Аутор: др Милош Савин, историчар
За новосадску политичку збиљу у XIX веку један од значајнијих догађаја који нам употпуњује политичке односе и релације везане за политику Срба у Војводини као и за политику Кнежевине Србије, је емиграција Светозара Марковића у Нови Сад. Његов боравак у Новом Саду не траје дуго, од 1871. до 1873, а завршава се прогонством из Новог Сада. Досадашња историја обично у суперлативу сагледава Светозара Марковића, овом приликом не намеравамо да нарушимо ту слику али ћемо покушати да је сагледамо из објективистичке призме. Светозар Марковић као социјалиста XIX века, родоначелник Српског социјализма, је након II светског рата био погодна личност за историју социјалистичких идеја и историју комунизма, због чега му је често некритички приступано и често су му приписивани епитети и својства која он није имао. С друге стране он је био значајан политички мислилац и значајан политички актер свога доба. Као што знамо имао је кратак животни век и самим тим је његово политичко деловање било лимитирано животом који је био прилично трубулентан. Такође је познато да у Новом Саду, поготово у време Милетићевог градоначелниковања, долази до процвата либерализма и културе, посебно након укидања Бахове Војводине за време које је била под строгим политичким и полицијским стегама, као и све земље у којима је владао овај aустријски Канцелар. Морамо напоменути да је српска аутономија у Војводини постојала само на папиру, најблаже речено то је био тврди германистички, полицијски режим.
Познато је да Нови Сад називају српска Атина али историчар Богдан Медаковић је Нови Сад, много пре тога, назвао српски Париз, јер су се у њему десило много значајних, револуционарних догађаја. Сетимо се да је револуција 1848, бар што се тиче Срба, избила у Новом Саду, да је новосадска делагација ишла на разговоре с Лајошем Кошутом о односима мађарске и српске револуције. Такође, у том периоду, Нови Сад стиче епитет српског Брисела. Да подсетимо за време Наполеона III и других диктаторских режима у Француској, сва слободна франкофонска мисао је нашла своје уточиште у Бриселу где је цветала политичка филозофија. Такав парадокс се десио и у Новом Саду, док су се милетићевци, осносно Српска народна слободоумна странка, борила за очување грађанских права, под крилатицом „И Срби и грађани“, за очување и ширење националних права али и за прихватање свих савремених тековина, у исто време политички дисиденти и слободни мислиоци, Срби из Кнежевине Србије, Босне и Херцеговине налазе мирну оазу у Новом Саду. Њима се прикључују политички емигранти из других Балканских земаља, представници Бугарске емиграције, Грчке емиграције и многи други, захваљујући клими коју је створила Српска народна слободоумна странка, на челу са Милетићем. Можемо рећи да је томе допринео прилично либералан закон о штампи који је у то време био на снази у Угарској тако да је у Новом Саду била повољна клима за публицистику, за писање и политичко деловање као и за развој слободне политичке мисли.
Знамо да је Милан Обреновић малодобан ступио на престо, до његовог пунолетства Кнежевином Србијом управљају намесници. На првом месту се истиче Миливоје Петровић Блазнавац, ауторитарна личност који није имао смисла ни афинитета за дивергентна политичка мишљења, нити га је занимало било што није одговарало његовим циљевима. Рецимо да је у Јагодини, у „Градској кафани“, свирепо претучен Ђура Јакшић, песник из Војводине, који је у то време службовао у Србији, само због своје блискости са Светозарем Милетићем и идејама које су баштинили Војвођани. Након тога је имао проблема са држављанством Кнежевине Србије. Иако га је после пребијања тужио локалног кабадахију, који је под утицајем званичног наратива сматрао да има право да узме правду у своје руке, Ђура Јакшић је изгубио судски процес, поред обиља сведока, и тако остао без државне службе, није могао више да буде учитељ. Наравно Ђура Јакшић је био само један од либералних мислиоца тог времена, носилац Милетићевих идеја а било је много сличних ситуација само са мање познатим учесницима. Једна од Блазнавчевих имао идеја је била да, на превару, наговори Милетића, да пређе у Србију, да би га тамо ухапсио, оптужио за велеиздају и обесио. Такође, се зна да се Блазнавац сурово обрачунаво са тек настајећим Социјалистичким покретом у Србији. Између осталих је и Васа Пелагић брутално претучен, не од званичне полиције већ од њихових сарадника, нанете су му тешке повреде због тога што је заступао социјалне идеје и покушавао да привуче политичке симпатије. Пелагић је такође нашао уточиште у Новом Саду као и пре тога, представници либералне српске омладине, а у Нови Сад ће доћи и Светорзар Марковић.
Око доласка Светозара Марковића постоје три различите тезе. Једна каже да је заиста морао да емигрира да не би прошао као већ поменути представници српске инетелигенције или би завршио у неком казамату, можда би био и убијен. Друга теза заступа мишљење да се Светозар Марковић у договору са Блазнавцем склонио у Нови Сад да му не би правио проблеме. Тај период се подудара са Милетићевим сукобом са Пештом и Загребом па се сматра да је Милетића требало ослабити, почеле су да се јављају прве фракције у српским политичким покретима. Претпоставља се да је могуће да је Марковић намерно послан, да би ширењем социјализма унутар Народне слободоумне странке окрњио Милетићев углед, поцепао му покрет и направио политичку штету Србима у Војводини што би суштински погодовало београдским политичким круговима којима је сметала Милетићева критичка мисао. Пре свега војвођански либерали су се противили ставарању култа династије у Србији, Милетић је био републиканског уверења, сматрао је да само слободна и максимално демократизована Србија може да поведе борбу за даљу еманципацију и национално ослобођење Срба који су и даље били под јармом Османлија, што се није уклапало у логику београдског режима који је покушавао да самодржављем и што чвршћом властодржачком песницом остане на власти у том моменту. Треба подвући да је сличних схватања био и Светозар Марковић. Он се такође залагао за републикански систем, федерализам и грађанске слободе али из много левљег угла. Трећа теза је, за коју мислимо да је најближа истини, да је Светозар Марковић несвесно послужио Блазнавцу преласком у Војводину и тако постао нека врста опозиције Милетићу. Чудно светло на ту причу баца чињеница да ће 1871. у Новом Саду бити основано тајно завереничко друштво чији је циљ био пропагирање устанка Срба у Босни и Херцеговини и евентуалну помоћ таквом устанку. Сматра се да је то иницирао Светозар Марковић иако су главну реч имали Милетићеви људи. Лаза Костић, који је имао везе на црногорском и на српском двору, касније пише да је он уствари послат код Блазнавца и код књаза Николе како би с њима разговарао о могућности подршке Србије и Црне Горе дизању општег устанка у Босни. Лаза Костић тврди да је он био спона у комуникацији између Марковића и Блазнавца. Касније порицање ове чињенице од стране многих историчара нема неке јаке аргументе. Они су махом из идеолошких углова сматрали да је немогуће да Светозар Марковић, који је био оштар противник режима, има било какве контакте са режимом. Међутим са данашњим политичким искуством и са историјском дистанцом не можемо априори одбацити ту могућност.
Светозар Марковић је био социјалиста под утицајем Маркса али више под утицајем Чернишевског и руског социјализма јер је студирао у Петрограду где је и развио та уверења. Шта је специфично за Русију тог времена? То је била држава великих економских неправди, која је до краја XIX века била под утицајем феудалног система који је званично укинут али суштински није био демонтиран све до Октобарске револуције. То је била огромна земља са скромним могућностима комуникације, није било могуће обавестити све кметове и зависне сељаке да од сутра не постоји феудализам те да они више не раде за феудалца него сами за себе, нити решити њихова имовинска питања. У Кнежевини Србији је била слична ситуација, након одласка Турака, односно ослобођења делова Србије, остао је систем раје, где су мање-више постојали сељаци који су били слични по обиму имања и свега осталог. Наши историчари када говоре о Првом српском устанку, желећи да му дају на значају често цитирају Ранкеа, како је то била Српска револуција. Тешко можемо рећи да је то била револуције, то је више било национално ослобођење, јер су сви Срби у потоњој Кнежевини Србији били сељаци. Ту није постојала ни једна друга класа, постојало је нешто мало трговаца, међутим и трговци су били сељаци који су остваривали некакав вишак, а углавном су продавали свиње у Аустроугарску. Србија није била индустријализована земља крајем XIX века, поготово око 1870. До одређене диференцијације је долазило углавном силом и отимањем. Са чије стране је која тараба, чије је које дрво итд. Онај ко је био јачи је могао од својих комшија или фамилије да отме и присвоји одређен део имања. Није постојао некакав систем а општи идеал је био егалитаризам, сви су се сматрали једнакима.
Оно што је посебно апострофирао Светозар Милетић је чињеница да није било друге интелигенције сем оне која је била укључена у државни апарат. Нису постојала слободна занимања, нисте могли да будете адвокат или књижевник или било шта друго, једино уточиште интелигенције која се негде школовала је било када се врате у Кнежевину Србију, да буду део државног апарата. Самим тим они су постајали конзервативни јер нико није хтео да сече грану на којој седи, на тај начин систем споро еволуира и споро се приближава тадашњим европским токовима.
Такође, треба рећи да је и Аустроугарска била прилично заостала земља, посебно угарски део, у односу на Западну Европу. Тек након револуције, затим након нагодбе долази до екстремно убрзане индустријализације и економског развоја Угарске али је то далеко од, рецимо, Белгије или од других западних држава тог доба. Ипак је тај замах био веома јак и деловао величанствено. Самим тим је са војвођанске стране Саве и Дунава била другачија ситуација по питању економских и политичких права и слобода. Оно што је Србе, у то време, највише прогањало је покушај њиховог однарођивања и мађаризација која је кулминацију достигла у првој деценији XX века, Апоњијевим закоником. Срби су полагали право на своје историјске привилегије које им је дао аустријски цар, као и на право које су стекли изборивши се за, какву/такву, Српску Војводину, 1849. Међутим, цар је задржао војводство, а у наредној деценији је именовао подвојводе или гуверенере који су начешће били на тој позицији да би се вежбали за будуће хрватске банове, такође нису били Хрвати него представници немачке и аустријске аристократије.
По доласку у Нови Сад дошло је до блиске сарадње између Милетића и Марковића. Треба рећи да је Светозар Марковић још као студент из Санкт Петерсбурга писао за либералну, новосадску, Милетићеву „Заставу“. Милетић се, то и сам Марковић каже, за разлику од либерала у Кнежевини Србији, није бојао црвеног баука, није био параноичан према социјалистима и комунистима, али с друге стране Милетић је сматрао да њихово деловање у оквиру српског покрета није добродошло. По његовим ставовима Срби, односно Српска народна слободоумна странка, су се првенствено залагали за остваривање грађанских и националних права док су економска и социјална питања, била питања једнака за све грађане Аустроугарске односно Хабзбуршке монархије, сиромаштво и остали проблеми су једнако потресали и Србе и Мађаре и Румуне али национална права нису била за све једнака. Као што смо поменули, направљена је завереничка дружина како би се проширило питање националних права Срба на Босну и Херцеговину, за евентуално дизање устанка. Ту причу сазнаје Блазнавац који контактира председника мађарске владе, дошло је до заплене материјала у „Заставиној“ штампарији тако да леци нису ни растурани по Босни и Херецговини, ни по Војводини како је планирано. Очигледно да је било елемената шпијунаже из различитих кругова.
У то време је Милетић отишао на одслужење затворске казне, на коју је раније био осуђен због чланка у коме је критиковао хрватског бана Рауха. Прво тамничење у Вацу, може се рећи да је било слободњачко, по тадашњем закону политички затвореници су сваког дана имали право на посете, само ноћу нису могли да примају посете. Имали су чак право и на изласке у град, били су ослобођени принудног рада и других обавеза којима су били оптерећени криминалци. То је била нека врста егзила у Вац, његова супруга је изнајмила кућу непосредно поред затворског зида. Ујутро, када би устао, преко зида би Милетићу пребацила сина Славка и он је са њим проводио цео дан, тако да се не може рећи да је био изложен неком страшном терору, више је то била нека врста политичке опомене. Можемо рећи да су деловања Милетића и Марковића била донекле слична али делом и супростављена. Милетић је био познат по антиклерикалној борби и залагањима. Наиме, високи српски црквени клер у Хабзбуршкој монархији је било потпуно угодно место иако је био зависан од аустријске власти. Након нагодбе, они су као увек били за Аустрију, против Мађара али су се без проблема пребацили на угарску владу. Српски митроплит, односно патријарх је имао огромна примања која нико није могао да му ограничи, док су владике и епископи имали велика али знатно мања примања. Рецимо, примања једног владике су била као пет најбогатијих српских, војвођанских породица заједно. Они су живели на огромним поседима црквено-школске аутономије где су постојали и представници крупног клера (монаси) али и свештеници који су били склони демократском начину размишљања и грађани међу којима је било неколико струја. Једна од тих струја, која ће временом постајати све доминантнија, је била Милетићева либерална струја. Они су сматрали да поента цркве није да конзервира ситуацију тј. да задржи своје привилегије и да се противи било каквом народном прогресу, већ црква треба да буде демократизована и треба да буде у служби народа. Угрубо гледано, још од Арсенија III Чарнојевића на овамо карловачки митроплит, посебно након укидања идеје да Срби могу да имају свог војводу, је био једина институција у Хабзбуршкој монархији. Он имао духовну и световну власт тако да се целокупан национални живот вртео око цркве и захваљујући великим приходима и сигурности коју им је пружао државни оквир, црква није била склона променама, ни побунама. Чак су били спремни на сужавање црквено-школске аутономије уколико сачувају привилегије високог клера.
Светозар Марковић је имао другачије мишљење, он је ишао са крајње атеистичких позиција, сматрајући да Срби у Угарској треба да потпуно одбаце цркву, да немају никакве везе с њом, да напусте угарски парламент и црквено-школски сабор и да се посвете илегалној организацији, да створе паралелне институције и да на тај начин чувају свој етнос, међутим није дочекао тренутак дизања велике националне револуције где би се ујединили сви народи Балкана у једну државу. Он је дубински мрзео, како кажу други аутори, Хабзбуршку монархију и њеног монарха што није неки новитет код Срба. Тешко је било волети цара који је толико пута манипулисао са Србима и српским питањем. Због тога можемо рећи да то није било у складу са Милетићевим залагањима јер Милетић је схватао да је црква у Војводини једно од кључних идентитетских питања за опстанак српског народа, зато је сматрао да црква треба да буде демократизована и да мора да буде уз народ а не уз режим против сопственог народа. Он је схватао да питање атеизма није суштинско питање већ на који начин уподобити црквене фондове и богатства користити га за просвећивање народа. Стајао је на чврстим Доситејевим основама антиклерикализма, на рационализму а не на социјализму и комунизму. Такође, апстиненција од учешћа за угарски и црквено-школски сабор и друге жупанијске органе по Милетићу је био потпуни nonsens јер је сматрао да Срби брусе своју политику, анимирају народ и све остало, кандидујући се на изборима, да на тај начин успевају да остваре сарадњу са Словацима, Румунима, Русинима па чак и са Ердељским Немцима који нису били задовољни стањем у Угарској. На тај начин се правио народни блок који би могао да опонира званичној угарској политици да доведе равноправности између Мађара и осталих народности немађарског порекла у Угарској.
Битно је напоменутуи да пред избијање I светског рата, након свих мађаризација и свега осталог, етнички Мађари су чинили мање од половине становништва Угарске. Мађара је било мање него свих Словена, када се сви Словени саберу, када се на то додају Румуни тај однос је још неповољнији за њих. Политиком свемађарства и великомађарства су довели до контраста, окретања Словена ка себи уместо ка заједничкој Угарској држави где би сви били равноправни или би сви имали, како је Милетић предлагао, своје жупаније по националном принципу, које не би биле ексклузивне већ инклузивне. Он је сматрао да у општинама на подручју Војводине сваки народ треба да има право на свој језик. Мислио је да Срби не треба да имају своје општине у Северно-бачком округу јер су тамо Мађари била већина и да би у Војводини која би била једна жупанија, уместо три као што је била, службени језик требало да буде српски али би могао да се користи и мађарски као државни језик. Међутим после аустроугарске нагодбе је настала нереална ситуација тако да је то постало више декларативно питање али у реалности то више није било спроводиво, што због економског развоја који је отупио националну оштрицу, што због Мађарске експанзионистичке политике према народностима увођењем мађарског језика у све школске установе. Да подсетимо, највећи број српских школских установа је био под црквом. Поједини угледни Новосађани и политичари су сматрали да Светозара Марковића треба дистанцирати, да он штети Српском покрету у Угарској. Милетић, је био против, чак је на концу када Марковић буде протеран из Новог Сада писао петиције и апеле сматрајући да то што се они не слажу политички не значи да Светозар Марковић не треба да износи своје аргументе и политичке ставове. У суштини, веровао је да су Марковићеве намере биле поштене али можда мало наивне. Конкретно, Јован Суботић је рекао да Марковићево схватање социјализма и социјалистичких идеја на нивоу једног паметног школског ученика. Међутим проблем је што већина његових следбеника у Новом Саду, Сремским Карловцима и околини то доживљавају на нивоу лоших школских ђака па због тога не постоји адекватан развој те идеје. Ипак, међу млађом омладином Марковић је остварио велики утицај тако да међу члановима Српске народне слободоумне странке долази до диференцијације тј. настаје тзв. лево крило које ће касније напустити странку. У почетку је то предводио Ђока Мијатовић, једна невероватна животна прича, човек који је умро млад а стигао је студира од Будимпеште, Беча, Цириха, Париза, Брисела, Америке, да ради у индијској посади на прекоокеанским британским бродовима као лекар, да обиђе скоро целу Индокину, једна невероватна личност. Он је био покретач првог социјалистичког часописа који је основан у Новом Саду и Војводини, под утицајем Светозара Марковића. Личност које је све то успела зхављујући својој невероватној судбини, његов отац је од скромног сељака, колоквијално, од префриганог неписменог деде посто тајкун свог времена. Један од најбогатијих, ако не најбогатији Новосађанин, оснивач прве кафане у Новом Саду, која је најбоље и најдуже радила на Темеринском путу, земљопоседник, власник Свиларе итд. Човек који је успео да се енормно обогати у том периоду, нажалост су он и његова супруга имали пех да обоје надживе своја два сина. Ђорђе Мијатовић се повукао из политике, умро је од антракса који је добио на брачном путовању по Западној Европи. Оно што се може претпоставити у вези финансирања емиграције Светозара Марковића, јер није било једноставно живети без икаквих финансијских средстава уколико заиста није био послан од стране власти из Кнежевине Србије да направи раздор, у шта сумњамо. Мишљења смо да му је помагао Ђока Мијатовић с којим се упознао у Швајцарској и да је он покривао његове трошкове и организовао прво штампање социјалистичког листа у Војводини. Уједињена омладина српска је имала и своје делове крила која су се бавила друштвеним радом, одељења занатлија, трговаца и сл. Марковић и Мијатовић су покушали да их обједине, да по задругарском принципу повежу све, од најамног радника до занатлије, међутим нису у томе успели, скупштина српских занатлија у Новом Саду је једноставно тај предлог одбацила. Његов принцип је подразумевао стварање социјализма без капиталистичког развоја што је и по каснијим теоретичарима социјализма било немогуће јер тешко да сељак може да буде социјалиста за разлику од пролетера и индустријског радника коме се то намеће као природно опредељење.
Такође, Светозар Марковић се залагао за стварање балканске федерације почев од Хрвата до Бугара, Срба итд. За разлику од њега Милетић, иако није био за повлачење оштрих граница сматрао је да прво треба да дође до српског националног ослобођења и да треба поштовати геополитички раст Србије сматрајући да Стара Србија, Косово и Метохија, Македонија, Босна и Херцеговина треба да буду део Србије која би могла да буде федерализована. Чак је оптуживан из Београда да хоће да направи Федералну српску републику, у којој би он био председник, па се после прогласио за цара. То су све интерпретације на нивоу тадашње таблоидизације друштва која је такође тада била изузетно развијена и успешна. Људи су вређани, омаловажавани путем различитих штампаних памфлета, ево једне бизарне епизоде: Светозар Прибићевић се својевремно посвађао са браћом Јакшић, кикиндским демократама, након што је почео да сарађује 1910. са мађарским странкама. Тада је Српска самостална демократска странка добила највише мандата у српским црквено-школским органима и преузела власт. Демократе из Војводине, из Баната су биле против било какве сарадње са њима. Светозар Прибићевић, иначе прек и нагао, је измислио разне сексуалне ритуале који се наводно спроводе у забитима по Банату који се и данас помињу, то је потпуна измишљотина с почетка XX века. Тако су измишљане приче о Милетићу од српске црквене хијерарахије, да се никада није трезнио и слично. Наравно да се слично причало и о Светозару Марковићу.
Можемо рећи да су синергија и одушевљење с почетка између Милетића и Марковића, временом почели да опадају из разлога што је на Милетићевом терену Марковић покушавао да спроведе своје идеје које није успевао да спроведе ни на свом домаћем терену, у Београду, Шумадији и осталим деловима Кнежевине Србије. Милетић му ипак то никада није замерао ни спочитавао већ се трудио да с њим води јавне, аргументоване расправе по свим питањима. Занимљиво је да је једна од јачих окосница сарадње Светозара Марковића, односно његово упориште у Београду био његов брат Јеврем Марковић који је био, показаће се у српско-турским ратовима изврстан војник, стигао је до чина пуковника, одликован свим могућим одликовањима, што га није спасило да га једна паравојна режимска јединица ликвидира, јер се противио динстији Обреновића, односно доводио је у питање њихово право да буду владари Србије. С једне стране је то јак аргумент да можда Марковић није имао никакву сарадњу са Блазнавцем долазећи у Нови Сад јер ће му касније овај убити брата, међутим гледајући Блазнавца ништа од тога није немогуће.
У марту 1873. Марковић је протеран из Новог Сада и око тога постоје различите тезе, неки су сматрали да је он протеран из Новог Сада тј. Павле Мачвански, градоначелник Новог Сада, га је позвао у кабинет и рекао му да по наређењу угарске владе мора да напусти град. Неки кажу да је протеран због значајног учешћа у Свесрпском покрету док трећи сматрају да је протеран зато што је био прокомунистички оријентисан. Из Новог Сада одлази у Сремске Карловце а ускоро ће 1875. преминути, оставивши за собом велики траг. Занимљиво је да су у Војводини његови жестоки следбеници постали тзв. вршачки социјалисти, лево крило Нове омладине, Јаша Томић, Лаза Нанчић и њихова дружина. У Србији је то био Петар Тодоровић, сви будући радикали и носиоци Радикалне странке су уствари црпели своје учење у Марковићу, с тим да су војвођански радикали направили компилацију између Милетића и Марковића, што ће се видети у њиховом програму. Они се никада нису одрицали Милетићевог програма али су захтевали да се он допуни социјалним идејама због чега је Јаша Томић доспео у велики сукоб са Милетићем, који га је и искључио из редова своје странке. Међутим, иронијом судбине, након што је Милетић запао у несвесно стање, Јаша Томић је постао његов зет. То су неки спецификуми овог поднебља из XIX века.
Остави коментар