Аутор: проф. др Горан Васин, историчар
Светозар Милетић често је писао о Русији и дешавањима везаним за Источно питање када је Русија у питању. Он се није устручавао да упути критику царистичком режиму, али са жељом да скрене пажњу на балканска дешавања и појасни положај Срба. Милетић на неки начин упозорава Русију, каква ће бити политика Аустроугарске према Балкану и самој Русији и покушава да на време укаже нa боље путеве за решавање нагомиланих проблема у Босни и Херцеговини. Он искрено верује у улогу Русије у словенском свету и њену потребу да ослободи православце на Балкану и помогне им у формирању самосталних држава. Милетић јасно тврди да је панславизам само био изговор Аустроугарској да загосподари Босном и Херцеговином и да настави даље да води политику негирања права народности у Монархији за бољи положај и права заснована на начелима либерализма.
Баук панславизма за који ће током Велике источне кризе 1875–1876. посебно бити синоним Милетић и либерали изузетно је био значајан део процеса. Везе Карловачке митрополије са Руском црквом биле су под строгим надзором. Архива у Карловцима сведочи о томе да су преписке биле везане за повремене честитке важних празника, а врло ретко за канонска питања. Богословија у Черновицама, коју је Балхаусплац држао под будним оком, изазивала је и подозрење водећих кругова Православне цркве.
Позивање Светозара Милетића на промене у устројству Карловачке митрполије по руском моделу, на Црквено-народном сабору 1869–1871, уз јаче учешће световњака и примере руских владика које је Милетић сматрао народним, руским, насупрот јерархији саме Митрополије, посебно је скренуло пажњу полиције, али и српских незадовољних владика. Генерално Милетићеви ставови о Русији често су се мењали, од оштре критике царизма, као модела функционисања државе, до анализа спољне политике Русије, њеног места и улоге на Балкану. Милетић никада није негирао кључно место Русије у решавању српског питања, шта више он је често и позивао на активнију и јачу улогу Петрограда у помоћи балканским народима. Стога је његова критика добронамерна, са ставом да очекује више и тражи више ангажовања, сматрајући да је баш Хабзбуршка монархија на трагу експанзивне политике и да ће најпре сломити Србе, Румуне и Словаке у самој држави, а потом кренути ка Босни и Херцеговини и даље према Македонији. Милетићева вишеслојна промишљања на ову тему, представљају га као великог зналца спољне политике Балхаусплаца са јасном визијом избијања будућег Великог рата.
Милетићеви текстови током Велике источне кризе 1875–1876, посебно су важни када се сагледава однос према Русији. Истичемо посебно Милетићев текст за Божић 1876, подсећајући да су милиони православаца под турским ропством и да очекују помоћ Русије, здушно хвалећи борбе Херцеговаца и Црногораца против Турака. Милетић се надао да ће о Васкрсу и Ђурђевдану, започети дуго жељени рат против Османлија и донети ослобођење. Милетић се поново враћа на анализу Источног питања, као европског, али и ширег светског (глобалног), имајући на уму границе Османске државе и велики број народа који су тежили независним државама. Он размишља да Русија не сме остати равнодушна према судбини Јужних Словена, алудирајући на стратешки значај Босфора и Дарданела, што ће се показати као тачна Милетићева тврдња. Вођа пречанских либерала тврди, да је на основу писања немачке штампе јасно да будући савез Немаца са Мађарима, евидетно ће бити против Русије, те да стога њена спољна политика мора бити окренута помагању Словенима, а посебно Србима. Милетић је експлицитан да су Срби у Монархији због љубави према Русији хапшени, сумњичени, гоњени и страдали, а да се код Срба у Босни и Херцеговини јавила мисао да само када Русија ратује са Турском, они су мирни. По његовом мишљењу сваки пораз Русије (Кримски рат), Турци су користили за ново угњетавање Срба. Свестан опасности од лошег исхода по Србе у Монархији, али и кнежевинама Србији и Црној Гори, Милетић је тврдио да је однос Русије према Балкану на раскршћу и да од будућих одлука (1876), може у великој мери зависити и будући положај саме Русије, али и српских држава.
Показало се да је Милетић у значајној мери био управу. Не треба сметнути с ума да је Милетић, као бечки ђак, дугогодишњи вођа либерала, врло јасно указивао на све будуће проблеме и српских држава и Русије када је у питању Аустроугарска. Његове анализе Источног питања, експанзивне политике Двојне монархије, показале су се у великој мери далековидим. Он никако није могао да прихвати идеју да ће Тројецарски савез донети мир Словенима, сматрајући да једина идеја Беча и Берлина може бити потпуна доминација над Балканом, Словенима генерално и да ће у једном моменту Русија бити приморана на сукоб. Антируска кампања у пештанској штампи током 1876–1877, показала је Милетићево предвиђање као тачно. У каснијем периоду, увек се тендециозно писало о дешавањима у Русији и жељи саме Русије да господари Европом, као што је Милетић и сам писао. Од почетка 20. века, посебно су били изражени антируски текстови, до отвореног ликовања после пораза Русије у рату са Јапаном 1903–1905.
Текст Светозара Милетића, Русија, после атентата на цара Александра II, он поново позива на прекид савезништва са Немачком, сматрајући да је Русији потребно ослобођење од Немачке. Он је позивао славјанофила за активнију политику, преображај чиновништва и аристократије и нагласио: Од Немачке одрешене, народу своме пружене руке то је једина по Русију и руски народ спасоносна, по словенство и човештво безазорна и безопасна политика. Тако је Светозар Милетић покушавао да српској јавности у Хабзбуршкој монархији приближи и појасни политику царске Русије. Његове критике, ма колико биле оштре, биле су добронамерне, само из жеље да Русија помогне решавање источног питања и да словенским народима пружи кључну подршку у ослобођењу од Османлија и одбрани од Аустроугарске.
Коментари
Панславизам је нашао место и у нашем Статуту. Наравно да га не треба везивати за екуменизам који се хвала Богу код нас није примио. Док су се уздали у екуменизам, није им сметао панславизам. Нама свакако не смета, напротив !
Остави коментар