Tribina: Srpski XX vek – demokratija i autokratija

Tribina: Srpski XX vek – demokratija i autokratija

Autor: Milovan Balaban, istoričar i analitičar

Demokratija i autokratija su dva oblika društvenog uređenja koja se provlače kroz čitavu istoriju ljudskog roda. Od najstarijih državica, pre svega grčkih polisa, ova dva sistema su dominantna kada su u pitanju uređenja i organizovanja državnih zajednica. Naravno postoje nijanse demokratije i autokratije, kao što postoje i drugi oblici uređenja država, ali su ovo bazni modeli iz kojih proističu spscifikumi za svaki narod i svaku državu koja se ustrojava u datom istorijskom trenutku. Zbog toga nije cilj da se prouče nijanse ova dva modela državnog i društvenog uređenja nego da se vidi njihova smislenost, opravdanost, valjanost i neophodnost svakog od njih u određenom istorijskom trenutku.

U savremenom svetu je trenutno opšti stav da je demokratija najbolje društveno uređenje, ali i autokratija u određenim istorijskim trenutcima ima svoju, čak i pozitivnu ulogu. To se obično dešava kada slobode koje nudi demokratija prevaziđu čovekovu urođenu odgovornost, odnosno kada čovek i narodi ne mogu da podnesu toliki stepen odgovornosti koje liberalizam nosi pa upadaju u krajnost raspuštenosti i anarhije. Tada autokratija kao državni oblik organizovanja ograničava te slobode i obično ustrojava državu te je vodi u pravcu sređivanja stanja u svim sferama života i zavođenja reda u istoj. No, i to prelazi posle izvesnog vremena u svoju krajnost, kada jedan čovek ili grupa ljudi dobijaju, ali i zloupotrebljavaju gotovo apsolutnu moć koju imaju i pritiskaju ostalo stanovništvo, sputavajući ga pre svega u njegovim stvaralačkim aktivnostima.

Dobar primer za smene ova dva državna i društvena uređenja pruža država Srbija u XX veku. U sam vek je Srbija ušla još uvek kao zemlja sitnog seljačkog poseda što je njenom stanovništvu davalo veliki stepen nezavisnosti. To je rezultiralo istinsom demokratijom koja je bila dominantni stepen uređenja državne zajednice. Zajedno sa još nenarušenom pravoslavnom tradicijom ovo je uzrokovalo veliku vitalnost i otpornost naroda što se najbolje pokazalo u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Narod spreman na trpljenje izvojevao je veličanstvene pobede i stvorio mnogo veću državnu zajednicu u vidu novostvorene države Jugoslavije.

No, upravo tada počinju i problemi. Malenu Srbiju zamenila je velika, multietnička, multiverska i multikulturalna Jugoslavija u kojoj, vrlo brzo se ispostavilo, nije bilo moguće funkcionisati demokratski. Nemogućnost pronalaženja zajedničkih stavova različitih naroda u novostvorenoj državi kulminiralo je ubistvom u skupštini 1928. g. te je kralj Aleksandar raspustio stranke i zaveo lični režim. Ne teba tvrditi da je to dobro rešenje ali je zaista pitanje da li je u tom trenutku, makar kratkoročno, postojalo bilo koje bolje. Ono dugoročno svakako nije bilo dobro ali je makar u tom trenutku smirilo strasti i udarilo temelje za novi pokušaj uspostavljanja demokratskog poretka koji došao na scenu, pod rukovodstvom kneza Pavla, posle ubistva kralja u Marselju 1934.g.

Obnovljena demokratija je tada izbacila na površinu JRZ i  Milana Stojadinovića, koji je zajedno sa Mehmedom Spahom kao predstavnikom muslimana i Antonom Korošcem kao predstavnikom Slovenaca imao dominatnu ulogu u vođenju države do 1939.g. Ipak u opoziciji je ostao gotovo čitav hrvatski narod, kao i mnogi drugi nezadovoljni približavanjem Jugoslavije Hitlerovoj Nemačkoj. Ovo je bacalo senku na demokratiju. Neučešće čitavog naroda u funkcionisanju države je Stojadinovića koštalo vlasti a opozicija na čelu sa Vlatkom Mačekom, vođom hrvatskog naroda i prvakom HSS-a, i Dragišom Cvetkovićem preuzela je vlast i krenula u gotovo potpuno drugom pravcu što se tiče unutrašnje politike. Odmah je napravljen sporazum sa Hrvatima kojim su ovi dobili banovinu, što je sada rezultiralo nezadovoljstvom kod Srba i ostalih naroda u državi. Sve ovo je odavalo jedno tužno stanje. Stanje gde se videlo da je gotovo nemoguće uspostaviti sistem vladavine gde bi se odluke donosile u demokratskim uslovima a na makar minimalno zadovoljstvo svih aktera političkog života u kompleksnoj multinacionalnoj državi.

Ratni požar Drugog svetskog rata je samo ubrzao već započeti proces raspada države i pokazao pravac kako se ona može organizovati. Bilo je jasno da ona može da funkcioniše samo pod čvrstom rukom jedne organizacije ljudi koji imaju gvozdenu disciplinu i veru da mogu preuzeti vlast i vođenje države. Ispostavilo se da je takve atribute imala samo, do tada ilegalna, komunistička partija Jugoslavije, koja je uprkos svom neiskustvu, pa i skorejvištvu svojih članova, baš usled neograničene vere da je pozvana da vlada i menja svet uspela da porazi već potrošenu, bezvernu i umornu građansku klasu, uprkos intelektualnoj i svakoj drugoj inferiornosti u odnosu na istu.

Komunisti, surovi u početku svoje vladavine, vremenom su uspostavljali sistem koji je glorifikovao revoluciju i njihovog vođu Josipa Broza Tita. Građanska opozicija, desetkovana progonima, izgnana iz države, bezidejna i istrošena, nije mogla da se suprotsstavi uspostavljenom sistemu, koji je propagndno vremenom oubličio svest običnog čoveka i vezao ga za komunistički sistem vrednosti. Istina i svetske prilike, blokovska podela sveta i vešto manevrisanje Tita između blokova, nisu išli na ruku građanskoj opoziciji. Autokratija je gušila slobode ali građanska klasa nije uspela da ponudi alternativu. Na delu je bio klasičan autokratski sistem, učvršćen dobrim međunarodnim položajem i reputacijom, ali i izgrađenom harizmom Tita kao najboljeg sina naših naroda i narodnosti.

Sistem koji su koministi uspostavili vremenom je bivao sve ranjiviji. Mnogi problemi nisu bili rešeni a potiskivano je nacionalno, versko i običajno u gotovo svim narodima. Veličala se samo revolucija i tekovine komunističke partije. Ovo nasilno potiskivanje prirodnih afiniteta naroda i pojedninca, uz promenu globalnih prilika rezultiralo je urušavanjem države, njenim raspadom i uspostavljanjem već zaboravljene demokratije u svim državicama koje su nastale na ruševinama velike Jugoslavije. Negde su demokratske promene išle brže, negde sporije ali su u svim narodima oslobodile dugo potiskivanu, najčešće nacionalnu energiju. Takođe primetna je bila u svim državama težnja povezivanja sa zapadom i uspotavljanje zapadnih standarda na domaćoj sceni.

U Srbiji se jedan blagi oblik autokratije možda najduže održao, sve do 5. oktobra 2000.g. No, od dolaska DOS-a na vlast primetno je okretanje kursa države ka zapadnim, neoliberalnim vrednostima i modelu. On je rezultirao rasprodajom državne imovine, daljim rastakanjem državne zajednice i praktično postepenim gubitkom i sopstvenih, autentičnih i istorijskih srpskih zemalja, kao što je pokrajina Kosovo. Država je uprkos rasprodaji upala u dugove, pre svega zbog gušenja proizvodnje i „bećarske“ ekonomije što je sve dovelo do rasipništva i nedomaćinskog funkcionisanja onih na vlasti, onih koji su bili pozvani da urede državu u totalu, u ovom slučaju državne finansije.

Otud je ovo stanje, nazovimo ga demokratijom, dovelo do siromašenja građana uz trošenje novca koji ne postoji, a koji je nabavljan uz ozbiljna i enormna zaduživanja. Ovome se moralo stati na put te je došlo do promene vlasti 2012.g., gde je primetno, narodski rečeno, stezanje kaiša i propagiranje štednje u svakom segmentu života. Ovo je moguće samo usled dominatnosti jedne političke grupacije koja ima snagu da izvede ove promene. Koliko će biti uspešna videćemo, ali ono što je bitno je konstatovati da se 2012.g. prešlo sa sistema raspusne demokratije u jedan čvršći vid iste, što mnogima, naročito u opoziciji, liči na blagi vid autokratije.

Sve u svemu iz svega izloženog vidimo da je možda demokratija bolji oblik vladavine od autokratije. Pre svega jer se zasniva na nuđenju sloboda. Ali isto tako vidimo da, po rečima Aleksisa Tokvila, onda kada se slobode ne ograničavaju upravo da bi se sačuvale, dolazi do njihovih zloupotreba, te do potrebe da se sistem ustroji na čvršćim osnovama ignorišući upravo te iste slobode. To, naravno, dugoročno nije dobro, ali istorija pokazuje da je u određenim trenutcima gotovo neophodno. To je pozitivna uloga autokratije, koja ima niz negativnih atributa i često predstavlja problem državama i narodima gde je zastupljena. Ipak ne budimo samo kritičari, gledajmo i bolje strane svakog državnog ustrojstva i doći ćemo do zaključka da svaki sistem ima svoje vreme i svoj trenutak kada je neophodan i kada je baš on najbolje rešenje.