Аутор: др Растислав Стојсављевић, професор геополитике
Званично 23. административни регион Народне Републике Кине, а незванично Република Кина, налази се на истоименом острву на југоисточној обали азијског континента, на западној ивици Тихог океана, између Јапана и Филипина и тачно у центру источноазијског острвског лука. Име острва у преводу са кинеског значи „Острво тераса“, док је његово друго име Формоза, како су га назвали португалски колонисти у 16. веку, што у преводу значи „Прекрасно острво“. Острво западно од кинеског копна одваја Формоски мореуз ширине 180 km.
На северу и североистоку оно излази на Источнокинеско море које га раздваја од јапанских острва Рјукју, на истоку је Филипинско море, односно Тихи океан, на југу се протеже канал Баши који одваја Тајван од Филипина, а на југозападу Тајван излази на Јужнокинеско море, док на западу воде Формоског мореуза раздвајају острво од југоисточног кинеког копна. Оно захвата површину од 35.980 km², протеже се у дужини од око 395 km, а широко је око 145 km у свом најширем делу.
Поред највећег и главног острва, Тајвану припадају и двадесет два мања острва у групи Тајван и шездесет четири острва у архипелагу Пескадорес или Пенгу (Penghu) на западу Тајвана. Такође, Република Кина контролише и две острвске скупине – Мацу (Matsu) и Кинмен (Kinmen), које леже недалеко од обале кинеске провинције Фукиен (Fukien) на југоистоку Кине.
Острво је административно и политички подељено на шеснаест покрајина и седам градских општина. Тајпеј на крајњем северу је главни град државе, седиште владе Републике Кине и њен највећи административни, културни и индустријски центар у ком живи 2,6 милиона становника. На тајвану живи око 23 милиона људи.
Острво Тајван лежи на граници евроазијске и филипинске тектонске плоче, тачније на месту њиховог сударања. Оно је заједно са суседним острвима настало када су се ове плоче сударале, терајући копно испод мора навише. Овај процес траје и даље и због тога се на Тајвану могу забележити чести земљотреси, од оних који се и не осете до оних разорних који са собом носе бројне жртве и проузрокују велике материјалне штете.
Алувијална равница на западу представља најнасељенији део острва са великим градовима који се међусобно стапају. То је раван и плодан регион који лежи између Формоског (Тајванског) мореуза на западу и валовитих подножја планина на истоку. Он је ужи на северу, а према југу се постепено шири. Реке које се спуштају са планинског истока су изградиле ову плодну равницу наносећи знатне количине речног наноса – мешавине песка, муља, глине и шљунка и тако учиниле ово подручје високопродуктивним пољопривредним регионом. Ова област је центар тајванске пољопривреде где се узгајају велике количине пиринча и других култура. Западна обала острва је мочварна и често тешко приступачна, па су луке изграђене најчешће у естуарима река које се спуштају са истока.
Пескадорска острва или острва Пенгу у Тајванском мореузу налазе се неких 48 km западно од југозападне обале Тајвана. Овај архипелаг чини више од 60 острва, од којих је само двадесетак насељено. Највеће међу њима је острво Пенгу, а њихова укупна површина износи око 129 km². За њихово формирање заслужна је вулканска активност, мада је подводна ерозија учинила да ова острва буду уравњена и пре него што су била издигнута изнад нивоа мора. Острвима недостају реке, као и значајни природни ресурси.
На климу Тајвана велики утицај има и топла морска струја Курошио, која одржава велику влажност ваздуха. Северни делови острва примају годишње између 2000 и 3000 mm падавина, док планинске падине на југу примају и до 6000 mm. Планински ланци Тајвана формирају баријеру између истока и запада и тако спречавају обилне падавине да продру дубље у само острво. Због тога источне обале примају већу количину падавина од западних, а мањи делови територије на крајњим северним и јужним крајевима острва такође добијају више кише.
Између јула и септембра дувају јаки вртложни ветрови, у овом делу света познати као тајфуни, који Тајвану доносе обилне падавине и наносе велике штете приобалним пределима. У питању су снажне олује које погађају западни Пацифик, тачније југоисточну Азију. Име тајфуна потиче од кинеског израза „таифенг“, што значи „велики ветар“. Да би се класификовала као тајфун, олуја мора имати сталне ветрове који дувају брзином већом од 120 km/h.
Најранији људски остаци пронађени на Тајвану припадају такозваном „човеку Зоужен“ (Zuojhen Man), пронађени су у реци Цаилиао (Cailiao) у округу Зоужен у близини данашњег Тајнана, међутим о начину живота ових људи се врло мало зна. Детаљнији увид у палеолитског човека нам даје култура Чангбин (Changbin) у пећини Басиан (Basian) у округу Тајтунг (Taitung). Ова култура је почела пре око 50.000 година, а нестала је пре око 5500 година и представља најранију праисторијску културу пронађену на Тајвану. Људи који су живели у пећинама близу обале и испод литица су опстајали помоћу пецања, лова и сакупљања, знали су да праве ватру и користили су се једноставним каменим оруђима и оруђима од животињских костију.
Пре око 6000 година неколико група праисторијских људи је из југоисточне Азије мигрирало на Тајван. Поред вештина риболова, лова и сакупљања, ови досељеници су развили пољопривредне технике и сточарство, као и уметност и грнчарију. Развој пољопривреде је пратио и развој религије, заната и других културних активности, а током овог периода људи су почели да се селе у унутрашњост острва. Раст становништва је условио формирање сталних насеља, а размена добара и културних елемената између више група и племена је постала важна карактеристика неолитског периода. У локалитету Кентинг, једном од познатих неолитских налазишта на Тајвану, пронађени су ковчези од корала и камена са људским скелетом и погребним предметима од жада, грнчарије, камена и шкољки, што указује на појаву специфичних погребних обреда и веровања у овом периоду.
Хан кинези су дуго обитавали у водама око острва Пенгу и Тајвана ради риболова. Они су на Тајвану градили привремене рибарске колибе које су постепено постале стална насеља, а у другој половини 16. века на Тајван је стигло доста Кинеза, шверцера и пирата, па је тако на Тајвану већ живело доста кинеског народа и пре него што су Европљани стигли. Пошто су ови кинески трговци контролисали трговину са Кином током окупације Тајвана, Холанђани су били приморани да сарађују са ханским трговцима. Тако су они постали важни партнери Источнохоландске компаније.
Године 1895. Јапанско царство је победило кинеско царство Ћинг у првом Кинеско-јапанском рату. Царство Ћинг је тада било принуђено да потпише споразум из Шимоносекија, којим је Јапану уступила острва Тајван и Пенгу. Тиме је Тајван постао прва колонија Јапанског царства. Након избијања другог Кинеско-јапанског рата спроведен је низ политика усмерених на потпуну асимилацију тајванског народа. Овај процес се генерално назива „јапанизација“ и укључивао је забрану коришћења кинеског језика у новинама и подстицање тајванског народа да усвоји јапанска имена, користи јапански језик и обожава јапанске светиње. Како је Јапан био у рату, да би задовољили војне потребе на Тајвану се повећала производња свих потребних ресурса, што је унапредило индустријски развој Тајвана, а од 1942. године уведен је систем регрутације и Тајванци су послати да се боре на линији фронта. Стотине хиљада Тајванаца се борило у рату, а многи су изгубили живот. Савезничке трупе, предвођене Сједињеним Америчким Државама су од 1943. године почеле да врше нападе на јапанске територије у Пацифику, а Тајван је постао мета ваздушних напада. Бомбардоване су многе службене и невладине зграде, а становници су били приморани да побегну у рурална подручја. Јапанска влада је повећала своју потражњу за ресурсима, а локално становништво је било мобилисано да гради и поправља путеве и аеродроме за потребе рата. Дана 15. августа 1945. године Јапанско царство је прогласило своју безусловну предају и тиме је дошао крај њиховој педесетогодишњој колонијалној владавини Тајваном и патњи коју је претрпео тајвански народ током рата.
Влада Чанг Кајшека се 1949. године преселила на Тајван, што је био резултат војног пораза у грађанском рату против комуниста које је предводио Мао Це Дунг. Наредне године избио је Корејски рат, услед чега је Тајван укључен у демократски блок, на челу са Сједињеним Америчким Државама и због чега су Тајван, Пенгу, Кинмен и Мацу постали антикомунистичка линија фронта у западном Пацифику. Како би спречила продор комуниста, влада је исте године објавила ванредно стање, а антикомунистичка пропаганда се могла видети скоро свуда и била је главна карактеристика тајванског друштва у раном послератном периоду. Масовни медији и забавне активности били су подвргнути озбиљном испитивању од стране владе, а многе класичне песме су биле оптужене да промовишу левичарске идеје и поткопавају морал. Са друге стране, кинески националисти су енергично промовисали кинеску културу, конфучијанске принципе и кинеску класичну литературу и подстицали су Тајванце да уче и говоре на мандаринском кинеском, како би уклонили трагове јапанске колонизације. Касније је уведено обавезно образовање, чиме је стопа писмености Тајвана значајно порасла, а већина становника је научила да комуницира на кинеском, који је постао заједнички језик за већину људи на острву.
Све до 1971. године Тајван или Република Кина је била једини легитимни представник Кине у Уједињеним нацијама, а од 25. октобра 1971. та улога је додељена Народној Републици Кини. Наредне године, амерички председник Никсон је посетио Пекинг, што је подстакло и друге земље да формирају и јачају добре односе са континенталном Кином. Тајван је тада постао дипломатски изолован.
Тајван има званичне дипломатске односе са 12 држава, укључујући и Ватикан, од којих је 7 у Латинској Америци и на Карибима, 3 су на острвима Пацифика, а једна је у Африци. Од 2023. године држављани Тајвана могу без визе путовати у 172 земље и територије.
Народна Република Кина никада није вршила суверенитет над Тајваном и другим острвима којима данас управља Република Кина. Ове две стране су још од 40-их година прошлог века у затегнутим односима, а до данас је између њих било доста примицања и удаљавања. Године 1992. представници обе владе су се сусрели у Хонг Конгу и том приликом су стигли до различитих заједничких признања и разумевања. Тајван је 2010. године потписао Споразум о економској сарадњи са Кином како би институционализовао економске и трговинске односе преко Тајванског мореуза, а 2015. године су се обе стране састале по први пут након 66 година: председник Ма и кинески лидер Си Ђин Пинг састали су се новембра те године у Сингапуру. Последњих година однос ове две стране се погоршао након што је Кина знатно повећала број ратних бродова и борбених авиона у близини Тајвана и након што је извела велике војне вежбе око острва 2023. године.
Доласком на власт Доналда Трампа очекује се додатно затезање односа између САД и Кине. Један од дипломатских камена спотицања може бити управо Тајван. Ово острво ће у годинама које долазе играти велику улогу у борби суперсила на Пацифику.
Остави коментар