Аутор: др Александра Колаковић
Вратимо се за тренутак у период Великог рата када је исковано „братства по оружју“ и из догађаја ратних израсла идеја о „вечитом пријатељству“, која је на прелазу из 20. у 21. век постала упитна због француско-српских политичких и стратешких мимоилажења и различитих интереса. Дакле, година је 1916, месец јануар, у то време већ је дошло до слома Србије, након повлачења преко Албаније један део Срба се налази на њеним обалама. Француска помаже прелазак на Крф, тамо су генерал Пијарон де Мондезир и француски војници, који покушавају да помогну, касније по пребацивању на Крф опораве и реорганизују, српску војску. У том периоду један део српских ђака и студената прелази у Француску, на опоравак и школовање. Првих дана јануара 1916. године у дому Виктора Берара у Латинском кварту основана је организација La Nation Serbe en France (Српски народ у Француској), која се старала о српској избеглој омладини и обезбедила материјалну помоћ од преко 10.000 франака. Поред Берара, у удружењима су били активни Емил Оман, Жан Брин и Ернест Дени, као и бројни угледни новинари и професори. На иницијативу Делфе Иванић и Стане Лозанић из Кола српских сестара, посредством Миленка Веснића (тадашњег амбасадора Србије у Француској) и Светолика Радовановића, професора Универзитета, бившег министра и делегата Србије за бригу о избеглицама, а уз подршку чланова удружења и Стефана Пишона, Француска је дозволила слање пакета српским заробљеницима у немачким и аустријским логорима. Ова хуманост француског народа и емпатије према Србији су на основу осећаја присутног у српском јавном мњењу само једна епизода прошлости која је унета у темеље идеје о француско-српском пријатељству.
У тим ратним годинама, појавило се и неколико књига, из пера напред поменутих личности, које су утицале да се два географски удаљена народа, која су се борила против заједничког непријатеља зближе и боље упознају. Овоме је допринело и организовање Српског дана у преко 100 хиљада француских школа 26. марта 1915. године, што је дело Виктора Берара. Овај професор Сорбоне написао је и предавање за наставнике као пример патње коју су Срби претрпели и јунаштва које су показали у борби за одбрану своје отаџбине. Делови овог текста публиковани су у листу Le Matain, а потом је штампана брошура La Serbie (Србија). Одржавање Српског дана у француским школама, које је организовано и 1916. године, било је у функцији француске политике Светог јединства, коју је прокламовао председник Француске, Ремон Поенкаре, како би избрисао све политичке поделе у циљу јединства земље.
Поменуто дело Виктора Берара није било једино. Пјер Лани, ратни дописник из времена балканских ратова публиковањем књиге Југославија, са предговором угледног писца Пола Адама, међу привима је подржао и стварање заједничке државе. Ипак, највећи одјек у јавности имали су описи српског страдања које су забележили Анри Барби, Огист Боп, Раул Лабри и Луј Томсон. Пол Лабе, секретар Нормандијског географског друштва, који је још 1908. године обишао Србију, наставио је сарадњу са српским интелектуалцима и у периоду рата, када је настала књига L’effort serbe: la Serbie fidèle. Ернест Дени се у току рата залагао за распад Хабзбуршке монархије и стварање великих словенских држава, написао је и дело La Grande Serbie (Велика Србија). Дени је веровао да је у интересу Француске да успостави баријеру коју би формирале словенске државе као штит од даље немачке тежње за експанзијом. Поменуте књиге представљају најсветлије примере из заједничке историје и подстичу на питање да ли и ко данас у Француској и на француском језику пише о Србима, а да нема негативног тона који је провладавао од деведесетих година 20. века.
Када је 1923. године у тексту Француска наука Јован Жујовић записао: „Тражите највише увек само Истину, ширите Просвету, Чувајте Слободу, браните Правду“, означио је и најважније вредности које су пренете француско-српским контактима и везама, а посебно у периоду од средине 19. и почетком 20. века. Поменуте вредности и сећање на „братство по оружју“ из Великог рата, у време обележавања 180. годишњице успостављања дипломатских односа Француске и Србије, истиче и француска дипломатија. На сличном трагу је и др Алексис Труд, професор Универзитета Версај и аутор књиге Француска и Србија: Векови пријатељства, која од средњег века до савременог доба прати најзначјаније догађаје француско-српских односа. Иако је историја француско-српских односа богата и значајна за актуелне билатералне односе две државе, не постоји довољно књига и научних чланака на француском језику о овим темама. Замишљена као кратак преглед контаката и веза два географски удаљена народа књига успева и да покаже колико је културни трансфер моћан чинилац. Аутор нас, надахнуто, а на моменте готово поетски, води кроз историју Француске и Србије, као и кроз најзначајније догађаје који су утицали на француско-српску сарадњу. Алексис Труд, стручњак за геополитику, у своје дело уноси и србофилство, својствено француским славофилима и србофилима из периода Великог рата. Подсећа на заједничка места сећања – Споменике захвалности Француској на Калемегдану, краљевима Петру и Александру Карађорђевићу у Паризу и Марсељу – симболе идеје „вечитог пријатељства“ два народа. Из перспективе једног Француза подсећамо се не само на догађаје из заједничке историје, већ и на личности. Истовремено, текст Алекса Труда, користан за стручну, као и за ширу јавност, подстиче на промишљање колико смо заборавили на француско-српске везе. Пажљиви читалац ће препознати и теме које су још неистражене, као и корпус заједничке историје који је потребно реконструисати и изнова преиспитати. Стога је, поред неговања културе сећања на специфичне везе Француза и Срба, једна од кључних вредности ове двојезичне књиге отварање дијалога о природи и дометима француско-српских веза кроз историју од првих контаката и Јелене Анжујске до бурног 20. века и Франсоа Митерана.
У међуратном периоду међу младим људима с почетка овог есеја, који су дошли на школовање и опоравак у Француску, био је тада будући „цвет“ српског (југословенског) друштва – елита − професори, министри, књижевници, уметници, инжењери, лекари и други. Они су у јавности били носиоци идеје о француско-српском пријатељству, која је прерасла у француско-југословенско, а посебно након Другог светског рата, када је утапано у матрицу новог југословенства. Иако је нови режим по потреби користио идеју о „вечитом пријатељству“ два народа, ипак је свест о француско-српским (југословенским) везама у Француској бледела. Ви сте сигурно род? О Жану Копитовићу, књига коју је написао познати француски публициста Франсоа-Гијом Лорен у форми романа, а на основу историјског истраживања које је спровео сведочи о феномену заборава – како се догађаји, појаве и процеси заборављају, одлазе из друштвеног памћења. Кроз потрагу за информацијама о Жану Копитовићу, које проналази у архивима Париза, као и у родном крају, у форми романа, Лорен поред личних момената реконструише и француско-српске (југословенске) односе. Трагање за одговором ко је био Жан Копитовић, аутор књиге почиње на улицама Латинског кварта у Паризу, а наставља и међу припадницима српске дијаспоре и касније у Брчелима. У непосредној близини чувене Сорбоне, где је школована генерација која је била носилац идеје вечитог пријатељства, аутор књиге је једног дана запазио спомен-плочу: „Овде је пао покошен немачким мецима Жан Копитовић, југословенски родољуб, 11. марта 1943“. Повест о „малом човеку“ који је, како је аутор сазнао, 1916. године савезничком лађом дошао на тло Француске, касније је 1943. године у другом рату извршио атентат на групу немачких официра, а потом и страдао. Преко личне приче, Франсоа-Гијом Лорен анализира Европу и Балкан у доба ратова, при чему успева да на површину из дубина прошлости врати заједничку историју.
Недавно се појавила на француском језику књига A la Serbie, која је можда по структури најближа књигама које су настале у време Првог светског рата. У њој су улгедни Французи, њих 21, писали о Србији и Србима износећи најдубље личне импресије и мисли о француско-српским односима. Предговор ове модерно осмишљене и за будућност француско-српских односа битне књиге написао је Патрик д’Арвор, а приредио Лук Луре, док су међу ауторима текстова потомак генерала Франше д’Епереа, потом новинар Жан-Кристоф Буисон, заменик главног уредника магазина Фигаро, пуковник Жак Огар и хуманитарац Арно Гујон, оснивач организације Солидарност за Косово. На страницама ове књиге су текстови Француза који су, као што су Берар, Дени и други у доба непосредно пре Великог рата, а посебно у току рата, значајно допринели да се о Србима пише и говори афирмативно у француској јавности. Ауторима текстова који су публиковани у A la Serbie намера је била да књига буде и доказ као је француско-српско пријатељство живо. A la Serbie на један нов начин наставља традицију започету у Великом рату, када су све француске новине током Српског дана извештавале о дирљивој патриотској манифестацији на Сорбони, којој су присуствовали професори и политичари, као и значајан број студената. Срби су тада, а слично је и у књизи A la Serbie, од угледних Француза, који теже да сачувају сећање на блиске односе два народа, описани као хероји у опанцима и бранитељи цивилизације.
Везе међу народима граде и одржавају појединци, тако је било у прошлости, а и сада, најважнију компоненту француско-српских веза чине они који омогућавају да се о другоме чује и сазна. Стога су поменуте књиге Француска и Србија векови пријатељства, Ви сте сигурно род? О Жану Копитовићу и A la Serbie, које су публиковане 2020. године, превазишле све потешкоће комуникације које је донела пандемија коронавируса, као и геополитичке стратегије и интереси. Три поменуте књиге, иако различитих жанрова, буде интересовање за заборављене ауторе и дела из доба Првог и Другог светског рата, али и омогућавају да се идеја о „вечитом пријатељству“ два народа изнова сагледа на више начина. Публиковање књига на француском језику о Србији и Србима, било да је реч о стручној литератури и/или романима, путописима и биографијама, посебно од стране Француза, указују на дуготрајност француско-српских веза, али су истовремено и моћно средство културне дипломатије.
Остави коментар