Турска интервенција у Сирији

Турска интервенција у Сирији

Аутор: Немања Старовић, историчар

Крајем јануара текуће године отпочела је турска војна интервенција на северозападу Сирије под називом „Маслинова гранчица“ која за циљ има елиминацију курдских оружаних снага на подручју кантона Ефрин. Иако је у извесној мери незахвално анализирати операцију која је још увек у току и која се налази на свом врхунцу, корисно је указати на контекст у којем се одвија и појаснити мотивацију Анкаре за покретање овакве акције. Наиме, овим потезом Турска покушава да разреши треће велико питање које је отворено током дуготрајног рата у Сирији, питање статуса области под доминацијом Курда на северу те ратом разорене државе.

Прво велико питање сиријског грађанског рата свакако је представљао покушај обарања председника Башара ел Асада и његовог режима. Посматрано у контексту тзв. Арапског пролећа, опозиционе снаге су уз подршку иностраног фактора, превасходно држава Запада, те Заливских монархија и Турске, покушале да свргну режим Асадове БАС партије, на таласу протеста који су захватили готово читав арапски свет. Важну улогу је имало и разврставање по етно-религијском кључу, будући да су побуну углавном предводили припадници већинске  заједнице сунитских Арапа, по сопственом мишљењу недовољно заступљени у структурама режима који се превасходно ослања на мањинске Алавите, којима припада и породица Асад. Насупрот танком грађанском секуларном слоју, унутар широке лепезе опозиционих фракција убрзо преовладавају радикални џихадистички елементи, што припаднике мањинских етно-религијских заједница углавном опредељује за подршку званичном Дамаску. Но, након више година грађанског рата, режим доспева у веома тешку ситуацију. Материјално исцрпљена, у доброј мери међународно изолована и без мобилизацијских капацитета, власт у Дамаску се средином 2015. налази пред сломом. Такав сценарио, који би вероватно подразумевао и сурову освету радикалних џихадиста према Алавитима, хришћанима и припадницима других заједница које су подржавале Асадов режим, спречава Руска Федерација својом интервенцијом која почиње у септембру 2015, стварајући притом ефективну коалицију са Ираном, Ираком и покретом Хезболах из Либана. У наредним месецима долази до преокрета и снаге Дамаска заједно са својим савезницима овладавају важним упориштима, попут града Алепа, ефективно сламајући револуцију. Данас се већ слободно може рећи да је прво питање грађанског рата разрешено сломом побуњеника, будући да више нико у међународној арени не спомиње одлазак Башара ел Асада и његовог режима као реалну могућност или услов за постизање политичког решења за непосредну будућност Сирије.

Друго питање које се током трајања рата отворило тицало се самозваног калифата Исламске државе, који је у једном моменту захватио велике просторе западног Ирака, источне и централне Сирије, избивши на границе са Турском. Настала у Ираку, у пределима насељеним сунитима, мањинској заједници на коју се ослањао режим Садама Хусеина, која се пак нашла маргинализована након америчке инвазије, Исламска држава користи грађански рат у Сирији да се током 2014. брзо прошири на велике просторе, потискујући у исто време како званичне војне снаге Сирије, тако и наоружану опозицију и снаге Курда. Као преломни моменат у борби против самозваног Калифата може се узети битка за град Кобани, курдско упориште уз саму границу са Турском, која се водила концем 2014. и почетком 2015. године. Наиме, пред налетом џихадиста пао је читав курдски кантон на том подручју, чиме се у градић слило више стотина хиљада избеглица, што је условило хуманитарну катастрофу и масакр који би се догодио у случају освајања Кобанеа. Турска заузима неутралан став, штитећи чврсто своју границу, што условљава велико незадовољство Курда у самој Турској, који сматрају да на тај начин оставља на цедилу њихове сународнике. Ипак, опсада Кобанеа подстиче стварање велике међународне коалиције за борбу против тзв. Исламске државе и појачан ангажман великих сила, чиме се спречава пад града у руке џихадиста. У месецима који су следили, снаге тзв. Исламске државе се потискују све даље, чиме се значајно проширује територија под контролом Курда и кантон Кобанеа се ефективно спаја са кантоном Цизре на истоку. У очима Запада, курдске снаге постају пешадија која у слому самозваног Калифата игра веома важну улогу. Уз учешће курдских снага долази и до пада престонице тзв. Исламске државе у Раки, октобра 2017.

Међутим, оваква улога коју су сиријски Курди преузели утиче и на промену параметара у трећој великој једначини грађанског рата, питању будућности предела под курдском доминацијом на северу Сирије. Наиме, од самог почетка револуције, Курди су се углавном држали по страни, не улазећи у отворене сукобе нити са снагама режима, нити са опозицијом, настојећи да консолидују контролу над сопственим подручјима севера Сирије, све у склопу визије о некаквој аутономној, федералној или чак независној „Рожави“, како то подручје називају. Насупрот Вашингтону, који је сиријским Курдима наменио улогу важних савезника, и Москве, која је са њима развила коректну сарадњу, уважавајући постојање заједничког непријатеља у виду тзв. Исламске државе, велика сила на северним границима њиховог региона се оштро супротставила спајању курдских кантона и формирању било чега што би представљало курдски политички ентитет. Турска, која се готово четири деценије бори са терористима Радничке партије Курдистана (ПКК), са правом указује на органске везе доминантних курдских снага у Сирији са ПКК, што сами Курди и не крију. Као свој приоритет Анкара је поставља спречавање ситуације у којој би се читава њена граница са Сиријом нашла под контролом курдских снага, чиме би јој ефективно био пресечен контакт са арапским светом. Снажна америчка подршка курдским снагама и њихово опремање тешким наоружањем које би сутра могло бити употребљено против безбедносних снага у самој Турској, забила је још један клин у расцеп између Анкаре и Вашингтона, за који постоје и други узроци, попут одбијање САД да Турској изруче Фетулаха Гулена, одговорног за покушај војног пуча 15. јула 2016. и др.

До прве војне интервенције Турске у Сирији под називом „Штит Еуфрата“ долази у августу 2016. Током наредних неколико месеци, турска армија уз подршку њој наклоњених побуњеника овладава подручјем између курдских кантона Кобане и Ефрин, чиме се спречава њихово спајање. У општем повлачењу снага тзв. Исламске државе, долази до својеврсне трке Турака и снага лојалних Дамаску за освајање стратегијски важног града Ел Баб, до којег ипак прва стиже турска армија, чиме се остварују најважнији циљеви војне интервенције. Ипак, упркос најавама из Анкаре да ће под своју контролу ставити комплетну зону операције западно од реке Еуфрат, Курди задржавају контролу над градом Манбиџом, у који као подршка долазе и припадници америчке војске, чиме се спречава даље напредовање Турака, јер би то условило директан обрачун два НАТО партнера. Битно је напоменути и то да је по турским извештајима на подручје ослобођено током операције „Штит Еуфрата“ враћено више стотина хиљада сиријских избеглица које су се налазиле у Турској.

Даље напредовање курдских снага, уз подршку САД, на подручју истока Сирије, којим је освојена готово читава територија тзв. Исламске државе, довело је до ситуације у којој Курди контролишу далеко већу територију у односу на сопствени етнички простор и замишљену „Рожаву“. У немогућности да спречи напредовања Курда на подручју североисточно од реке Еуфрат, Турска се одлучује да у своју корист реши ситуацију на западном делу своје јужне границе, односно у кантону Ефрин, чије је спајање са главнином курдске територије спречено претходном интервенцијом. У том циљу Анкара концем јануара текуће године покреће акцију „Маслинова гранчица“. Акцији је несумњиво претходила добра дипломатска припрема, будући да су свега неколико дана пре њеног почетка у Москви боравили начелник генералштаба турске армије и шеф обавештајне службе. Упркос вербалним осудама, нико од регионалних играча, укључујући сам Дамаск, Техеран или Багдад, није учинио ништа чиме би утицао на обуставу турских дејстава на подручју Ефрина. Чак се и Међународна коалиција за борбу против тзв. Исламске државе са седиштем у Вашингтону оградила од било какве подршке Курдима, наглашавајући да се тај кантон налази изван подручја њихових дејстава.

Од првих дана турске интервенције, Курди из Ефрина су упућивали позиве званичном Дамаску да са својим војним снагама уђе на територију кантона и заштити становништво од агресије суседне државе. Међутим, упркос различитим контрадикторним извештајима са терена, до уласка сиријске армије у сам град још увек није дошло, највероватније због одбијања курдских лидера да испуне захтеве владе у Дамаску, која улазак сопствених трупа условљава разоружавањем курдских снага.

За непуна два месеца, турске снаге и њихови савезници су овладали читавим пограничним подручјем кантона на северу и западу. Централни град Ефрин је у потпуном окружењу, а унутар њега се налази до 5.000 курдских бораца. У данима који су пред нама, могућа су два сценарија. Први би подразумевао војно разрешење ситуације и овладавање Турске и њених савезника централним градом кантона, након чега би на терену био успостављен режим сличан оном који постоји источније на подручју операције „Штит Еуфрата“. Други пак предвиђа шири политички аранжман Анкаре и Вашингтона, на којем се интензивно ради. То би подразумевало решење статуса Манбиџа, мултиетничког града лоцираног западно од Еуфрата, у којем Турска не жели присуство курдских снага. Обриси споразума до којих је јавност дошла подразумевају заједничку турско-америчку управу над овим градом и потпуно повлачење курдских јединица, што би се као модел даље могло применити и на друге некурдске градове североистока Сирије који се тренутно налазе под курдском контролом. Управо у циљу постизања оваквог решења, Турска тренутно држи Ефрин као залогу, претећи његовим заузимањем, истовремено нудећи подизање опсаде уколико дође до споразума са САД. Међутим, овакав сценарио управо ових дана губи на извесности, имајући у виду смене у врху америчке администрације и демисионирање државног секретара Рекса Тилерсона, који се лично ангажовао у преговорима са политичким врхом Турске, укључујући и дуге разговоре „у четири ока“ са Реџепом Тајипом Ердоаном.