УЛОГА САОБРАЋАЈА У ПРУЖАЊУ ТУРИСТИЧКИХ УСЛУГА

Аутор: др Дуња Демировић Бајрами

Саобраћај представља делатност која је имала немерљив значај за развој туризма. Путовања пловилима и организовање каравана представљају прве облике путовања. Осим тога, човекова жеља за откривањем нових простора, учинила је да се развију најразличита саобраћајна средства. Њихов развој је индивидуална путовања претворио у масовни туризам. Стога, у савременим условима, копнени, водени и ваздушни саобраћај представљају основу понуде у туристичким путовањима.

Основу туристичких путовања на копну чини железнички и друмски саобраћај. У раним фазама развоја туризма, железнички саобраћај је имао немерљиви значај, међутим, у новије време, друмски саобраћај преузима примат.

Железнички саобраћај

Железнички саобраћај данас заузима друго место по обиму превоза путника (после аутомобилског). По укупној дужини мреже путева (око 1,2 милиона км) он заостаје за аутомобилским и ваздушним саобраћајем. По карактеру, железнички саобраћај је дизајниран за масовни превоз путника и робе. Отуда су његове особине већа сигурност, регуларност кретања и мања зависност од природних услова, климе и годишњег доба у односу на друге врсте саобраћаја. Железнички саобраћај је имао одлучујућу улогу у првом омасовљавању туристичких кретања. Деветнаести век је изузетно важан за саобраћај, али и туризам. То је време настанка железнице. Први воз је конструисан 1814. године, прва железничка пруга изграђена је 1825. године од Ливерпула до Манчестера, а први превоз путника почео је 1830. године. Парна локомотива је омогућила путовање по повољним ценама од нпр. путовања поштанским кочијама. То је означило почетак масовних путовања.

Дужина железничких пруга расла је веома брзо нарочито у Европи и Америци, тако да је железничка мрежа била веома развијена до средине 19. века. До 1870. године путници су могли возом допутовати до свих важних региона Европе, са изузетком Шпаније, Португала и Јужне Италије. Такође, железница се развијала и на другим континентима. Најзначајнији и најпознатији луксузни воз свих времена је био „Оријент Експрес“. Он је имао премијерно путовање 1883. године. Саобраћао је на линији Париз – Стразбур – Беч – Будимпешта – Букурешт – Ђурђево, а од 1921. године, траса је продужена до Истанбула.

У Азији, до 1916. године, завршава се чувена Транссибирска пруга ради заштите руских територија које излазе на Пацифик. Она је уједно и прва стална веза између европских и азијских делова Русије и најкраћа веза између Европе и Азије. Ова најдужа и најпознатија железничка линија прелази цео континент. Њена траса иде од Москве, преко Урала, Сибира до Владивостока на обали Пацифика. Овај 9.000 километара дуг пут пролази кроз седам временских зона и кроз градове, као што су Јекатеринбург (где је последњи руски цар погубљен), Новосибирск, Иркутск на Бајкалском језеру и Улан Уде. Пруга је постала легендарна не због луксуза, већ због тога што је у некој мери заменила чувени Пут свиле и повезала Европу са Далеким истоком. И данас је ова рута изузетно значајна за туризам.

Данас се граде луксузни возови који су напредовали како у погледу брзине и сигурности, тако и у погледу комфора и квалитета услуге . У 20. веку возови су нарочито повећали своју брзину која данас достиже на појединим трасама 500 км/час. Брзи возови настали су још шездесетих година 20. века у Јапану, а нешто касније саобраћају и у Европи. Деведесете године 20. века доносе напредак брзих возова у Француској, Немачкој и Шпанији. Најпознатији су брзи возови ТЖВ-а у Француској који се крећу просечном брзином од око 300 км/час.

Европа, нарочито њен западни део је веома добро повезан железницом и нуди изузетно повољне услове у више од 25 земаља преко Еурејла и Интеррејла. Поред тога, поједини туроператери, попут ТУИ–ја, стимулишу употребу железнице кроз прилагођене и повољне туристичке аранжмане.

Данас је улога железнице у међународним туристичким кретањима маргинална, свега пар процената учешћа. То је последица конкуренције и бољих услова у друмском, ваздушном и поморском саобраћају. Железница има много већу улогу у домаћем туризму доброг броја земаља, као и интеррегионалном кретању. То је изражено у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Холандији и Италији. Она излази у сусрет туристима кроз прилагођавање реда вожње, резервационе системе, попусте и сл.

Друмски саобраћај

Друмски саобраћај се развија крајем 19. века појавом аутомобила. При том, иако је аутомобил настао као изум Готлиба Дајмлера (1885. године) и Карла Бенца (1886. године), тек 1908. године, Хенри Форд израђује чувени модел Т који је изазвао револуцију код континенталних путовања. Аутомобил је омогућио индивидуална кретања са сопственом рутом уз већу брзину кретања и краћим временом од куће до жељене дестинације. Сматра се да је пре Другог светског рата на улицама било око два милиона аутомобила, 1970. године око 100 милиона, а 1987. године око 394 милиона, а данас се њихов број процењује на 600 милиона.

Аутомобили су утицали на дужину боравка у дестинацији (са месец дана боравак се скратио на четири до десет дана) и на појаву нових занимања и услуга, на пример гаража, паркиралишта, чувара, али и нових облика смештаја, мотела. Аутомобили су напредовали током 20. века у погледу брзине, сигурности, удобности и даље пружају највећи степен слободе током путовања, па је стога најчешћи избор туриста приликом путовања. Аутомобил остварује учешће од око 40% у међународним туристичким кретањима, и тако је заузео друго место после авиопревоза.

За Европу су важна три туристичка коридора или хелио и балнео тропски правци (из хладних и најразвијенијих делова Европе, ка Медитерану креће се око 100 милиона људи годишње):

• западни медитерански правац (Западна и Северна Европа  Азурна обала, Андалузија и Балеарска острва),
• централни медитерански правац (Западна и Северна Европа  континентални и обалски делови Италије),
• источни медитерански правац (Западна, Централна и Северна Европа  Јадранско, Егејско и Црно море).

Паралелно са друмским саобраћајем, развија се читав низ пратећих делатности. Значајно је поменути рент-а-кар (rent-a-car) делатност. Она се појавила двадесетих година 20. века у САД. Назив је прихваћен свуда у свету. Рен-а-кар представља продужетак других облика индивидуалног саобраћаја, поморског, железничког и авионског. Он омогућује путовање од саобраћајног терминала до места коначног одредишта. Поред тога, рент-а-кар користи и локална привреда као основу или допуну свом возном парку. Највеће компаније у свету из ове области су Херц и Авис које послују у преко 150 земаља света.

У свету је значај друмског саобраћаја у туризму порастао, између осталог, и популаризацијом чувене Руте 66 (Route 66) у САД. Рута 66 (такође позната каа „Главна улица Америке“ и „Мајка свих путева“) је назив за аутопут који је постојао у америчком систему аутопутева. Представљао је један од првих аутопутева који је повезивао исток и запад САД у дужини од 3.940 км, и изграђен је 1926. године. Од педесетих година 20. века је почео губити важност због новог система међудржавних путева, а 1985. је изгубио федерални статус. Данас је Рута 66 позната пре свега као историјски споменик, односно туристичка атракција.

Иако више није могуће возити се Рутом 66 непрекидно од Чикага до Лос Анђелеса, велики део оригиналне руте и алтернативне трасе још увек се чувају пажљивим планирањем, неке деонице су доста добро очуване. Држава Мисури је 1990. године прогласила Руту 66 за историјску државну руту, где је и постављен оригинални знак Route 66. Светски фонд за споменике (World Monuments Fund) је 2008. године додао Руту 66 на листу Светских споменика које треба видети. Локације дуж трасе, као што су бензинске станице, мотели, кафићи, трговинске радње, биоскопи, као делови рурале средине били су угрожени развојем урбаних подручја, па се тако основао фонд уз помоћ компаније American Express, како би популаризовао и оживео некадашњу славу ове руте.

Водени саобраћај

Водени саобраћај се сматра једним од најстаријих видова кретања кроз простор и био је познат свим старим цивилизацијама. Прекретница у бродоградњи за саобраћај и путнике десила се 1807. године стварањем првих парних бродова који су били у употреби наредних 150 година. Осим парне машине, бродови су почели да се израђују од метала. Први пароброд запловио је на реци Хадсон 1807. године, а у Европи 1816. године преко Ла Манша, и након четири године ово постаје редовна линија. Прекоморске руте развијала је нарочито Велика Британија, и то са САД, Бразилом и Уругвајом. Средином 20. века аристократија се у потрази за одмором све више окреће прекоморским путовањима што је иницирало почетак „Златне ере путовања“ са луксузним бродовима. Ера луксузних прекоокеанских бродова наставила се на почетку 20. века, а најчувенији међу њима били су Титаник (Titanic), Краљица Мери (Queen Mary), Лузитанија (Lusitania), Краљица Елизабета (Queen Elizabeth) и други.

Данас путнички поморски саобраћај бележи стални пад, јер му је велика конкуренција авионски саобраћај. У путничком поморском саобраћају, једини већи значај имају туристичка кретања. Бродови се претежно користе за крстарења на океанима, рекама и језерима. У туризму се прави разлика између бродова за крстарења по океанима (када су бродови уједно и дестинације), бродова за једнодневна разгледања на рекама и језерима и трајеката.

Носталгија за луксузним прекоокеанским бродовима подстакла је обнављање бродова такве врсте. Најпознатији луксузни прекоокеански бродови имају капацитет  и преко 4.000 путника, са преко 1.000 чланова посаде. Поред смештаја и исхране у неколико ресторана, додатна понуда је изузетно разноврсна, од продавница и услужних радњи различитог карактера, воденог парка, спортских терена, клизалишта, стена за пењање, парка за сурфинг до хелиодрома. Главна крстарења одвијају се на Бахамским и Карипским острвима, северној обали Јужне Америке, Западној обали САД, Канади, Аљасци, Мексику, Медитерану, Пацифичким острвима, Далеком истоку, Балтику, Северном рту, Западној Африци итд.

Крстарења рекама су изузетно популарна, нарочито у Европи која апсорбује око 80% светског крстарења на рекама. Најпопуларније европске реке су Дунав (уједно и најбоља водена саобраћајница Европе због регулације и спајања са другим пловним рекама), Волга у Русији, Темза у Великој Британији, реке Немачке и Француске (Сена, Лоара, Рона). У већини европских метропола постоји могућност разгледања града са река. На осталим континентима, важније реке су Сент Лоренс и Мисисипи (Северна Америка), Амазон и Ла Плата – Парана (Јужна Америка), Нил (Африка), Јангцекјанг, Амур, Об, Инд, Ганг, Еуфрат (Азија), Мари и Дарлинг (Аустралија).

Према нашем Закону о туризму (2015), наутичка делатност је „пружање услуга у прихватним и пловним објектима наутичког туризма, као и пружање других услуга за потребе наутичког туризма“. Наутички туризам је специфични облик туризма обележен кретањем туриста пловилима по мору или рекама укључујући њихово пристајање у лукама и маринама и обухвата сву инфраструктуру у лукама и маринама потребну за њихов прихват. То је селективни облик туризма који потребу за пловидбом у смислу забаве и одмора уобличава кроз туристичку понуду. Наутички туризам садржајно је повезан са пловилом, а просторно с водом и то морем, реком или језером. Највећи део тржишта односи се на кружна путовања рекама. То су вишедневна путовања пловним путевима кроз више земаља (од седам па све до 21 дан). За разлику од морског „крузинга“, на речном се током дана плови, а ноћу се зауставља на пристаништима у тачно унапред одређеним дестинацијама. Главни корисници односно туристи су брачни парови без деце (између 45-55 година старости); групе пријатеља (између 25-35 година старости); и индивидуални гости (између 35-45 година старости).

Туристичка крстарења значајно утичу на светску привреду. Само у САД генеришу преко 45.000 радних места са платама у укупној суми од око 15 милијарди долара. Поред тога, за набавку потребних намирница и разног другог потрошног материјала на бродовима, утроше се милијарде долара (не рачунајући саму изгрању брода и опрему). Државе, учеснице међународних туристичких крстарења (емитивна и рецептивна подручја) убирају порезе и таксе, а многи привредни субјекти врше наплату за различите услуге током путовања – лучке таксе, привез брода, шпедиција, одлагање смећа, танковање брода водом или горивом у лукама, радна дозвола запослених на броду, радна или туристичка виза, боравишна такса путника, здравствена осигурања путника, осигурање бродова, продаја улазница туристичких локалитета итд.

Ваздушни саобраћај

Ваздушни саобраћај остварује данас преко 50% међународних туристичких долазака. Он је у 20. веку остварио велики помак у погледу брзине, сигурности, удобности, квалитета услуге и аеродрома што је повећало број корисника. Постоје небројене авио компаније. Највећи обим транспорта у домаћем ваздушном саобраћају реализује се у САД, а у међународном саобраћају најважнија тржишта су Северна Америка, Западна Европа и у последње време, Пацифичка Азија.

Када се говори о авио-саобраћају, евидентно је да је ваздушни саобраћај допринео развоју туризма на глобалном нивоу, да је подстакао туристичка кретања ка дестинацијама доста удаљеним од главних емитивних тржишта Северне Америке и Западне Европе. Због тога се уз друмски саобраћај, авио саобраћај најчешће истиче.

У савременом пословању туристичких агенција коришћење авионског превоза има велики значај, а за многе организаторе путовања повољни услови у обезбеђењу капацитета у области ваздушног саобраћаја постали су кључни фактор њиховог пословног успеха. То је свакако био резултат чињенице да је овај вид транспорта имао бројне предности и за туристичке агенције и за туристе које су се испољавале у брзини, удобности, сигурности и релативно ниским ценама.

Снажан продор авио-саобраћаја у област превоза путника и туриста јавља се у периоду после Другог светског рата и то захваљујући техничко-технолошким променама које су омогућиле производњу нових типова авиона. У наредним деценијама је развој ваздушног саобраћаја допринео омасовљењу путовања, али је имао значајно дејство и на промене на светском туристичком тржишту у целини. Укључивање далеких, а често до тада и непознатих атрактивних дестинација, не би било могуће без развоја авио-саобраћаја. Одлучујући утицај је имала и тенденција сталног опадања трошкова у путничком авио-саобраћају. Такође, треба имати у виду да се авионски саобраћај у великој мери прилагођавао кретањима на туристичком тржишту – уводе се специјалне туристичке класе, формирају се посебне тарифе за туристе, отварају сезонске туристичке линије и предузимају сличне мере.

За авио-компаније, туристичке агенције су представљале најзначајнији канал продаје. Процењује се да њихово посредовање обезбеђује преко 60% укупне продаје у свету. Преостали део се реализовао директно кроз продајну мрежу самих авио-компанија. У обављању ових послова последњих година је дошло до великих промена. Пре свега, продаја авионских карата је представљала прво подручје у пословању туристичких агенција у коме је дошло до примене савремене информационе и комуникационе технологије. Увођење компјутеризованих резервационих система, односно формирање централних резервационих система у дистрибуцији авио-карата, омогућило је значајно унапређење пословних операција у домену букирања и самих туристичких агенција.

Посебан значај за туристгичка путовања имају нискобуџетне (low cost) авио-компаније. Њихов развој је новијег датума. Прва нискобуџетна компанија се појавила у САД 1949. године под називом Pacific South West Airlines. После америчких нискобуџетних авио-превозника, 1995. године у Европи је основана слична компанија (EasyJet), са основном карактеристиком – нижом ценом превоза у односу на цене авио-компанија које су превозиле на редовним линијама. Долазак нискотарифних авио-компанија носи са собом бројне предности за развој туризма једне земље.

Нискобуџетни авио-превозници нуде услуге по веома ниским ценама. Оне најчешће немају своја продајна места, већ карте продају само путем интернета, не пружају услуге пића и хране у току лета, или ако пружају онда се те услуге додатно наплаћују. Своју стратегију, нискобуџетне компаније заснивају на следећим принципима:

• флота садржи један тип авиона (смањење трошкова одржавања и обуке пилота);
• висок фактор искоришћености капацитета, уз ноћне летове;
• путовање без издавања карте и без кетеринга у авиону;
• лимитирана тежина пртљага, по коферу, а укупна, од 10-20 кг;
• без алокације седишта и повезаних летова;
• може имати бизнис класу;
• смањење броја запослених и њихових трошкова;
• check in преко интернета ради смањења редова на аеродрому, а и том приликом путници плаћају само надокнаду за пртљаг;
• ограничен пословни простор на аеродромима;
• коришћење секундарних, мањих аеродрома.

У Европи постојање нискобуџетних авио-компанија представља саставни део ваздушног саобраћаја и саме туристичке привреде. Увођење нискобуџетних компанија и њихових летова на тржиште довело је свакако до повећања броја путника на одређеним летовима. Такође, ове компаније привлаче различите профиле путника од студената и пензионера до пословних људи.