Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
После заузимања Београда 1521. године султану Сулејману II Величанственом био је отворен пут до Будима на коме се налазила једна стара и некада респектабилна држава, чији некадашњи владари често не би дозволили могућност ниједном завојевачу да му уопште буду отворени било који путеви на које не би био позван. Међутим, ти владари били су већ одавно мртви, а на престолу Угарске седео је младић који ни у ком случају није одавао утисак емотивно и карактерно стабилног, самоувереног и пре свега одлучног и одговорног владара. Син Владислава II, Лајош II, био је лакомислен и врло сугестиван млади човек који је још од ступања на престо Мађарске главну реч у држави препустио великашима, страховито корумпираним и потпуно индиферентним људима према свим потребама и интересима Краљевства.[1] После освајања Родоса 1524. године султан Сулејман понудио је склапање мира Угарској јер је спремао ратни поход на Египат. Међутим, папи Хадријану VI (1523–1534) и надвојводи Фердинанду Хабзбуршком, брату краљице Марије, Лајошеве супруге, пошло је за руком да убеде угарског владара да политику усмери у правцу одбијања султанове понуде.[2]
Уместо да ова одлука буде само део разрађене и утврђене стратешке политике једне озбиљне државе и владара, Лајошев одговор на султанову понуду открива сву неодговорност и лакомисленост угарског владара, због тога што је морао бити свестан чињенице да свака провокација суседног Османлијског царства, које је било у невиђеној експанзији, може значити смртни ризик, како по његов престо тако и по државу чији је био владар. Међутим, краљ није о томе водио рачуна, као ни остали из његове околине. Деценије устаљеног занемаривања обавеза према обезбеђивању одбране јужне границе, старања о неопходним логистичко-стратешким питањима сузбијања турске опасности на војно-политичком и дипломатском плану, а изнад свега потпуна апатија владајућих феудалних кругова према поменутој проблематици, тих година добила је акутну фазу. Апсурдно, али као да из догађаја од само три до четири године пре нових политичких компликација у односима између Угарске и Турске, нико из аристократско-бирократских и административно-управних кругова Краљевства није препознао поуку и преко потребно искуство. Извештаји о расходима државне (краљеве) благајне из 1525. и 1526. године пружају информације о томе да изасланици Марка Јакшића, а и он лично, слично свом сестрићу, српском деспоту, готово „опседају“ краљевог ризничара захтевима за исплатом најамнина за најамничке чете, под његовом командом и материјалних средстава за редовно функционисање система одбране.[3] Остало је забележено да је Валентин Литерат, Марков изасланик, 16. марта 1525. године добио само 2 форинта из краљеве благајне, а 2. априла исти износ.[4] Краљ често није био у стању ни да исплати трошкове изасланика пограничних војних заповедника.[5] Крајем 1525. године Павле Бакић, најугледнији српски главар у Турској и будући српски деспот, након што је постигао споразум са Павлом Томоријем, капетаном Доњих крајева, са породицом је прешао из Турске у Угарску, доносећи вести да је ратни поход Сулејмана II сасвим известан.[6]
Без обзира на сва предвиђања о извесном турком походу, јасне знакове и вапаје пограничних команданата, као и малобројних савесних краљевих саветника и великаша, круна и надлежне власти у Угарској нису ништа учинили ни када је поход заиста и почео почетком маја 1526. године, чак ни до првих дана јула, када је „џиновска“ и добро опремљена султанова армија од сто хиљада људи, већ била у Београду.[7] Уочи преласка султанових трупа преко Саве, видевши страховиту турску опасност на граници српско становништво из Срема иселило се у Поморишје, што је додатно ослабило ионако непостојећу одбрану јужне угарске границе. Могуће је да свест о потреби пружања адекватног отпора новој „мухамеданској“ инвазији није никада у потпуности „овладала“ разумом највиших државних кругова Угарске, док је код краља изазвала потпуно закаснелу реакцију.[8] Коначно, „до судара“ два стара непријатеља дошло је на Мохачком пољу, јужно од Мохача, 29. августа 1526. године у послеподневним часовима (око 17 часова) и битка је трајала два сата, дакле релативно кратко, али је представљала потпуну катастрофу по угарску војску и државу и то за релативно дуг период.[9] Угарске снаге доживеле су апсолутни пораз, а сама битка претворила се у прави масакр над војском краља Лајоша II. Претпоставља се да је погинуло око 24 000 угарских војника, а међу њима два надбискупа, пет бискупа и много великаша, па и сами врховни заповедници Павле Томори и Ђорђе Запоља.[10] Краљ Лајош преживео је битку и покушао је да спас пронађе у бекству, али убрзо је страдао сасвим несретним случајем. Наиме, после боја почела је да пада јака киша од које су надошли околни потоци и баре и у једној тако набујалој речици Чели угарски краљ је настрадао удавивши се.[11] После „Мохачког масакра“ више није било никога ко би се супроставио султану у даљем напредовању, тако да је он, уништивши све на свом путу, 12. септембра дошао у Будим, где је неколико дана боравио у краљевом двору.[12] Почетком октобра исте године османлијска ордија на челу са султаном Сулејманом II Величанственим прешла је Дунав, а потом се преко Београда вратила у Цариград водећи са собом богат плен и непрегледан број робова.[13] Према извештајима, од угледнијих Срба у бици је вероватно погинуо Манојло Бакић, брат Павла Бакића, а Марко Јакшић, Радич Божић, па и сам Павле Бакић преживели су масакр. Немогуће је утврдити тачан број погинулих или преживелих српских ратника, једино можемо констатовати да их је било у обе поменуте групе.[14]
Пораз је био потпун, а судбина Мађарске била је „исписана крвавим мастилом на безбројним лешевима увелог цвета мађарске племићке елите“ палог на Мохачком пољу. Није претенциозно рећи да је ово „мађарско Косово“ или „угарски Аженкур“ одредио исход бескрајног, готово стопедесетогодишњег ратног клинча у који су били ухваћени Мађари и Турци. Угарска је била обезглављена, без јасно одређеног наследника круне, у хаотичним политичким приликама, са подељеним и завађеним племством, „осакаћеним“ финансијама, опустошена, попаљена и уопште унесрећена.[15] Мохачким поразом отворено је једно сложено и правно-противречно питање наследника круне, које ће у Угарску унети вишегодишњи раздор и коначно је „бацити на колена“ 1541. године, када су Османлије освојиле највећи део земље са Будимом. Постојала су два претендента – први је био Јован Запоља, као кандидат већег дела племства и великаша који је имао и подршку свих непријатеља Хабзбурговаца из иностранства.[16] Запоља и његове присталице прилично су рачунале на закључке сабора из 1505. године, према којима ниједан странац не би могао да добије угарску круну. Други претендент био је Фердинанд Хабзбуршки, изданак старе немачке аристократске и царске династије, брат тадашњег римско-немачког цара Карла V и краљице Марије, удовице угарског краља палог на Мохачком пољу. Фердинанд и странка коју су предводили краљица Марија и палатин Стефан Батори из Пожуна своје интересе поткрепљивали су аргументима насталим на основу уговора Хабзбурга и Хуњадија из 1463. године и Јагелонаца и Хабзбурга из 1491. и 1515. године, у којима се предвиђало да Хабзбурзи наследе угарски престо, уколико мађарски краљ умре без мушког наследника. Не губећи време, Запоља је већ 17. октобра 1526. године окупио своје присталице и племство из околних жупанија на чувени договор у Токају, где је на основу саборске одлуке из 1505. године формално проглашен за кандидата који би на предстојећем сабору, сазваном у Столном Београду за 5. новембар, требало да буде изабран за новог угарског краља.[17] На договору у Токају од припадника српске властеле био је присутан једино Марко Јакшић, мада су у дато време и други великаши српског етничког порекла били уз Запољу.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Група аутора (1981). Историја српског народа (књига друга). Београд: Српска књижевна задруга.
Ивић, Алекса (1910). „Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII столећа, први део од 1527. до 1600. године“. Зборник историјских докумената III. Нови Сад: Матица српска.
Ивић, Алекса, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе 1703, Матица српска, Нови Сад, 1929.
Лемајић, Ненад (2006). Бакићи, породица последњег српског деспота, Српска елита на прелому епоха. Сремска Митровица: Историјски архив „Срем“; Источно Сарајево: Филозофски факултет Источно Сарајево,.
Рокаи, Петар; Ђере, Золтан; Пал, Тибор; Касаш, Александар (2002). Историја Мађара. Београд: Клио.
Стојановић, Љубомир (1905). Записи и натписи III. Београд: Српска Краљевска академија. 151, бр. 5590.
Ћоровић, Владимир (2002). „Српска деспотовина у Срему, рукопис из оставштине“. Свеске Матице српске, грађа и прилози за културну и друштвену историју. 38, серија књижевности и језика, свеска 10. Нови Сад: Матица српска.
[1] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица српска, Нови Сад, 1929, 57–58.
[2] Исто, 57.
[3] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 472.
[4] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица српска, Нови Сад, 1929, 58.
[5] Исто, 58.
[6] Павле Бакић прешао је у Угарску у пратњи своје породице, али и браће Манојла, Петра, Комнена, Димитрија и Михајла са њиховим породицама, носећи са собом огромно покретно имање. О преласку Павла Бакића у Угарску, као и о историјату породице последњег српског деспота, види: Ненад Лемајић, Јакшићи, Прилози, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, 226. Иначе, постојао је својеврсни систем обавештавања угарских власти о свим значајнијим покретима османлијске војске од стране српских обавештајаца из Турске који би својим земљацима у Угарској преносили тумачења различитих „симбола“ по којима се знало да ли султан и османлијске власти имају намеру да ступе у одређени ратни поход против неке од земаља. Павле Бакић је дате 1525. године пружио једно такво тумачење, јер је знао да султан сваке године 1. децембра објављује наредбу да сви морају бити спремни да ступе у ратни поход наредне године. Међутим, кад не би заиста имао намеру да ратује, он би након неколико недеља упутио допис локалним санџакбеговима и војводама помоћних одреда да организују зборове „и захтевају новчану помоћ од народа“. Поменуте 1525. године изостао је описани допис султана, што је био јасан знак да ће следеће године Турска бити у рату, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, 475, нап. 34.
[7] Исто, 476. Половину османлијских трупа чиниле су регуларне снаге, а претходница турских трупа на граници код Београда избила је у другој половини јуна, где су одмах почели радови на изградњи моста преко Саве ради пребацивања војске у Срем. Са главнином трупа султан је у Београд стигао почетком јула, а границу је, према краљевим налозима, бранио Павле Томори са насадистима, хиљаду коњаника и пет стотина припадника пешадије. Без појачања, сви они заједно требало је да се супротставе раније поменутој сили, те да је саботирају у њеној намери да изгради мост и пребаци се преко реке на угарску територију.
[8] Према предлогу палатина Баторија, краљ Лајош II је тек 20. јула кренуо са свега 2 500 војника из Будима у Толну, где је чекао да му се придруже феудалци са својим одредима, војне снаге жупанија и најамници. Војска се никада није окупила у довољном броју, мада се очекивало да ће се то догодити током пута дуж Дунава према Драви, јер је намера угарских заповедника била да спрече султанов прелазак преко Драве. Томори се са бродовима и копненом војском придружио краљевим трупама, а хрватски бан Крсто Франкопан стигао је у последњем моменту. Поред њих, војсци су се придружили и Петар Перењи, Јован Драгфи и помоћне чешке трупе. Запоља није успео да се приближи бојишту, иако је под својом командом имао знатан број оружаних снага. Када су у питању српске снаге и великаши, у бици су учествовали Радич Божић, браћа Бакић и Марко Јакшић. За врховне команданте краљевих трупа именовани су гроф Ђорђе Запоља, брат одсутног војводе ердељског и Павле Томори који је са десет хиљада војника покушавао да успори кретање османлијске војске, док њен прелазак преко Драве није успео да спречи. У табору угарског краља владало је веома конфузно, ако не и хаотично стање, јер нико од присутних војних заповедника није поседовао довољне вештине командовања и тактичког маневрисања над тако бројном војском. Сам Томори признао је да „није у стању да управља великом војском“. Пред саму битку није био усвојен предлог Павла Бакића и Радича Божића да се угарска војска не упушта одмах у борбу, већ да се „од кола направи заклон и да се тако сачека непријатељ, док не пристигне помоћ и појачање“, али је Томоријев предлог да се одмах крене у борбу добио подршку Ратног савета. Укупно, угарска војска је бројала од 27 000 до 30 000 ратника и представљала је једва трећину гигантске армије султана Сулејмана II Величанственог. Од ухода сазнавши за положај угарских трупа султан је извршио и последње потребне припреме пред напад, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица српска, Нови Сад, 1929, 63–64. Упореди и Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, 477–478.
[9] Алекса Ивић погрешно наводи 19. август, као датум када се одиграла Мохачка битка. Види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица српска, Нови Сад, 1929, 64.
[10] Потребно је да појаснимо да је битка била завршена већ на почетку и то на штету угарске војске. Разлог за то стоји у чињеници да су се Мађари услед бројчане инфериорности одлучили за традиционални облик ратовања, који се састојао у силовитом удару малобројнијих оклопљених коњаника, чији напад, претпостављало се, Турци не би могли да издрже. Међутим, овај пут „традиционална тактика“ није дала повољне резултате, јер је коњицу задржавала јака артиљерија са турске стране, због чега су Угари били онемогућени у маневарском смислу и простору, а ускоро и сасвим окружени далеко бројнијим непријатељем. Класични ред сукобљених страна у бици убрзо био је претворен у хаотично стање, где су се заправо засебно и међусобно у мегданима бориле мање групе или појединци. Резултат страховитог турског покоља над угарском војском састојао се у тешком сазнању да је изгинула готово сва пешадија и огроман део тешке коњице. Са друге стране, главнина лаке коњице и „племићке војске“ успела је да очува своје капацитете. Након битке султан је наредио додатни покољ заробљеника, који је ревносно спроведен, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, 478.
[11] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица српска, Нови Сад, 1929, 64.
[12] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, 478.
[13] Након заузимања Будима Турци су прешли на супротну обалу Дунава, при чему су опљачкали и спалили Пешту, али и сва насеља приликом повратка у Београд, иако према угарским извештајима султан није дозволио да се та иста и друга места у Угарској уништавају у времену док се његова војска кретала према Мохачу. Султан је имао намеру да поштеди и Будим, али је он „страдао од турских ратника“. Осим у Срему, султан нигде друго у Угарској није оставио турске посаде, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, 478, нап. 44. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица српска, Нови Сад, 1929, 65.
[14] Исто, 478. Према подацима из списка лица који су погинули у Мохачкој бици произилази да је живот изгубио један од браће Павла Бакића. Пошто се остала Павлова браћа помињу у познијим документима, постоји претпоставка да је реч о Манојлу Бакићу, мада се његово име наводи у „Фердинандовој даровници од 14. фебруара 1528. године, иако је дата даровница у потпуности преузета из Лајошеве даровнице од 18. јула 1526. године“, па се основано сумња да је његово име само „аутоматски“ преписано у наведени документ, можда и без импликација. Упореди и Ненад Лемајић, Бакићи, породица последњег српског деспота, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, 251, нап. 90.
[15] Мохачка битка заиста је представљала важну прекретницу у историји Угарске. Дефинитивно, након ове битке Угарска је изгубила свој дотадашњи прворазредни политички значај у релацијама са другим европским државама, посебно у региону, односно постала је држава другог реда. Само петнаест година после Мохачке битке Угарска се практично распала на три дела и тај догађај представља директну последицу пораза на Мохачком пољу, а у наредним вековима изгубила је и своју политичку самосталност за коју се грчевито борила. Мађарска ће своју слободу поново освојити тек 1918. године после распада Аустроугарске. Види: Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, 188–530.
[16] Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, 480. У круг поменутих противника спадали су Венеција, папа, француски и енглески краљ. Запољаи Јанош (Zápolya, Szapolyai János), ердељски војвода, син Стефана Запоље, припадник средњег племства, уз Стефана Вербеција, негдашњег палатина, био је вођа удружених и добро организованих ситноплемићких породица. О Запољи, као потенцијалном угарском владару било је говора још 1514. године, након гушења Дожиног устанка, када је постојала могућност његове женидбе са ћерком Владислава II, Аном, коју су наредне године на крају ипак удали за Фердинанда Хабзбуршког. Био је изузетно амбициозан човек који није толико пажње и ревности показивао према одбрани државе и ратовању против Турака, колико према агитацији и борби за престо „круне светог Стефана“. У време пре и после Мохачке битке кружиле су различите гласине, као нпр. да би страдање Лајоша II било у Запољином интересу, јер би се онда оженио краљицом, па чак и то да његово кашњење на Мохачко поље нимало није представљало „стицај околности“, итд.
[17] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе, 1703, Матица српска, Нови Сад, 1929, 66.
Остави коментар