Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Леонардо Боф рођен је 14. децембра 1938. године у Конкордији, држава Санта Катарина у Бразилу. Он је теолог, писац и заступник права сиромашних друштвених слојева. Тренутно је ангажован као професор емеритус на предметима етике, филозофије религије и екологије на Државном универзитету у Рио де Жанеиру.
Боф је ступио у фрањевачки ред 1959. године и заређен је за римокатоличког свештеника 1964. године. Докторирао је на Универзитету у Минхену 1970. године. Његова теза била је посвећена улози цркве у процесу ослобађања потлачених друштвених слојева у једном свету који је све више секуларног карактера. Уз чувеног свештеника Густава Гутијереза, важио је за једног од првих теолога ослобођења, а његова књига Црква, харизма и моћ: огледи о војујућој еклезиологији изазвала је огромне потресе у Католичкој цркви у Латинској Америци. Бофова теологија ослобођења представљала је, не само особену критику колонијалног система у Бразилу и Латинској Америци, него и критику римске црквене хијерархије коју је описивао као фундаменталистичку. Због својих ставова сносио је одговарајуће санкције и изазивао полемике о томе да је у своју теологију ослобођења настојао да угради марксистичке филозофске поставке. Тако га је Конгрегација за доктрину вере , коју је у то време предводио кардинал Јозеф Рацингер (каснији папа Бенедикт XVI), санкционисала 1985. године на годину дана ћутања због његове књиге Црква: харизма и моћ , да би због идентичног става врха Католичке цркве 1992. године напустио фрањевачки верски ред и свештеничку службу.
Боф се придружио међународној групи католичких учењака која је 2012. године издала Јубиларну декларацију о реформи власти у Католичкој цркви. Уз критику врха Римокатоличке цркве ангажовао се и као оштар опонент америчке ратне политике у Ираку и на Блиском истоку. Последњих година веома је посвећен еколошким темама. Већи део живота Леонардно Боф радио је као професор у академским областима теологије, етике и филозофије широм Бразила, али и као предавач на универзитетим у Лисабону, Барселони, Лунду, Ослу и Торину. Аутор је више десетина књига у којима је разрађивао своје темељне филозофске, теолошке и етичке поставке.
Леонардо Боф поздравио је избор Аргентинца Хорхеа Бергоља за папу и поред његовог некадашњег противљења теологији ослобођења, уз истицање наде да ће папа Франциско „зауставити и искоренити раскошне обичаје ватиканске елите, кардинала и бискупа“. Боф оптужује Римску курију да се „плаши“ неразвијених земаља, критичког мишљења, других вера и жена, и у томе види главни разлог све масовнијег напуштања Католичке цркве у Бразилу. Његова садашња максима је „да многи верници верују да је Христ једини пут ка рају, али да је Црква путарина коју морају да плате – да је Црква посредник без које се не може стићи до неба“.
Теологија ослобођења
Теологија ослобођења настала је шездесетих година прошлог века као теолошки одговор на изазове сиромаштва и беде на тлу Латинске Америке. Она је у практично–теолошком смислу, готово извесно, најзначајнији допринос који је хришћанству стигао са најкатоличкијег континента света – Јужне Америке. Било да је прихватана као теологија спаса, или да је критикована као марксистичко-револуционарна мимикрија, теологија ослобођења одавно је испунила своју основну мисију. Скренула је пажњу цркве и друштва на проблем сиромаштва и непремостивих социјалних разлика и то на потпуно нов и оригиналан начин.
Она је неочекивано радикално, понудила разрешење вековног питања о односу цркве и државе. Врло јасно је, као ни једна идеја пре ње, затражила је од Католичке цркве, да се без ограде и без временског оклевања, у потпуности стави на страну сиромашних и потлачених слојева друштва. И то без лажне или хуманитарно-симболичне емпатије, већ са захтевом, да се заувек сруше темељи друштвеног очаја који доводи до нехуманих социјалних разлика и за хришћане неприхватљивог степена експлоатације. Теологија ослобођења је критика и власти, и друштва, и цркве. Хришћанска по мотиву, револуционарна по захтевима и врло конкретна по намерама. (Дословни цитат преузет је из изванредног огледа Данила Копривице, Теологија ослобођења-пракса, КЦНС – Агора, 25.јун 2023. године).
Поред сложених економских и политичких прилика на тлу Латинске Америке, појаву теологије ослобођења немогуће је објаснити без разматрања сложених односа у самој Римокатоличкој цркви. Други ватикански концил (1962-1965), сазван са веома амбициозном намером, није успео да превазиђе дубоке поделе и противречности, првенствено унутар Римске курије. Насупрот „реформаторској“ струји коју су предводили папе Ђовани XXIII и касније Павле VI, формирана је тврда „конзервативна опозиција“ коју су предводили утицајни пољски кардинали, а која се није мирила са новим спољнополитичким смерницама и дистанцирањем од тврдокорног антикомунизма.
Појава теологије ослобођења најдубље је повезана са деловањем и ставовима „реформаторске“ струје на Концилу. Наиме, у то време све више је сазревала свест о потреби прилагођавања Католичке цркве изазовима савременог друштва које суштински намеће процес глобализације. Предводници „реформаторске“ струје сматрали су да је за будућу егзистенцију Цркве веома важно не само отварање дијалога са некатолицима него и са атеистима, а један од најважнијих закључака је онај о изазовима у духовној сфери и појави низа „алтерантивних религијских покрета“ – као што је, на пример, појава покрета Ново доба и сличних учења, која суштински валоризују вредности капитализма и као друштвени проблем намећу појаве социјалне деградације и отуђења људске личности. У трагању за алтернативом велики број католичких теолога, подстакнут одлукама Другог ватиканског концила, заступао је гледиште о промени постојеће институционалне структуре Католичке цркве које више у потпуности не испуњавају обавезе послања Цркве у свету. На тај захтев врхови Римске курије реаговали су веома оштро.
Конгрегација за доктрину вере
Нетрпељив однос врха Католичке цркве према теологији ослобођења био је и последица фундаменталних промена које су се седамдесетих година 20. века догодиле у светској политици и самој Католичкој цркви, што је резултирало избором Пољака Карола Војтиле за папу, у октобру 1978. године. Мада је у друштвеном и теолошком смислу био заговорник традиционалних вредности, у спољној политици определио се за стратешки савез са Вашингтоном и био кључна духовна подршка мондијалистичкој идеји „новог светског поретка“. У историји Римокатоличке цркве остаће упамћен као један од најконтроверзнијих папа. Наиме, у његовом деловању настојао је да споји неспојиво: подршку доктрини америчког „хуманитарног интервенционизма“ и опредељење за „екуменски дијалог“ са другим религијама. Војтила је био први римски папа који је после хиљаду година раскола отишао у посету цариградском патријарху, као и први католички поглавар који је походио синагогу и џамију, а у Дамаску 2001. године ушао у исламски храм. Ипак, то га није ограничавало да активно подржава процес насилног разарања СФРЈ и бомбардовање Срба, као и да уз америчку помоћ одлучно гуши покрете „теологије ослобођења“ у Латинској Америци. Његова подршка разарању свега што је подсећало на комунизам показала се као делимично успешна, јер су друштва настала на развалинама ове идеологије у Европи далеко од оних вредносних и моралних идеала којима је тежила Римокатоличка црква.
Након смрти Јована Павла II, за његовог наследника изабран је Немац Јозеф Рацингер (Бенедикт XVI). Мада је важио за најближег сарадника папе Војтиле, Бенедикт XVI водио је умерену и обазриву спољну политику. За време његовог понтификата изостала је подршка америчким војним интервенцијама у Ираку, Авганистану и другим подручјима Блиског истока. У вођењу екуменског дијалога био је опрезан, а у свом регенбуршком говору цитирао речи византијског цара Манојла II Палеолога и указао да ислам насиљем никаква добра није донео. Коначно, осуђивао је Холокауст, али је и спрам јудаизма био уздржан. Према неким изворима, на захтев „светске закулисе“ уклоњен је у фебруару 2013. године. Својевремено је у својству челника Конгрегације за доктрину вере оштро иступао против теологије ослобођења и објавио два веома надахнута и опширна теолошка противодговора. Рацингер је веома одлучно истицао „да Црква није само пука заједница верника, него и чврста хијерархијска структура у којој су свештеничко посвећење и бискупска служба, као и моћ папе и конгрегација, конститутивни елементи црквеног живота и институционализоване идеје хришћанства“.
Објављујући 1984. године Инструкцију о неким видовима теологије ослобођења кардинал Рацингер указао је на неке од основних замерки врха Свете столице заступницима теологије ослобођења. То су, пре свега, коришћење марксистичке анализе у проучавању друштвене стварности, затим став о томе да је класна борба темељни покретач људске историје, потом искључиво залагање за „цркву сиромашних“ чиме се негира универзалност хришћанске љубави која се односи на све људе, идеју политизације религије и, коначно, дискредитацију црквене хијерархије, која је према ставу Свете столице, установљена од Христа. Све су то били разлози због којих је Леонардо Боф санкционисан у виду забране објављивања у трајању од годину дана, уз напомену да је на његову страну стала бразилска црква, а он лично одбацивао оптужбе да је марксиста .
Када је за Рацингеровог наследника изабран надбискуп Буенос Ајреса Хорхе Марио Бергољо, однос према теологији ослобођења донекле се променио. Наиме, садашњи папа, који је изабрао име у част Светог Франческа (Франциска) Асишког, савршено је познавао проблематику Латинске Америке. Његов избор је по свему револуционаран, јер је први пут после хиљаду триста година изабран папа који није са европског континента. Бергољо је пре избора за папу био велики критичар ММФ-а и либералног капитализма, а дане је проводио у сиромашним деловима аргентинских градова. Посећивао је болесне и у новије време исказао необично толерантан став према мигрантима. Утисак је да ће се за време његовог понтификата догодити важне промене у животу Римске цркве. Папини ставови о положају жена у друштву и цркви, сексуалним мањинама, миграцијама, смртној казни, климатским променама, изазовима и неједнакостима слободног тржишта, изазвали су пажњу либералних кругова и као такви представљају отклон у односу на конзервативне ставове ранијег папе Рацингера. Свега пола године после избора, у септембру 2013. године, папа Франциско упутио је драматично упозорење о опасности од трећег светског рата који се води „парцијално, уз злочине, масакре и уништавања“.
Коначно, на будућу спољну политику Ватикана, и последично однос према теологији ослобођења, свакако ће битно утицати и све очигледнија промена структуре свештенства и верника унутар саме Цркве у корист неевропског елемента. Наиме, све анализе показују да је упоредо са дехристијанизацијом Европе, на делу процес „нове евангелизације“ Африке и Азије, што ће свакако утицати на стратешке приоритете ватиканске дипломатије и постепено отварање утицајне Римске курије за ставове и овог до скоро дефаворизованог дела света. У трагању за новим геополитичким идентитетом, Католичка црква ће настојати да своју „универзалну духовну мисију“ прилагоди наведеним околностима захтевајући од своје пастве „креативан приступ изазовима нове евангелизације“. Део тог новог приступа је свакако неупоредиво толерантнији однос према заступницима теолoгије ослобођења за коју је садашњи папа казао „да има значајну улогу у суочавању с друштвеним изазовима, изградњи праведнијег друштва и пружању наде сиромашнима и маргинализованима. Наиме, порука јеванђеља не састоји се само у личном односу с Богом, јер када је духовни живот заокупљен искључиво властитим интересима и бригама у њему нема више простора за друге, нема места за сиромашне“ (папа Франциско, Радост Јевањђеља).
Црква сиромашних
Уз легендарног перуанског свештеника Густава Гутијереза, Леонардо Боф је један од најистакнутијих представника теологије ослобођења. Већ смо истакли да је овај покрет настао на тлу Латинске Америке, али се касније у својим карактеристичним манифестацијама појављивао и у другим деловима света. Реч је о настојањима да се успостави својеврсна „христологија одоздо“ која се ослања на „историјског Христа“ како је речено својевремено на једном скупу у бразилском Сао Паолу 1979. године. Већ смо указали на историјске и друштвене узроке појаве теолoгије ослобођења на подручју Латинске Америке, када су се многи католици окренули радикалним теоријама и пракси ослобођења. Истакнути теоретичар Сегундо тада је заступао становиште да се „сама теологија мора ослободити да би могла да постане инструмент људског ослобођења“. Најрадикалнији теоретици ослобoђења ишли су толико далеко да су правили знак једнакости између марксизма и хришћанства. У то време настао је неологизам о „марксистичком хришћанству“.
Када описује задатке теологије ослобођења Боф је веома прецизан у навођењу њених задатака. То су првенствено одговори на питање да ли је модел једног друштва иманентан категорији вере, затим како надвладати дубоки јаз између богатих и сиромашних, и коначно, на који начин извршити теолошко читање свеукупне људске праксе, која између осталог захтева „нову црквену поделу рада и религијске моћи“. Управо, том моделу „нове цркве“, била је посвећена његова монографија Црква: харизма и власт у оквиру које као теолог и филозоф покушава да дâ одговоре на многа питања егзистенцијалне природе која разрађује у поглављима: Пасторална пракса и црквени модели; Теолошка пракса и пасторални одрази; Црква и борба за правду и право сиромашних; Питања кршења људских права унутар Цркве; Могу ли се преобразити моћ и институција у Цркви? Римски католицизам: структура, здравље , патологија; У прилог синкретизму; Карактеристике цркве у класном друштву; Темељна црквена заједница и др.
Леонардо Боф критички говори о Католичкој цркви као клерикалној организацији која је равнодушна према световној стварности на тлу Латинске Америке. У овом делу света основна замерка јесте блискост црквене хијерархије с владајућим класама које су симбол једног неправедног система који узрокује масовно сиромаштво које је из теолошког угла неопростив грех. Занимљиво је да оправдање за своје становиште о „децентрализованој цркви“ бразилски теолог проналази у документима Другог ватиканског концила. Уз то додајмо да је у време објављивања своје књиге Боф веома храбро покренуо и нека контроверзна питања о положају жене у цркви, ауторитарности и сервилности, кафкијанским доктринарним процесима, римском феудалном стилу црквене власти, крутости Конгрегације за доктрину вере која се понаша у духу инквизиције. Разуме се да у свему томе има и критике апсолутне власти папе, што је изазвало огромно незадовољство Ватикана.
Али шта на један овакав изазов казују противници теологије ослобођења? У свом изванредно сроченом теолошком одговору кардинал Рацингер слојевито анализира последице Другог ватиканског концила и опажа три његове битне последице: Тако се прва последица заснива на потпуно новом гледишту по којем „постојеће теолошко предање више није адекватно и да – као резултат реченог – потпуно нову теолошку и духовну оријентацију треба тражити непосредно у Светом писму и знаковима времена“. Ту је негде наметнута и „идеја окретања ка свету“, тј. одговорности за свет која се често сводила „на наивну веру која је прихватила људске науке као ново јеванђеље, без указивања на њихова ограничења и ендемске проблеме“. Психологија, социологија и марксистичко тумачење историје деловали су као научно доказани и стога су постали непогрешиви арбитри хришћанске мисли. Трећа битна последица је у прихватању тзв. „критике предања“ коју примењује савремена евангеличка егзегеза, а посебно Рудолф Бултман и његова школа, а која је постала снажан теолошки ауторитет који спречава пут ка теологији у њеном ранијем облику, тиме охрабрујући људе ка све већим стварањима нових конструкција.
Рацингер наводи да се ова „промена теолошке ситуације поклопила са промењеним интелектуалним околностима“, а која је отприлике одговарала крају Концила – видљиви вакум смисла настаје у западном свету, но на њега доминантна егзистенцијалистичка философија није могла да дâ одговор. У овој ситуацији различите врсте неомарксизма постале су морални импулс, нудећи обећање смисла које је било практично неодољиво академској младежи. Блохов марксизам, са својом религиозном нотом, те строго научни изглед филозофија Адорна, Хоркхајмера, Хабермаса и Маркузеа, нудили су моделе деловања са којим су људи веровали да могу дати одговор моралном изазову беде у свету, као и да схвате тачно значење библијске поруке.
Каснији папа Бенедикт XVI je још средином осамдесетих година указивао „на морални изазов сиромаштва и тлачења“ који је захтевао нове одговоре које није било могуће пронаћи у постојећем предању. Измењена теолошка и филозофска ситуација била је формална позивница трагању за одговором у хришћанству, које је себи дозволило да буде вођено моделима наде – наводно научно утемељеним – а које су изнеле марксистичке филозофије. Вредно помена је свакако и опажање о „редукционистичком карактеру теологије ослобођења“ чији је нуклеус у искључивом истицању земаљског и временског ослобођења, којим се ставља у други план оно најважније – ослобођење од греха.
Да закључимо – од појаве Бофове теологије ослобођења многе су се околности промениле. Уосталом данас је фокус истраживања овог бразилског теолога на питањима заштите животне средине. Али независно од тога у коликој мери ће у будућности Ватикан креирати и усвојити садржај теологије ослобођења, остаје записано да је Бофов интелектуални ангажман био парадигма „интегралног хуманизма“ и својеврсног аутентичног одговора на стање крајње беде и експлоатације широм Латинске Америке. Ту чињеницу данас више нико не оспорава.
ЛИТЕРАТУРА:
Leonardo Boff, Teologija oslobođenja, Kršćanska sadašnjost, 1983, sv. 52/83, 16.
Leonadro Boff, Crkva, karizma i vlast, Stvarnost, Zagreb 1987.
Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2023.
Остави коментар