Улога образовања у друштву

Улога образовања у друштву

Аутор: Недељка Боројевић

У 21. веку, када је скоро све дигитализовано и када готово свако дете има мобилни телефон и користи дигиталне алате, у школама широм Србије и даље се користе еx катедра методе и још увек се белом кредом пише по зеленој табли.

Образовање је нешто што се одувек јављало као најефикаснији начин за решавање многобројних друштвених проблема, али оно мора бити у складу са временом у коме живимо. Обезбеђивањем висококвалитетних образовних програма осигурава се развој друштва у целини – уколико се током раног развоја па све до завршетка средње школе ови програми адекватно спроводе, деца се мотивишу да наставе школовање и буду спремнија за изазове који их очекују. Захваљујући знању и образовању појединац може активно да се укључи у друштво, преузме различите друштвене улоге и оријентише се у њему.

С обзиром да су знања резултат научно-технолошког развоја, она се убрзано мењају, па то захтева од појединаца непрестано учење и усавршавање – стицање нових знања, вештина, компетенција и способност њихове примене у пракси. У савременим друштвима образовање се трансформише у шири концепт учења и ван институционалних, физичких и временских оквира.  Појединци који поседују знања и вештине представљају вредан ресурс, доприносе кохезији и развоју друштва. Зато улагање у науку и образовање, а самим тим и у људске ресурсе, доноси велику корист како за појединце тако и друштво у целини.

Образовни систем у Србији развијен је пре више од 150 година, током такозване Прве индустријске револуције. Велики проблем јесте што се економија од тада невероватно трансформисала, док су образовни програми остали непромењени. У домаћем образовном систему деца усвајају знања из широког спектра области и акценат је на константном тестирању ученика. Он не производи довољан број иноватора и креативаца јер тако постављен модел не даје простора ђацима да се искажу, не учи их како да уче и мисле, већ им нуди “готова” решења. То је нарочито проблематично, имајући у виду да индустрије које данас доминирају нашом економијом (пре свега ИТ сектор), нису постојале пре само 20 година. Упркос настојањима државе да се у појединим образовним установама уведе дуално образовање, чини се да тај систем није најефикаснији у овом тренутку, те да би требало тражити неко дугорочно системско решење за овај изазов. Како бисмо уопште могли да размишљамо на ову тему потребно је претходно дати осврт на развој саме социологије образовања, дефиницију образовања и упознати се са доминантним приступима у образовању који су утемељени у  деценијама иза нас, а који су итекако валидни и данас.

Прва размишљања о образовању и друштва налазимо још код античких грчких мислилаца. Платон и Аристотел су сматрали да државом треба да владају они који су велики део живота посветили образовању и властитом усавршавању. Однос друштва и образовања стар је колико и мисао о друштву и његовом уређењу. Антички мислиоци поставили су темеље на којима почивају различита схватања о друштву, а која се развијају све до данашњег дана. Још у то доба образовање је снажно утицало на друштво, иако је било доступно само најбогатијем слоју.

Социологија образовања настаје крајем XIX и почетком XX века, када се конституише социологија као општа наука о друштву. Њен настанак везује се за име француског социолога Емила Диркема.

Образовање је сложен друштвени феномен, оно је тековина друштва, а не природни феномен и управо из тог разлога постоји мноштво дефиниција образовања.

У најширем смислу, образовање представља аспект социјализације који укључује стицање знања и савладавање одређених вештина.

„Образовање је целокупна сума онога што се сазна из књига и учених људи. У образовању има нечег спољашњег, нагомиланог, као материјалне намирнице у каквом дућану. Истина постоји негде утврђена и готова. Према томе, студија је процес којим појединац извлачи што је негде сложено. С друге стране, образовање је нешто што појединац постигне учењем – оно је активно, лично вођена ствар.“ (Д. Коковић – Социологија образовања)

Такође, образовање у великој мери утиче на стварање уверења и стицања моралних норми. У малим друштвеним групама образовање какво данас познајемо било је тешко разликовати од других аспеката живота. Млади су знање и вештине стицали неформално, опонашајући одрасле. Формално образовање масе развило се када је процес индустријализације већ добро узнапредовао.

Положај социологије образовања био би непотпун када не бисмо имали у виду предлоге и решења којa се не своде на чисто описивање чињеница. Стога, у социологији образовања разликујемо четири основне перспективе које са различитих аспеката тумаче образовање и његову улогу у друштву. Реч је о функционалистичком, либералном, социјалдемократском и конфликтном приступу.

Функционалисти као критеријум друштвене расподеле улога виде „природне привилегије“. Акценат стављају на разлике у способностима и залагању појединаца истичући принцип универзалне функционалности и принцип функционалног јединства. За функционалисте образовање је гаранција везе између појединца и друштва, а школа негује вредност једнаких шанси. Меритократија се може дефинисати централном тачком функционалистичког погледа на образовање и његову улогу у развоју друштва.  Ипак, искуство је показало да класно порекло особе има велики утицај на могућност стицања већих квалификација, а тиме и конкурентности. Емил Диркем, један од најистакнутијих социолога и припадник функционалистичке школе, главном функцијом образовања сматра пренос друштвених правила и вредности. Свакако, значајно је и мишљење „оца функционализма“ Талкота Парсонса који у школи види „жаришно средство социјализације“. По функционалистичком мишљењу школа је та која припрема младе за прелаз са партикуларистичких ка универзалистичким нормама.

Либерална школа образовање посматра пре свега кроз однос према појединцу, а не кроз однос према друштву. Као главну сврху образовања либерални мислиоци на овом пољу виде пре свега пружање истих могућности свима. Џон Дјуи, у вези са тим, сматра да би људи требали да уче на искуству, а не слушајући. За Дјуиа је напредан образовни систем кључ успешне демократије. Знатно радикалнији приступ у промишљању улоге образовања имао је Иван Илич који је формално школовање сматрао непотребним, шта више, штетним по друштво. Према његовом суду формално образовање води ка конформизму, а као алтернативе Илич нуди „размену вештина“ и „мреже учења“.

Социјалдемократска школа државну интервенцију сматра нужном како би се смањиле неједнакости које производи тржишна привреда. Образовни систем, по мишљењу социјалдемократских теоретичара, није пружио једнаке шансе свима нити је развио потенцијал појединца. Развој потенцијала треба да доведе до стварања већих доприноса друштву, а тиме и већег економског раста. За Теодора Шулца вештина и знање су тзв. обични капитали. Искуство ће показати да непријатељство одређеног броја ученика према школи као и изражене економске разлике током 1970-их и 1980-их нису ишли у прилог одређеним тврдњама социјалдемократских теоретичара. Нова десница ће наступити са критиком да нагласак на једнакости шанси и либералним идеалима развоја индивидуалног потенцијала снижава образовне стандарде.

Конфликтна перспектива у тумачењу улоге образовања у друштву полази од претпоставке да групе у постојећим друштвима имају битно различите интересе и да је о могућностима унапређења образовања могуће говорити само у контексту ширих друштвених промена.  Самјуел Боулс и Херберт Гинтис сматрају да је главна улога образовања у капиталистичком друштву репродукција радне снаге. Скривени наставни програм има за задатак да створи подложну радну снагу тј. некритичне, пасивне и послушне раднике. За теоретичаре конфликтних теорија капиталистичка друштва нису меритократска. Деца богаташа стичу боље квалификације без обзира на њихове способности, а као митови присутни су мит о образовном успеху, награди у занимању и школовању као путу ка успеху у свету рада.

Када се сагледају поменута четири основна приступа/перспективе у социологији образовања може се констатовати да поједини приступи имају изражене идеалистичке црте било да истичу улогу и значај система или појединаца, док, са друге стране, поједини приступи истичу значај државне регулаторне улоге или наглашавају „суровост капитализма“ који не познаје меритократију као критеријум за напредовање на друштвеној лествици, што је у свету у коме живимо чини се, свакако најдоминантније. Комплексност друштвених односа и друштвене еволуције може довести до закључка да се улога образовања мора посматрати кроз призму неколико теоријских приступа који упућују на закључак да је образовање значајно за друштвени развој и да без сумње утиче на економску димензију, али истовремено се не сме сметнути са ума да класне основе у друштву у великој мери профилишу друштвену хијерархију успевајући да у одређеним ситуацијама потисну „образовни“ тј. меритократски критеријум као основни, односно идеални. Напослетку, долазимо и до општег закључка, а који се односи на то да промена образовног система у Србији изискује озбиљан напор и познавање, не само поменуте четири перспективе, већ и неких о којима у овом тексту није било речи попут модерне, постмодерне, интеракционистичке и сл, бројних историјских чињеница, али и друштвеног контекста у коме би нови образовни систем функционисао, као и бројних фактора који би утицали на његове резултате.