Турска, од пуча до избора

Турска, од пуча до избора

Аутор: Немања Старовић

У Републици Турској су 24. јуна одржани ванредни председнички и парламентарни избори. По много чему судбоносни, избори су представљали завршетак процеса консолидације власти након покушаја војног пуча који је у Турској спроведен пре безмало две године, 15. јула 2016. године. Упркос великим надама које је уочи избора гајила, опозиција није успела да угрози председника Реџепа Тајипа Ердогана који је победу однео већ у првом изборном кругу, а ни да угрози већину његове коалиције у парламенту, што се уочи избора сматрало лакшим задатком. Но, како је заправо дошло до ванредних избора и шта је то ново виђено приликом овог изјашњавања грађана у Турској?

Успостављена под вођством Мустафе Кемала Ататурка, модерна Република Турска је заснована на принципима секуларизма и прошла је кроз период убрзане друштвене модернизације по западњачком обрасцу. Међутим, идеје кемализма су поред наведеног у себи садржале и снажну националистичку компоненту, а наметане су упркос већинској вољи становништва које је ипак баштинило конзервативне и патријархалне традиције. Отуда и подела на тзв. „беле“ и „црне“ Турке, где први представљају вестернизовану мањину из Истанбула и великих приобалних градова која контролише кључне полуге политичког и привредног живота, док су други оно већинско становништво у дубини Анадолије, окренуто вери и традицији. Притом, правећи друштвени пресек Турске морају се навести и Курди, који чине између шестине и четвртине становништва, а којима су током власти кемалиста оспоравана сва права, укључујући право на образовање и информисање на сопственом језику. Када год би тиха већина на изборима покушала да модификује политички курс државе, наступала је армија као чувар уставног поретка и наметала своју вољу, што се видело у четири спроведена војна пуча у Турској – 1960., 1971., 1980. и 1997. године.

Реџеп Тајип Ердоган и његова Партија правде и развоја (AKP) на власт у Турској долазе на изборима 2002. године на платформи умереног исламизма, којим се даје глас оној политички запостављеној већини „црних Турака“. За 16 година власти остварују изванредне успехе на економском плану, будући да се привреда државе у поменутом периоду утростручила, што се одразило на животни стандард великог дела становништва, као и на квалитет образовања, здравствене и социјалне заштите, а реализовани су и велики пројекти у инфраструктури, посебно на југоистоку којим доминирају Курди, којима су притом коначно дата језичка и друга мањинска права.

Међутим, све време своје владавине, Ердоган се на унутрашњем плану бори са тзв. неполитичким актерима политичког живота. Први од њих је свакако армијски врх, који је серијом мучних процеса током десет година коначно потчињен цивилном правосуђу. Но, процесе против армијског врха је искористио други неполитички актер великог утицаја, покрет Хизмет имама Фетулаха Гулена, да ојача своју инфилтрацију у редовима армије, чиме је упутио сопствени изазов Ердогану. Управо борба против овог утицајног и у све поре друштвеног система дубоко утканог покрета је и довела до покушаја пуча 15. јула 2016., током којег је погинуло око 300 људи.

Иако је сам покушај пуча уз велике жртве спречен, демонтирање мреже коју је покрет Фетулаха Гулена успоставио се показало као велики и мукотрпан посао. Посебан проблем за Анкару је представљало одбијање сарадње са којим су је суочиле бројне европске државе, а посебно Сједињене Америчке Државе, које до данас одбијају да Турској изруче самог Фетулаха Гулена који из своје луксузне виле у Пенсилванији управља својим покретом, чија имовина по неким проценама превазилази 20 милијарди долара.

Све ово наравно осликава прилично велико разилажење у односима Анкаре и Вашингтона до којег је дошло последњих година, у чему америчка заштита Фетулаха Гулена представља највећи, али не и једини разлог. Томе свакако ваља придодати и подршку коју Вашингтон пружа Курдима на северу Сирије, које Анкара сматра продуженом руком терористичке Радничке партије Курдистана, као и све интензивнију сарадњу Турске и Русије на плану високих технологија и набавки софистициране војне опреме. Осокољена снажним економским растом и јачањем сопствених капацитета, Турска је одлучила да престане са играњем улоге клијента, што је у Вашингтону свакако дочекано са неодобравањем.

Не чуди стога што су многи на Западу прижељкивали пад Ердогана и његовог режима још на изборима у јуну 2015., који су завршени без јасне већине у Парламенту. Већ тада се могла уочити својеврсна координација, ако не и савез или „непринципијелна коалиција“ традиционално веома супротстављених друштвених снага, окупљених у циљу обарања Ердогановог режима. Тако су се тада фактички на истој страни нашли кемалисти, који традиционално контролишу значајан део привреде, приватних медија и добро су утемељени у војсци и дипломатији, затим исламисти следбеници Фетулаха Гулена, са широком базом дисциплинованих следбеника унутар Анадолије, дубоком инфилтрацијом у безбедносни и правосудни апарат, али такође и озбиљним капацитетима у привредној и медијској сфери, као и добар део Курда, који је окупљен око нове партије HDP. Но, након поновљених избора у новембру исте године, Ердоганова AKP је ипак успела да се одржи на власти, а трајна тековина јунских и новембарских избора из 2015. је улазак про-курдске партије HDP у Парламент прескакањем изборног цензуса од 10%.

У априлу 2017., као једна од мера консолидације након неуспелог пуча, спроведен је референдум о уставним променама, којима би у Турској био уведен председнички систем налик оном у САД-у. Сам Ердоган је уложио свој ауторитет у референдумску кампању која је завршена успешном, али са прилично малом разликом од 51,5% према 48,5%. Промене уобличене у 18 уставних амандмана су имале да ступе на снагу након наредних избора који су редовно планирани за јесен 2019. године.

Међутим, половином априла долази до брзе и по свему судећи координиране акције мањег партнера у турској владајућој коалицији, националистичке партије MHP и самог Ердогана. Наиме, лидер MHP Давлут Бахчели излази 17. априла са захтевом за одржавање ванредних председничких и парламентарних избора крајем августа због нараслих изазова на политичком и економском плану, који Ердоган истога дана одбацује, да би већ наредног дана након састанка са Бахчелијем пристао на његов захтев, додатно убрзавши динамику најавом да ће ванредно изјашњавање грађана бити спроведено 24. јуна, два месеца раније него што је то Бахчели захтевао.

Можемо идентификовати три групе вероватних разлога за расписивање ванредних избора у овако кратком року. Прву свакако чини жеља за што скоријим конзумирањем већих надлежности складно уставним променама изгласаним на референдуму у априлу 2017., а које ступају на снагу тек након председничких и парламентарних избора. Другу групу чини прилика да се искористи позитиван замајац који је у јавном мњењу постигнут успешним војним акцијама турске армије у региону. Наиме, поред операције „Маслинова гранчица“ којом је током зимских месеци фактички елиминисан курдски кантон Африн на северозападу Сирије, све време изборне кампање су вођене успешне борбе против терориста Радничке партије Курдистана на територији Ирачког Курдистана, уз прећутну сагласност регионалних власти у Ербилу. Све ово је допринело подизању националног набоја и последично нивоу подршке властима као таквим и председнику Ердогану лично.

Коначно, трећа и највероватнија група разлога за расписивање ванредних избора у овако кратком року су изазови на економском плану са којима се Турска помало ненадано суочила. Тренд високих стопа привредног раста у Турској започет доласком на власт Ердогана и његове партије настављен је упркос кратком застоју до којег је дошло непосредно након покушаја војног пуча, тако да је турска привреда у 2017. порасла преко 7%, а дугорочне прогнозе ОЕЦД-а говоре у прилог томе да би и у наредних 10 година стопе раста могле бити просечно око 5%. Међутим, привредни раст је праћен и релативно високим стопама инфлације, која је у првој половини текуће године премашила 10%, што је у значајној мери анулирало ефекте привредног раста на стандард становништва. Поврх свега, турска лира је од почетка године изгубила 20% своје вредности у односу на долар, што је сам Ердоган назвао „спекулативним ударом страних центара моћи“. Иако је Турска веома ниско задужена земља и њен јавни дуг износи мање од 30% БДП-а, дуг приватног сектора према иностраним кредиторима је изузетно висок и превазилази 300 милијарди долара. Оштар пад вредности лире је у значајној мери угрозио способност дела компанија да сервисирају своје кредитне обавезе према иностранству. Процене које су биле у оптицају током априла су говориле да је у том моменту свега око 2% становника Турске било угрожено овим неповољним економским кретањима, али да би се тај број у перспективи могао повећавати. Жеља да се ти негативни трендови у јавном мњењу предупреде ванредним изборима вероватно представља основни разлог за њихово расписивање.

Будући да је одлука о расписивању избора објављена 18. априла, кампања за превремене председничке и парламентарне изборе одржане 24. јуна је била прилично кратка и интензивна. Претходно усвојене измене изборног закона омогућиле су по први пут кандидовање предизборних коалиција, што је учињено превасходно због несигурности владајуће структуре да ли ће мањи коалициони партнер, националистичка MHP бити у стању да самостално прескочи цензус од 10%. Ову могућност је искористила и опозиција, тако што је формиран други блок који су уз традиционално најснажнију Републиканску партију (CHP, кемалисти) чиниле и нова Добра партија (IYI), те мала исламистичка Sadet партија. Поред две велике коалиције, на изборима је самостално наступила и про-курдска Народна партија (HDP), иако су постојале назнаке да би могла наступити у склопу опозиционог савеза. Правилно урађене процене су показале да ће HDP ипак успети да самостално прескочи изборни цензус, што ће у збиру донети опозицији више гласова и посланичких мандата, избегавши притом потирање подршке до којег би могло доћи заједничким наступом кемалиста, националиста и Курда.

У првим данима након расписивања избора, фокус је био на избору председничких кандидата. Највећу непознаницу представљало је то да ли би се бивши председник Турске Абдулах Гул, некада високо позициониран унутар Ердоганове AKP, могао наћи на изборном листићу као заједнички кандидат опозиционог блока. Ова могућност је наговештавана најмање годину дана уназад у најугледнијим америчким листовима, који су заговарали Гулов повратак у политичку арену, као човека који би могао одвући део Ердоганове подршке у бази AKP. Међутим, сам Гул је неколико дана након најаве ванредних избора одбацио ту могућност, наводећи као разлог то што није добио гаранције читавог опозиционог блока о подршци. Незванично, могло се чути како су одлучујућа ипак била упозорења са врха власти о могућем активирању  оптужница за одређене малверзације самог Гула са почетка његове каријере.

Као прва „звезда“ опозиције засијала је Мерал Акшнер, лидерка, тек крајем претходне године, формиране IYI партије. Некадашња висока функционерка националистичке MHP се разишла са партијским руководством на челу са дугогодишњим председником Давлутом Бахчелијем због подршке која је дата Ердогану и са клубом од 5 посланика је формирала нову партију. Пошто изборни закон као најлакши вид предлагања председничког кандидата предвиђа да то може учинити партија са посланичким клубом од најмање 20 чланова, Акшнерова је нашла решење у томе да „позајми“ 15 посланика највеће опозиционе странке CHP, који су у једном дану приступили њеном клубу и потписали обрасце за њену кандидатуру, да би се већ сутрадан вратили у посланички клуб сопствене странке. И све то у периоду док сама CHP још није донела одлуку о сопственом председничком кандидату.

Кемалисти из CHP-а, као водећа странка опозиције, су се нашли на почетку кампање у великом проблему. Разапети између тежње за проналажењем заједничког кандидата читаве опозиције, чекања на Гулов одговор и слабог рејтинга сопственог лидера Кемала Киличдароглуа, изгубили су доста времена на самом почетку кампање. Коначно, одлука о кандидатури Мухарема Инџеа донета тек 3. маја за велики део јавности је представљала изненађење. Инџе, који представља унутар-партијску опозицију, два пута се неуспешно кандидовао за председника странке против актуелног лидера Киличдароглуа, први пут 2014. и други пут недавно, у фебруару 2018. Стога су многи у старту ову кандидатуру протумачили као мирење кемалиста са губитком председничких избора и фокусирање на парламентарне, уз додатни елемент тежње Киличдарогла да у унапред изгубљену битку убаци незгодног унутар-страначког ривала и тиме га елиминише, посебно имајући у виду и то да се по закону председнички кандидат није могао кандидовати за посланичко место.

Про-курдска HDP је за председника кандидовала свог ко-председника Селахатина Демирташа, који се од новембра 2016. налази у притвору због оптужби за подстицање тероризма. Иако су постојала различита мишљења о валидности његове кандидатуре имајући у виду чињеницу да се налази у притвору, изборна комисија је на концу кандидатуру одобрила.

Занимљиво је то да је и трећи лидер опозиционог блока, лидер Sadet партије Темел Каромолаоглу истакао своју кандидатуру, док је коалиција владајућих странака наступала само са једним кандидатом – Реџепом Тајипом Ердоганом. Ово је наравно сликовито одражавало намере које су две коалиције имале: владајуће, да окупи све гласове око Ердогана ради победе у првом изборном кругу; и опозиционе, да већом понудом активира што већи број бирача из разноврсних друштвених слојева, како би већом излазношћу смањила шансе за победу Ердогана у првом кругу, након чега би покушала да обједини гласове свих кандидата, укључујући и Демирташа, у другом изборном кругу.

Осим што је омогућено кандидовање предизборних коалиција, новим уставом је предвиђено и повећање места у парламенту са 550 на 600, а дошло је и до мањих корекција у броју мандата које поједине изборне јединице дају. Наиме, у Турској се примењује пропорционални изборни систем са 87 изборних јединица у којима се бира између једног и 35 посланика. Границе изборних јединица одговарају границама провинција, осим у случају провинција Бурсе и Измира које су због великог броја становника подељене у по две изборне јединице, односно Истанбула и Анкаре које су подељене у по три. Овакав систем благо фаворизује велике политичке партије, јер мање политичке партије чак и ако прескоче високи изборни праг од 10% на националном нивоу, што представља предуслов за улазак у расподелу мандата, тешко да могу рачунати на освајање мандата у изборним јединицама које дају рецимо 2-5 посланика.

Истраживања јавног мњења спровођена на самом почетку изборне трке нису давала велике шансе Ердогану за победу у првом кругу, процењујући његов резултат тек нешто изнад 40%, док су као главног кандидата за улазак у други круг као његовог противкандидата истицале Мерал Акшнер. Међутим, улазак Мухарема Инџеа у трку као кандидата кемалиста је битно променио ствари. Иако скоро отписан у старту, Инџе се показао као одличан кандидат са великом енергијом и еланом. Неуморно крстарећи Турском, одржао је преко 100 митинга, док је на завршном предизборном митингу у Измиру, по свакако претераним тврдњама сопствене странке окупио 2,5 милиона људи. Његов улазак у трку је брзо потиснуо Мерал Акшнер са другог места у анкетама, па је једино отворено питање остало хоће ли Ердоган успети да победи у првом изборном кругу или ће следити окршај Ердоган-Инџе у другом. Анкетари су и по том питању били подељени, процењујући Ердоганов резултат између 42% и 53%, а Инџеов између 22% и 31%.

Што се парламентарног нивоа тиче, сви аналитичари су били сагласни у томе да ће резултати избора бити одређени успехом или неуспехом про-курдске HDP која се одлучила за самостални наступ (заправо наступ са још 5 минорних курдских странака, али изван широког опозиционог блока) да пређе високи изборни цензус од 10% на националном нивоу. Неуспех у томе би сасвим сигурно преливањем донео апсолутну већину Ердогановој AKP, док би у случају уласка HDP у парламент та већина била угрожена. На претходним изборима у јуну и новембру 2015., HDP је у оба наврата прескочила изборни праг освојивши 13,1%, односно 10,8%. Већ током изборних циклуса у 2015., HDP је покушала да прошири своју бирачку базу укључујући на своје листе значајан број етничких Турака, припадника најлибералнијих грађанских слојева, феминистичих активисткиња и слично, а тај тренд је настављен и на овогодишњим изборима. Међутим, у међувремену је велики део партијских руководилаца попут самог копредседника Демирташа током ванредног стања приведен под оптужбама за подстицање курдског тероризма, што је довело у питање капацитет ове партије да понови изборне резултате из 2015.

Сам изборни дан 24. јуна је протекао без већих потешкоћа. Наиме, слободан процес изборног изјашњавања има у Турској дугу традицију, а заштитни механизми су толико бројни да их многи чак сматрају редундантним, тако да сумњи на нешто попут „крађе гласова“ готово да и нема, док се евентуалне примедбе на изборни процес углавном своде на услове под којима се води кампања, заступљеност у медијима и слично. Резултати који су постигнути улазе у оквире очекиваног, уз неколико детаља који би се могли окарактерисати занимљивим. Најбитније, победа Реџепа Тајипа Ердогана у првом изборном кругу не може се назвати изненађењем, али ипак одступа од процена већине истраживања јавног мњења која су благо фаворизовала могућност одржавања другог изборног круга.

Овакав резултат председничких избора омогућиће Ердогану да настави са сувереним вођењем како своје AKP партије, тако и државе у наредном петогодишњем мандату. Осим нових уставних надлежностима којима практично поред председничке преузима и укинуту функцију премијера (председник руководи владом, чији чланови су превасходно њему одговорни, као у САД), Ердогану ће ово практично бити први мандат у којем постоје услови да државу води без јаке унутрашње опозиције, било у виду армијског врха са чијим отпором се борио у првој деценији своје власти, било пак у виду организације Фетулаха Гулена, коју је током последње две године у условима ванредног стања у значајној мери потиснуо. Оно што ће несумњиво представљати највећи изазов у току његовог новог мандата јесу нарушени односи са традиционалним савезником САД, као и комплексни односи са државама чланицама ЕУ, који варирају од сарадње на плану ограничавања протока миграната и напора за очување тзв. Нуклеарног споразума са Ираном, па до оштре конфронтације по важним политичким питањима, укључујући за Анкару можда и најважнију тему, заштиту које поједине државе ЕУ на челу са Немачком пружају члановима Гуленове организације.

Можда највеће изненађење председничких избора представља веома добар резултат кандидата CHP Мухарема Инџеа. Једно од тумачења великог скока који је Инџе направио током кампање јесте и то да му је владајућа структура отворила велики медијски простор и пружила бољи третман него другим опозиционим кандидатима. Наиме, сондаже јавног мњења рађене на самом почетку кампање су показивале тенденцију по којој Ердоган тешко може однети победу у првом кругу, а да у случају дуела у другом кругу, за њега далеко већу опасност представља Мерал Акшнер, него ли Мухарем Инџе.

У жељи да политички сахрани опасног унутарстраначког ривала, лидер CHP Кемал Киличдароглу му је заправо удахнуо нову снагу. Скоро четири милиона гласова „вишка“ које је Инџе остварио у односу на резултат странке дали су му за право да само пар дана након избора затражи ванредни конгрес странке, иако је претходни одржан у фебруару. Киличдароглу је тај захтев одмах одбио, али несумњиво је да ће притисак унутар партије расти. Евентуална смена на челу CHP и долазак Инџеа на место председника би могла донети солидан узлет тој странци, док би упорно одбијање Киличдароглуа да препусти кормило Инџеу могло пак довести до цепања међу кемалистима и формирања нове странке, што није неуобичајено у турској политичкој пракси.

Релативно слаб резултат Селахатина Демирташа, који је освојио чак 1,6 милиона гласова мање од своје странке HDP, наводи пак на мало другачији закључак. Наиме, будући да се све време током кампање говорило о томе да би већина AKP партије могла бити угрожена једино уколико про-курдска HDP прескочи изборни цензус од 10% што је до последњег дана било прилично неизвесно, сасвим је могуће да је „вишак“ од 1,6 милиона гласова у односу на Демирташев председнички резултат настао као последица тзв. стратешког гласања присталица CHP и других странака опозиције, било да је тако нешто организовано или не. У сваком случају, детаљније анализе по изборним јединицама, насељима и бирачким местима ће дати потврду овој претпоставци.

Сама HDP је успела да прескочи изборни праг освојивши 11,7% процената гласова, што је за непун проценат боље од резултата из новембра 2015., али за готово проценат и по слабије у односу на резултат из јуна исте године, што се може узети за меру њиховог потенцијала. У сваком случају, њихово прескакање изборног прага што су сви у опозицији прижељкивали ипак није довело да тога да коалиција AKP+MHP изгуби парламентарну већину. Иако самој AKP до апсолутне већине недостаје пет мандата, са 49 посланика ултра-националиста располаже са сасвим довољно гласова.

Но, за сада најинтересантнији је свакако резултат ултра-националиста из MHP. Освојених 11,1% гласова, упркос расцепу унутар партије који се догодио пре једва пола године и истраживањима која су им редовно давала готово дупло мање гласова, представљају велики успех за странку Давлута Бахчелија. Настала концем 60-их као својеврсно десно крило кемалиста, странка није остваривала значајније резултате док 1997. руководство над њом није преузео Бахчели. Екстремно крило омладине MHP чини организација „Сивих вукова“, чији ултра-националистички активизам, те антиевропски, антисемитски и уопштено расистички погледи их сврставају међу неофашистичке организације. Веома су активни међу турском дијаспором и са процењених 10.000 чланова, „Сиви вукови“ представљају најбројнију ултра-десничарску организацију у Немачкој. У периоду од краја 70-их па до Бахчелијевог преузимања партијског кормила MHP је довођена у везу са бројним политичким убиствима јерменских, курдских и левичарских активиста, у склопу тајне НАТО операције „Гладио“, но Бахчели је добрим делом успео да реформише имиџ партије и представи је у нешто умеренијем светлу.

Многи аналитичари у Турској иду толико далеко, представљајући Бахчелија као највећег победника овогодишњих избора, будући да ће парламентарна већина Ердоганове странке зависити од посланика MHP. Развијају се и друге теорије, по којима след догађаја у последње три године представља остварење дугорочног плана самог Бахчелија, којем је због тога наденут и надимак „Давлето Бахчијавели“. Укратко, расцеп од прошле јесени, иако прилично суров на релацији Бахчели-Акшнер не само да није оштетио саму MHP, која је на место 12% са прошлих избора сада добила само непун проценат мање, већ су MHP и IYI као њена отцепљена фракција збирно освојиле преко 21% гласова, што је у историји турске републике незабележен резултат за ултра-националистичку опцију.  Само неколико дана након избора, IYI партија Мерал Акшнер, иако део опозиционог блока, саопштила је да одобрава сарадњу својих огранака на локалном нивоу са AKP, што је многе навело да их прозову као „резервну партију“ владајуће коалиције. Поврх свега тога, на конститутивној седници турског парламента двојица посланика IYI партије, од којих је један и потпредседник странке, пришли су и куртоазно пољубили руку свом некадашњем председнику Бахчелију, након чега су експресно избачени из IYI партије, а каријеру ће по свему судећи наставити у MHP. Све ово као да даје потврду тези да прошлогодишњи расцеп међу националистима, ако већ није био фингиран, онда до одређене мере свакако јесте био контролисан од стране Бахчелија.

Било како било, изборни резултат и математика у парламенту говори у прилог томе да ће утицај Давлута Бахчелија на креирање и спровођење Ердоганове политике у наредном периоду бити значајан. То се не би требало директно одразити на спољну политику Турске, која није у фокусу интересовања MHP, а сам Бахчели је прилично неутралан по питању партнерства са САД, односа са ЕУ итд., упркос историјској везаности његове партије за НАТО. Међутим, поље на којем се може очекивати велики уплив MHP јесте свакако однос према Курдима, како унутар саме Турске, тако и у региону. Бескомпромисан став према терористима Радничке партије Курдистана, те њиховим филијалама у Сирији и Ирану, као и према политичким испоставама у самој Турској ће бити нешто на чему ће Бахчелијева партија свакако инсистирати. С тим у виду, цена коалиције би могла бити плаћена одустајањем од мировног процеса који Ердоган води са Курдима од првог дана на функцији и који је обележен бројним успесима, поготово до 2015. године. Но, оно што је Ердогану свакако најбитније, од Бахчелија може очекивати пуну подршку у наставку обрачуна са Гуленовом организацијом, а на том плану га свакако чека још доста изазова, имајућу у виду ниво подршке који Гулен ужива у САД-у, Немачкој и другим важним чланицама западног дела међународне заједнице.