Тајне совјетске Русије

Тајне совјетске Русије

Аутор: Милорад Вукашиновић

У Културном центру Новог Сада пре три године одржана је трибина посвећена „мистеријама совјетске Русије“. Сама идеја о одржавању једне овакве трибине била је подстакнута многобројним занимљивим истраживачким радовима који су се на ову тему појавили у савременој Русији, а који бацају потпуно ново светло на „тајну историју Совјетског Савеза“, од његовог настанка за време Октобарске револуције 1917. године до одлуке о самораспуштању у децембру 1991. године. Реч је о делима истакнутих првака руске интелектуалне мисли чија се истраживања крећу у широком спектру: од ослањања на помало заборављене традиције чувене историозофске школе (Н. Нарочницка), преко обнове интересовања за доктрину „новог евроазијства“ (А. Дугин), до радова ослоњених на декласификована документа о деловању тајних друштава и организација (О. Платонов, П. Тулајев, Л. Ивашов) која целокупну проблематику постојања совјетске империје у основи своде на један или више конспиролошких модела у оквиру којих се одвијала совјетска (руска) историја. Баш због свега тога нема сумње да је сваки покушај артикулације „алтернативне совјетске историје“ подухват који је крајње компликован и као такав свакако не рачуна на широки читалачки аудиторијум. Ипак, трагично искуство и велико страдање руског народа (и српског народа) у „кратком 20. веку“ захтевају одговоре на многа важна питања. Нека од њих (која су и данас актуелна) као што је континуитет западне агресије на Руски свет, већ одавно превазилазе домен рационалног (прагматичног) промишљања о односима Запад – Русија и улазе у сферу дубоке психопатологије западњачких псеудоелита које су опсесивно оптерећенe самим постојањем Русије „као симбола другости“.  Отуда нам се чини сасвим оправданим да разумевању овог феномена (па самим тим и историје Совјетског Савеза) приступимо на један крајње неконвенционалан начин, свесно ризикујући одијум једног дела научне заједнице која овакве конструкције унапред одбацује као „теорије завере“ (узгред реч је о термину који је сковала ЦИА ради ућуткивања неподобних теоретичара – прим. аутора).

Мистични рат континената

Аксиом конспирологије представља идеја о постојању тајног друштва чији чланови теже да покоре свет и успоставе један нови поредак, супротан оном поретку који је постојао у прошлости или постоји у садашњости. По традиционалистичком схватању историја има свој смисао, своју дубоко метафизичку суштину, има свој телос, свој циљ. Дакле, смисао историје заснива се на одређеној парадигми сталног удаљавања од Првог Принципа (историја као грехопад). Овакво традиционалистичко схватање историје природно је наметнуло конспиролошки модел њеног разјашњења. За наше разматрање ове теме веома су важне промене које су се у конспирологији догодиле у другој половини 19. века, када се десила смена парадигми – то јест када је теолошку конспиролошку аргументацију сменила она аргументација која у средиште „завере“ поставља „људски фактор“. На тај начин је у савременим конспиролошким теоријама дошло до спајања елемената сакралног и профаног, што је свакако имало свој одјек и у првим модерним геополитичким теоријама.

Из круга бројних конспиролошких облика завере нашу пажњу привукла је она о „великом рату континената“. Реч је о моделу разумевања историјског процеса који је први теоријски артикулисао творац модерне геополитике, британски научник Халфорд Мекиндер (1861 – 1947). Његова заслуга састоји се у томе што је успео да уочи и објасни одређене објективне законитости политичке, географске и економске историје човечанства. Реч је о разјашњењу историјског процеса као динамичног сучељавања два геополитичка начела: поморског и копненог, који има планетарну димензију и светско-историјски значај. Према овом критеријуму, народе света можемо грубо поделити на поморске и континенталне, у зависности од тога да ли освајању простора приступају сувоземним или поморским путем. Разуме се овде није реч искључиво о различитим начинима комуникације и транспорта, већ се пре свега ради о два типа цивилизације који на особен начин одређују унутрашњу и спољну политику држава и народа, независно од тренутних оклоности. Најопштија карактеристика „поморског типа цивилизације“ састоји се у примату економског над политичким фактором, из којег закономерно настаје „либерални тржишни модел“ и њему прилагођена „парламентарна демократија“ у којој новац доминира над остатком друштва. Типичан представник оваквог геополитичког опредељења у нововековној историји (у антици би то били „таласократска“ Атина ) јесте бивша „краљица мора“ Енглеска, чија су колонијална освајања била у функцији ширења поменутог цивилизацијског модела и стварања глобалне поморске империје. Скоро идентична мисија данас припада Сједињеним Америчким Државама које су геополитички следбеник Велике Британије, и подручје где је „атлантизам“ попримио најрадикалније карактеристике у економској, социјалној, политичкој и духовној сфери. Насупрот овом, постоји и други „континентални геополитички принцип“ чија је основа у „примату политичког над економским фактором“ и где је интерес заједнице у важним историјским моментима био изнад појединачних утилитарних интереса. Његова карактеристика је релативно чврста хијерархија, економија са наглашеном етатистичком и социјалном димензијом, као и духовност која супротно западној рационалистичкој религиозности има снажну мистичну димензију. Поједностављено речено, наспрам либералног индивидуалистичког „Ја“ стоји колективистичко „Ми“. Управо почетком 20. века овакав модел „геополитичке алтернативе“ разрађивали су руски и немачки евроазијци који су помно истраживали римски империјални модел, византијску идеју, метаполитичку мисију туркофонских народа и Монгола, тежећи да у своје континенталне пројекте увуку и острвски Јапан (чија је традиција суштински континентална). На тај начин створен је геополитички дуализам „копно – море“ или основни закон геополитике који је суштински предодредио готово све најважније догађаје у прошлом 20. веку.

Галаксија ГРУ

Пјер де Вилмарест, познати француски специјалиста за проучавање активности обавештајних служби, објавио је 1988. године бестселер ГРУ, најтајнија од совјетских специјалних служби, 1918 – 1988 у којој је изнео низ невероватних података о тајној совјетској историји. Вилмарест је свој конспиролошки модел изградио на тези о постојању две обавештајне заједнице у Совјетском Савезу чија су геополитичка опредељења била дијаметрално суптротна. За Виламереста је КГБ био продужена рука партије и центара светског атлантизма, док је супротно њему војнаобавештајна служба ГРУ била оперативни центар армије која је настојала да идеолошко месијанство комуниста искористи у практичне сврхе ради јачања и ширења утицаја совјетске империје. Он износи и занимљиву тврдњу да су иза формирања ГРУ-а стајали утицајнији  мистичнији редови који су у Русији били посебно активни почетком 20. века.  Реч је о тзв. Реду поларника којем су припадале познате личности попут маршала Тухачевског, петроградског доктора Бадмајева или барона Унгрен – Штенберга који су после револуције 1917. године своја окултна знања пренели на појединце унутар Црвене армије од којих је кључна личност реда био бивши царски официр Иван Семјонович Аралов, први начелник Главне обавештајне управе (ГРУ). На тај начин обезбеђена је једна врста континуитета између предреволуционарних и постреволуционарних евроазијаца.  Други центар утицаја у Совјетском Савезу био је КГБ који није био само партијска политичка полиција већ првенствено продужена рука „светске револуције“ и њених интереса. Реч је о нихилистичком крилу унутар бољшевичког покрета чији је најизразитији представник била „троцкистичка струја“ која се посебно двадесетих година истицала у прогону појединица и друштвених група који су имали потенцијал  да артикулишу руско национално начело. Тајни ред атлантиста своје контуре на тлу Русије и Европе почео је да поприма у другој половини 19. века када настаје велики број масонских и парамасонских организација. Авангарда атлантизма у Европи и Русији постају леви анархистички покрети, а „економски социјализам и комунизам“ служили су као теоријске маске којима је требало прикрити њихов подривачки карактер и везаност за светски центар атлантизма који је формиран у англосаксонском ареалу. На тај начин постаје разумљив један наизлед чудан историјски парадокс о финансијској подршци Волстрита бољшевичким револуционарима 1917. године (погледати опширније радове Е. Сатона). Геополитичка слика постреволуционарне Русије додатно се усложњава уколико се анализира тзв. бели покрет чији су следбеници такође били подељени на беле атлантисте (либерале) и беле евроазијце (монархисте и конзервативце). Са историјске тачке гледишта тако постаје логичан ангажман западних интервенционистичких трупа и њихова подршка белим атлантистима у постреволуционарном периоду. Уосталом, и лично Мекиндер је био ангажован у својству дипломате на подршци белом покрету у Јужној Русији (1919).

Мистерија тридесетих

Окултна позадина европске историје чини се да свој врхунац достиже тридесетих година 20. века. Оно што је фасцинантно јесте чињеница да су сви кључни актери тога доба свесни изложених противречности. После Лењинове смрти на положај генералног секретара совјетске комунистичке партије долази Јосиф Висарионович Стаљин. Оно што су западне специјалистичке службе (дубоко упућене у позадину окултног ратовања) наслућивале, током тридесетих година прошлог века се и догодило у Совјетском Савезу. Власт је постепено али сигурно преузимала „народњачка струја“ у комунистичком покрету са Стаљином као кључном фигуром утицајног евроазијског лобија. После Лењинове смрти (Троцки није дошао на сахрану свог главног противника у борби за власт у Русији, убеђен да је то непотребно јер су сва кључна места у држави у рукама његових присталица) Стаљин није добио чак ни дужност коју је заузимао Лењин – председника Савета народних комесара (Владе). Тек је касније Стаљин почео да доминира у партији и држави али опет не путем заузимања или освајања високих дужности већ само захваљујући растућем ауторитету у земљи, иако су до 1939. године он и његове присталице били у очигледној мањини у руководећим органима државе, као што је репресивни апарат (ОГПУ-НКВД), политичка обавештајна служба, контраобавештајна служба, наука, култура, политички апарат армије, одбрамбено-индустријски комплекс итд. Зато је у условима жестоке партијско-политичке борбе унутар земље и у иностранству Стаљин био принуђен да већ крајем 1925. године створи личну тајну службу: стратегијску обавештајну и контраобавештајну службу чија је основа постало специјално одељење Прве коњичке армије Будјоног. На Стаљиновој страни је 1926. године почела да ради инострана мрежа Царске обавештајне службе под руководством грофа Канкрина и агентура војне обавештајне службе Руске империје.

Политички обрачун Стаљина са „светском револуцијом“ одвијао се врло опрезно. Према неким сведочењима Стаљин је био веома свестан постојања „реда атлантиста“ у партији и њихове тангенталне везаности за утицајну светску закулису, па је сасвим основано очекивао неку врсту противодговора друге стране. Поред заокрета на унутрашњем плану у смислу постепеног повратка националном начелу (тајна директива о престанку прогона Цркве), током тридесетих година мрежа агената ГРУ радила је и на стварању озбиљних контаката са сличним структурама у Француској и Немачкој. Кључна личност евроазијског лобија у Немачкој био је генерал Карл Хаусхофер, а саме структуре континенталног лобија у овој земљи биле су смештене у структурама војнеобавештајне службе. Хаусхофер је за Немачку као дугорочни циљ изграђивао неопходност формирања „великих простора“, све до планетарних размера (теорија великих простора). Његов стратегијски пројекат за постизање геополитичког циља било је, на пример, стварање савеза Немачке, Русије и Јапана. Такав би савез, по генераловом мишљењу, могао успешно да се супротстави тежњама англосаксонског света ка светској владавини и истовремено да реши за Немачку проблем животног простора. Хаусхофер је волео да понавља фразу америчког публицисте Хомера Лија: „Последњи час англосаксонској политици ће откуцати онда када се Немци, Руси и Јапанци уједине“. Као и други геополитичари немачке школе он није испољавао никакву агресивност према Русији.

Карл Хаусхофер је 20 година (од 1934. године) издавао Часопис за геополитику (ZeitschriftfürGeopolitik). С тим издањем и са самим Хаусхофером тесно је сарађивао легендарни руски обавештајац Рихард Зорге. Као што видимо, у немачкој теоријској геополитици деловала је руска и совјетска обавештајна служба, и Зорге није био једини њен представник. Наравно, остваривали су се контакти међу структурама Немачке и Совјетске Русије, које су се бавиле и езотеријским истраживањима. Чак је и доласком Хитлера на власт 1933. године настављена незванична међусобна сарадња стручњака у тој сфери (занимљиве су посете високих обавештајних официра обе државе Тибету, а што је била тема посебних истраживања нацистичких езотериста окупљених у Институту Аненербе). Али вратимо се нашој теми. Као што је тридесетих година прошлог века постојала дубока подела у совјетском руководству на атлантисте и евроазијце, тако је после Хитлеровог доласка на власт идентична подела присутна и у највишим структурама Трећег рајха. Кључна фигура атлантистичког лобија у Рајху био је адмирал Канарис чији су следбеници настојали да у свом геополитичком кључу интерпретирају чак и прагматичне Хаусхоферове теорије о немачком животном простору.

За разумевање сложености ове ситуације веома су занимљиви догађаји из 1938. године. Те године Трећи рајх наједном испољава велико интересовање за Антарктик. У исто време нацистичко руководство је направило програм припреме за нови светски рат чији се главни догађаји планирају на копну – у Европи, на просторима СССР, у Северној Африци. Образују се групације армија, немачка индустија пуном паром ради за рат, политичка дипломатија неутрализује могуће претње и ствара повољне услове за будућа ратна дејства. Управо се 1938. године потписује Минхенски споразум, према којем Хитлер добија Чехословачку, с њеном моћном војном индустријом, војном техником и наоружањем. И самим тим приближава мостобран рата Русији. Пре тога долази до Аншлуса – припајања Аустрије Немачкој. Британска политичка елита на све могуће начине охрабрује помахниталог немачког канцелара на одлучна дејства против Истока. Англосаксонска штампа једнодушно проглашава Хитлера „човеком 1938. године“, а часопис Тајм од 2. јануара 1939. године на насловној страни објављује Фиреров портрет, странице часописа кују у звезде Хитлерову мудрост. Ипак, врху Трећег рајха за покретање светског рата и остварење победе у њему недостају финансијски ресурси па долази до „сукоба интереса“. Врсте оружаних снага – копнена војска, авијација и морнарица – међусобно се налазе у оштрој конкуренцији у оквиру војног буџета, захтевају повећање финансирања својих снага. У вези са припремом за рат повећава се порески терет становништва. У исто то време у Хамбургу чувени поларни исраживач Давид Берд консултује посаду брода „Швабија“ по питањима климе Антарктика, особинама понашања човековог организма у условима крајње ниских температура, о биолошким ресурсима региона итд. Конспиролошке верзије тврде да је управо тамо посада подморнице У-530 сакрила реликвије Трећег рајха, међу којима и Свети грал.

Пакт Молотов – Рибентроп

Немачки генералитет је 30-40-их година прошлог столећа био најпрофесионалнији војнички сталеж. Генерали су одобравали делатност Хитлера на обнови немачке војне моћи, васпостављању престижа немачког војника, стварању правог Вермахта, враћању територија изгубљених на основу резултата Првог светског рата. Али они су се скептично односили према његовим плановима да нападне Русију, и нарочито се противили намери о вођењу рата на два фронта. Нема сумње да се оваква намера немачког генералштаба није уклапала у планове „атлантске закулисе“ којој је рат био преко потребан. Сламање утицаја континенталног блока у Трећем рајху била је операција гигантских размера и она има своју занимљиву хронологију дешавања. Наиме, први пут је немачки генералитет устао у оштру опозицију Хитлеру у вези с његовом намером да окупира Чехословачку 1938. године. Израчунавајући однос снага Немачке и Чехословачке генерали су дошли до закључка да је то авантура. Савладати планинске превоје у Судетима уз готово једнак однос војних снага немогуће је. Сазревао је војни удар и обарање Хитлера с власти. И тада су похитали у помоћ свом чеду Енглези. Управо је премијер Енглеске Чемберлен организовао и прогурао Минхенски споразум који је резултирао тиме да су Немци без борбе ушли у Чехословачку. А генерале су приморали да поверују у Фиреров „божански геније“. Војни професионалци нису нарочито горели од жеље ни да шире животни простор на Исток памтећи завештање Ота фон Бизмарка да никада не ратују с Русијом. Али управо су дозиране информације о Фиреровом тајном оружју, о изградњи „Нове Швабије“ негде испод Антарктика, сламале немачку опрезност и прагматичну рачуницу у ратним подухватима. Брз пораз Француске опет је подигао Хитлеров престиж и повећавао поверење генерала према њему. Радови на нуклеарном оружју у Немачкој држани су у строгој тајности чак и у односу на генералитет, осим наговештаја о томе да ће сваког тренутка бити направљено тајно оружје које ће моћи да за неколико секунди уништи читаве градове и десетине хиљада људи. У исто време масовна пропаганда заводила је Немце теоријама о аријевској раси и потреби коначног обрачуна са Словенима. У таквим околностима агенти евроазијског реда чинили су огромне напоре да до сукоба не дође. Као резултат њихових напора потписан је 1939. године чувени Пакт Молотов – Рибентроп који је обезбеђивао „мирну слику Европе“. Ипак, 22. јуна 1941. године, отпочео је напад нацистичке Немачке на Совјетски Савез. Свет се суочио са до тада невиђеним ратним разарањима. Био је то крвави тријумф тајног реда атлантиста и следбеника њиховог култа Игре смрти. Али за званичну историографију остаје нејасно зашто се Хитлер определио (упркос упозорењима) за напад на Совјетски Савез, који је био чин геополитичког самоубиства? Одговоре на ово питање свакако није могуће пронаћи у сфери рационалних објашњења.

Немирна васиона

Током двадесетих и тридесетих година прошлог века, све најутицајније светске обавештајне службе исказале су велики интерес за тајна езотеријска знања. У оквиру Института Аненербе постојала је масонска нацистичка ложа која се посебно занимала за разраду оваквих пројеката. Реч је о истраживањима која су се одвијала у једном затвореном кругу научника. У средишту свих експедиција налазио се Тибет чији су древни манускрипти разјашњавали, између осталог, и тајну историју човечанства. Делује готово невероватно, али средином двадесетих година на Тибету је боравио Јаков Бљумкин, један од најпоузданијих следбеника Лава Троцког. За време боравка на Тибету он је по свему судећи стекао увид у неке од највећих светских мистерија, посебно оних које се односе на тајна до тада непозната оружја и технологију њихове израде. Своја сазнања је пре него што је убијен у Совјетском Савезу 1929. године, пренео лично Троцком, али и челницима немачке војне службе који су његове увиде даље разрађивали. Занимљиво је да Стаљин о Бљумкиновим акцијама на Тибету ништа није знао (погледати опширније у Л. Ивашов, Изокренути свет). Мада нема поузданих показатеља, нема сумње да је Хитлерово окружење било опседнуто тајнама Тибета, али и Антарктика, о чему уосталом сведоче бројне експедиције из тридесетих година. Појава НЛО повезује се са активностима нацистичких езотеријских друштава. Летећи тањири, према овој хипотези, настали су у тајним лабораторијама „нацистичке окултне науке” која иако поражена у Другом светском рату, настоји да успостави „светски поредак Четвртог рајха”, применом метода „алтернативне технологије”. Реч је о посебним магијским средствима, разрађеним у тајним лабораторијама Рајха и после пораза Немачке у Другом светском рату. Занимљиво је да су први летећи тањири уочени, од енглеских пилота 1944. године, као и да од тада интересовање за њих не престаје.

Најекстравагантнији теоретичар нацистичког езотеризма је познати чилеански дипломата и мистик Мигуел Серано. Његове хипотезе о настанку света су типично гностичке, односно засноване су на становишту о Стварању као катастрофи. Историјски процес, после тога, непрестани је сукоб добра и зла. Према овој интерпретацији оличење силе зла је Демијург који ствара „концентрисану Васиону”која држи у ропству „трансцедентне енергије еона”, од којих је један део случајно доспео у ропство, док је други део у ропству из солидарности са првобитно заробљеним еонима. Једно од заробљених бића била је земља Герда, док је микрокосмички еон био првобитни човек Адам који је најпре боравио у северној земљи Хипербореји. Серано истиче да су услед пада комета Северни и Јужни пол заменили места, па је том приликом дошло до пресељења Хиперборејаца ка југу. Једна група Кромањонаца живела је у Европи, док је друга група основала цивилизацију у пустињи Гоби. Силе злог Демијурга све време настојале су да униште цивилизацију Хиперборејаца. У Серановој теорији, улога Демијурга додељена је јеврејском народу, па отуда не чуди наглашени хитлеризам аутора за којег је вођа Трећег рајха „последњи аватра”, a његови СС одреди поседници нарочитих езотеријских знања, односно следбеници „хиперборејске цивилизације”.

Серанова „немирна васиона” само је наизглед екстравагантна хипотеза. Јер чилеански дипломата био је веома обавештен човек. Али кренимо редом. Серано је најпре заступао теорију о летећим тањирима – као нацистичком тајном оружју које представља „астрално тело Аријаца луциферата”. Помоћу НЛО маја 1945. Године Хитлер је евакуисан из Берлина. У Серановој конспиролошкој разради нова Хипербореја налази се у Средишту земље која омогућава постојање правог органског живота. Тзв. Шупља земља представља пребивалиште будуће расе подземних Аријаца и у њу се може доспети кроз систем планинских пећина на Хималајима, Тибету, Памиру, Андима, Карпатима, али улаз постоји и на половима Арктику и Антарктику. Најзанимљивија тврдња је да је Антарктик последње пребивалиште Хитлера, чије су експедиције током тридесетих година прошлог века откриле чудовишне просторе са топлим ваздухом који омогућавају нормалан живот. Серано тврди да је одлазак Хитлера на Антарктик „последњи чин магијског спајања са подземним Аријцима“. Ова конспиролошка теорија посебно је занимљива ако се у обзир узме још једна занимљива хипотеза, о томе да је пораз нацизма на материјалом плану била неминовност на путу његовог планетарног тријумфа на духовном плану. У сваком случају чиленски дипломата тврди да Хитлер није извршио самоубиство непосредно пред пад Берлина, већ да је умро природном смрћу осамдесетих година прошлог века. Оно што је најзанимљивије, то је да тело вође Трећег рајха никада није пронађено, односно да никада није урађена ДНК анализа која би потврдила да је леш пронађен у бункеру у Берлину припадао вођи националсоцијализма, што су недавно потврдили и стручњаци некадашњег КГБ – а.

Серанова конспирологија нуди нову верзију историје постхладноратовске епохе, односно улоге преостале две „продемјирунговске суперсиле” које су пре свега разговорима о нуклеарном оружју држале у страху остатак човечанства. Серано, који је био члан комисије УН за нуклеарно наоружање, тврди да је методама „имплозивне нацистичке науке” произведена нуклеарна бомба чије стварање је остало ван домашаја Савезника. Наиме, окултним методама постигнута је таква концентрација уранакоја је омогућила стварање малих атомских бомби, лако преносивих на бази имплозије – сједињења материје, а не њеног разлагања, како се то ради до данас у великим нуклеарним реакторима. Серанову конспиролошку улогу алтернативне науке потврђују и последња истраживања која показују да су многа технолошка достигнућа била осмишљена у лабораторијама нациста. Последњи доказ је откриће о невидљивом „стелт” авиону који је осмишљен у лабораторијама нацистичких стручњака. Када се узму у обзир овакве тврдње онда и Серанова алтернативна историја (па и одлука Хитлера да упркос упозорењима 1941. године нападне Совјетски Савез) добија сасвим другачије значење.

Двострука улога Горбачова

После завршетка Другог светског рата Совјетски Савез се нашао у веома сложеној ситуацији. Мада је освајањем Источне Европе донекле спречен продор атлантиста, у стратешком смислу геополитички положај државе био је врло лимитиран. Стаљин и њему лојалне војне структуре свесни свих ограничења били су принуђени на низ компромиса са атлантистима (попут стварања државе Израел). Почетком педесетих настала је идеја о стварању Великог копна са ослонцем на континенталистичку Кину, али је Стаљинова смрт спречила реализацију овог пројекта. После Стаљинове смрти заговорници континенталних концепција су се нашли у мањини. На власт је дошао прави агент атлантизма Никита Хрушчов. Његова кључна спољнополитичка девиза била је: „Стићи и престићи Америку“. На унутрашњем плану Хрушчов је обновио премисе троцкизма посебно у односу на Руску православну цркву и носиоце националног начела. Насилном индустријализацијом разорене су сеоске структуре, почело је исцртавање нових административних граница на штету руског народа, и уопште настао један осећај културне инферионости у односу на Запад што је породило и озбиљну демографску кризу код руског народа. Разуме се да евроазијски лоби унутар структура ГРУ није мировао али је имао знатно сужен маневарски простор. Пјер де Виларест као кључну личност овог лобија означава генерала Сергеја Матвејевича Штеменка (1907 – 1976) и његове следбенике у окултном одсеку ГРУ који су извели операцију успешне неутрализације Прашког пролећа 1968. године. Вилмарест као посебно занимљиве наводи континенталне пројекте генерала Штеменка о мирној „економској интеграцији Авганистана“ што био омогућило јачање совјетске флоте и излаз на Океан и већу улогу у Црном и Средоземном мору. Поред тога он се залагао и за мирну интеграцију арапских земаља (посебно Сирије, Алжира, Египта, Либана, што је и данас актуелно).

Опозицији свим овим пројектима био је КГБ чији је врх нарочито од шездесетих година саботирао све континенталне пројекте војске. Од тог периода постепено се дешава конвергенција обавештајних служби ЦИА – КГБ која се своди на размену агената, информација, креирање дисидената који одлазе на „слободни Запад“, до појаве теорија стапања два система о којима је први писао гуру атлантизма Бжежински. Александар Дугин као кључну личност овог лобија означава дугогодишњег шефа КГБ Јурија Андропова. После Брежњевљеве смрти (био је следбеник Евроазије) противречности унутар два центра моћи постепено су достизале тачку кључања. Појава Горбачова била је резултат унутрашњег компромиса два реда: атлантиста и евроазијаца. Сам концепт Перестројке био је намерно неодређен. Средином осамдесетих било је јасно да се нешто мора променити. Наиме, обе стране су биле свесне да је даље одржавање Совјетског Савеза и Источног блока скуп експеримент. Уједињење Немачке био је догађај од прворазредног значаја који су руски евроазијци тумачили у свом геополитичком кључу. Атлантисти у КГБ – у су поступали са супротном логиком. Они су у епицентар деловања поставили тоталну деструкцију свих потенцијално континенталних пројеката. Дакле, уместо једне врсте реинтеграције постсовјетског простора на новим основама (чему су тежили евроазијци), они су организовали серију плишаних револуција, укључујући и лажни августовски пуч у Советском Савезу августа 1991. године, после којег су створени услови за одлуку о његовом самораспуштању. На тај начин су се концепције Горбачова показале као трагичне, а руски народ је деведесетих година прошао кроз катастрофу која је у равни трагедије коју су изазвала револуционарна дешавања с почетка 20. века. Баш о томе је пре неколико година говорио председник Русије Владимир Путин – човек који је својом политиком уздигао Русију и спасао је од потпуног уништења.

ЛИТЕРАТУРА:

Све сфере завере: зборник радова, СКЦ, Београд 1994; Александар Дугин, Конспирологија, Логос, Београд 2008; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, Ауторско издање, Нови Сад 2010; Леонид Ивашов, Изокренути свет, руско издање, Москва 2016.