Аутор: Ђорђо Сладоје
Коронавирус, стручно назван ковид 19, појавио се у кинеском граду Вухану у децембру прошле године, и у међувремену се проширио на готово све земље – мале и велике, богате и сиромашне, демократске и аутократске – претворивши нашу планету у један велики карантин. Вирус се, са човјека на човјека, лако преноси и брзо шири, па је за релативно кратко вријеме болест попримила пандемијски карактер. Лијека против ковида засада нема, и једини начин да се зараза спријечи јесте тзв. социјална изолација, односно избјегавање контаката са потенцијално зараженима. Тако је кућа постала најсигурније уточиште и најповољнија кота у борби против овог невидљивог непријатеља. Слоган останите код куће одјекује свијетом у виду молбе или пријетеће наредбе или пак очајничког вапаја пред готово апокалиптичним сценама масовне патње и умирања, попут оних које виђамо у Италији и Шпанији. Више од стотину хиљада људи већ је изубило живот, а још многе чека иста судбина, док се крај ове пошасти једва назире.
Проблем је превасходно здравствени, па није чудо што су љекари и медицинске сестре, на које смо до јуче имали (не)оправдане примједбе, постали хероји и хероине наших невеселих карантинских дана.
Али ова планетарна пошаст, свеједно је ли природна или вјештачки изазвана, не утиче погубно само на здравље, већ се рефлектује на све области живота – привредне, друштвене, политичке, културне… Негативне, да не кажем катастрофалне посљедице, није у овом тренутку могуће ни приближно процијенити.
Пандемија је ставила на тешку пробу савремену цивилизацију и неке њене кључне вриједности и институције. Унутар Европске уније, примјера ради, изостала је толико хваљена солидарност, па су неке земље, попут Италије, остављене да се саме сналазе, како знају и умију, а оне ван граница Уније не вриједи ни помињати. Велике и моћне државе, чак и оне најмоћније, показују низ слабости, а њихови арогантни лидери остају збуњени и престрашени пред епохалним изазовом. Показало се такође да су здравствени системи многих релативно развијених земаља (претежно у приватним рукама) неспремни дочекали долазак невидљивог непријатеља.
Дају се уочити и различити приступи пандемији у зависности од менталитета појединих народа. Тако су Медитеранци – Италијани и Шпанци, а дјелимично и Французи – који углавном живе напољу, брзо и динамично, готово карневалски, поприлично олако и неозбиљно схватили опасности које ова опака болест доноси, што им се, нажалост, сурово осветило. За разлику од њих, германски народи, навикли на протестанску дисциплину, много су озбиљније и спремније дочекали пандемију, што се види и по релативно мањем броју жртава. Американци, а нарочито Британци, док враг није однио шалу, су и на ковид гледали са висине, охоло и бахато, како се, уосталом, и према свему другом односе. Тако је чак и премијер Енглеске завршио у шок- соби.
Вирус не познаје ни расе, ни нације, ни пол ни узраст, ни границе, па је тако провалио и на Балкан, и у нашу земљу, нажалост. А како смо се ми снашли у проблемима које овакве појаве доносе? На први поглед видљиво је да је наш здравствени систем организованији и на ударе отпорнији и у сваком погледу спремнији него што смо то иначе подозриви и сумњичави могли претпоставити и повјеровати, а да је држава показала завидну способност ефикасног реаговања у ванредним приликама. Срећна је околност и то што је наше здравство у државној надлежности, па је успјешна сарадња струке и власти умногоме успорила ширење пандемије, а број заражених и преминулих свела на подношљиву мјеру.
Можда треба рећи да ми већ имамо искуства у борби против „невидљивог“ непријатеља пред којим смо се, те 1999. године, држали храбро, охоло, чак и презриво, али овај непријатељ такав однос не допушта и не прашта. Једини спас од ковида је карантин, кућна изолација, полицијски час… И ту почињу организациони , психолошки и с њима повезани други проблеми. Иако се огромна већина грађана придржава здравствених препорука и државних мјера, показује се, ипак, да нам кућа није омиљено мјесто нити су укућани најбоље друштво. Кад љекари, примјера ради, препоручују шетњу, наш човјек , готово по правилу, остаје у кући да се с укућанима свађа и отима око даљинског управљача. А кад држава каже – останите код куће да бисте спасили и себе и државу, ми назор хоћемо напоље – у шетњу, на журку, на пикник, а присјетимо се и цркве и далеких рођака. Принудни боравак у затвореном простору јесте и мучан и тегобан, на тренутке и неподношљив, али како би тек било да овај вирус захтијева даноноћни боравак напољу, и да у кућу не смијемо ни привирити. У кућној изолацији, ма колико тегобна била, могу се, уз мало инвентивности пронаћи и извјесне предности. Ово је прилика, макар и изнуђена, да се одморимо од свијета и предахнемо од свакодневне често сулуде и бесмислене јурњаве, да се више посветимо ближњима и неким финим пословима које упорно остављамо за сутра… Занимљиво је и то како се људи на све начине, а нарочито хумором, бране од ужаса којем су изложени. Нема сумње да хумористички садржаји који колају друштвеним мрежама представљају неку врсту појединачне и колективне терапије.
Већ увелико трају нагађања о томе какав нас свијет чека кад епидемија најзад прође. Катастрофичари предвиђају да ће се досадашња цивилизација, која се једва одржавала, једноставно урушити, а да ће темељна обнова бити веома дуга, мукотрпна и сасвим неизвјесна. Вјечити оптимисти вјерују да ће пандемија имати катарзично дејство и да ће доћи до својеврсног препорода, економског, моралног, духовног и сваког другог, док фаталисти веле да се ту не може много урадити, пошто је ријеч о освети човјеку због његовог непромишљеног и бруталног нарушавања природне равнотеже, односно о казни божијој за наше пороке и свакојака непочинства. Они најтрезвенији констатују да су овакве природне катастрофе готово неизбјежни човјекови пратиоци кроз историју и да се не догађа ништа што већ није виђено, а нови су само протагонисти. Познато је да се људи у несрећи уједине, зближе и солидаришу, а чим несрећа прође, враћају се старим, да не кажем вјечитим навикама, пред којима пресахну извори хуманости и племенитости.
Ни много веће катастрофе у прошлости, као што су епидемије куге, колере и шпанске грознице, нити велики ратови у којима су изгинули милиони људи, нису битније промијенили човјекову природу, нити су свијет учинили бољим и хуманијим мјестом за живот.
А кад и ово прође (надамо се са што мање жртава), готово је извјесно да ће богати још бјесомучније кренути да изгубљено богатство надокнаде и то на рачун сиромашних (а како би другачије), чији ће се број неминовно увећавати. Наш познати кошаркашки стручњак, Божидар Маљковић, недавно рече: „Кад видимо ко даје скупе кредите, знаћемо ко заправо у шаци држи и свијет и вирус“. Али да не нагађамо, пошто о будућности не знамо ни колико о ковиду.
И зар не пише у Библији: „Не брините за сутра, јер сваком је дану доста зла својега“.
Остави коментар