Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Петар I Петровић Његош рођен је 1748. године у Његушима, од оца Марка и мајке Анђелије (рођене Мартиновић). Његови преци су дошли у Црну Гору из тадашње Херцеговине, испод планине Његош. Петар се замонашио око 1760. године, а са свега 17 година постао је ђакон. Од 1765. године налазио се на школовању у Русији. Након повратка рукоположен је за јеромонаха и произведен за архимандрита. Петар је 1779. године био у црногорској делегацији која је у Бечу од царице Марије Терезије тражила покровитељство и финансијску подршку црногорској држави. За време управе владике Арсенија Пламенца у Црној Гори је поново дошло до унутрашње племенске анархије. Када је владика Арсеније почео да побољева, народни главари су одлучили да се побрину за благовремени избор његовог наследника. Пошто је Пећка патријаршија била укинута још 1766. године, црногорски главари су се обратили Карловачкој митрополији, којом је у то време управљао учени митрополит Мојсије Путник. У свом обраћању карловачком митрополиту, народни главари су средином 1783. године препоручили архимандрита Петра за новог црногорског владику. Кренувши из Црне Горе, архимандрит Петар се у Трсту састао са гувернадуром Јованом Радоњићем, од кога је у јесен 1783. године добио препоруку за митрополита Путника, након чега се упутио у Беч, ради добијања сагласности за хиротонију. По прибављању дозволе запутио се у Сремске Карловце. У међувремену, у Црној Гори је 15. маја 1784. године преминуо владика Арсеније Пламенац, чиме је владичански трон на Цетињу остао упражњен. Након обављања званичног синодалног избора, свечана архијерејска хиротонија архимандрита Петра за новог црногорског владику обављена 13. октобра 1784. године у Сремским Карловцима, од стране митрополита Мојсија Путника и три епископа.
Владика Петар је из Сремских Карловаца пошао у Русију на пријем код царице Катарине II у циљу нормализације односа са руским двором, који су били нарушени за време владавине Шћепана Малог. Владика Петар и његов будући секретар Франческо Долчи наишли су у Русији на неочекивано лош пријем. Кнез Григориј Потемкин га је чак дао протерати из Санктпетербурга у јесен 1785. године. У историографији је усвојено мишљење да се један од могућих разлога за протеривање владике Петра налазио у његовим везама са руским генералом Симеоном Зорићем, који је родом био Србин, али и противник кнеза Потемкина. Није искључена ни могућност да се у Санктпетербургу дознало за раније тужбе појединих црногорских главара на Русију у аустријској престоници. Међутим, један од кључних разлога је лежао у неоствареној намери руских државних власти да промену на цетињском владичанском трону искористе за успостављање црквене надлежности Руског синода над Црном Гором, што је било онемогућено Петровим одласком у Сремске Карловце. Изненађен таквим намерама званичне Русије, које су се косиле са помесним црквеним поретком, владика Петар је крајем 1785. године у свом протестном обраћању руским властима изричито нагласио да Руски синод нема никакву надлежност изван саме Русије, додавши да непосредна црквена надлежност над његовим народом не припада чак ни четворици источних патријараха, пошто његов народ од давнина има сопствену јерархију, којој и он сам припада. Ова владичина одбрана српске помесне хиротоније у Сремским Карловцима представљала је сведочанство о његовој високо развијеној канонској свести, а уједно је представљала и сведочанство о канонској неутемељености тадашњих претензија Руског синода на Црну Гору.
Док је 1785. године био у посети Русији, Црну Гору је напао скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, који је тврдио да му је Станиша (Скендер-бег) Црнојевић предак. Бушатлија је продро до Цетиња где је спалио Цетињски манастир. Када се Петар I вратио, одазвао се позиву Аустрије и Русије да Црногорци учествују у рату против Османлија. Да не би била предухитрена, Порта је сама 13. августа 1787. објавила рат Русији, у који је, као руски савезник, после шест месеци, требало да уђе и Аустрија. Између ње и Русије било је, поред свег уверавања о пријатељству, исувише много неповерења и суревњивости. То се видело по њиховом раду и ту, на српској граници, а још јасније по њиховом раду у Црној Гори. Када је Русија, позивајући народ на борбу, упутила у Црну Гору мајора Саву Мирковића, нашло се у Бечу одмах да је то повреда савезничког споразума и стога су аустријска два капетана, Филип Вукасовић и Лудвиг Пернет, упућена исто тако да покрену Црногорце у име Јосифа II, била спремна да Мирковића или смакну или затворе; али, колебали су се, јер су се бојали да тим не раздраже Црногорце. А и Мирковић, заиста, у Црној Гори радио је против Аустрије, приказујући је као противницу православља. Аустрија и Русија су 1791. и 1792. године окончале рат са Османлијским царством, па је усамљена Црна Гора била суочена са старим непријатељем ‒ Махмут-пашом Бушатлијом. Уз то што је имао бројну и организовану војску, Махмут-паша је новцем и претњама ширио неслогу, како међу племенима у Брдима, тако и у делу Старе Црне Горе. У критичним моментима, уочи османлијског напада, Петар је окупио Црногорце и Брђане након чега је на црногорско-брдском збору изгласана, написана и потписана Стега црногорска и брдска. У време владавине владике Петра, 1796. године извојеване су две велике победе у Битци код Мартинића и Битци на Крусима. У овој другој битци, 3. октобра 1796. године 30.000 османлијских војника под вођством Махмуд-паше Бушатлије и седам француских официра је побеђено од стране 6.000 Црногораца и Брђана. Сам Махмуд-паша Бушатлија је погинуо у боју, а глава му је, као симбол победе, за освету одсечена и донесена у Цетињски манастир. Црној Гори и Брдима су се придружили Бјелопавлићи и Пипери.
Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798. који је проширила Скупштина главара на Цетињу 1803. године. Њиме установљени први органи централне власти и државно-правног и правосудног апарата младе црногорске државе, који познајемо под обједињујућим именом „Правитељство суда црногорског и брдског“. Петар I Петровић Његош се почетком 1807. године, одмах по избијању Руско-турског рата, преко архимандрита Симеона Ивковића, обратио главнокомандујућем Дунавске армије, генералу Михељсону, с планом – предлогом о обнови славеносрпског царства, да би га овај упутио цару Александру. По том плану Црној Гори би се присајединили Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би од те целокупне територије било образовано поменуто царство. Титулу српског цара узео би руски император, а постојао би и „президент“ који би морао бити рођени Рус. Његов помоћник био би цетињски митрополит с титулом руског кнеза. Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског митрополита, држава би имала још три епископа: далматинског, которског и херцеговачког; у Задру, Требињу и Котору биле би отворене богословије. Према овом плану требало је присајединити Црној Гори Подгорицу, Спуж и Жабљак, Босну, Херцеговину, Дубровник и Далмацију. Од тих области планирано је да се образује царевина. У тој царевини предвиђена је митрополија славеносрпске царевине, на чијем би челу био митрополит Петар I. Предвиђало се још и место за три епископа, и то у Задру за Далмацију, у Требињу за Херцеговину и у Котору за митрополитовог намесника. Међутим, ова сугестија митрополита Петра I није наишла на одобрење у Петрограду. Мир у Тулзиту 1807. између Наполеона Бонапарте и руског цара Александра и довео је Французе у Боку. Тим је осујећен план митрополита Петра I о стварању једне државе, у којој би била и Црква повећана. Када су Французи завладали Далмацијом, њихов управник Данило понудио је владици Петру I Далмацију на духовну управу с титулом „патријарха свега српског народа или целог Илирика“, за шта би добијао плату од 20.000 франака под условом да престане сарађивати са Русијом и прими француски протекторат. Бојећи се да временом не потпадне под власт римског папе, владика је одбио ову понуду. Од овог времена Французи поспешују и форсирају осамостаљивање Српске цркве у Далмацији и Боки. Тиме ускраћују право јурисдикције Цетињској митрополији у Приморју. Због тога се ова митрополија убудуће шири у правцу Брда и Херцеговине, које су Црну Гору сматрале као предводницу за ослобођење. Док је поглед и утицај владике Петра I допирао до Боке, Приморја, Херцеговине и Брда, Његош се све више усмеравао ка Шумадији у којој је тражио ослонац за ослобођење и уједињење.
Приликом једног од покушаја херцеговачког ослобађања Никшића од Турака, Чолак Анта је позвао владику Петра да са Црногорцима и Брђанима помогне Херцеговцима да ослободе Никшић. Чолак се понудио да са Србијанцима први иде у јуриш. Предлог су радо примили Бјелопавлићи и Пјешивци, што је принудило владику Петра да и он пристане. При удару на град је владика са Црногорцима остао пасиван, чиме је Бјелопавлиће изложио великој погибији и овом издајом омогућио Турцима велику победу. Погинуо је барјактар Бјелопавлића, Зрно Станков Бошковић. Због ове издаје владике Петра умало није дошло до покоља између Бјелопавлића и Црногораца. Тада је чувени бјелопавлићки јунак Ђорђије Вујадиновић, острошки игуман, гађао владику из пушке називајући га издајицом и „добошаром“. Aрмије Наполеона Бонапарте 1806. године покушавале су да учврсте своју власт у Црној Гори, напредујући из Бококоторског залива. Војска владике Петра I, ојачана руским одредима и са руском флотом под вођством адмирала Сењавина, истерала је француске снаге чак и из Дубровника. Руски цар, Александар I покушао је убедити владику Петра да преда Боку Аустријском царству, али владика није хтео да пристане на тај захтев, већ је наредио да се црногорске снаге учврсте у Херцег Новом. Александар I је променио свој став и помогао је Црногорцима да остваре доминацију у областима Корчуле и Брача. Даља напредовања прекинута су доласком велике француске флоте, а руска флота се морала повући да брани Јонска острва. По уговору у Тилзиту из 1807. године завршени су сукоби између Француског и Руског царства, а Бока которска је предата Француској. У рату од 1807. до 1812. османлијске снаге ојачане француским одредима напале су Брда и Црну Гору, али их нису успеле заузети. Владика Петар је одржавао сталне везе са Карађорђем за време Првог српског устанка и са њим је склопио савез за ослобођење потчињених Срба, те је са тим циљем водио знатне борбе са Турцима. Уз руску и британску помоћ, Црна Гора је 1813. године поново преотела Боку которску из руку француских власти. Бечки конгрес који почео са радом наредне године вратио је Боку у посед Аустријског царства, а Црној Гори није призната независност. Након овог разочарења Црну Гору су задесила тешка времена.
Хиљаде Црногораца је умрло од глади, а стотине емигрирало у Кнежевину Србију и Русију. Петар I је за наследника припремао Ђорђија Савова Петровића, али је због Ђорђијеве заинтересованости за војску и официрски позив за наследника на митрополитском трону прогласио Радета Томова Петровића, будућег Петра II Петровића Његоша, 20. јануара 1827. године. Умро је на Цетињу у октобру 1830. године. Његов тестамент је први пут изложен јавности фебруара 2013. године у Народној библиотеци Србије. Српска православна црква га прославља 31. октобра када и Светог Апостола и Јеванђелисти Луку. Петар I Петровић Његош је оставио за собом преко 250 архијерејских посланица. Већи број њих је први објавио Душан Вуксан (Посланице митрополита Црногорског Петра I, Цетиње 1935.) Свети Владика је написао и једну недовршену Кратку историју Црне Горе, писао је и песме (издао их је Трифун Ђукић, изд. „Народне књиге“, Цетиње, 1961. године). Најпознатија међу њима је песма на похвалу покојном Карађорђу Петровићу.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од 9. до 20. века. Београд: Евро.
Вуксан, Душан Д. (1951). Петар I Петровић Његош и његово доба. Цетиње: Народна књига.
Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска.
Ивановић, Филип (2006). Проблематика аутокефалије Митрополије црногорско-приморске. Подгорица-Цетиње: Унирекс, Светигора.
Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. Стр. 265‒354.
Тодоровић, Весна; Маројевић, Никола, ур. (2015). Свети Петар Цетињски: Између молитве и клетве: Сабрана дјела. Цетиње: Светигора.
Остави коментар