Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Подручје читаве данашње Војводине, а поготово Срема, било је током читаве своје историје простор на коме су се укрштале цивилизације, а ово је тло једна вишестолетна раскрсница важних саобраћајница, међу којима се издвајају пут од Будима до Цариграда, некадашња Via Egnatia, као и нарочито две реке између којих је Срем и смештен – Сава и посебно Дунав. Овакав географски положај данашње северне српске покрајине, а средњовековне јужне Угарске свакако је погодовао да се на овоме тлу насељава становништво различите провенијенције, порекла, верске, сталешке и етничке припадности.
Један од примера на микроплану великог и константног култног, цивилизацијског, духовног и етничког континуитета на тлу Срема је Раковац. Ово село се налази на обронцима Фрушке Горе, удаљен свега 14 километара од данашњег Новог Сада. Изузетно битно и за ову тему, али и за функционисање овог места све до данашњих дана, јесте чињеница да се село Раковац налази уз саму реку Дунав, водећу саобраћајницу овог дела Европе и света кроз читаву његову историју.
За историју средњег и новог века Раковац представља једно врло специфично, занимљиво и по много чему јединствено место. Данас је најпознатије по православном манастиру Раковцу, али је у прошлости у непосредној близини, или недалеко од данашње српске православне светиње постојао и византијски (православни) манастир, али и римокатолички бенедиктински самостан. Примера култног континуитета, односно настанка светих места различитих религија на једном или ближим локалитетима није мало у целом свету. Низ је примера да су се на месту хеленистичких или римских базилика, као и светилишта многих божанстава старих религија подизале хришћанске цркве. О значају и бројним култним местима у Јерусалиму не треба трошити ни речи.
Један, можда мањи, али опет посебно занимљиви пример је управо село Раковац, на чијем подручју је историја оставила неизбрисиве трагове. Није неважно напоменути ни чињеницу да је права ризница за ову тему управо Музеј Војводине у Новом Саду, који чува бројна блага важних управо за историју Раковца.
Византијско хришћанство имало је значајан уплив на подручје читаве Угарске. Један од манастира који су припадали грчком обреду био је и у Думбову. О њему нажалост не постоје апсолутно никакви писани извори, али је занимљив због једне од најинтересантнијих колекција бронзаних иконица које су опстале до данас. Како је сугерисано, сви ти остаци су данас похрањени у Музеју Војводине у Новом Саду, и представљају непролазно византијско благо са подручја свега двадесетак километара од данашњег Новог Сада. Доиста велико богатство археолошког материјала, али и комбинација римских и византијских утицаја, сведоче о томе да је Думбово било и у византијско време један изузетно важан манастир. Био је посвећен Светоме Великомученику Георгију, и то превасходно, јер је он заштитник земљорадње и пољопривредника уопште, а Срем је од римског доба винородни крај. Бављење пољопривредом, нарочито виноградарством, очигледно је била главна привредна грана манастирима у Срему, јер ће и потоњи бенедиктински самостан у Думбову, као и други сремски римокатолички конвенти, управо у пољопривреди и виноградарству имати своју основну економску делатност.
Што се речених икона тиче, на броју их је укупно дванаест. Иконе које су нађене су Христос Пантократор – Сведржитељ на трону, потом Богородица Одигитрија, још једна икона Богородице, затим интересантан приказ где су Свети Никола и Свети Василије на једној иконици изображени заједно, додуше икони нађеној без рама. Потом је у овој вредној остави пронађена икона на којој је приказан и патрон храма Свети Георгије, као и иконе које репрезентују Светог Пантелејмона и Светог Прокопија. Ове три последње поменуте међусобно се и разликују, јер је свој тројици светитеља лице другачије, а припадају заправо и различитим типовима, јер Свети Пантелејмон није био ратник. Иконе указују на врло вредан ручни рад византијских мајстора, а неки археолози сматрају да је у питању и закопано благо неких византијских уметника из епохе династије Комнина (1081 – 1204). Поред ових икона са светитељима постоје још три са животињским и флоралним елементима.
Ове византијске иконе су специфичне и изузетно занимљиве и због својих натписа. Напоменимо да су сви, што је и логично, на грчком језику. Једна Богородичина икона карактеристична је због дијалога Мајке Божије и Њеног Сина Исуса Христа. На овој иконици, написан је разговор који је у суштини молба Богородице Сину да спаси људе. То је данас добро познат тип Богородичине иконе и дијалога где Христос испрва одбија да спасе људе због грехова њихових, али на молбу своје Мајке да то учини ње ради, прихвата. На овај начин Богородица заправо постаје посредница између људи и Бога и људска најзначајнија заступница. Вероватно је инспирисан химном Светог Романа Мелода, која се и данас поје у црквама на Велики Петак. На икони Светог Георгија, пак, записана је на грчком језику молитва њему као заштитнику земљорадника у којој каже да онај који је од сребра начинио ову икону моли за добру земљу. Треба напоменути да је то врло ретка представа у православној иконографији уопште. Његова икона изображава овог светитеља са штитом у левој и копљем у десној руци, слично икони која се данас везује за празник и крсну славу Ђурђиц где Свети Георгије стоји у војничкој одори.
Нажалост, нема писаних извора о овом храму, нити византијских нити доцнијих латинских који би могли имати неку референцу на постојање православнога храма на тлу Думбова. Не зна се поуздано ни да ли је и био посвећен Светом Георгију или су то само иконографске назнаке. Исто тако, не зна се ни је ли био мушки или женски манастир. Постојао је можда, или најкасније макар, до татарске најезде 1241 – 1242. године. Постоје, додуше, и неке индиректне референце да су бенедиктинци дошли већ пре 1237. године, али и ту хронологију је тешко утврдити. Интересантно је, међутим, да ово није јединствен случај да на место православних, византијских монаха, долазе редовници бенедиктинци. Будући да су следили Правило Светог Бенедикта, које су заправо прилагођена монашка правила Светог Василија Великог, по коме се и данас равнају сви православни монаси и монахиње, сличности су биле изузетно велике. Можда је и та, почетна, духовна блискост утицала на ово својеврсно преузимање манастира.
Бенедиктински самостан Думбово је постојао отприлике у периоду од скоро два и по столећа, тачније од 1237. до 1490. године, мада му историју можда можемо продужити до пада Думбовске тврђаве под Турке у лето 1526. године. Изгледа да је имао световне осниваче из породице Гуткелед, угледног угарског великашког рода, међутим може се претпоставити да му је каснији сопственик био калочко-бачки надбискуп. Мало је података који се тичу његове директне историје. Први опат којег сведоче историјски извори се звао Никола 1315. године, и он је после остварио врло високу црквену каријеру у Угарској. Постао је опат најугледнијег и најстаријег римокатоличког самостана у Угарској – Панонхалми.
Био је ово и доста богат самостан. Опат Гргур на име папске десетине 1335 – 1337. године отприлике, је плаћао око 6 – 13 марака годишње. Зна се да му је на челу 1366 – 1369. године био опат по имену Павле, али до када је столовао није познато. Затим је у Думбову функцију опата заузимао Јован 1406. године, а након њега извесни Гргур, син Мартина 1411. године. Постоје помени и опата коме је име било Ђорђе син Петра 1416. године. Из 1449. године постоји податак о састанку опата бенедиктинских самостана у Сексарду, где је Думбово представљао опат Андрија.
Следећи подаци везани су за провале Османлија у Угарску. Наиме, већ после Косовске битке почели су први сукоби Турске и Угарске, али су у XV веку доживели врхунац. Срем, као погранична област, први је био на удару. Пред турском опасношћу живот у опатији је био врло опасан. Сремски бискуп је узео под своју јурисдикцију самостан 1467 – 1473. године, ојачавши и тврђаву. Тада је око опатије ископан ров, широк преко 15 метара.Током XV века у подножју куле самостанског утврђења нађен је и сребрни печат Јанка Хуњадија. Думбово је, према неким претпоставкама, пало после Петроварадина под Турке (1526. године у јулу), а остаци опатије постојали су и били видљиви још и 1702. године у време Ракоцијеве буне, која је захватила и југ Угарске.
Постоји неколико лапидарних података о друштвеном и економском животу ове бенедиктинске опатије. Зна се да је на челу самостана у Думбову 1309. године био опат, коме не знамо нажалост име, али који је био доктор канонског права. Његов помен сачуван је у једној пресуди сремском бискупу Ладиславу, оптуженом за проневеру новца и неке сумњиве трансакције. Претпоставља се, да је као и у случају цистерцитске опатије у Петроварадину и Гргуревцима (где је такође био бенедиктински конвент), и Думбово имало своје винограде и да су се раковачки бенедиктинци бавили узгајањем винове лозе и производњом изузетно квалитетног и чувеног сремског вина. Сам самостан је имао вероватно 12 – 18 редовника, дупло мање него рецимо оближњи Баноштор.
О значају овог бенедиктинског самостана сведочи и следећи податак. Наиме, папа Иноћентије III је на IV Латеранском концилу 1215, дванаестим каноном, у склопу реформи цркве које је спроводио, донео одлуку да монашки редови у свакој црквеној покрајини формирају каптол, и на њему бирају сваке три године по једног опата који је у папино име требало годишње једном да обилази и мушке и женске самостане, и не само да их посећује, већ по потреби указује на неправилности и реформише. У ту сврху је на каптолу 1348. године изабран управо опат Думбова по имену Улрик. Нажалост, нема података о томе како је и са колико успеха вршио ову визитацију.
Како је овај храм изгледао? Археологија има доста детаљан одговор на то. Грађевински материјал из византијске цркве (данас је то археолошки локалитет Црквине) пренет је од стране бенедиктинских монаха и искоришћен за изградњу нове романске цркве, а то је данашњи локалитет по имену Градина.Сам храм је имао три апсиде и крипту смештену испод главног светилишта која се налазила испод средње апсиде. У средини крипте је постављен олтар, а на више зидова у крипти постоје различити романски натписи. Торањ се налазио на североистоку самостанског здања. Поједини елементи храма (фризови) су били са палметама, украшене грожђем и лишћем, што може да сведочи и о томе да су се бавили узгојем винове лозе, те да је овај чести флорални мотив овде намерно искоришћен. Изнад остатака романске цркве саграђена је једнобродна готичка базилика која покрива остатке старије храмовне грађевине. Сличност постоји и у археолошким налазима са другим локалитетима у Војводини, конкретно између једног пронађеног стуба из Титела (изузетно важно црквено средиште у средњем веку) и једног из Думбова, а у питању је занимљиви и врло леп стуб који се налазио на јужном зиду у Думбову и који приказује зеца. Елементи пластике показују синкретизам стилова, односно мешање разних архитектонских утицаја, чак и византијског, што иде у прилог тези да је и материјал старог храма коришћен. Један spolium са овог старог византијског манастира, са биљним мотивима, уграђен је данас и у спољни зид олтара манастира Раковца, као што се могу наћи и слични фризови на појединим стубовима.
Думбово је, поред речених манастирских и самостанских здања, имало и своју тврђаву, а врло је занимљиво је да је сремском бискупу, поред два седишта (конкатерале) у Баноштору и Мачванској Митровици, једна од резиденција било и Думбово. Кастелан се спомиње и крајем средњег века, 1473. године. Думбово је, пак, поред поменутог бенедиктинског конвента имало и жупну цркву (парохија) Свих Светих, наведену у попису скупљача ванредне папске десетине (1332 – 1337. године), а наведена је и у једном документу папе Бонифација IX из 1390. године. У поменутом попису ванредне папске десетине поменут је жупник по имену Михајло из Раковца/Думбова. Думбово је, према папским и угарским средњовековним изворима, поред поменутог жупника имало и викара Јована који је платио десетину у оквиру оновременог сремског архиђаконата Калочке надбискупије. Ови подаци, иако не бројни, сведоче о живом црквеном животу и самога места Думбова, који је поред значајног бенедиктинског самостана, имао и своју жупну цркву која је опслуживала римокатоличке вернике овог сремског места.
На крају, о култном континуитету сведочи до данас манастир Раковац. као и већина фрушкогорских манастира, и овај се први пут помиње тек у турским пописима. Први писани помен је из дефтера који се обично датује у 1546. годину, али свакако у време успостављања османске власти над тлом данашње Војводине, а након пада Будима 1541. године. Додуше, помиње се и један нечитак натпис који помиње 1533. годину, док се га легенда везује за сремске Бранковиће. Међутим, чињеница је да је попут свих манастира сем Крушедола, настао у османско доба када је познат и као манастир Врачеви, будући да је посвећен Светом Козми и Дамјану. Живописан је изгледа први пут крајем XVI или почетком XVII столећа, а као и многи манастири на Фрушкој Гори апогеј доживљава током XVIII века када двојица његових калуђера на челу са јеромонахом Силвестром одлазе на поклоничко путовање у Свету Земљу између 15. јула 1745. године и 3. априла 1746. године. Са њима је путовао тад и Христифор Жефаровић. Манастир је свој значај сачувао и до данас, а у њему су похрањени земни остаци митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића.
Раковац, односно средњовековно Думбово (Dombó, Dombo) је један веома посебан пример култног континуитета, односно места где су се током историје налазила три хришћанска сакрална објекта – грчки (византијски), можемо слободно рећи већ православни манастир, потом бенедиктинска угарска римокатоличка опатија, уз коју је била и тврђава. Овај самостан је живео феудалним и верским животом оног времена, а и тврђава је имала своје кастелане који су у изворима споменути на више места. Међутим, османска најезда учинила је крај бенедиктинцима на југу Угарске, али отворила врата за насељавање Срба, и за градњу светиње којом се Раковац и данас дичи већ четири и по столећа.
Остави коментар