био је он доказани и ,,истински лекар људских немоћи, телесних болести и душевних рана“. Појмови одредници ,,поуздани“ и ,,истински“ указују на оновремено присуство мноштва надрилекара, лажних лечника и магијских чудотвораца, као и неопходност њиховог јасног одвајања и разликовања од правих, за оно време школованих лекара. Псеудолекарство, базирано на магији, астрологији, сујеверју и другим метафизичким методима, у потпуности су супротни са ставом Православне цркве.

Српска средњовековна медицина је била у тесној вези са православном богослужбеном праксом, стеченом у првим вековима хришћанства. Прве обрисе научна медицина добија деловањем свога оснивача, Св. Саве, подизањем првих манастирских комплекса. У њиховом склопу налазила су се специјализована здања која су служила као прве болнице са школованим кадром, са уредно вођеним стручним белешкама, преписком стручних медицинских рукописа и разменом искустава са сличним установама.

Свети Лука као иконописац

Древни црквени писци извештавају да је свети Лука први употребио боју да направи икону Пресвете Богородице која у свом наручју држи Богомладенца. После тога насликао је још две иконе Пречисте Дјеве и дао јој обе. Угледавши апостолова дела, Богородица је рекла: „Нека благодат рођеног од мене и милост моја буде на овим иконама“. Касније је јеванђелист, такође на даскама, приказивао свете апостоле Петра и Павла, тиме положио темеље за осликавање светих икона у славу Бога, Његове Пречисте Мајке и свих Светих.

Одсуство било каквог помена икона Светог Луке од стране отаца на Седмом Васељенском сабору (787. године у Никеји) сматра се озбиљним аргументом против њиховог стварног постојања. Тачан разлог за то је непознат, али постоје две могуће верзије. Према једном, сабор је одржан у време оштрих иконокластичких борби, када икона апостола Луке више није била у Цариграду. То је онемогућавало њену презентацију и позивање на њу као на евидентан доказ поштовања икона на почетку хришћанске ере. Супротно томе, друга верзија претпоставља да су оци Никејског сабора били и сувише добро упознати са овом сликом, због чега је нису помињали као некакав нови доказ.

Најранији сачувани историјски документ у којем се свети апостол Лука помиње као иконописац датира с почетка 6. века. У овом документу историчар Теодор Лектор (Анагност) извештава да је царица Атенаида Евдокија послала „највећу реликвију“, слику Мајке Божије, коју је насликао јеванђелист Лука, из Палестине својој сестри Пулхерији, супрузи цара Маркијана у Цариграду. Два века касније ову чињеницу помиње теолог свети Андреј Критски. Свети Андреј каже да је свети Лука „својом руком приказивао и оваплоћеног Христа и Његову непорочну Мајку“, као и да су се ове слике, познате у Риму, налазиле у Јерусалиму.

Следећа референца може се наћи у животу светог Стефана Новог (са горе Св. Аксентија). У VIII веку цариградски патријарх Герман I, бранећи поштовање икона и позивајући цара Лава III Исавријанца да напусти иконоборство, позивао се на Спаситељеву икону и икону Пресвете Богородице коју је насликао апостол Лука. Почетком X века црквени историчар свети Симеон Метафраст, састављач 132 житија светаца, познат по својој пажњи према тачности чињеница, написао је: „Најзахвалније је то што је Лука Јеванђелист осликао воском и бојама људски лик мог Христа и лик Оне која га је родила и очовечила га, преносећи га на тај начин да се поштује и дан данас“.

У наредним вековима подаци о апостолу Луки као иконописцу наставили су да се појављују у списима угледних богослова на Западу (архиепископ Таормински Теофан Керамеј у својим разговорима, Никифорос Калистос у својој црквеној историји), а касније и у Русији (Св. Димитрије Ростовски у житију јеванђелиста). Најранији руски текст који апостола помиње као иконописца пронађен је у Московском летопису с почетка XIII века. Под 1204. годином се каже да је Лука насликао икону Богородице Путоводитељице, а под 1395. годином наводи да је Лукином руком насликан лик Владимирске Богородице.

Иконе Светог Луке, као и других јеванђелиста, већ су дуго времена распрострањене. Међутим, приказивање апостола као иконописца, било на фрескама, минијатурама или иконама, догађало се много касније (око XIV века, на основу сачуваних узорака). Грчки водич за иконопис под називом „Херминија“ (почетак XVIII века, вероватно заснован на ранијим текстовима) даје кратак опис светог апостола: „Јеванђелист Лука није стар, коврџаве косе, мало браде“, представљен je иконопишући Пресвету Богородице. Најстарија таква представа је зидна слика смештена у цркви Рођења Богородице у манастиру Матејче у Македонији, из XIV века. Век касније такве слике апостола Луке појављују се и у руским рукописима Јеванђеља, као и у Легенди о  икони Богородице Путоводитељице.

Горе наведене чињенице показују како је православна црква сачувала сведочанство Светог предања о Светом Луки као првом иконописцу. Ово наслеђе је значајно порасло, развило се и обогатило. Побожно иконописно дело светог апостола наставља се скоро два миленијума кроз бројне копије његових икона, преносећи исту благодат коју је Богородица указала Њеним прототиповима. Поштовање Светог Луке, као признатог оснивача и уметника  „Јеванђеља у сликама“, проналази израз у православном иконопису и химнографији до данас.

Коришћен текст са вјеронаука.нет, превела Сања Симић де Граф.

Српско раздобље Св Луке

Првих дана последње године постојања Византије опстанак крхке српске средњовековне државе био је све неизвеснији. У њеној престоници, тврдом граду Смедереву, остарели деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456), био је свестан све присутније опасности. Грозничаво је тражио решење, али није могао да га нађе. Да ли у сну, или под нечијим утицајем, њему се јавила спасоносна идеја, једина нада за Србију, Смедерево, српско господство и њега самог. Решио је деспот да откупи мошти светитеља, јеванђелисте Луке и среди њихов пренос до Смедерева. Свете мошти су остаци тела светих, првенствено кости, чврсти нетрулежни делови тела. Истицање мира из њих и чудеса која се од моштију догађају знак су светости покојника. Мошти Св. Луке словиле су за изузетно снажне у свом чудотворењу. У свечевој биографији, између осталог, наводи се пример неизлечиво болесног евнуха Анатолија, који је дотакао мошти и тог трена постао савршено здрав.

Српска деспотовина је све до средине пете деценије XV века таворила између две тадашње силе, Турског царства и краљевине Угарске. Са више или нешто мање вештине деспот Ђурађ је успевао да одржи опстанак своје државе нудећи вазалство час једнима, час другима. Врхунац ове дипломатске клацкалице био је тзв Сегедински мир, које су потписали млади пољско-угарски краљ Владслав III Јагелонац и султан Мурат II. Султана је успешна хришћанска офанзива у Бугарској и угрожена престоница Једрене натерала да преко жене Маре Бранковић затражи од таста да поседује код Владислава за мир. За узврат нудио је деспоту Ђурђу обнову порушених српских утврђења, укључујући и Смедерево, Голубац и обећање да ће ослободити заробљене деспотове синове. Деспот је преклињао Владислава да остави војску месец дана у Србији, нудећи му додатно 4000 дуката. Две делегације правника састале су се у Сегедину, где су на начин који данас зовемо шатл дипломатија, договориле услове мира. Место овог радног састанка даће мировном споразуму име. Мир је успешним деспотовим посредовањем потписан 1. aвгуста 1444. године, тако што је свој примерак уговора Владислав потписао у Варадину (данас Орадеа, Румунија), а султан у Једрену.

Деспот Ђурађ је одахнуо, добиће своје синове натраг живе и здраве. Очекивао је да ће, како је Сегедински мир налагао, барем десет година имати мир и могућност опоравка државе коју су Турци срушили 18. августа 1439. године. Међутим, догађаји који су следили наговестили су трагични завршетак српске средњовековне државе. Четри дана пошто се над Библијом заклео да ће наредних десет година неговати мир, вероломни Владислав је на наваљивање папе Евгенија IV одлучио да настави рат. Сам папа је инсистирао на рату са Османлијама, како би византијској страни показао да спреман ослободити их турске опасности и тиме их приволети да масовно прихвате унију, договорену у Ферари и Фиренци.

Исте јесени краљ Владислав је са Јаношем Хуњадијем и око 20.000 крсташа из Пољске, Литваније, Влашке, чешких земаља, Угарске и немачких најамника провалио у Бугарску и започео другу фазу Варнинског крсташког рата. Српски деспот се није прикључио крсташима, сматерајући да је Сегединским миром постигао максимум против Османлија. У бици код Варне 10. новембра 1444. године крсташка војска је била озбиљно поражена, краљ Владислав у борби са јањичарима убијен и обезглављен, док са Хуњади једва извукао са нешто војске. Четири године касније, октобра 1448. године Хуњади је предводећи крсташе упао на Косово поље и ту је, у Другој косовској бици опет био поражен. Балканске државе остале су на милост и немилост Турцима.

Петог фебруара 1451. године донео је тајни гласник најстаријем сину султана Мурата, Мухамеду, којем је тада двадесет једна година, вест да му је умро отац. Чету пробраних коњаника млади принц води у Једрене где су га без отпора признали за владара отоманске државе. Да би осигурао свој положај на трону и уклонио било какву потенцијалну опасност и конкуренцију исте крви, наређује да се у купатилу удави његов малолетни брат, а за њиме у смрт шаље и његовог убицу. Вест да је уместо сталоженог Мурата II турским падишахом постао млади, страствени и славољубиви Мехмед, испунила је јадне патрљке Византије и све полурастројене државе Балкана ужасом. Новог султана савременици, који су га знали и виђали, описивали да је истовремено и побожан и окрутан, страствен и подмукао, учен и пријатељ уметности, који на латинском чита дела Цезара и других учених Римљана, а истовремено је варварин који крв пролива. као воду. То је човек с финим, меланхоличним очима и дугим и кукастим носем, који је истовремено неуморан радник, смели ратник и бескрупулозни дипломата. Све те опасне силе делују концентрисано, у једном правцу и са једним циљем: да далеко надмаши свога деду Бајзита и оца Мурата II, који су  показали Европи надмоћ надолазећег турског поретка и снагу азијатске расе. Ђурађ је предосећао да је наступио почетак краја његове Деспотовине. Угарска је за краће време била изван ратних збивања за области јужно од Саве и Дунава, а и односи деспота Ђурђа и Јаноша Хуњадија били су веома лоши. Србија је остала сама на ветрометини.

У том безнађу угроженој Деспотовини било је преко потребно да обезбеди нечију заштиту, макар неког небеског заштитника. На иницијативу Ђурђа Бранковића и под његовим покровитељством избрана је једна од највећих хришћанских светиња, мошти Светог јеванђелисте Луке. Свете мошти тада су почивале у епирском граду Рогосу и предузети су кораци да се оне откупе и донесу у Србију. Као ревностан православни верник, Ђурађ је свакако  и раније поштовао Св. Луку, обележавајући његов дан, а извори казују да се деспот додатно заинтересовао за његов култ током ратних операција  у Босни 1448. године. Тада се догодио пресудан догађај који је определио деспота и он је раван хришћанским чудесима. Неки непознати старац, налик анђелу, створио се ниоткуд и обавестио деспота да се мошти светитеља налазе у Рогосу, код Превезе у Епиру, у поседу Турака. Мистериозни старац посаветовао је Ђурђа да без оклевања прибави реликвију, јер она њега, државу и народ може избавити од Божјег гнева и свих других овоземаљских искушења и опасности.

За побожног деспота од тог тренутка није било пречег задатка од доношења светих моштију у Србију. Први конкретан потез деспотов био је провера аутентичности Лукиних моштију. Провера је била неопходна, поготову што су по крсташком освајању Цариграда многи сумњиви земни остаци под фирмом светости, постали тражена и скупа роба. Тражени на Западу, преплавили су европске градове и приватне ризнице владара и високог племства. Будући да се радило о пројекту од највишег државног значаја, вештачењем веродостојности Лукиних остатака руководио је лично деспот. Експеризу је на првом кораку олакшао свитак, нека врста пратећег документа који је пратио ковчег с моштима на пловидби и за време његовог боравка у Рогосу.

По угледу на стару хришћанску праксу, али и српске реликвијарне обичаје, пренос је замишљен као величанствена церемонија која ће да оснажи увео дух и дигне морал целокупног становништва Деспотовине. Планирано је да читав подухват буде изведен уз учешће свих слојева друштва, са свим предвиђеним појединостима. Величанствени обред је имао непосредног претечу, искуство, барем када је старија популација у питању: пола века раније, 1398. године обављен је по налогу кнегиње Милице пренос моштију Св. Петке из Видина у Србију.

Српско искуство тога доба зна за још неке сличне примере преноса мање угледних посмртних остатака. Реч је о подухвату који је имао дубље корене у српској традицији, али пренос Лукиних моштију садржао је знатне новине. Овај догађај је, за разлику од претходних сличних, био је документован обиљем писаних извора, стога је овај догађај могуће пратити како у култном, тако и у историјском контексту. Нама су данас доступна два рукописа: један је тзв Париски рукопис, зборник који садржи шест прозних састава посвећених историјату Лукиних моштију, од којих се на пренос моштију из Рогоса односе четврти и пети. Овај документ је настао 1456. године, по садржини је конкретнији, а језички и стилски ближи народном говору; он се од 1881. године налази у власништву Градске библиотеке у Паризу. Други рукопис, познат као Београдски зборник, обухвата два поглавља, за 18. октобар и Службу преноса моштију за 12. јануар (међу истраживачима интерно назван Смедеревски). Преписивач, могуће и аутор описа самог преноса, у Париском рукопису био је кир Стефан Ратковић, угледни хроничар и писац који је живео и радио на двору Бранковића.

За нашу тему свакако је интересантна повест Лукиних моштију и њихове историјске етапе. Прво и најславније раздобље, у коме је зачет култни однос према њима, био је њихов боравак у царигадској цркви Светих апостола, где су их пренели монаси и придружили их реликвијама Андреја и Тимотеја 357. године. Тамо су Лукини остаци мировали до латинског освајању Цариграда 1204. године, када је један француски крсташ пожелео да моштима Св. Луке обогати светост свог завичаја и пренесе их у Француску. Путовање Св Луке на Запад спречио је бродолом лађе која га је превозила, код острва Лефкада. Овај догађај је у духу средњовековних веровања протумачен као чудесно знамење, као јасан исказ светитеља о месту свог даљег боравка. Карло II Токо, тадашњи латински господар града Рогоса, откупио је мошти за 600 дуката и наредних нешто више од два века земни остаци светитеља тамо су лежали, обасипани највећим поштовањем домаћег становништва.

Деспот Ђурађ је темељно и савесно обавио проверу моштију, што дознајемо из писма његове унуке Марије, тада удовице последњег босанског краља Стефана Томашевића. У кореспонденцији она је 1463. године оповргавала злонамерна млетачка оспоравања веродостојности Лукиних моштију. У писму удова краљица каже да се деспот најпре обратио поглавару своје цркве, патријарху српском Никодиму (1446–1453), који је изразио чврсто мишљење да се ради о правим моштима Светог Луке. Како би се избегла и најмања могућност погрешке, патријарх је деспота упутио на светогорског прота, најпозванијег за обављање вештачења те врсте. Смедеревски митрополит Атанасије је путовао на Свету Гору и тамо добио позитиван одговор. Следеће што је деспот предузео било је слање посланства у Једрене, које је са скупоценим даровима ишло да умилостиви ћудљивог и непредвидивог султана Мехмеда. Особа за везу била је бивша султанија – удовица, деспотова кћи Мара, али пресудни детаљ за пријем код султана била је велика свота новца коју је деспот спремио за Мехмеда.

У своме писму краљица Марија открива колико је њен деда, деспот Ђурађ, укупно потрошио новца  да би дошао до жељених моштију. Она, вероватно зарад сопствене купопродајне позиције и подизање цене моштима, саопштава да је деспот тражену цену од 30.000 дуката успео да преполови, тако што је уплатио султану петнаест хиљада дуката, с тиме да ће му уз мошти бити враћена половина. Та друга половина такође ће ући у укупну масу новца датих за мошти, као трошкови посланства и преноса, као и поклона султану, заповеднику Рогоса, светогорском проту и неким важним, овде невидљивим личностима. Мошти светитеља биле су тражена ,,роба“ на тржишту, њихова цена само је расла. Док је Карло Токо за њих платио тек 600 дуката, деспота су мошти коштале педесет пута више, а краљица Марија је од угарског краља Матије Корвина добила понуду од 3, или 4 замка са поседима у трајно власништво, али ова трансакција је пропала. Висока цена реликвије свакако представља гаранцију њене аутентичности.

У Париском рукопису транслација Светог Луке је описана са много детаља, стварних појединости, док се у Београдском зборнику стварни догађаји тумаче кроз призму чудесног, надреалног. Припреме за пренос моштију започете су 1452. године одласком српског посланства у Рогос. Посланство је било предвођено митрополитом призренским кир Михајлом, лештијанским игуманом Венедиктом Црепојевићем и деспотовим саветником, бојарем Стефаном. Међутим, није све ишло глатко, по плану: када су грађани Рогоса, иначе фанатични верници, сазнали за долазак Срба и циљ њихове посете, организовали су се како би спречили одношење њихове вољене светиње. Однели су кивот са моштима Св. Луке у кулу градског утврђења и платили турском команданту да их чува. Како су Срби платили обилније, турски заповедник им је помогао да ноћу, у потаји уђу у кулу, узму мошти и нестану из града, успешно измичући потери. Оваквих примере, крађа светих ствари, моштију и других реликвија у Средњем веку било је на претек, она су имала оправдање ако је мотивисана ,,племенитом намером“, а не стицањем материјалне користи. На Западу су овакав чин називали furta sacra, „света крађа“. Аутор Београдског рукописа оправдава поступак српске мисије и украшава га елементима чудесног, подвлачећи како је одлазак у Србију жеља самог светитеља. Одмах на почетку преноса, услед насталих околности, одступило се од планираног црквеног обреда и свечаног испраћаја из Рогоса. Овакав пример српске ,,свете крађе“ није нам одраније непознат, слично је поступило и посланство које је отпутовало у Трново да пренесе мошти Светог Саве у Србију.

Пут до Србије одвијао се даље без већих препрека. Од описа путовања из ,,Бранковићевог летописа“ дознајемо само за податак да је егзалтирана поворка, путујући преко Косова, застала у Грачаници да преноћи. Дочек моштију у српским покрајинама организован је као свечана церемоније највишег ранга у којој су учешће узели сви слојеви друштва. Према Париском рукопису први су у сусрет моштима пошли представници цркве, мошти су на Морави дочекали ,,патријарх српски и поморски Никодим са епископима, свештенством, поповима, ђаконима, свим црквеним клиром“. Извештај пута у Београдском зборнику се не слаже са претходним описом у мери да је знатно подробнији и веродостојнији. Тамо се говори да је, упркос деспотовој изричитој заповести упућеној властели и црквеном клиру, патријарх Никодим због болести одсуствовао са пријемној свечаности.

Средишња свечаност био је ритуални пријем моштију у Смедереву 12. јануара 1453. године. Даница Поповић у своме раду ,,Под окриљем светости“ (104–106) овај догађај описује:

,,Била је то величанствена светковина која је, према састављачу Београдског зборника, надишла античко ‘олимпијско позориште’ (множаје олимпијскаго позоришта). Опис свечаности, нарочито подробно изложен у том рукопису, показује да је она била замишљена и до детаља изведена по важећим правилима дочека светих моштију (…) Још док су мошти путовале према Смедереву, ношене у свечаној поворци и уз пригодно појање, подстакле су побожни осећај становништва: многи су прекидали послове или устајали од трпезе како би им изашли у сусрет, одали пошту или се прикључили пратњи. Реч је о традиционалном, ритуалном начину понашања, који налаже да приликом проласка реликвија нико не остане у свом дому. Понекад је чак, приликом важнијих транслација, била прописана  и раздаљина коју је народ требао да превали пратећи светитеља. Како то обичаји налажу, светитељу је у сретање ,,од пет попришта“ (поприште, или српска миља, износи 1320–1365 метара) изашао само владар праћен породицом и високом властелом, ходајући око сат и по. Аутор Париског рукописа именује понаособ Ђурђеву супружницу деспотицу Јерину и њихова ‘богомдарована чеда’ – синове Гргура, Стефана и Лазара, кћери Марију и Јелену. Када је поворка била на домак града, у сусрет јој је кренула велика маса народа, са горућим свећама у рукама. Били су присутни сви слојеви становништва – свештениви и иноци (калуђери), богати и убоги, жене и деца, обједињени у молитви светитељу да им подари спасење. По деспотовом наређењу, кивот с моштима преузели су свештеници који су усвечаној поворциносили позлаћене свећњаке, кандила, иконе и рипиде. Приповедач сведочи о томе да се око ковчега створила таква гужва да је даље кретање било онемогућено. Деспот је био принуђен да испред кивота постави чуваре који су крчили пут. Тек тада, и то једва, литија је успела да уђе у град.“

Када је литија ушла у град и унела мошти, почео је финални део церемоније доласка светитеља Луке у Србију. Одмах иза масивних капија града тискало се мноштво људи, жена свих узраста и деце, који су са скрушеним срцем и духом смерно и тронуто појали. У сплету многих гласова могла се разазнати молитва ,,Господе, помилуј нас и спаси молитвама својега апостола“. Мошти су пронете кроз гужву и најпре унете у ,,цркву палатну“ (дворску цркву), која се налазила у југозападном углу Великог града смедеревске тврђаве. Ту је одржана литургија и када је пало вече мошти су пренете у замак у Малом граду и положене у Велику салу државног савета. Уз присуство српских савладара, Ђурђа и сина Лазара, ту је одржано бденије до раног јутра, када су организоване литије. Присутни, међу њима деспот Ђурађ и његов савладар, син Лазар, на рукама су пронели кивот дуж градских бедема, користећи библијски образац, ношења ковчег завета око Јерихона. Све време литије чуо се галиматијас молитве, изговорене за спас српске државе и народа. Када је поворка у побожном поретку, носећи телесне остатке Св. Луке, обишла и освештала градске бедеме, куле и дворане, упутила се ка новосаграђеној Благовештенској цркви, задужбини деспота Ђурђа и Лазара. Ту, у саборној цркви Смедеревске митрополије, у складу са немањићком традицијом, десно од светих двери положен је кивот са моштима Светог Луке. У Београдском зборнику каже са да је деспот Ђурађ поклонио Светом Луки нови кивот, а његова кћи Мара Бранковић фелон од племените сиријске тканине.

Непосредно пре полагања кивота, с побожним страхопоштовањем присутни су приступили моштима и обавили пресвлачење моштију у нови фелон. Оба документа потврђују исту чудесну причу: када су монаси кренули са пресвлачењем моштију, из кивота су почеле да се шире разнолика благоухања, миомириси, час мира, лаванде или крина, час различитог цвећа или јабуке. За тили час пространа црква и порта били су испуњени миомирисом коме је било тешко одредити порекло. Била је то, према традицији, најцењенија врста реликвије, недвосмислена потврда хришћанског наука о будућем васкрсу тела изабраника Божјих који нису подложни трулежности. Малобројни скептици, који су присутвовали овом миракулу, нису били склони да поверују у божанствену природу овог ,,благоухања“, што сведочи о раној појави критичког односа према вери и верским чудесима код Срба. Ово је прва забележена појава скепсе и она сведочи о променама устаљених схватања и веровања међу Србима који потичу из урбаног амбијента касног средњег века.

Неупоредиво више било је верујућих у чудотворну моћ моштију Св. Луке, који су долазили на полоњење свецу и да од њега затраже помоћ. Мноштво извора сведоче о онима који су му приступали са неограниченом вером, којима су свете мошти пружили исцељење, или барем олакшање од телесних, нервних и душевних болести. Из описа дознајемо да је светитељева рука била изложена јавном погледу и додиру, док је Марин фелон покривао тело Светог Луке. Свакодневне посете из Србије, али и из Угарске и даљих крајева, мноштво људи који су искусили добротворну моћ Светог апостола Луке чинили су да се култ овог светитеља уздиже и јача. Под непосредним утицајем присуства моштију, Смедерево је постало место многих излечења и нова лековита бања. Снажан подстицај јачању култа Светог Луке био је храм који је Ђурађ подигао 1453–1455. године, покрај свог замка у Купинову.  Храм је посвећен светитељу Луки као захвалност што је деспота спасао од једне угарске чете током ратовања у Срему.

Смедеревско раздобље Св. Луке трајало је тек нешто дуже од шест година, али због егзистенцијалне важности његовог присуства и снажног колективног поимања као новог чудотворца, његов култ се развијао и уздизао. Народ је био уверен у спасоносна, чудоторна и лековита својства његових моштију, али и кивота у којем су мошти биле смештене. Њему су приписивана чудотворне моћи, био је за многе ,,рај красни“ који одише миомирисима од различитог цвећа. Сматрало се да је ,,часнији од злата и драгог камења“ и ,,источник реке чудеса“ који одгони бесове. Светог Луку су богослови по светости сврставали одмах уз Мојсија, али је Лука временом надмашио свој узор, сматрали су. Св. Лука је био ,,благоглагољиви боговидац“, Мојсије је са Богом општио кроз облаке, а Лука непосредно; Мојсије је превео Јевреје преко Црвеног мора, док је Лука многе народе избавио из мора безверја и превео у богопознање. Ово поређење ишло је дотле да су се у погледу реликвијске моћи Лукине мошти поредиле са двема каменим таблицама и ковчегом завета, које је Бог предао Мојсију на планини Синај.

Снага која је подржавала основну идеју култа Св. Луке исказана је у химнама, састављаним и појеним у његову част. Биле су то кротке молитве упућиване светитељу зарад спасења живих, њихових душа и душа њихових покојних ближњих. Поврх свега, и држава се старала да се овај култ узноси што више и да се шири сто јаче и даље. Деспот, Лазар, његов син и савладар, као и остали чланови породице, цркени високодостојници и читав клир, властела и сви представници световних власти веровали су и понашали се према Лукиним моштима као према покровитељу државе и заступнику деспотове власти. Како се опасност ближила и страх од страшног краја био све већи, тако је и вера у спасење, у спасоносно дејство божаских сила била све израженија у химнама и богословским појањима. Шестогодишњи боравак Светог Луке у Српској деспотовини био је богословски у функцији политичке идеје опстанка државе и народа.

Падом Смедерева под турску власт 20. јуна 1459. године и нестанка српске средњовековне државе показало се да ,,сила Бога не моли“, те да у одсудном часу, нажалост, свете мошти нису имале снагу која дејствује против овоземаљске силе. Тврди град, са утврђењима грађеним по угледу на Цариград, пао је без борбе а чланови деспотске породице Бранковић морали су да напусте Смедерево. Међу Бранковићима била је и ћерка деспота Лазара, већ помињана дванаестогодишња Марија, које се два и по месеца раније удала за босанског престолонаследника Стефана Томашевића, католика који је тиме преузео начелство над Деспотовином и постао формални владар Србије. Напуштајући Србију Бранковићи су уз султанову дозволу понели највеће светиње: удовица деспота Лазара, Јелена понела је десницу Јована Претече, светињу из жичке ризнице, а Марија мошти Св. Луке као свој мираз. Од тада свете мошти нису више биле опште добро државе која више није постојала, нити њене цркве и народа, већ су постале приватно власништво босанске принцезе и њеног супруга. Да ствар буде још гора, свете мошти ће убрзо постати роба, предмет трговине и цењкања између власнице и заинтересованих купаца.

Прво коначиште моштију посла изношења из Смедерева било је у цркви њему посвећеној, храму Светог Луке у средњовековном граду Купинову. Затим свете кости односе у тврђаву Теочак, близу Зворника, али их је пред турском опасношћу принц Стефан (краљ 1461–1463) пренео 1461. године у своју престоницу Јајце, и похранио у фрањевачку цркву Св. Марије. Непосредно пре него што су почетком лета 1463. године Турци опсели Јајце, краљевски пар је пребегао у утврђени град Кључ, што су искористили фрањевци и неовлашћено пренели Лукине мошти на подручје Дубровачке републике. Краљ Стефан је доживео издају, доведен пред султана и погубљен, док је краљица Марија, са шеснаест година остала удовица. После смрти мужа, краљица је ослобођена и због власништва над моштима долази у сукоб са фрањевцима, затим улази у купопродајне преговоре са дубровачко општином и сплитским кнезом Андријом Венеријом. Краљичин сукоб са фрањевцима око власништва над светим моштима је завршен компромисом и реликвија је крајем 1463. године пренета у Венецију. У Млецима су земни остаци Светог Луке дочекани уз велику свечаност и славље и најпре су положени у цркву Св. Николе на мору, а затим у храм Св. Бернандина у коме се и данас чува. Била је то пета по реду, и последња селидба моштију Светог Луке.

Свете честице, делови костију Светог Луке налазе се по храмовима Српске православне цркве и Московске патријаршије. У манастиру Косијерово, у Захумско-херцеговачкој епархији, чува се најзначајнија реликвија, стопало Светог апостола Луке. Не зна се када је како ова света честица  доспела у манастир, али се даје закључити да је тамо склоњена услед најезде Турака. Стопало се чува у лепо израђеном реликвијару (кивоту), који је рестаурисан пред празник Св. Луке 1998. године. Тада је утврђено да стопалу недостају палац и мали прст, па су надокнађени сребрним инплантатима. Остатак стопала је добро очуван, прекривено је осушеном кожом, испод које се оцртавају тетиве и крвни судови. Честица моштију Светог Луке налази се и у манастиру Рајиновац крај Београда. Малу честицу његових моштију, коју верници износе на целивање 31. октобра, на празник када се Свети Лука прославља,поседује и Подворје Московске патријаршије у Београду.

Цркве и манастири подигнути у част Светог Луке

Од првих година постојања српске државе подизане су многе цркве у част Светом Луки. Међу најстаријим и можда најлепђих сачуваних храмова посвећена светитељу подигнута је 1195. године и налази се у Старом граду у Котору. У Рисну, на Смоковцу, подигнута је у XII веку црква посвећена Светом Луки. У Вашингтону 1984. године, а у Београду 2002. године, подигнуте су цркве у част светог имена и дела Светог Луке. Већ је помињана црква посвећена светитељу коју је сазидао Деспот Ђурађ код Купиника у доњем Срему. Она је гробна црква сремских деспота Стефана и Јована Бранковића. Обнављана је два пута, крајем XVIII и XIX века. Манстир у његову част налази се у селу Бошњани код Варварина. Овде су поменуте само неки храмови који носе његово име, док их је небројено много гдегод живе, или су живели православни Срби.

Празник посвећен Светом јеванђелисти Луки слави се 31. (18. по старом календару) октобра. Свети Лука је заштитник и породична слава породице Јовичин, братства Станојевих из Ковиља, чијих чланова има, поред Ковиља и у Новом Саду, Огару, Торонту и на Малти.

Коришћена литература:

Даница Поповић, Под окриљем светости; Култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији, Мошти св. Луке, српска епизода;

С. Ћирковић, Р. Михаљчић, Лексикон српског средњег века, Београд 1999;

Зорица Митровић, Љиљана Марковић, Маја Ненадовић, Свети Лука и његов култ светог врача у српском народу, електронско издање;

Вјеронаука.нет