Аутор: др Дуња Демировић Бајрами
Развој туристичких активности у селима Војводине има дугу традицију (од касних седамдесетих година 20. века). Туристички производ руралног туризма обухвата различите објекте у руралним срединама (салаши, етно куће), сеоску архитектуру и народно градитељство, бројне манифестације и аутентичну гастрономију као и значајан потенцијал заштићених подручја природе.
- Објекти у руралном простору од значаја за развој туризма
Салаши као сегмент руралног туризма
На подручју Војводине постоје услови за развој агротуризма, чија понуда може најуспешније да се развија, али и пласира на туристичком тржишту кроз развој салашарског, као аутентичног облика руралног туризма. Салаши представљају запис некадашњег начина живота и рада пољопривредника у Војводини. Салаши су сасвим особена друштвена појава на панонском простору и симболишу некадашњу борбу овдашњег сељака са непрегледном пустаром. Три основна елемента одређују суштину салаша: рад, становање и поље. Под појмом „салаш“ подразумева се кућа за становање са економским зградама и окућницом, на којој људи стално или повремено бораве, а који своју егзистенцију заснивају на сопственој пољопривредној производњи. Салаши су у прошлости били привремена станишта земљорадника и сточара, која су временом претворена у стална станишта. Највише их има у Бачкој и северном и средњем Банату. Салаши се дефинишу као врста војвођанских фарми и јединствена целина у просторно-урбанистичком смислу која представља укупно пољопривредно газдинство са стамбеном кућом, пратећим објектима и припадајућим пољопривредним земљиштем.
Салаши у Војводини су груписани у зависности од града у чијој близини се налазе:
- Сомборски салаши – у туристичкој понуди се поред конфорних кућа, нуде и салаши без воде, струје, а опремљени су старим, традиционалним намештајем;
- Ченејски салаши – богата и развијена пољопривреда овог подручја је била врло значајна током историје како за ченејске салаше, тако и за становништво Новог Сада, града близу којег се ови салаши налазе;
- Бечејски салаши – до сада није било значајнијег покушаја активирања салаша у општини Бечеј, али формирањем адекватног туристичког производа, ови салаши могу постати туристичи атрактивни;
- Суботички салаши – салаши у северном делу Бачке су се формирали на месту некадашњих средњовековних села.
У протеклом периоду развој салашарског туризма је подстицан, односно финансијски подржаван средствима, која су као бесповратна одобравана из покрајинског буџета у циљу развоја ове врсте туристичке понуде. Имајући у виду да у развоју туризма најзначајнију улогу има држава, потребно је донети недостајуће стратешке документе, дефинисати приоритете у погледу развоја салашарског туризма и континуирано улагати у развој овог туристичког производа, који је аутентичан за Војводину.
Етно куће
Етно кућа представља кућу са целокупном економијом, која је изграђена у традиционалном стилу српског народног градитељства и становништва словачке, румунске, буњевачке, хрватске и других националности у Србији. Такође, ове куће имају елементе индивидуалног пољопривредног газдинства, где је основа очување традиционалних пољопривредних делатности, базираних на мултиетничности, фолклору, обичајима, а представљају и културну баштину. Етно куће доприносе очувању материјалних и нематеријалних трагова локалних култура, али су и показатељ борбе локалне заједнице и културе са убрзаним процесом глобализације.
На подручју Војводине постоји већи број мање или више уређених етно кућа које су настале плански или спонтано, у тежњи да се очува сећање и дух старих времена. Знатан број ових објеката је подигнут са циљем да буде стављен у функцију туризма. Етно-куће стављене у функцију туризма налазе се у Дероњама, Лалићу, Бачкој Тополи, Бачком Моноштору, Јаску, Марадику, Белом Блату и другим сеоским насељима. Оснивачи и власници етно кућа смештају „старе ствари“ – све оно што је одбачено, не употребљава се и годинама је било заборављено. У неким случајевима постоје покушаји да се простор организује као у музеју на отвореном – по функцијама простора (кућа – соба, помоћне зграде), док се у другим третирају као изложбени простори музејског типа (онако како их види власник етно куће), у којима се предмети, на први поглед, нагомилавају без икакве препознатљиве унутрашње везе.
Етно куће у Војводини су по правилу старе, мање-више случајно сачуване куће (најчешће из прве половине 20. века), у чијим се двориштима налазе стара кола, пољопривредне справе које се више не користе, точкови обојени различитим бојама у функцији декорације. У самим објектима смештене су збирке свих могућих старих ствари које су се затекле у кући или код суседа у селу („старе ношње“, посуђе и кашике, пешкири и ћилими, стари сатови, фотографије, покућство, играчке, алати и слично).
Проблем са којим се власници и оснивачи етно кућа сусрећу је немогућност обезбеђивања довољних финансијских средстава како би се ове куће на адекватан начин уредиле и очувале. Обнова и заштита етно кућа на територији Војводине је врло важна јер се на тај начин чувају обичаји, стари занати, ношња, а етно куће ће свакако обогатити туристичку понуду насеља у којем се налазе.
- Сеоска архитектура и народно градитељство
Старе сеоске куће представљају један од најупечатљиивијих облика материјалног фолклорног стваралаштва Војводине. Њихова архитектура је условљена географским одликама поднебља. Првобитне куће су грађене од набоја и покривене су трском, по колонизаторском моделу. Временом добијају читав низ других детаља својствених само овим деловима Панонске низије. Због тога села у Војводини представљају упечатљиве и препознатљиве сеоске архитектонске целине. Та препознатљивост им даје одређени културни значај. Изглед данашњих војвођанских села датира из 18. века. Архитектура војвођанских села, са својим низом специфичности, представља посебност у односу на неке друге крајеве Србије и важан је фактор атрактивности туристичке понуде за боравак на селу. Све сеоске целине настале су услед постојања оригиналног народног градитељства препознатљивог за разне крајеве Војводине, што је данас кључни елемент туристичке понуде. У Бачкој су куће грађене на дужој страни дворишта у низу, прво иде главна кућа, па штала, а затим шупа за кола. С друге стране постоји тзв. летња кухиња. Испред кућа је обично башта са цвећем или виноград. Сремска кућа је у целости окренута ка улици, са распоредом просторија у низу, соба – кухиња – соба. У Срему је честа појава и градње кућа од дрвета, нарочито у фрушкогорском крају. У Банату је главна одлика народног градитељства да, сем главне куће, постоје и додатне просторије, мале куће и вајати. Од карактеристичних утицаја различитих народа, у Банату су приметне српске куће (имају карактеристичан забат, део испод крова познатог војвођанског облика, са два вентилациона отвора и са исписаним именом власника), немачке куће (имају отворени ходник или пролаз, тзв. ганг до дворишта, кречене су у бело са плавом или браон бордуром) и словачке куће (кречене у јарко плавој боји).
У појединим сеоским насељима попут Руског Крстура, Бачког Моноштора, Стапара, Бачког Брега, Сивца и других, делови улица су законом заштићени. Данас скоро у сваком месту у Војводини постоји једна или више старих кућа које су законом заштићене. Сем њих, постоји и неколико етно кућа које су настале плански или спонтано како би очувале сећања на стара времена и у циљу развоја туризма у некој области. Најпознатије су сремска кућа у Јаску, етнокућа у Марадику, румунска етнокућа у селу Торак, мађарска етнокућа „Делибаб“ у селу Сајан и етнокућа брвнара у Бачком Јарку.
Поред кућа, део културне понуде села могу бити и ветрењаче, суваче и котобање, које такође чине аутентичне мотиве руралног дела Војводине. Крајем 19. века у Бачкој је било око 280 ветрењача, а данас су права реткост. Сувача или млин на коњски погон је такође била врло чест мотив војвођанске равнице. Крајем 18. века их је само у Кикинди било 17, да би почетком наредног века било око 30. Крајем истог века у Северном Банату их је саграђено преко 250. Једна од њих је сачувана у Кикинди, а 1951. је проглашена за културно добро од изузетног значаја на националном нивоу. Амбари и котобање служе за складиштење и сушење кукуруза. Датирају с краја 19. века и углавном се налазе на подручју Срема. Најпознатије су оне у Голубинцима (неколико котобања је под заштитом државе), Буђановцима, Гибарцу, Кузмину, Купинову и Свилошу.
Сеоска архитектура и народно градитељство нису довољно афирмисани како у културној, тако и у туристичкој презентацији. Иако се народно градитељство може промовисати и у склопу неких других туристичких програма, као што су културне манифестације, изложбе старих заната, традиционалног покућства, народне ношње, националне кухиње и сл., старе сеоске куће су често изложене девастацији, нестају и губе се у процесу урбанизације. Велики проблем је и недостатак новчаних средстава, која би поткрепљивала процес заштите. Туризам може бити један од значајнијих елемената заштите културног блага, тј. онај елемент који ће обезбедити новчана средства без који се заштита не може спроводити. Потребно је налажење оптималног начина за адекватну заштиту и туристичку презентацију сеоских кућа у Војводини, како би се сачувала аутентичност ових објеката, без интервенција у изгледу и опремању, и на најбољи могући начин посетиоци упознали са материјалном и духовном културом народа који насељавају овај простор.
- Mанифестације и гастрономија у руралној туристичкој понуди
Најчешћи вид презентације туристичке понуде је преко привредних туристичких манифестација, односно преко привредно фолклорних и етнографских туристичких манифестација. Манифестације на забаван начин, уз поштовање традиције, фолклора, обичаја и старог начина привређивања становништва представљају своје привредне производе, а обично имају и продајни карактер.
Војводина у своју туристичку понуду убраја бројне приредбе, сајмове, културне, спортске, привредне и друге манифестације, које се организују разним поводима и са различитим садржајима, а који изузетно обогаћују туристичку понуду Србије током читаве године. Највећу пажњу домаћих и страних туриста привлаче манифестације посвећене неговању традиције, народних обичаја, фолклора и домаће радиности. Анализом програма појединих сеоских манифестација у Војводини, уочено је постојање следећих фактора који знатно утичу на подизање квалитета туристичких манифестација:
– стварање одговарајуће (стандардне) физиономије манифестација;
– поседовање динамичне компоненте (сталне промене у структури и квалитету понуде);
– примена одговарајућих, прикладних технолошких новина.
Планирање и конципирање додатних садржаја треба да потенцира неке функције руралних насеља, уважавајући свакодневне активности и стил живота локалног становништва. Једна од тих активности јесте и припрема хране, тј. домаћих специјалитета, поштујући аутентичност огњишта, као и протокол гостопримства. Гастрономија са својим активностима може изузетно помоћи при креирању садржаја боравка. Те активности могу бити свакодневне као што су: учешће у припреми хране, припрема и производња хлеба на сеоски начин, припрема зимнице, печење ракије у ноћним сатима, припрема сира и кајмака за пијацу, и друго. Гастрономске манифестације се често користе као средство за анимирање туриста и могу бити снажан мотив за посету руралних подручја. Локална, аутентична, јединствена храна и гастрономија представљају један од ресурса који могу да привуку посетиоце. Томе доприносе и бројне друге манифестације засноване на обичајима, фолклору и старим начинима привређивања као и чињеница да становници Србије радо посећују ове манифестације, које су веома често и једини покретач друштвеног живота.
Гастрономска понуда је постала кључни фактор туристичких понуда. Један од основних разлога је јака веза одређених локалитета са одређеним типовима хране, тј. нераскидива повезаност земљишта, климатских услова и врсте хране која се производи у одређеној земљи. Зато је гастрономска понуда сеоског туризма постала специфична и атрактивна за туристичку потражњу, тим пре што се у културном животу села можда најмање променила исхрана. Војвођанска кухиња се поприлично разликује од кухиња осталих делова Србије захваљујући средњоевропском утицају. Као део региона формирала се као одраз сложених услова живота и географских карактеристика: природних услова и друштвених збивања на овом простору. На подручју Војводине јавља се велика мешавина кухиња, а самим тим и велики број различитих производа. Војвођанска кухиња је разноврсна и богата са пуно меса, поврћа, зачина и воћа, што проистиче из богатства војвођанске равнице, шума и река. У Војводини се узгајају разноврсне ратарске и повртарске биљке средњоевропског поднебља и умерено континенталне климе. Гаје се све врсте домаћих животиња, ситна и крупна стока. Кухиња је мешавина различитих утицаја народа који вековима живе на овом простору. На исхрану и припремање јела у Војводини, много је утицао долазак Немаца, који су донели јела, обичаје, припремање зимнице, вина, гајење воћа и винове лозе, па је становништво попримило доста њихових јела као и начин припремања хране. Такође, у Војводини је присутно богатство кулинарских знања и међусобног утицаја мађарске, румунске и словачке кухиње, а многобројна јела су изведена из других кухиња из окружења.
Три важније гастрономске манифестације у Војводини су настале у периоду првих почетака транзиције (1985-1990), да би период највеће економске кризе било време у коме није започета ниједна таква манифестација (1991-1995). Оживљавање економске делатности доводи до појаве нових гастрономских манифестација.
Иако манифестације представљају најзначајнији туристички ресурс Војводине, оне нису искоришћене у довољној мери, нити се њиховој организацији и промоцији посвећује довољна пажња. И поред тога, потенцијали, али и остварени ефекти војвођанских манифестација су велики. Најпознатије манифестације у Војводини се сваке године унапређују тежећи знатном подизању квалитета. Међутим, потребни су установљени стандарди организовања манифестација којима би се дефинисао читав низ параметара који су неопходни за организовање догађаја и стварање посебног утиска о програму и пратећим елементима манифестације. То се примарно односи на неопходност унапређења инфраструктуре, опште (путеви, смештајни капацитети, итд.), али и манифестационе (простор, звучни и светлосни ефекти, безбедност, итд.). Уз инфраструктурне елементе, питање безбедности је веома значајно (како имовине, тако и личне безбедности), као и питање хигијенских услова.
Капацитети Војводине за организацију манифестација су неупоредиво мањи него у развијеним државама, али је њихова привлачност у занимљивом програму, добром проводу, љубазним домаћинима и повољним ценама што је сигуран вид конкурентске предности. Несумњиво је да до изражаја долази место Војводине као нове туристичке дестинације. Врло је важно да организатори манифестација, поред потреба посетилаца, воде рачуна и о потребама и жељама локалне заједнице. Значајно је да догађаји буду прихваћени од локалног становништва јер је то једна од основа за њихову одрживост.
· Туристички потенцијал заштићених подручја природе
Подручје Војводине је богато различитим природним ресурсима који би могли да се уврсте у туристичку понуду, а сигурно је да је превасходно потребно валоризовати туристичке потенцијале заштићених подручја. Заштићена подручја природе дефинисао је Покрајински секретаријат за заштиту животне средине и одрживи развој, а то су специјални резервати, паркови и споменици природе.
Специјални резервати природе на подручју Војводине су: Засавица, Лудашко језеро, Горње Подунавље, Обедска бара, Делибатска пешчара, Стари Бегеј-Царска бара, Слано Копово, Багремара, Пашњаци Велике дропље и Ковиљско-петроварадински рит. У оквиру заштићених подручја природе налазе се и Национални парк Фрушка гора, споменик природе Каменички парк, паркови природе Јегричка и Стара Тиса код Бисерног острва, као и Вршачке планине, које су дефинисане као предео изузетних одлика.
Еко-туризам и рурални туризам тешко се могу развијати без очуване природе, а природу је могуће најефикасније очувати у заштићеним подручјима. Стога су за еко-туристе (и руралне туристе) од посебног значаја оне дестинације у којима има заштићених подручја. Туризам у заштићеним подручјима доноси бројне бенефите, али ствара и негативне ефекте, а ови ефекти су у међусобној интеракцији на различите начине. Потенцијалне користи од туризма у заштићеним подручјима су: пораст броја радних места за локално становништво, пораст дохотка, диверсификација локалне економије, подстицање локалне производње, допринос очувању природног и културног наслеђа, подршка истраживању и развоју добрих еколошких навика, итд. Негативни ефекти произлазе из самих туристичких посета, али уз адекватно управљање, њихов негативни утицај се може умањити.
У циљу одрживог развоја туризма у заштићеним подручјима, потребно је да се туристичка понуда ових подручја повеже са смештајем у руралним туристичким домаћинствима, која се налазе у њиховој непосредној околини, те да се на тај начин обезбеди садржајнија рурална туристичка понуда. Такође, у циљу развоја руралног туризма потребно је да се на овим подручјима изграде едукативни центри за посетиоце, чија би основна функција била промоција заштићених подручја, едукација, али и размена информација и искустава. Такође, у оквиру центара туристи би могли да добију и информације о смештајним капацитетима у пољопривреним домаћинствима у непосредном окружењу. Свакако да је за имплементацију предложеног концепта неопходна како финансијска, тако и логистичка и стручна подршка локално-економских заједница, као и ресорних покрајинских и републичких институција.
Остави коментар