Свети Сава и његов култ код православних народа

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Свети Сава био је још за свога живота врло поштован у целом православном свету. Сусрео се са никејским (васељенским) патријархом, као и првојерарсима катедара у Јерусалиму, Антиохији и Александрији. Међу Грцима је увелико за живота имао велики углед, а своје контакте са Русима имао је у раној младости, када је, како сведоче житија, управо након посете руског монаха очевоме двору, млади Растко и побегао на Свету Гору где се замонашио и постао Сава.

Зато не чуди што је и након овоземаљскога престављења међу православнима све до данашњег дана Савин култ добио на значају, а он поштован као светитељ међу готово свим православним хришћанима и народима целе икумене. Свакако најизразитије поштовање Светога Саве било је у православној царској Русији, и то нарочито у доба владавине цара Ивана Грозног. За почетак ширења овога култа заслужан је старац Исаија, руски калуђер, који је донео са Свете горе атонске у Русију један рукопис Теодосијевог Житија светог Саве које је затим интензивно преписивано у Русији, и постало је прилично популарно у црквеним, али и лаичким круговима. Оно се брзо ширило тако да су га током времена поседовале и многе нововековне и модерне руске библиотеке у доба Царевине, а по неким руским научницима било је укупно чак 88 преписа Савинога житија који су били похрањени диљем Русије. Руски писац Захарије Копистенски у једном полемичком спису против римокатолика под називом Палинодија из 1621. године истиче управо Светог Саву као личност на коју се треба угледати. Копистенски је писао у време великих борби против уније која је узимала маха међу делом рускога народа и на ободима империје, као и на границама са Пољском.

Руски цар Иван Грозни је оставио и значајан траг не само као утемељитељ руске империје, већ је важан и за руску културу из много аспеката. Наиме, управо у његово време сачињена је својеврсна историја света, по некима чак и први руски стрип, односно чувени Летописни лицевој свод, зборник у десет томова, богато илустрован и посвећен историји не само Русије, него и доброг дела света од библијских времена и постанка света па на даље, све до епохе владавине самог цара Ивана Васиљевича Грозног. Велики простор у четвртом тому Лицевој свода посвећен је управо Светом Сави, а и иначе, српска средњовековна историја је богато заступљена у овом волуминозном спису. Тако се у њему могу наћи и илустрације свадбе српског краља Милутина и византијске принцезе Симониде, а немало се пише и о кнезу Лазару и Косовском боју 1389. године против Турака, међутим посебно место заузима управо Свети Сава, његов живот и дело које је представљено поприлично детаљно у овом заиста капиталном делу руске и светске историје са краја средњег и почетка новог века.

Савин живот описан је и осликан по Теодосијевом Житију, које је, како је већ сугерисано, у Русији имало страховиту популарност. Сходно томе се овде могу наћи небројене слике из Савиног световног и монашког живота и деловања и на Светој Гори, али и у Србији. На илуминацијама је често по неколико слика из његовога живота, али се налазе и цртежи Студенице, Хиландара, Жиче, Милешеве, али и за Савин живот изнимно битних Солуна, Цариграда, Јерусалима, Каира, Великог Трнова, дакле са простора где је путовао, и наравно, слике (илуминације) са ходочашћа и путовања по светим местима где је Сава боравио и остављао свој важан траг.

Осим чињенице да је Сава наведен тако обимно у најбитнијем историјском спису из времена Ивана Грозног, његов је утицај немерљив на руско канонско право, а име првог српског архиепископа и просветитеља се среће и у богослужбеним књигама руске редакције све до савременог доба.

Од половине XV столећа помен Светога Саве налази се у свим руским крмчијама, односно номоканонима а шири се и у руским редакцијама по Украјини и Пољској, односно Пољско-литванској држави. Руске редакције Савиног Номоканона, односно Законоправила посебно су имале значај у борби руске цркве за њену аутокефалност у свим временима и ситуацијама у којима се она налазила и у доба Петра Великог и након његових, по цркву, ипак погубних реформи. Номоканон у Русији је своје последње издање имао уочи избијања Великог рата, а управо је у овој земљи и назван Крмчија, те се и тај назив за овај Савин правни спис раширио и уобичајио. На руском ова реч означава кормило. У руским богослужбеним књигама све до XIX столећа сачуван је немали број црквених песама посвећених управо Светом Сави, као и служби и других литургијских списа и богослужбених дела, синаксарских (пролошких) житија у минејима и бројних других дела.

Поред књижевности, права, литургике, Свети Сава је у Русији био итекако присутан све до данас и у фрескосликарству. У Архагангелском саборном храму који се налази унутар московскога Кремља, цар Иван Грозни дао је да се насликају његови стварни или наводни владарски преци. Осим сасвим природно очекиваних руских владара, ту су представљени и византијски цар Михаило VIII Палеолог (1259−1282), који је и оснивач династије Палеолога, али и ослободилац самога Цариграда и рушитељ Латинског царства 1261. године. Како је Софија − Зоја Палеолог након пада Цариграда 1453. године постала руска кнегиња, место њеног претка није неочекивано. Међутим, посебно је индикативно да су осликани и Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, као и Свети Сава, али и кнез Лазар. Тиме је Иван Грозни настојао да покаже да води порекло од династије Палеолога, сасвим у складу са идеологијом Москве као Трећег Рима. Али, узевши у обзир да му је једна баба била из српске властеоске породице Јакшић, желео је да се на овај начин, родбински, иконографски и на крају и идеолошки повеже и са српским династијама Немањића и Лазаревића. Занимљиво је да је једини светитељ који је у храму два пута осликан  управо Свети Сава, кога је цар недвосмислено искрено поштовао, сматрајући да га је Сава молитвено чувао од смрти док је Иван био дете у време унутрашњих сукоба у Русији изложен неретко могућностима да буде убијен у тим страшним околностима у којима се Русија нашла.

Први преводилац Светог Писма на белоруски, учитељ и лекар Франциск Скорина (1490−1551) написао је, поред осталог, и једну Малу путничку књигу. Она садржи месецослов у коме помиње и Светог Саву као једног од најзначајнијих српских светитеља. Овакво поштовање наставило се у Белорусији све до данашњих дана, а недавни догађаји дају за право овим речима. Наиме, у суботу 25. јануара 2020. године, а по благослову Његове Светости патријарха московског и све Русије, Кирила, освештан је домски храм Борисовске епархијске управе Белоруске Православне цркве Московске Патријаршије, посвећен управо првом српском архиепископу и просветитељу Светоме Сави. Чин освећења храма обављен је и по благослову митрополита минског и заславског Павла, иначе патријаршијског егзарха све Белорусије. У поменути храм, са благословом Његове светости архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског, блажене успомене господина Иринеја донета је тада била из Србије једна икона Светог Саве, која је и нераскидиви симбол, али и показатељ чињенице дугог трајања култа Светога Саве у руским земљама и свим државама које су везане за руски духовни и културни утицај, а данас представљају засебне народе и земље.

Поред Русије, Савин је култ присутан и код Србима суседних православних народа: Бугара, Грка и Румуна.

Међу Бугарима велико поштовање указивано је архиепископу Сави још за његова овоземаљскога живота, о чему најречитије сведочи и позив цара Ивана Асена Сави да посети Трново. Као што је добро и познато Сава је и преминуо у бугарској престоници, а српски краљ Стефан Владислав је дуго молио свог таста да му преда Савине мошти, како би биле похрањене у Милешеви. Иако бугарски цар није радо пристао да се светитељеве мошти пренесу, на крају је ипак попустио те је тако манастир Милешева постао маузолеј Светога Саве. Стога никако не треба да чуди да и током средњег века, али и касније, током XVI и XVII века понајвише, у бугарској уметности Свети Сава веома често приказиван и његов култ је живео и међу Бугарима.

Најрепрезентативнији и свакако најпознатији пример култа Светог Саве у Бугарској јесте параклис Светог Саве и Светог Симеона у манастиру Светог Јована Рилског, свакако најзначајнијем манастиру у бугарском православљу уопште. У источном манастирском крилу, на спрату је сазидан овај параклис, иначе подигнут 1834. године, а цео довршен и осликан годину дана касније. Сматра се да је иконостас овога параклиса урађен четрдесетих година XIX века. Параклис су живописали у периоду 1844−1846. године бугарски фрескописци Димитар Зограф и његов син Зафир. Царске двери представљају, по бугарским историчарима уметности, свакако најлепши домет иначе предивног иконостаса и врхунац целокупног деловања и израз највишег уметничког постигнућа врхунских мајстора који су подизали и осликавали овај параклис.

Што се култа Светог Саве у Влашкој и Молдавији, односно подручјима данашње Румуније, тиче, и он је био прилично развијен, посебно у богослужбеним књигама и иконографским представама. Посебно је био јак у Банату, где је било много Срба од средњега века али и на подручју Ердеља, односно Трансилваније. Не треба занемарити ни чињеницу да су српске владарске куће, попут Бранковића пре свега, биле повезане са влашким и молдавским господарима, те да се светосавски култ ширио и тим путевима. Осим тога, румунска црква и штампана књига имају српске корене у личностима владике Максима Бранковића и јеромонаха и штампара Макарија са почетка XVI века. Потоњи је на Цетињу штампао Октоих, прву српску штампану књигу. Ова испреплетаност имала је значајан одблесак у уметности и  посебно штампаним књигама где је Свети Сава бивао изображен и осликан, односно где се писало о њему.

Међу богослужбеним књигама једна, која се чува и у библиотеци Матице Српске у Новом Саду, се посебно издваја и представља повезницу култа Светог Саве и са самим Новим Садом. То је књига из 1538. године, штампана у штампарији значајнога прегаоца и српскога штампара, Божидара Вуковића Подгоричанина. У питању је књига позната под називом Сборник, односно Празнични минеј. Дуго је састављана, а више од деветнаест месеци је припремана и штампана у српској штампарији у Венецији и за оно време је била веома скупа. Продавана је за чак двадесет гроша, а ново издање ове књиге је уследило 1580. године у Сас Себешу, по наредби митрополита ердељског Генадија, као и трудом ђакона Коресија. У њој су сабране разнородне празничне црквене песме, међу којима и оне посвећене Светом Сави и Светом Симеону, састављене од стране Теодосија, као и Силуанова Служба Светом Сави. На овај начин Свети Сава ушао је и у богослужбену праксу код Влаха, односно касније и Румуна који су се као модерна нација и развили из средњовековне Влашке и Молдавије. Ова се рана српска штампана књига, иначе, налазила једно време и у поседу једног од најбогатијих Срба у Хабзбуршкој монархији и потом Краљевини Југославији Гедеона Дунђерског, а неколико преосталих листова је откривено и реконструисано тек 1993. године.

Зна се, како је писао Јоанис Тарнанидис, да Грци јако тешко усвајају култове страних светитеља. Међутим, са Савом, који је толико био везан за хеленски свет и пре свега Византију, то ипак није био случај. Иако најкасније, његово поштовање се све више током раног новог века ширило и у грчкој цркви. Низ уметничких дела грчких зографа и сликара барокнога доба сведоче о његовом поштовању код грчких ктитора цркава и манастира, те је српски светац уклапан у иконографске композиције њихових храмова. Позната је и једна посебно инспиративна и јака композиција Савине фреске из Грчке изнад које је осликано цепање Аријевих јеретичких списа.

Велики број грчких литургијских и других црквених књига, писаних и штампаних у периоду од XVII века надаље, садржи житија Светог Симеона и Светога Саве, било да је у питању опширније или синаксарско, било да је заједничко житије оца и сина или одвојено. Осим житија, у овим књигама се читају и службе (аколутије) Светом Сави и Светом Симеону. Осим тога, будући да је највише књига потекло са Свете Горе, у појединима се може наћи и приповест о настанку манастира Хиландара. У савременој науци се почетак интензивнијег ширења Савиног култа код Грка смешта у половину XVI века, јер је крајем тог и почетком XVII столећа, било преко 200 српских монаха на Светој Гори. Посебно у XVIII веку, овај је култ, заједно са култом Светог Симеона Мироточивог заживео у грчкој богослужбеној пракси, те је у грчким литургијским и другим црквеним књигама присутно и опширно житије, као и детаљна служба Светом Сави и Светом Симеону. Житија, пак, су требала да се читају по манастирском типику, што значи да су заиста коришћена у редовној богослужбеној и свакодневној пракси монашкога живота међу грчким монасима на Атосу. Прва верзија житија је углавном настала на основу Доментијана, али има и неких елемената Теодосијевог житија. Састављач Савиног грчког житија је био угледни монах Генадије, који је 1745. године постао и митрополит Алепа у Сирији. Извесно је да је ово Савино житије састављено пре Генадијевог одласка у Алепо. Друго житије, пак, доста је самосвојно, али и има много легендарних елемената, као и већи број анахронизама. У њему се, примера ради, наводи да је Немања владао и Далмацијом и Албанијом, као и да му је седиште било у Пећи. Занимљив је помен јеретика Фруза (претпоставља се Франака) који су по Србији ширили јерес, што би могла бити алузија на папско и угарско савезништво и подршку Вукану након 1196. године. Ово дуже житије није сачувано у целости, те је тешко утврдити његове изворе, али постоје претпоставке да је главни ослонац био Теодосије, те да је оно настало са предлошка из XVI века. Легендарни и анахрони подаци су вероватно само искварени и осавремењени за потребе хагиографије, а основу такође имају у самом литерарном жанру житија светих.

Манастири на Светој Гори где се налазе књиге са реченим садржајем су према истраживањима Јоаниса Тарнанидиса: Ватопед, Света Ана, Свети Пантелејмон и Велика Лавра. Постоји и један рукопис који је припадао метоху Светог Гроба у Јерусалиму, а који је од осамдесетих година ХХ века у атинској библиотеци. Број рукописа и штампаних књига који садрже службу је далеко већи него оних који садрже само житије, било синаксарско или опширно. У грчким богослужбеним књигама дан празновања Светог Саве је унесен у књиге под различитим датумима, у доста широком раздобљу од 9−19. јануара. Објашњење је заправо врло једноставно. Светогорски манастири су, сваки за себе, одредили датум прославе Светог Саве и одатле толика разлика.

Овај кратак преглед има за циљ да покаже колико је Савин култ био развијен међу појединим православним народима и свакако представља основ за даље истраживање ове узбудљиве теме о одблеску поштовања Светог Саве, највеће личности српског народа, међу другим православним народима хришћанскога света.