Aутор: Проф. др Горан Васин
У неколико бројева Србског дневника детаљно је анализирао ставове и положај Словена како према Аустрији тако и према Угарској са историјског, културолошког и правног аспекта. Прву тачку тог споразума и сарадње Словена у Аустрији Милетић је видео у догађајима из 1848. Сматрајући Турску и Аустрију специфичним државама европског југоистока, издвојио је турско-азијски и германски клин који је поделио Словене. По његовом схватању, народи у Аустрији могу се поделити на две групе, на оне са историјским политичким правима (Немци, Мађари, Чеси, Хрвати и Пољаци) и народе природног или непризнатог историјског права, а то су: Румуни, Словаци, Срби, Русини и Словенци. Указивао је при том да постоје и различити ставови представника ових народа у вези са питањем државног уређења Аустрије. Мађари за дуализам, Чеси за федерализам (баш као и Хрвати), док су за централизам Немци. Хрвати и Чеси су под федерализмом подразумевали не некакав савез народности већ савез ,,историјских“ земаља и стога су Чеси тако ревносно инсистирали на Октобарској дипломи. Мађари, држећи се закона из 1848, захтевали су сједињење Троједне краљевине и Ердеља са Угарском, а осталим народима је преостало да покушавају да између чекића и наковња пронађу своје место у Аустрији. При том је запажао да у Аустрији значајна већина није за равноправност свих народности о чему сведоче Уставна решења из 1860−1861. Већ тада се јасно показало да су Чеси против дуализма, а Хрвати против равноправности Срба, Пољаци против равноправности Русина и Словака, Угари против равноправности Румуна и Срба. Најправеднијим решењем, сматрао је Милетић у том тренутку, допуштење да се Чеси, Шлезија и Моравска споје у једну целину, Словенци у Крањској, Корушкој и Штајерској и Истри у другу, Румуни у Ердељу и Угарској у засебну, Срби у Мађарској и такозваној Троједној краљевини у посебну целину, а потом и у савез са Троједном краљевином као посебном јединицом, а Немци у аустријским земљама да се сједине у посебно политичко тело. Све ове области морале би имати своје посебне саборе са унутрашњом управом у финансијама, култури, судству, а да се потом и на основу тога успостави државни сабор свих представника који би управљао заједничким пословима. Ипак, чак је Милетић признавао да је овакво решење у постојећим околностима фактички немогуће, али је напомињао да би уважавање савременог, природног права и попуштањем свим народима у Монархији државна целина могла складније да се уреди. Чак је сматрао да се у односима између различитих народа у Монархији може примењивати и историјско право, али да се не сме искључивати ни природно уколико се жели остварити стабилност у држави, а њена суштинан се ипак налази у признавању права народности и уважавању њиховог положаја. Предлагао је, с тим у вези, сазивање новог Угарског сабора који би потом примио у Владу представнике народности и који би затим велике жупане поставио из својих средина, а потом сазвао и нови Сабор и решио народносно питање.
Милетић је уочи важног заседања Угарског и Хрватског сабора (1866) написао програмски чланак у којем је писао о неопходности јединства аустријских земаља поштовањем два примарна начела: конкретних права историјских земаља и признавање начела равноправности осталих народности. Као следећи део новог уставног уређења истицао је питање односа Аустрије са Угарском, а затим однос народности и Владе у Пешти. Милетић се залагао да Ердељ и Троједна краљевина у вези са Угарском имају своје посебне саборе и законодавство, док би веза у одређеним административним и финансијским пословима била заснована на бази равноправности. Што се тиче односа Аустрије и Угарске, они морају имати за основу угарску самосталност на бази прагматичне санкције и послове везане за дипломатију, финансије, Двор, царине и делимично привреду. Мађари, Русини, Румуни, Словаци и Срби морају бити равноправни уставни чиниоци Угарске. Што се тиче српског народа, морале би се уважити и његове историјске тековине. Као полазна тачка у томе важна су закључења са Благовештенског сабора уз модалитет формирања неког новог српског националног конгреса (сабора), што би се накнадно расправљало са властима. Такође, институција Црквено-народних сабора нужно је да остане и даље са својим ингеренцијама, али по новом начину сазивања и одлучивања, као што је одлучено 1864−1865. Што се тиче избора за Угарски сабор, Милетић се залагао за изборне округе по националном принципу. Инсистирао је на што већој самосталности жупанија у односима са државом, на нивоу високе самоуправе (писмо, језик). Мора се увести и гарантовати и независност судија, укидање смртне казне и јавност суђења. Током новембра 1865. на страницама српске штампе више пута се могло читати о припадности Срема који ни по историји ни по закону не припада Хрватској.
Остави коментар