УБИСТВО КРАЉА АЛЕКСАНДРА ПРВОГ У МАРСЕЈУ 1934. ГОДИНЕ

УБИСТВО КРАЉА АЛЕКСАНДРА ПРВОГ У МАРСЕЈУ 1934. ГОДИНЕ

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

У протеклих стотину година, три политичка убиства, три српска и југословенска државника (два владара и један председник владе), сходно епохалним и општесоцијалним околностима када су се догодила, дубоко су потресла политичке прилике у Србији и земљама ондашњег и данашњег региона. Док су монструозне ликвидације последњег владара Србије из династије Обреновић у Мајском преврату из 1903. године и председника српске владе др Зорана Ђинђића, у атентату из 2003. године, оставиле су горак и снажан печат на развој српског етноса у целини, убиство Витешког краља Александра I Карађорђевића од Југославије, „уздрмало“ је саме основе на којима је почивао, ионако крхки мир „версајског система“ у Европи, али истовремено, у симболичком, материјалном и судбоносном погледу, мучки и кукавички злочин над југословенским и српским сувереном, најавио је извршење „смртне пресуде“ и над животним делом умореног јуначког владаоца, тј. над његовим краљевством – Југославијом. „Прва, Александрова“ Југославија заиста ће и нестати у вихору Другог светског рата и незапамћеног злочина и геноцида над српским народом, који је почињен руком непосредних иницијатора, организатора и извршилаца атентата над Витешким краљем, као и над министром спољних послова француске Треће републике Лујом Бартуом. Да бисмо, међутим, уопште били у прилици да свеобухватно разумемо различите аспекте почињеног геноцида над српским народом од стране хрватских усташа и окупатора у Другом светском рату, неопходно би било да претходно извршимо, никад довољно завршену, анализу догађаја од 9. октобра 1934. године у Марсеју, када је, као прва жртва велике антицивилизацијске завере поражених сила из Првог светског рата и њихових бедних „сатрапчића“ из редова терористичке злочиначке организације усташа, пао управо један „персонални потпорни стуб“ Версајског мира на Балкану и у Средњој Европи. Смрт краља Александра Ујединитеља уклонила је главну, али и последњу препреку процесу демонтаже „версајског система“ у Европи, а посебно на простору њеног Југоистока. Улога усташког покрета и његових првака, као непосредних организатора и извршилаца овог злочина потпуно је неспорна и фактографски и историографски добро опсервирана, али степен учешћа појединих великих европских сила и њихових политичких и духовних елита у поменутом догађају, али и у процесима који су истом претходили или му следили, у многим сегментима остао је „историјски непроверен“.

Упркос многим непознаницама, проузрокованим и чињеницом да ни после 83 године од атентата у Марсеју, званични извештај француске државне комисије која је истраживала поменути злочин још увек није доступан јавности, политичка позадина ликвидације југословенског суверена и француског министра дипломатије, ипак је јасно уочљива и у приличној мери доказива. Наиме, у условима појачаних активности ревизионистички и „антиверсајски“ настројених европских држава, попут фашистичке Италије и хортијевске Мађарске, а од 1933. године и доласка Адолфа Хитлера на власт и нацистичке Немачке, Француска, као симбол и фундамент свеукупног очувања версајског система у Европи и свету, управо 1934. године, а доласком Луја Бартуа у „Ке д’ Орсеј“, покренула је опсежне дипломатске напоре у циљу формирања једног „антинемачког савеза“, у који је на првом месту желела да укључи Мусолинијеву Италију. Наравно, Краљевина Југославија је од свог настанка имала значајну улогу у међународним односима, а лични утицај краља Александра у настојањима очувања Мале Антанте и њеног основног задатка заштите „версајског поретка“ у Средњој и Југоисточној Европи, за политичке интересе Француске имао је прворазредну важност. Међутим, та важност поменуте улоге краља Александра и Краљевине Југославије у француским „пројекцијама“ европске политике експоненцијално би била умањена, уколико би Трећа република успела да у наведену „противнемачку коалицију“ укључи и архинепријатеље опстанка југословенске државе, попут Хортијеве и Гембешове Мађарске, али у првом реду и Мусолинијеве, Краљевине Италије. Данас нам је познато да Француска у овим настојањима није успела, јер су Мусолини и Хитлер пронашли „заједнички језик“ коју годину након Марсејског атентата, али у времену које је непосредно претходило и следило наведеном злочину, дате дипломатске активности, пре свих француске дипломатије, биле су изузетно актуелне. Са своје стране, личним залагањем југословенског владара и бројним унутрашњим, у првом реду, међунационалним проблемима, опхрване Југославије, 9. фебруара 1934. године, формиран је Балкански савез или пакт Југославије, Грчке, Румуније и Турске, са истоветним политичким тежњама и задацима које је имао и пакт Мале Антанте из 1920. године. У наредним месецима, Луј Барту је покренуо снажну „дипломатску офанзиву“ како би постигао снажнији степен кохезије између земаља чланица Мале Антанте и Балканског савеза, па је у том циљу предузео неколико путовања у бројне европске престонице, попут Прага, Букурешта и Београда, а била је предвиђена и посета Риму. Француска је настојала да допринесе смиривању перманентних тензија између Италије и Југославије, а краљ Александар је уложио велики напор у намери да под крилатицом „Балкан-балканским народима“, у велики антиревизионистички покрет европских земаља укључи и Бугарску. Из поменутог разлога, краљ је у септембру 1934. године постигао изванредне дипломатске резултате приликом посете Софији, а у време сусрета са француским министром спољних послова у Београду, уговорено је и путовање југословенског суверена у Француску. Путовање краља Александра за Француску заокупљало је целокупну јавност већ дуже време и исто је требало да увери Европу о постојању доброг разумевања и пријатељства између Југославије и њеног ратног савезника из Великог рата. Заправо, предвиђена посета требало је да представи видљиву манифестацију тог пријатељства. Датум путовања био је одређен касније, а исто је требало извести између краљеве посете Софији и Бартуове Риму, па је коначно усаглашено да званична посета југословенског владара буде одржана 9. октобра 1934. године.

Чињеница да је југословенски суверен представљао „важног кохезионог фактора“ у очувању Југославије, као „версајске творевине“, али и самог „версајског система“ у Југоисточној и Средњој Европи, била је добро позната Павелићевим усташким терористичким групацијама у емиграцији, али и припадницима иредентистичких, антисрпских, антијугословенских, у основи „антиверсајских“ злочиначких организација, попут „великобугарске“ Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), чији је вођа био Ванчо Михајлов. Поменуте, али и друге злочиначке организације имале су готово неподељену, понекад и нескривену подршку ревизионистичких режима, по правилу тоталитаристичког карактера, у свим пораженим државама савеза Централних сила из Великог рата, у првом реду Италије, Мађарске, Бугарске, а од 1933. године и доласка нациста на власт и Немачког рајха. Крајем августа 1934. године, на позив Анте Павелића и у присуству, заправо посредништву Ериколе Контија, генералног инспектора италијанске тајне службе, у хотелу „Континентал“ у Риму, одржан је састанак са Ванчом Михајловим на коме је усвојена одлука, али и разрађен план о атентату на краља Југославије Александра I Карађорђевића. Већ тада, злочиначким завереницима је до детаља био познат званични програм посете југословенског владара Француској, па су у складу са датим сазнањима, у готово свим појединостима припремили предстојећи атентат. Оформљено је више група ради извођења атентата. Прва група је требало да покуша да изврши атентат одмах по краљевом доласку у Марсеј. За случај да она не обави задатак, друга је требало да покуша убиство бомбом у погодном тренутку. Трећа група је била припремљена за деловање у Паризу. У случају да ниједна од три групе не успе да убије краља, била је припремљена и четврта група за деловање у Енглеској коју је краљ, после званичног боравка у Француској, намеравао посетити, инкогнито, како би се сусрео са својим сином, престолонаследником Петром, који је похађао један колеџ у Сасексу. Најснажније активности на припреми атентата одвијале су се у усташким терористичким логорима у Јанка Пусти и Нађкањижи у Мађарској, где је будуће атентаторе обучавао инструктор из ВМРО и краљев убица Величко Димитров Керин, алијас Владо Георгијев Черноземски. Од 15 најуспешнијих терориста, коцком је одабрана четворочлана група која је на крају и извела атентат. У истој су били Черноземски, Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил, сви осуђивани терористи и емигранти из логора за обуку у Јанка Пусти. На предлог Михајлова, Павелић је лично одабрао Черноземског за главног извршиоца убиства. У иницијативним, организаторским, логистичким и извршним подухватима у вези са овим злочином, а уз владе и безбедносно-обавештајне структуре, већ поменутих европских сила и држава, својим срамним „потписима“ учествовали су: Анте Павелић, Еуген Дидо Кватерник, Ванчо Михајлов, Стјепан фон Саркотић, Иван Перчевић, Бранко Јелић, Стејпан Перић, Андрија Артуковић, Величко Димитров Керин, алијас Владо Георгијев Черноземски, односно Владо Шофер, затим Иван Рајић, Звонимир Поспишил и Мијо Краљ.

Светска штампа је посветила велику пажњу путу краља Александра у Француску. Поједини листови су објавили уверења да краљ слепо води француску политику, те да је „од Југославије направио француску колонију“, док су га други оптуживали да је „политички курс“ своје земље „окренуо“ према Немачкој. Штампа у Француској, пак, је своју јавност подсећала да у посету њиховој земљи долази „искрени пријатељ Француске“, па су читалаштво чак обавестили и о намерама да се југословенском суверену понуди чланство у Академији политичких наука, јер је, према датим светоназорима, управо Александар, као истински франкофил и баштиник француске културе и њених идејних и духовних постигнућа и заслужио поменуту престижну почаст уз место у једној таквој угледној институцији. Свакако, краљ Александар Ујединитељ, не случајно, Француску је и називао својом „другом отаџбином“. У склопу припрема посете југословенског суверена, у Француској су предузете велике мере опреза и активности државног безбедносно-обавештајног апарата. Упркос прописаним нормама „државног протокола“, организација поменутих активности у великој мери била је препуштена органима локалног департманског и општинског нивоа власти у Марсеју. Дата чињеница никако не спори улогу и саме Националне безбедности Француске у предвиђеном систему заштите живота угледног госта, али у самим техничким детаљима дочека краља Александра у Марсеју, делатност државне безбедносне службе, ипак је била остављена на маргинама догађаја. Служба француске Националне безбедности, у сарадњи са Ке д’ Орсејом, југословенским посланством у Паризу и југословенском обавештајном службом саставила је спискове сумњивих лица које су ставили под присмотру или их протерали из Француске, непосредно пре посете краља Александра. Појачана је контрола над странцима у Француској и оних који су тих дана долазили у Француску. У данима пред краљев долазак у Марсеј полицајци су се свакодневно састајали и утврђивали појединости свог деловања. Одлучено је да краљев пут кроз Марсеј осигурава 1500 позорника, одред полицајаца на коњима и 200 полицијских инспектора у цивилу. Два дана пре краљевог доласка, у Марсеј је стигао и главни директор Националне безбедности Пјер Монданел. Пред полазак краља у Француску, југословенска обавештајна служба добила је сазнања о усташким припремама за атентат. Стизали су извештаји о великим активностима усташког покрета у бројним европским градовима и земљама, као и о кретању њихових агената. Моја целокупна обавештајна мрежа била је у стању узбуне, пише Владета Милићевић, стални југословенски представник у Интерполу. Милићевић даље наставља: Када сам по наређењу Живојина Лазића, министра унутрашњих послова, стигао у Париз, знали смо да су терористи већ на француској територији, али нисмо имали прецизније информације о њиховој тактици, нити смо могли да пронађемо макар један податак који би нам омогућио да им откријемо траг. Тек када је то било исувише касно, утврдили смо да су у Француску дошле две групе терориста, као и да се они нису распоредили у Марсељу, где је било предвиђено извршење атентата, већ у другим местима… У раним јутарњим часовима, тог кобног 9. октобра, југословенски безбедносни органи добили су крајње поуздане информације о неизбежности атентата и то од једног усташког агента из Рима. Указано је да је већ одређена четворочлана терористичка група агената, углавном хрватског порекла, који имају детаљан план о ликвидацији краља Александра у атентату у Марсеју или у случају неуспеха поменутог подухвата, онда у атентату у Паризу, у наредном делу краљеве посете Француској. Свакако, најважнији податак који су том приликом добили југословенски обавештајци био је онај који је говорио да ће терористи путовати са чехословачким пасошима. Дата сазнања испоручена су и југословенском суверену уз сугестију да би била разборита могућност одустајања од планиране посете. Краљ лично је, међутим, на дате сугестије одговорио чувеним речима: „Сада је за то исувише касно. Морамо се држати програма“.

На пут у Француску, краљ Александар је пошао из Зеленике, дакле морским путем, на југословенском разарачу „Дубровник“ да би у чувену француску луку упловио у послеподневним часовима тог судбоносног 9. октобра. Тачно у 16 часова, у пратњи француског министра морнарице Пиетрија и адмирала Дибоа, краљ је ступио на „Кеј Белгијанаца“ у Марсеју, где га је дочекао министар спољних послова Француске Луј Барту и генерал Жозеф Жорж, члан Ратног савета и херој Вердена и Солунског фронта. У заглушујућој атмосфери свечаног дочека, коме је присуствовало на стотине хиљада људи из Марсеја и његове околине и уз непрестане салве плотуна добродошлице и десетине бучних поздравних прелета француске ратне авијације, формирана је поворка возила у којој је краљ са својим француским домаћинима смештен у аутомобил старијег типа марке „делаж“. Краљ је седео у задњем, „откривеном“ делу аутомобила, са десне стране. До њега, са леве стране, седео је Луј Барту, а преко пута француског министра спољних послова, на помоћном седишту налазио се генерал Жорж. Интересантна је чињеница да поменути аутомобил првобитно уопште није био ни предвиђен за коришћење у програму посете краља Александра. Заправо, исти се налазио у власништву марсејске префектуре, а иначе је коришћен за превоз деликвената између седишта полиције и градског затвора. Аутомобил се налазио у веома лошем стању са изразито малим капацитетима кинетичко-механичких перформанси, посебно у погледу развијања брзине мотора. Личним залагањем префекта и упркос предвиђеном протоколу, поменути аутомобил је и стављен у функцију којој је био намењен тога дана. У колони, за непосредно обезбеђење био је задужен коњички вод са 16 коњаника и два коњаника која су јахала уз сам аутомобил. Управо, због присуства коњичког вода, а не моторизованог и наоружаног одреда полиције или војске, чије ангажовање је из непознатих разлога отказано десетак дана пре краљеве посете, поворка и сам „делаж“ кретали су се брзином пешака, да би ту брзину повећавали само до 10 km/h. У 16. 20 часова, док се колона кретала Авенијом Канабиер, из „непрегледног“ броја присутних људи у публици, изненада је истрчао један средовечни човек са шеширом на глави и букетом цвећа у десној руци, који је на француском језику узвикивао „Живео краљ!“. У муњевитом наступу закорачио је на папучицу „делажа“ са задње десне стране (где се налазио краљ), а потом је одбацио букет који је заправо скривао припремљени револвер марке „маузер“ из кога је у наредном кораку, атентатор у Александра Карађорђевића испалио пет метака. Настала је општа пометња. Атентатор је успео да испали и четири метка у генерала Жоржа, да би потом био оборен сабљама и дејством ватреног оружја од стране затечене марсејске жандармерије. У хаосу, паници и општој пуцњави која је наступила на том тргу испред марсејске Берзе на Авенији Канабиер, убијен је један полицајац, у кога је пуцао атентатор, затим две жене из публике, а повређено је још десеторо присутних грађана и полицајаца. Лакше је рањен и Луј Барту, коме је метак направио површинску повреду на надлактици десне руке. У каснијој безбедносно-правосудној истрази утврђено је да је метак који је погодио Бартуа потицао из жандармеријског наоружања, што је ширим круговима јавности било непознато све до седамдесетих година претходног столећа. Краљ Александар је био тешко рањен. Један куршум га је погодио у десну страну груди, у пределу јетре, а затим ушао у торакс. На телу су биле три ране: погођени су лева рука, раме и лопатица, на истој страни. Од стране француских истражних органа, југословенске власти су касније добиле две револвера, марке „маузер“ и „валтер“, који су се налазили у поседу атентатора, као и две чауре и два испаљена метка. Међутим, увидом у материјално-форензичке доказе, утврђено је да чауре и меци, као и метак који је до данас остао у краљевој левој руци, нису потицали из достављених револвера.

Рањени атентатор био је Величко Керин, алијас Владо Черноземски Шофер, који је неизговоривши ниједну реч, преминуо истог дана око 20 часова и то у седишту марсејског огранка француске националне безбедности. У „пандемонијуму“ злочина који се одиграо на Авенији Канабиер, краљ је убрзо губио битку са смрћу. У „делажу“ је превезен до градске префектуре, где је и био предвиђен официјелни састанак југословенских гостију и француских домаћина. Тачно у 17 часова званично је проглашена смрт Витешког краља Александра I Карађорђевића од Југославије. Готово истовремено, у другом крају града, у болници „Божији дом“ у 17:40 часова преминуо је и француски министар спољних послова Луј Барту. Према извештају лекарског конзилијума Барту је умро од последица обилног крварења насталих фаталном повредом главне брахијалне артерије на надлактици десне руке. Бројни аспекти посматрања смрти Луја Бартуа, али и свих околности атентата у Марсеју, до данас су остали неразјашњени и због саме чињенице да званични извештај француске државне комисије, која је испитивала злочин, није доступан јавности ни након 83 године од убистава југословенског краља и француског шефа дипломатије. Напоменимо само то, да су, нпр. чланови уже породице Луја Бартуа били уверени да је медицинска опсервација министрове ране изведена на крајње нестручан начин. У болници „Мишел Леви“ оперисан је тешко рањени генерал Жорж, који је био погођен са четири зрна у грудни кош, обе надлактице и абдомен. Генерал Жорж је преживео и због чињенице да је револверско зрно које је након испаљења „путовало“ према његовом срцу заустављено ударцем у Орден Светог Саве којим је Жозеф Жорж био одликован лично од стране краља Александра на Солунском фронту 1918. године. Уследио је потресан повратак краљевих посмртних остатака у отаџбину, чувена сахрана првог југословенског владара, темељна истрага француске националне безбедности и незапамћен „циркус“ од суђења преживелим, а ухапшеним атентаторима. Истрагом је утврђено да су се терористи служили фалсификованим чехословачким пасошима, углавном издатим у Генералном конзулату Чехословачке Републике у Загребу. Наравно, сви су имали и лажна имена, нпр. од докумената код убице Керина нађен је једино фалсификовани чехословачки пасош издат на име Петруса Келемана. На суђење у Екс ан Провансу изведени су Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил, који су након завршетка поступка у мају 1936. године проглашени кривим и осуђени на доживотну робију. Због умешаности у злочин, у одсуству су на смрт осуђени и Анте Павелић и Еуген Дидо Кватерник. Међутим, они за ово злодело никада нису одговарали из тог разлога што је Италија одбила захтеве и Француске и Југославије да поменуте наредбодавце и организаторе атентата изручи правосудним органима наведених држава. Све до слома Краљевине Југославије априла 1941. године, усташке старешине безбедно су боравили у Италији, одакле су, заједно са годину дана раније из затвора пуштеним Мијом Краљем и Иваном Рајићем (Поспишил је умро у затвору у Француској 1939. године), прешли у новоуспостављену нацистичку творевину тзв. Независну Државу Хрватску. Са њима су у НДХ дошли и саучесници у убиству краља Александра у Марсеју 1934. године, тј. фамозна „Плава дама“, алијас Марија Вондарчек или Вудрец, односно Вудрош и њен пратилац „Петар“, који су атентаторима у Француској предали оружје употребљено у злочину, а које је претходно било набављено или припремљено у Италији. Захваљујући истрази Владете Милићевића, данас нам је познато да су „Плава дама“ и „Петар“ били уствари брачни пар Година – Стана и Антун, потоњи шеф усташке тајне полиције и личног обезбеђења хрватског поглавника Анте Павелића. Уз све дипломатске и политичке саботаже интересовања и истражних радњи југословенских власти и јавности у вези са околностима убиства краља Александра Карађорђевића (поменимо само притисак на краљицу мајку Марију да одустане од приватне тужбе против атентатора и организатора убиства њеног супруга, којима је она касније и подлегла), до почетка Другог светског рата у Југославији, овај гнусни злочин, у многим својим појединостима, а посебно у домену расветљавања мотива, циљева и улоге великих сила у истом, био је у приличној мери откривен.

Најбољу утемељеност поменутих тврдњи проналазимо у студији О завери против живота краља Александра чији је аутор предратни дипломата Иван Суботић, а у којој је он указао на своје сусрете и разговоре са припадником усташке емиграције, уствари двоструким агентом, који је сарађивао и са југословенском тајном службом. Наведени разговори одиграли су се у Риму пре извршења атентата, када је југословенска обавештајна служба и сазнала највећи део појединости о планираном злочину. Обавештајац који је у сарадничком списку југословенске службе био евидентиран под шифром „наш пријатељ“ у разговорима са Суботићем навео је драгоцена сазнања о којима југословенски дипломата пише на следећи начин: … Видео сам да су обавештени о предстојећој посети Француској, која у то време још није била објављена и за коју је мало света знало. У свом подухвату имају тајну потпору Мађарске и Италије које раде на распаду Југославије. Говорио ми је и о појединим усташким личностима и њиховим везама с мађарском и италијанском тајном службом и с бугарском македонствујушчом терористичком организацијом Ванче Михајлова… Штаб (усташки комитет – примедба аутора) спрема већи број атентатора… (Андрија) Артуковић му је казао да ће у ту сврху бити одређено око тридесет лица, тако да ће дуж целе пруге, почев од наше границе, бити постављени атентатори. Атентатори ће бити узети из групе емиграната који се налазе у Мађарској да не би Италија имала неприлике. Италијани сматрају да ће се Југославија распасти ако буде смакнут краљ… “. У овим сазнањима можда се крије и још један одговор на стару дилему због чега је краљ променио првобитне планове тока посете Француској и уместо предвиђеног пута возом преко Беча и Лозане, одлучио се да путује морским путем на разарачу „Дубровник“, док је упркос њеном противљењу, на крају приволео краљицу Марију да она у Париз отпутује возом, дакле, у складу са првобитним замислима. Јасна је и улога фашистичке Италије у атентату, која се надала брзом распаду Југославије у ситуацији када са европске политичке сцене нестане једна таква грандиозна личност каква је био краљ Александар. Уосталом, наредни историјски догађаји у судбини Југославије, потврдиће и ову тезу. Међутим, улога појединих делова француског безбедносног апарата, али и тамошње политичке елите, до данас је остала у сенци потоњих збивања. Несумњиво, Француска је имала намеру да оснажи евентуалну европску коалицију против нацистичке Немачке, у првом реду путем сарадње са Мусолинијем. У тој чињеници можемо да потражимо и узроке, у најмању руку помирљивог става наредних француских влада, посебно оне премијера Пјера Лавала, према улози Италије у „марсејским догађајима“, па и у каснијем суђењу ухваћеним терористима. Схвативши опасност од евентуалности поменутог развоја догађаја, Немачка је сигурно имала мотив да свом каснијем „осовинском савезнику“ помогне у „уклањању“ италијанског архинепријатеља у Мусолинијевим пројекцијама за доминацијом над балканским приморјем, као и у Средоземљу. То је био главни мотив и узрок атентата у Марсеју 1934. године.

На основу увида у драгоцену архивску грађу у односу на коју је имао приступ, руски историчар Волков указао је на постојање непосредне везе између атентатора у Марсеју, са једне стране, затим немачког војног аташеа у амбасади Рајха у Паризу (у том периоду) генералштабног капетана Ханса Шпајдела, са друге стране, као и делова француске националне безбедносне службе, са треће стране. Доказе наведених веза проналазимо у писму немачког шпијуна у Марсеју Ханса Хака упућеном, управо Шпајделу у Париз и то осам дана пре самог атентата, као и у допису Шпајдела генералу Херману Герингу у Берлин, написаног на основу извештаја Хака из Марсеја. Интересантне делове поменуте преписке преносимо у целости: Војске за очување реда неће бити, према речима Де Ла Форкада оружана пратња мотоциклиста која је била предвиђена биће укинута… , написао је Хак, а аташе Шпајдел одмах је о томе известио Хермана Геринга: Господине генерале! Дозволите да вас обавестим да је у складу са вашим наређењима припрема операције Тевтонски мач већ завршена. Ја сам са господином Ванчом Михајловом подробно размотрио све расположиве могућности. Решили смо да операцију извршимо у Марсељу: тамо ће се срести оба лица која нас интересују. Владо Шофер је спреман!. Напоменимо и то да је Шапајдел, овог пута у чину генерала, у току Другог светског рата обављао дужности на Источном фронту, а био је и један од заповедника Штаба Групе армија Б, стационираних у окупираној Француској под командом фелдмаршала Ромела. Након рата, генерал Шпајдел постао је један од блиских сарадника демократског поретка успостављеног у Западној Немачкој, па је добио и задатак, на крају успешно обављен, да генерише основе за формирање модерне немачке армије или „Бундесвера“, где је обављао дугогодишње одговорне заповедничке дужности. У априлу 1957. године постављен је за команданта копнених снага НАТО у централној Европи. Након свих анализа, не можемо да се отмемо утиску да је политичка позадина атентата на краља Александра I Карађорђевића и Луја Бартуа, ипак уочљива и како рекосмо доказива, иако није у складу са легалистичким принципима у потпуности потврђена. У монстроузно припремљеном чину ликвидације југословенског суверена, организованом од стране фашистичке Италије, нацистичке Немачке, хортијевске Мађарске и њихових терористичких и колаборационистичких сарадника из Југославије и Француске, заправо је почела ликвидација мира заснованог на начелима и нормама „версајског система“ међународне безбедности успостављеног 1919. године. Из поменутог разлога, слободно можемо да кажемо да је Витешки краљ Мученик Александар I Карађорђевић био прва жртва „фашистичког Молоха“ и Другог светског рата у целини.