Аутор: мср Владимир Папић
Народна балада каква је Хасанагиница, препуна мрачних места, недоречености и замки у које њени тумачи протекла три века упадају желећи да је дешифрују и „оголе”, представља непресушну инспирацију за даље уметничке обраде. Трагична судбина Хасанагинице у свакој својој драмској и позоришној (ре)интерпретацији бива подстицај за ново разумевање комплексних мушко-женских односа у патријархалној култури јужнословенских народа. У оквирима јужнословенских књижевности, драме инспирисане трагичном судбином јунакиње наше најпознатије народне баладе написали су: Милан Огризовић (1909), Алекса Шантић (1910), Љубомир Симовић (1973), Алија Исаковић (1981), Нијаз Алиспахић (прво као либрето за оперу, а затим и као драму 1999), док је Томислав Бакарић 1990. године публиковао драму Хасанага.
У народној балади о Хасанаги и Хасанагиници не сазнајемо ништа више од њиховог социјалног статуса и чињенице да у њиховом односу постоји трагички неспоразум изазван неиспуњеним очекивањима због апстрактног и неразјашњеног стида. Хатиџа Крњевић, у својој студији о Хасанагиници, полемише са претходним истраживачима, пре свега са радом Камиле Луцерне, која сматра „да је стид баштина жене оног доба, морала, обичаја и начина живота” (Krnjević 1980: 66). Хатиџа Крњевић се супротставља том помало романтизованом и банализованом тумачењу ове народне баладе из перспективе Другости – странца који о народу/народима о којима говори зна „недопустиво мало”. Но, значај Хасанагиничине судбине за балканске народе није у томе што ми довољно познајемо живот патријархалне муслиманске породице (што свакако ни није случај), већ ми Хасанагиницу присвајамо и доживљавамо као своју управо због њене универзалне патње и запитаности над неминовношћу судбине, која не познаје ни језик, ни нацију, ни религију, а ни пол.
Драмски аутори покушавају да оду корак даље и расветле нека од мрачних места, која Хасанагиницу чине толико примамљивом за интерпретацију. Милан Огризовић, као први аутор који приступа писању драмске адаптације, наставља идејне нити народне песме, али их и проширује комбинујућу је са мотивима страсне љубави Хасанаге и његове супруге, као и сукобима класе, традиције и модерности. Огризовићева Хасанагиница настаје на тематским и формалним (версификационим) темељима народне песме, али ова трочинка написана комбинацијом стиха и прозе, јесте заснована на романтичарској и симболистичкој поетици. Огризовићева Хаснагиница представља једну од најизвођенијих драма хрватске књижевности, док друге драме које ја написао на основу фолклорних и историјских предложака (Бановић Страхиња, Смрт Смаил-аге Ченгића и Цар Солињанин – извођена као: Цар Дукљанин), ипак нису постигле ни приближан успех.
Огризовићева протагонисткиња од Хасанагиног гласника Хусеина добија поруку да супруга више не чека „ни на двору ни у роду”. Хусеин не може да пронађе узроке овакве Хасанагине одлуке сем измењене агине личности као последице болести или веровања у клевете потекле од његове мајке и сестре. Хасанагиница ипак налази другачије објашњење: љубав међу њима је у кризи након рођења петог детета, малог „беговића”: „што већма мало вољела сам чедо, / то све ме некуд преко срца гледо” (Ogrizović web: 18). Како Хасанагиница потиче из беговске породице, само називање детета малим беговићем указује на вид ремећења породичног устројства, где мали беговић поред значајније титуле добија и више простора у срцу Хасанагинице, што рађа љубомору у аги.[1] Ово сазнање нарушава хармоничну прву сцену у којој се мали Фата и Мехмед играју сватова. Та братско-сестринска имитација свадбеног обреда Хасанагиницу подсећа на љубавне песме које у њој изазивају севдах – главну компоненту њеног брака и супружничке љубави. Поред Хасанагиничиног примарног дефинисања као мајке, у Огризовићевој драми постаје важна још једна компонента њене личности, улога Хасанагине љубе:
ХАСАНАГИНИЦА:
„Пред вама ја сам севдах скривала, / Пред дјецом мати, а уза њег љуба. / А кад смо били сами, онда сам / Свим вољела га срцем. / Кћери моја, / Од свега што нам Алах дао је, / Та драгост, севдах – то је најљепше! / У оним тихим, самим часима, / Кад мислиш да је цијели овај свијет / Тек створен за те и за дилбера. / Та то је џенет, Свечев џенет – кћери! – / И то је онај рајски перивој, / Што Пророк нас је негда учио – / То један час живота другога.” (Ogrizović web: 19)
Упркос љубави и севдаху, Хасанагиница не заборавља на своје беговско порекло, те на савет ћерке султаније да се супругу баци пред ноге да би јој опростио непостојећи грех, Хасанагиница истиче да је послушна, али не и понизна; пре ће нестати, него се понизити. Она агином одлуком престаје да буде мајка и супруга, што за њу чак није ни највећа казна, колика би било сазнање да је престао да је воли, да у њиховом односу више нема севдаха – земаљског џенета. Она његову поруку тумачи као наредбу да га дочека симболички мртва – са севдахом мртвим. Насупрот томе, Хасанагиница жели да умре од севдаха, и врат ломи кули низ пенџере када помисли да чује топот агиних коња.
У Огризовићевој драми се као повод давања илми-хабера наводи Хасанагиничина неспремност да супругу превија ране у болести. Она сматра да би тиме погазила стид – „што муслимки је свакој светиња”, а обавеза бити код куће, чувати децу, праг и огњиште. Хасанагиница сматра да је непримерено и непотребно да у шуми вида ране мужу, поред његове мајке и сестре, те истиче престанак супружничке љубави и севдаха као извесни мотив за раставу брака, ком се тражи оправдање у њеном непостојећем греху. Управо је понос оно што спречава супружнике да вербализују осећања и сачувају своју љубав – агиница не прихвата да се понизи, већ тежи да сачува достојанство бегове кћери и сестре, и у понашању и у говору, док ага не може да сакрије срџбу због мисли о томе да га је супруга издала и заборавила на севдах међу њима, због чега бива осион и непријатан. Обоје се претварају да им није стало до љубави, да не би били повређени када би се испоставило да оно друго заиста више не осећа исту страст која их је спајала. У томе им умногоме помажу савети Хасанагине мајке Умихане и Хасанагиничине беговске породице, представника минулог времена, који гласинама и саветима праве пометњу и ремете срећу супружника. У таквој констелацији обичај и етикеција бивају важнији од питања срца – Хасанагиница није испунила мужевљева очекивања да при сусрету падне на колена и „руке крили да ме с коња сними / уста скупља да ми руку љуби / да је сједам на мекано крило” (Ogrizović web: 50), у чему он види потврду њеног емотивног издајства. Ратнички кодекси и неустрашивост Хасанаге ипак бивају доведени у питање када су суочени са љубављу и страшћу, у првом од ретких лирских пасажа заступљених у његовим репликама доказује се да љубав није престала с његове стране, већ одлука о растави долази из ирационалног веровања да је Хасанагиница требало да предосети његове жеље и снове о спајању у Пророковом врту, након којих је очекивао да ће се појавити:
ХАСАНАГА:
„Како ли сам пожелио тебе! / Само на час да ти очи видим! / Само на час да те себи винем! / Да си дошла – / Ох за оних ноћи / Кад на пустом лежају сам лежо, / Кад је шума дисала тишином – / Само аскер на стражи се чуо! – / Кад су звијезде титрале у ноћи, / Онда сам те пожелио, љубо! / За тобом сам болан уздисао, / Да ћеш ноћним повјетарцем доћи… / Ал не дóђе – срца каменога!” (Ogrizović web: 56)
Повратком у родитељски дом се приказује позиција Хасанагинице у односу на друге субјекте патријархалног породичног живота. У Огризовићевој драми свекрва клевеће Хасанагиницу, док бег Пинторовић и њихова мајка наступају заштитнички према сестри и ћерки. Брат истиче како знају Хасана, „од какова је рода и кољена, / и какова је гласа и поштења” – „тај чобанин је што се аговања / дочепао на пушци и ханџару” (Ogrizović web: 34), док Зариф-ханума срдито поручује: „’Није он / За моју ћерку никад човјек био, / И није за њег с мојом вољом пошла. / Залудио је црни Арапин.’” (Ogrizović web: 33). Хасанагиница негира да је супруг према њој силовит, напрасит и дивљи, али бег Пинторовић истиче како је од имотског кадије Ризванбеговића[2] чуо да Хасанага под шатором има многобројне робиње, Черкескиње и Влахиње, те само тражи разлог да се реши супруге. До сазнавања истине долази прекасно, што доприноси трагичким елементима драме – тек на изласку из Хасанагиног дома агиница признаје да је врат ломила кули низ пенџере од севдаха за мужем, док се Хасанага каје и одлази по њу кад је већ испрошена.
Хасанагиничина регресија у улогу неудате девојке након шеснаест година брака и тридесет две године живота, са собом носи и потребу да се све врати на социјално и материјално стање из периода пре брака.[3] Бег Пинторовић тражи мираз с којим ће Хасанагиницу изнова удати као беговицу, у потпуности игноришући њен пређашњи агинички живот, као и материнство – она се удаје као поново невина девојка, а не као распуштеница са петоро деце. Призори из Зариф-ханумине куће представљају занимљиву ретардацију у трагичкој радњи Огризовићеве Хасанагинице. У њима увиђамо слике из свакодневног живота осиромашене беговске породице, обрисе вароши и џамије, авлију, чесму, и диванхану. Хата и Аиша, тетке Имотског кадије, долазе да испросе „негда агиницу, а сад опет беговицу и, ако Бог да, кадијинцу” (Ogrizović web: 81). Аиша има говорну ману, док у Зарифином и Хатином говору примећујемо дијалекатске особине икавских говора (са примесама арапске сакралне лексике), чиме Огризовић додатно вербално карактеризује њихове ликове и територијално их локализује, правећи још једну дистинкцију у односу на Хасанагину породицу.
За разлику од Симовићевог текста (в. Симовић 2023), Огризовић не наводи како је Хасанагиница удата за агу „из рачуна”, већ из севдаха. Заједничка историја Хасанагинице и имотског кадије Ибрахима Ризванбеговића сеже до раног детињства, због чега он не жели да ожени ниједну другу девојку, шеснаест година осећајући жар љубави према њој. Хасанагиница му не узвраћа љубав, али прихвата његову прошњу јер нити је преблизу, нити је премлад, нити је ага; желећи да избегне срамоту и удовољи мајци и брату, иако зна да не живи, већ умире, а умрети не може (Ogrizović web: 91). Она жели да оде далеко да би нестала, не мисли, не осећа, не мари, већ се препушта туђим одлукама. Једина особа која Хасанагиницу у потпуности разуме и којој она може да се повери јесте најстарија ћерка Султанија, која има шеснаест година, и симболички представља саму Хасанагиницу из периода ране зрелости, када се удала за агу. Због тога Султанија и преузима све мајчине обавезе – бригу о оцу и млађој деци. Она је супституција која Хасанагиној породици може да пружи све сем севдаха.
Султанија преноси да је у Хасанагиној кући све исто, само се осети агиничино недостајање и да се и сам ага понаша другачије, што његова бивша супруга не може да прихвати као истину. Агино осамљивање и сакривање у одаји представља покајнички одговор на Хасанагиничину клетву: „Еј тако мене зажелио ага, / Ко ја што њега кад сам летјела, / Да ломим врата кули низ пенџере!” (Ogrizović web: 75). Као што ни Хасанагиница није дошла да га обиђе у гори зеленој, тако ни он због поноса не шаље гласника да дође по њу и врати је из родитељског дома, чиме подстиче њен севдах, али и пркос. Хасанагиница у родитељском дому спознаје грешку – увредила је Хасанагин севдах, док Хасанага схвата да је Хасанагиница хтела да умре због тога истог севдаха. Њихова трагедије самим тим добија космички смисао (близак романтичарској поезији Поа, Његоша и Костића) – они морају да се раздвоје јер Алах не дозвољава толику срећу – „да већ на земљи човјек тако живи, / ко што се само у џенету живи” (Ogrizović web: 102). Насупрот Симовићевој драми у којој је важан мотив судбинске хијерогамије између Имотског кадије и Хасанагинице (као Хада и Персефоне, за којом не плаче мајка, већ деца) у џенету, Огризовићева Хасанагиница кадију упозорава да у браку не може да очекује њено срце, већ поручује Хасанаги да га чека „У џенетскоме перивоју свијетлом, / У Пророковој башчи, гдје ћемо / По божјем сунцу скупа шетати, / Ал ту на земљи не!” (Ogrizović web: 103-104).
Трећи чин Огризовићеве драме започиње призорима у којима Хасанагу видимо у дијалогу са робињом Влахињицом. Након што је заклао робињу Черкескињу, која га је лудо волела, Хасанага наводи да је злочин учинио због тога што га је чекала у Хасанагиничиној одаји и рекла да му је као жена – агиница. Влахињица га подсећа на то да ју је током ноћи у сну дозивао, из чега ага схвата да је у сну дозивао бившу супругу. Иако ага испрва не прихвата да пати за Хасанагиницом, већ се правда како је отерана јер није знала да му срце гата, из песама које пева је јасно коме је намењен његов севдах. Због неузвраћене љубави и спознаје да ага никог никада неће волети осим Хасанагинице, робиња се убија ножем којим се убила њена мајка у ноћи када су им у кућу упали агини људи. Као што ни Хасанагиница не може да преда своје срце Имотском кадији тако и Хасанага робињице сматра казном коју му Алах шаље због лошег поступања према супрузи. Разговор који следи између аге и Умихане указује на то да га је управо она окренула против бивше супруге, што он жели да исправи – изнова просећи Хасанагиницу. Иако долази до мајчиног покајања и спознаје да су други криви за развод, а не супружници у којима севдах и даље тиња, свадбе не може бити јер је дошао петак – дан Хасанагиничине удаје за Имотског кадију.
Султанија предосећа трагедију, као градациони климакс несреће након Черкескињиног убиства и Влахињициног самоубиства. Иако Хасанага обећава да неће бити пуцњаве, закључује да поред њихове куће неће проћи сватови већ сахрана – мејит. Деца су у Огризовићевој драми већ поодрасла и када угледају Хасанагиницу понављају сегменте народне песме везане за заустављање и давање ужине мајци. Поновни сусрет са породицом приказан је као растанак – мајка се поздравља са децом и извлачи из покајничког загрљаја Умихане. Уследиће свађа због гажења поноса – Хасанага захтева да му бивша супруга призна због чега је дошла, и не дозвољава да њихову децу сматра сирочићима, јер имају њега, док њу чека други дом. Хасанагиница покушава да оде са сватовима док јој ага говори да је срца каменога, након његовог одговора да је и даље воли, срце јој је препукло од севдаха и умрла му је у загрљају. Хасанага након тога доживљава покајање, схвативши да је он убио Хасанагиницу, и захтева да га она „не чека у бијелом двору, већ у врту Пророкову” (Ogrizović web: 207), чиме се трагично завршава Огризовићева верзија Хасанагинице.
Инспирација коју модерна и савремена драма проналазе у живој народној традицији обележила је јужнословенске књижевности ХХ века. Не може се рећи да је иједно дело народне књижевности толико надахнуло књижевне ствараоце и тумаче књижевности, као што је случај са Хасанагиницом у претходна три века – током деведесет година (од 1909. до 1999) изведено је и публиковано шест драмских (ре)интерпретација трагичне Хасанагиничине судбине. Тумачили смо драмску обраду Милана Огризовића (1909) која се заснива стиду, страсти, недостатку вербалне комуникације, сукобу старог и новог и класним и социјалним разликама. Ова драма поседује романтичарске и симболистичке тенденције, уз велико ослањање на народну лирику и лирско-епске врсте, чијим музичким елементима се постиже додатни утисак током извођења на сцени. Централни мотив Огризовићеве драмске обраде јесте седвах – љубав и њом проузроковани чежња, занос, страст и патња. Такву љубав не могу да разумеју носиоци „старих” вредности, Умихана и бег и беговица Пинторовић, којима су част, достојанство и друштвени положај важнији од среће чланова њихове породице. Оно што је заједничко Огризовићевој и другим драмама инспирисаним баладом о Хасанагиници јесте смрт протагонисткиње, која изазива катарзу међу осталим јунацима – смрт изузетне жене доводи до покајања и преиспитивања свега у шта је заједница традиционално веровала.
ЛИТЕРАТУРА:
- Krnjević 1980: Hatidža Krnjević. Živi palimpsesti ili O usmenoj poeziji. Beograd: Nolit.
- Ogrizović web: Milan Ogrizović. Hasanaginica. https://lektire.skole.hr/djela/hasanaginica, Приступљено 8. 9. 2024.
- Пешикан Љуштановић 2009: Љиљана Пешикан Љуштановић. Кад је била кнежева вечера?: усмена књижевност и традиционална култура у српској драми 20. века. Нови Сад: Позоришни музеј Војводине.
- Radulović 2009: Lidija Radulović. Pol/rod i religija: konstrukcija roda u narodnoj religiji Srba. Beograd: Srpski genealoški centar – Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2009.
- Симовић 2023: Љубомир Симовић. Хасанагиница, у: Драме 1. Београд: Лагуна.
[1] „Знаш ли, љубо: од посљедњег чеда, / Од овога у бешици ‘бега’, / Ти за мене ни погледа немаш. / Ти за мене више срца немаш, / Свако дијете што је више расло, / Све си више њега миловала!” (Ogrizović web: 59).
[2] Огризовић користи позната имена из историје муслиманског народа на нашим просторима, нпр. имотског кадију сврстава у лозу Ризванбеговића, породицу значајну за историју јужнословенских народа 18. и 19. века (историји је познато и братимљење Његоша и Али-паше Ризванбеговића). Драмски писац Хасанагину мајку назива Умихана, у нашим крајевима не толико честим именом једне од Мухамедових жена, сестре халифа Алије, али за које извор може бити и Умихана Чувидина, прва позната песникиња међу босанским муслиманима.
[3] Могуће је и да Огризовић симболику броја 16 – година брака и година живота у којима се агиница удаје, користи као знак повратка на пређашње стање након завршетка брачног циклуса.
Остави коментар