U DOSLUHU SA SILAMA TAME

Autor: msr Marijana Jelisavčić Karanović, književni kritičar

Pišući predgovor za drugu po redu antologiju srpske fantastične priče[1], priređivač Predrag Palavestra ukazao je na idealne predispozicije za nastajanje književne fantastike na mestima gde je svoju snagu potvrdila folklorna tradicija. Sa druge strane, Sava Damjanov se u studiji Vrtovi nestvarnog: ogledi o srpskoj fantastici osvrće na paradoks svojstven srpskim piscima koji su se, kako navodi, morali najpre okrenuti Evropi kako bi shvatili potencijal vlastite baštine i fantazama prisutnih u svom folkloru. Međutim, u periodu kad su fantastička načela uzela maha u oblikovanju naše umetničke proze, mali je broj tekstova nastao na izvorištima običaja, legendi i verovanja vezanih za srpski narod. Čini se da su tek u proteklih nekoliko decenija naši pisci inspiraciju počeli da traže na ovom neiscrpnom vrelu. Najuspešnijim delima u ovom poduhvatu pridružuje se prvenac Mladena Milosavljevića, roman Kal juga.

Iako je srpskom narodu odavno poznat podatak da se u jezicima širom zemaljske kugle pojavljuje i jedan srbizam – vampir, pojedinci su upućeni u pozadinsku priču o tome kako i kada je ova reč dobila prozor u svet. Detaljno svedočanstvo o neobičnim dešavanjima na prostorima naseljenim Srbima, a koja su u prvoj polovini XVIII veka potresala celu Evropu, tek 2018. godine predstavljeno je srpskim čitaocima u celovitom, autentičnom i naučno komentarisanom obliku[2]. Jedan od potpisnika izveštaja koji su iz, navodno, okuženih sela stizali do zabrinutih predstavnika vlasti bio je neimenovani carski provizor u Gradiškom distriktu. Iz njegovog raporta do javnosti su došli podaci o vampirenju meštana iz sela Kisiljevo, na čelu sa prokazanim Petrom Blagojevićem koji je, kako se čini, bio vinovnik kisiljevske epidemije smrti. Osim u pomenutoj knjizi koja sadrži nekolicinu tekstova i drugih očevidaca koji su nadređenima podnosili izveštaje o sve češćoj praksi raskopavanja grobova u potrazi za mešinama punim krvi, provizorovo zapažanje u potpunosti je preneto u roman Kal juga Mladena Milosavljevića. Jedina razlika jeste ta što je on u romanu potpisan, a spis predstavlja odlomak iz dnevnika koji je vodio za vreme službovanja po Srbiji.

Milosavljevićev roman nije prvo delo u koje je umetnički transponovano ono što je tridesetih godina XVIII veka bilo predmet rasprave u okviru „lajpciške vampirske debate“[3], ali prvo je koje već poznate učesnike ovih zagonetnih događaja predstavlja u drugačijem svetlu. Radnja Kala juga nije spletena oko detektovanja krvopija i nastojanja da se nečasni delatnici propisno unište, već je ova problematika predstavljena kao zgodan dekor jedne veće priče. Svaka pukotina – nemotivisani postupak i(li) misteriozno iskliznuće iz očekivanog sleda događaja – vezana za istoriju srpskog naroda u vremenu kojim priča teče, autoru je poslužila kao povod za dopisivanje. Svi oni trenuci u kojima istorija posrće otkrivajući da njen primarni zadatak nije ukazivanje na to zašto i kako se nešto desilo, postavljeni su u službu priče.

Roman počinje autorovim komentarom o podudarnostima koje su ga nagnale da priču postavi u dva vremenska toka. Naime, istog dana, 16. avgusta, u razmaku od 250 godina, Srbija je uživala status svetske senzacije. Najpre je vojska Eugena Savojskog 1717. osvojila Beograd, uspevajući da potuče turske odrede zahvaljujući vremenskim prilikama (magla i oluja) i pažljivim planovima najboljeg vojnog stratega svog vremena. Dva i po veka kasnije, 1967. godine, Srbija je upisana na arheološku mapu otkrićem Lepenskog Vira, kratko pre nego što je Dunav poplavio nedovoljno istražene obale koje su omeđavale njegovo korito. Kal juga prati ove dve vremenske odrednice i događaje koje su uzrokovale, a u fokusu priče nalazi se Mijat Petrović, student arheologije, koji autobiografskim beleškama – svojim i tuđim, prevedenim, premrežava XVIII i XX vek. On poseduje dnevnik koji je u periodu 1717–1739 vodio Frombaldo, delegat Svetog rimskog carstva. Kontemplativnim tonom, karakterističnim za ovu vrstu zapisa, Frombaldo promišlja o ljudima koje sreće, običajima koje ne može da razume i događajima koji, sagledani iz njegove perspektive, tvore naličje istoriji koju poznajemo. Iz njegove vizure čitaoci bivaju upoznati sa zaboravljenim običajima i pričama koje su oblikovale živote naših predaka – od onih o turskom zulumu (vodanje opanaka), legendi o poznatim toponimima (Golubačka tvrđava), do verovanja u natprirodne sile koje je valjalo umilostiviti zarad berićeta i suživota na istom prostoru.

Zajedničko za oba vremenska toka jeste verovanje u povezanost alasa i vodenog pandemonijuma. Jedan od najznačajnijih spevova u srpskoj literaturi (objavljen 1881. godine), Ribar Vojislava Ilića, problematizuje čin prodaje duše đavolu kako bi se osigurala životna sreća. Rečni delatnici u Milosavljevićevom romanu svesni su moći koja im može biti podarena ako naprave pakt sa onostranim. Neki se trude da ispoštuju osnovne običaje: „Ako hoćeš da ti reka bude prijatelj, moraš nešto i ti njoj da daš“ (106), spremni na promenjivi profit od svog zanata – „nek je samo duša čista i čitava“ (107). Oni koji žude za većim ulovom u sadejstvu sa šojmankama praktikuju vradžbine[4], poput „skoaće drači“, svesni da će duša koju su založili kad-tad doći na naplatu: „Ispliva im leš negde posle nekoliko godina, a sve se vidi ʼde su ga đavoli davili i grizli“ (109). Mladen Milosavljević, etnolog po struci, svoje majstorstvo u građenju zapleta najsnažnije potvrđuje kombinujući folklorne elemente sa istorijskim podacima i urbanim legendama, koristeći ih tako da krajnji ishod ne oponaša naslućene rasplete čitaocima znanih priča koje su integrisane u Kal juga.

Pobede izvojevane pod neverovatnim okolnostima, bliski trenuci smrti najznačajnijih predstavnika austrijske vlasti (i zajednički uzrok – gušenje), silnici koji su skoro pa preko noći sa svojih naoko povlašćenih položaja zapadali u nemilost – sve ono što se pripisivalo pukom slučaju, uvezano je u veliku priču sa elementima trilera, misterije i folklorne fantastike. Kal juga podsetnik je i na brojne istorijske ličnosti koje su svojim pregnućima zadužile Srbiju, a čija snaga i moć je u vremenu u kom su živeli razmatrana kao posledica predodređenosti stečene rođenjem ili savezom sa onostranim. Primera radi, za kragujevačkog oberkapetana Stanišu Markovića Mlatišumu govorilo se da je zduhać, a u romanu je tome posvedočio Frombaldo, videvši da „kiša kruži oko grada“ (127) koji kapetan snom štiti od nevremena. Teodor Prodanović Čupić, poznatiji kao Čupa – kabadahija čijim se nepočinstvima nije nazirao kraj, a koji je zahvaljujući patronatu princa Savojskog[5] uspevao da zataška svako nedelo, u Kalu juga predstavljen je kao politički intrigant u dosluhu sa silama tame[6]. Roman se može tumačiti u kontekstu narodne pesme Čupa kapetan (zapisao je Vuk Karadžić), u kojoj je hajduk predstavljen kao silni junak od kog „princ Jevđenije“ traži pomoć. Čupin saveznik „Belja barjaktar“ u knjizi je ovekovečen u liku misterioznog Petra Blagojevića, a ono što princ traži od svoga „čeda“, budućeg požarevačkog oberkapetana, nije ništa drugo do ono što u romanu predstavlja Čupin modus operandi – iščupani jezik neprijatelja kao dokaz uspešno obavljenog posla. U svetlu neobičnih događaja o kojima je ranije bilo reči, mogu se tumačiti i stihovi: „Pade magla oko Beograda […] / Mrtvi leže oko druma Turci“.

Još jedna zanimljivost Milosavljevićevog romana leži u isprepletanosti stvarnih i izmaštanih ljudi, gde su ovi prvi samo akteri priča koje govore Frombaldo i Mijat – fiktivni junaci. Nemoć koju mladi student oseća pred plaćenicima koji su uvek korak ispred u nastojanjima da po svaku cenu pridobiju moćne artefakte[7], može se uporediti sa nemirom koji izbija iz provizorovih beleški.

Ono što se događalo u vreme kad je pisac dnevnika boravio u Srbiji neodoljivo je podsećalo na ono što se događalo i pre njegovog dolaska, u međuvremenu, a što se događa i danas. Dve večito suprotstavljene sile iznova i iznova su se susretale na ničijoj zemlji, stvarajući virove i vihore koji su u sebe uvlačili sve ono što nije uspevalo da im se odupre (140–141).

Dodatnu jezu u Mijatove pokušaje da shvati šta je izazavao iskopavši drevnu figuru unosi interesovanje nacista za dunavske obale. Poznato je da su Hitlerovi sledbenici bili istrajni u dobavljanju moćnih predmeta, poput Tacitove Germanije, kojima su želeli da potvrde nadmoćnost svoje rase. Odalova runa, stilska modifikacija svastike[8], koju je Mijat primetio na slikama napravljenim na lokalitetu nekoliko decenija ranije, simbol je divizije koja se zvala – Princ Eugen. „Sve ono što je uradio Savojski, Hitler je samo nastavio. Ono za čime je tragao jedan, nastavio je ovaj drugi. To nešto je sigurno vezano za Dunav, Đerdap i Große Donau Wirbel“ (143).

Hibridna forma romana čitaocima omogućava da, osim dnevničkih zapisa, prate tri priče iz ugla sveznajućeg pripovedača. Jedna je Mijatova, a u drugima su opisani strahovi uhode Abaza – stradalnika od sile koja izranja iz magle i Petra Sutomaša Nedodirljivog – agenta koji dodirom dobija vizije o predmetu na koji polaže ruku. Za razliku od njega, Mijat oseća vibracije sveta – mir koji mu je potreban i nemir tla koje je svedočilo patnjama u prošlosti, tek kada bos stane na zemlju. On je moderni Antej koji ovakvom vrstom kontakta dobija psihičku snagu i bistrinu misli. Praveći paralelu sa delom Anubisova vrata Tima Pauersa (koji piše o drugačijem vraćanju u prošlost ali podjednako zanimljivim junacima koji se tamo nalaze), zemlju možemo tumačiti kao izvor znanja po kom ne mogu hodati zli magovi.

Jedan od ukrasa Kala juga jeste osobena leksika koja na pripovedačkom planu karakteriše osobu o kojoj je reč. Poglavlje o Abazu, naročito oni delovi koji prate tok njegovih misli, bremenito je turcizmima. U Mijatove dijaloge sa kolegom Mikićem inkorporirani su elementi razgovornog stila, dok priče dunavskih alasa sadrže reči i izraze tipične za ovaj esnaf. Takve konstrukcije odlikuju i pojedine delove Frombaldovog dnevnika, najčešće vezane za obrednu praksu naroda u čijoj zemlji je decenijama službovao. NJegov opis rituala koji je pokušao da naruši, a koji se odigrava za vreme praznika Duhovi, može se porediti sa reakcijama junaka Asterovog filma Midsommar, koji, protiv svoje volje, postaju deo sličnih obreda i igara koje ne razumeju. Mešavina hrišćanskog i paganskog, legendi i priča vezanih koliko za Srbiju toliko i za druga podneblja – deo su eklekticizma, manira svojstvenog modernim fantastičarima koji u vezu dovode naoko udaljene pojmove. Od autentičnosti dela koja ovim putem grade, zavisi i njihov kvalitet. Drugim rečima, ako elementi uvršteni u priču u njoj egzistiraju samo na nivou citatnosti, manje su šanse da će čitalačka publika uživati kao što bi to bio slučaj sa onim preoblikovanim i dovedenim u novi kontekst. Čak i pisac čiji je bestijarijum postao opšte vlasništvo fantastičara, H. F. Lavkraft, posredstvom jednog od svojih najinteresantnijih stvorenja, oživljen je u Kalu juga na nov i osoben način. Budući da ime ovog filistinskog boga u prevodu sa hebrejskog znači „ogromna riba“, i da je bio obožavan i milenijumima pre Hrista, Milosavljević ga je potopio u vode nemirnog Dunava, kako bi povezao iščezle civilizacije i savremeno doba.

Roman Mladena Milosavljevića, zamišljen kao triptihon o Lepenskom Viru – gde će naredne petlje u maniru popularne Netfliksove serije Dark ispitivati isto stanište, samo unazad (sukob Rimljana sa Dačanima i Proto-Vir) – neobičan je koloplet istorije i fantastike sa svim njenim najuspešnijim žanrovima. Kal juga, „specifičan ambijent magle, blata i nekakvih zemljanih isparenja, koji je i ranije znao da bude koban za mnoge vojske koje su prolazile ovuda“ (14), upravo je spoj ove dve reči ispisane latinicom – kaljuga, iskonski nemir praćen razaranjem. Prema indijskim verovanjima, ova sintagma odnosi se na poslednji stadijum čovečanstva, obeležen vladavinom „poroka, razdora svih vrsta, bludničenja i rušenja“ (200). To prepoznaju Frombaldo i Mijat, svaki u svom vremenu. NJima možemo pridodati i čitaoce kojima ovakva definicija u momentu u kom čitaju roman, zvuči kao apokalipsa koju žive.

LITERATURA

Vampiri u Srbiji u XVIII veku: knjiga i komentari (2018). Prev. N. Zobenica, prir. M. Kleut, Beograd: Službeni glasnik.

Vukadinović B. (1980). Antologija srpske fantastike. Vrnjačka Banja: Zamak kulture.

Damjanov S (2011). Vrtovi nestvarnog (ogledi o srpskoj fantastici). Beograd: Službeni glasnik.

Lavkraft H. F. (2018). Nekronomikon. Prev. D. Ognjanović i dr. Novi Sad: Orfelin izdavaštvo.

Milosavljević M (2018). Kal juga. Beograd: Strahor.

Palavestra P. (1989). „Kritičke odlike srpske fantastike“ u: Knjiga srpske fantastike I. Beograd: Srpska književna zadruga.

Pauers T (1988). Anubisova vrata. Prev.  P. Raos, Zagreb: Mladost.

Srpski mitološki rečnik (1970). Prir. Š. Kulišić, P. Ž. Petrović, N. Pantelić. Beograd: Nolit.

[1] Prvu Antologiju srpske fantastike sačinio je Božo Vukadinović (objavljena 1980. godine).

[2] Reč je o knjizi Vampiri u Srbiji u XVIII veku: knjiga i komentari, koja je svetlost dana ugledala zahvaljujući profesorkama sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Nikolini Zobenici i Mariji Kleut.

[3] Iz različitih perspektiva i vremenskih tokova, priče Gorana Skrobonje (Reč koja odjekuje) i Mirjane Đurđević (Ko ti gleda profil?) utemeljene su na slučaju Pavla Arnauta (Paola Arnolda), Blagojevićevog prethodnika, koji je pet godina ranije u Medveđi slovio za opasnog krvopiju. Pavle je, uz barjaktara Blagojevića, oživljen u Milosavljevićevom romanu, kao jedan od najbližih saradnika čudovišnog kapetana Teodora Prodanovića Čupe.

[4] Srpski mitološki rečnik takođe svedoči o ovakvom vidu „poslovanja“: „Po verovanju, žena može pomoći, u savezu sa nečastivim duhom, mužu ili srodniku ribaru, da ima uspeha u ribolovu. Ali zato žena gubi dušu, jer se predala nečastivom, a ribar posle nekog vremena umire na vodi“.

[5] Na predstavljanju romana u kafe-galeriji „Polet“, Mladen Milosavljević istakao je da je reč o jedinom hajduku koji je održavao prepisku sa Eugenom Savojskim.

[6] Mesto gde je Čupa pogreben višestruko je označeno kao nemirna zemlja. „U istorijskim izvorima, hronikama i sećanjima starih Beograđana, najviša tačka Tašmajdana uvek je označavana kao Čupina umka“ (174). Na istom mestu razvejan je pepeo Svetog Save i pročitan Hatišerif. Veruje se da je vračara Cana pokušala da odvrati kralja Petra I Karađorđevića od zidanja Narodne skupštine na ovom području, upozorenjima da je mesto „zavezano“ i prokleto, a da je kraljevo oglušivanje uzrok nesrećnih sudbina njegovih sinova.

[7] Sa tim u vezi, interesantna je pojava inspektora Ozrena Načića, budući da prva dva slova njegovog imena i prezimena tvore spoj OZNA.

[8] Simbol duhovne moći koju je od Boga nasledio čovek.