Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар
Хидролошке прилике града
Нови Сад је најмлађи град не само међу војвођанским градовима, већ и у целој Дунавско-карпатској долини. Његово измешано грађанство је већ 1746. године у форми молбе од царице Марије Терезије затражило грађански статус и пратеће слободе, што им је царица за велики новац подарила. Био је то једини случај да су привилегије дате јединој вароши у Монархији у којој су у већини живели Срби. Захваљујући тим привилегијама Нови Сад је крајем XVIII века добио зрелу физиономију развијајући се, како рече новосадски архитект Дака Поповић, стихијски, американском брзином, каква није била позната у целој Дунавско-карпатској долини. Када бисмо имали за задатак да стилски одредимо архитектуру током његова прва два века имали бисмо прилично тежак задатак, јер је град готово цео изгорео на своју прву стогодишњицу и мало је претекло аутентичних грађевина из најранијег доба. Ипак, уз приличну дозу опреза и контролисане претенциозности можемо устврдити да је млади Нови Сад са Петроварадином био производ барокног доба. Тај стил је са готово два века закашњења у наше крајеве, са свим елементима државног живота, донела победничка аустријска војска. На историјску сцену неуредне балканске чаршије лаганим кораком ступа zeitgeist Средње Европе.
Наш град се постепено од првобитног језгра образованог пре елибертације, ширио сувим правцима, избегавајући водене препреке. Путни правци су били условљени гео-хидрографским приликама и економским потребама града. Два основна копнена правца су водила према Футогу и Темерину, трећи је водио на југ понтонским мостом преко Дунава, који је на том месту постојао још од 1525. године. Хагенов мост је био постављен 1788. године и уз извесне преправке служио је следећих 130 година. Понтон је постављан сваког пролећа а склањан пред зиму, чим би запретила опасност од залеђивања. Дешавало се да су бродови, посебно у доба првих пароплова, ударали у мост и рушили га ношени матицом када би им понестајало паре. Зими и у време хаварија саобраћај преко Дунава би се одвијао чамцима и скелом у организацији гарнизона из тврђаве, када су то временски услови дозвољавали. Временом се спрам потреба града образовало још неколико путних праваца: према Сиригу, затим према Пирошу (Руменки) и важан правац ка Шајкашкој и Тителу.
Првих десетлећа град се формирао од квартова, градских четврти које су се обликовале око језгара верских заједница Новог Сада. Организација града према националној припадности становника давала је овакву слику: већински Срби су са осталим православнима, Цинцарима, Грцима и неколико породица православних Јермена и румунских Влаха живели у данашњој Дунавској улици, делу Змај Јовине, затим у улицама Лазе Телечког, Милетићевој, Грчкошколској и Улици златне греде, Пашићевој улици и око Темеринског пута; десно и лево од Темеринског пута развиће се још неколико православних квартова: потез десно до Дунава на месту Алмашког краја била је Подбара, а лево Салајка и на запад до ње Роткварија. Када су Срби из Баната у већем броју пристизали у варош, населили су се западно од Роткварије према Сајлову, у насеље које су по своме завичају назвали Банатић.
Новосадски католици и Јевреји живели су у делу Змај Јовине улице према Тргу слободе, затим на самом тргу, улици Краља Александра, Трифковићевом и Позоришном тргу, Шафариковој и Јеврејској улици и Футошком путу. У Новом Саду је изворних Мађара током осамнаестог века било веома мало, тек неколико породица. Њихов број се повећао помађарењем Шокаца, групације римокатолика словенског порекла који су после Пожаревачког мира дошли из средње Босне. Пред крај деветнаестог века, тачније 1889. године, када су у град почели да се у знатнијој мери досељавају Мађари из Потисја, између Футошког пута и Дунава основано је мађарски кварт Дарањијево насеље, касније Адамовићево, или Телеп. Наставили су национално-верски квартови да се пружају у три путна правца: Срби су настањивали темерински и пирошки (руменачки) путни правац, док су римокатолици Немци, протестанти и Јевреји насељавали обе стране футошког пута. Овакав верско-национални концепт насељавања града одржао се све до Првог светског рата, па и после, у периоду Краљевине Југославије.
Нови Сад после Буне
Прва колективна трагедија Новог Сада догодила се током Мађарске буне. Судбоносан догађај у животу Новог Сада и његовог становништва одредиће ток њихове историје, живота, навика и значајно ће променити изглед града. Нови Сад каквог данас знамо попримио је физиономију у обнови после бомбардовања.
Крај првих стотину година грађанства Новог Сада завршава се трагичним бомбардовањем 12. јуна 1849. године. Тада је порушено и изгорело готово све што је изграђено у току тог периода: преостали су само чађави зидови сакралних објеката без барокних торњева и кровова; изгорео је и владичански двор који је пре једног века подигао Висарион Павловић, Секулини двори (кућа пуловника Секуле Витковића) и многе друге грађевине. После губитка људских живота, велику и ненадокнадиву штету представљао је нестанак културних вредности, као што су архиве, црквене књиге, приватне библиотеке, намештај, уметничке слике, портрети Новосађана.
Нови Сад је дуго видао своје ране. У наредне две године из Срема и кнежевине Србије вратио се највећи део избеглог грађанства; пристизали су и нови али је њихов број растао споро, мада константно: 1869. било их је 19.119; 1880. године 21.325; 1890. године 24.717; 1900. године 28.763; 1910. године 33.089. Нови Сад је у демографском развоју знатно заостајао за Суботицом, понешто за Сомбором кога је претекао тек уочи Првог светског рата. Иначе, током друге половине XIX века није се популацијом издвајао од десетак других градова на подручју данашње Војводине. На махове су више становника од њега имали Вршац, Сента, Бечкерек, Кикинда. Мењао се и национални састав житеља. Разлог томе је, првенствено, промена у државно-правном устројству монархије. Пошто је Угарска Нагодбом стекла велику, мада не потпуну, самосталност, њени владајући кругови почели су да различитим мерама, политичким, економским, просветним, културним јачају мађарску државност, да би између осталог интензивније спровели асимилацију мањинских народа. Број Мађара у Новом Саду је и раније растао. Срби су 1847. године чинили више од половине, 1857. половину а 1869. отприлике трећину житеља. Уочи Великог рата у граду живи више од 13 000 Мађара, 6 000 Немаца, преко 11 000 Срба, око 1700 осталих. Бројке нису у потпуности тачне (Јевреји, којих је било 2 300, као и припадници неких других народности уписивани су као Мађари) али говоре о променама у националној структури града.
За десет година Бахове владе град је углавном био обновљен, више провизорно него монументално и дефинитивно, али обнова се одвијала повећаном брзином, карактеристичном за млада и просперитетна насеља. У Новом Саду је упоредо са обновом пулсирао нов политички и привредни живот. Нови Сад је тада задесио пех провинцијског градића у успону, јер док се обнављао, истовремено су се изграђивали Будим и Пешта, спремајући се на муниципално уједињење. Њихове најлепше грађевине пројектовали су врсни бечки архитекти, као што су Ибл, Шулек, Фесл и други, док су трећеразредни баумајстори из Беча обнављали Нови Сад, пошто домаћих архитеката није било. На скроман имиџ посткатаклизмичког Новог Сада утицало је лоше мајсторство градитеља, нерафиниран укус и низак ниво стамбених потреба штедљивих инвеститора. Ту се мисли на домаће практичне трговце и шпекуланте којима је мало стало до естетике, већ су гледали да што пре под кров ставе куће, дућане и магазе. Испоставило се да се понајмање штедело када су обнављани храмови и други сакрални објекти, нешто мање новца се издвајало за пословни простор (магазе и дућане), док су куће грађене што скромнијим средствима. Код које год се могло искоришћени су било какви остаци, већином су грађене на старим темељима, у многим случајевима послужили су и нагорели зидови. Нови станови Новосађана су као и пре Буне били више нехигијенски него чисти, без проточне воде и купатила, малих и нефункционалних соба, мрачних и скучених степеништа са дрвеним басамцима. Уз малобројне изузетке који су били вољни да издвоје коју форинту више зарад хигијене и комфора, Нови Сад је средином XIX века у архитектонском погледу био амбијент нискоестетске просечности.
Као последица јачања капиталистичких друштвених односа у Аустрији привреда у Новом Саду, трговина, занатство, баштованлук и друге делатности поново цветају. Занатство се ослобађа цеховских стега и ограничења, модернизује се и делимично прераста у индустрију скромних размера. Занатство од индустрије у повоју добија конкуренцију, од које се брани разним облицима задругарства, док се релативно малобројни индустријски радници од самовоље власника бране својим видовима удруживањима и заштите – радничким друштвима, синдикатима.
Раст и модернизација новосадске привреде подстакли су оснивање новчаних завода, штедионица и банака, док је свеж капитал стимулативно утицао на развој индустријске проузводње кроз финансирање модерније и ефикасније технологије. Новосадска привреда се у другој половини XIX века нашла на вишем степену развоја, мануфактурне радионице су готово преко ноћи прерасле у индустријска постројења. Од важнијих привредних објеката Нови Сад је непосредно после Буне имао парни млин, фабрике опеке, намештаја, сирћета и шпиритуса, свиле, сапуна, више штампарија, књиговезница, алата за пољопривреду и др. Реклама, као продукт духа новог индустријског времена, прихваћена је од менаџмента неких новосадких произвођача: локалне новине на српском, немачком и мађарском језику све чешће рекламирају домаће, али и производе из других делова државе и са других страна. Новосађанима је крајње егзотично деловала реклама сапуна за турско тржиште фабрике сапуна Албус, на турском језику, писана арабеском.
Поред неспорног напретка упоредни подаци са дометима привреде на другим подручјима показују да је Нови Сад спадао међу најнеразвијеније градске заједнице у угарском делу двојне монархије. Зли дуси прошлости још увек су били присутни у односима већински српског Новог Сада и асимилаторски оријентисаних власти у Будимпешти. Лош однос централне власти према граду условио је да Нови Сад добије комунално-технолошке новине међу последњима у Угарској: 1853. године стиже паробродски речни саобраћај, 1852. године пошта, 1857. телеграф, 1880. телефон. Железницу и железнички мост наш град добија 1883. године захваљујући срећној околности што се нашао на стратешком правцу немачког повезивања са Константинопољем и Оријентом.
На комуналном плану Нови Сад је такође срамежљиво напредовао. Електричну централу и расвету град добија релативно касно, 1910. године, петнаест година после Сенте (прва у Војводини 1895), Зрењанина (1896), Суботице (1896), Вршца (1897), Кикинде (1906), Сомбора (1908). До тада су, од 1888. године, новосадске улице осветљаване петролеумом и гасом. Од 1911. године у Новом Саду саобраћа електрични трамвај – и у томе га је Суботица претекла за дванаест година. Фијакери који су се појавили још пре Буне, биће дуго незаобилазно и основно превозно средство које се као фолклорна атракција задржало све до друге половине ХХ века. Поред чињенице да водовода и праве канализационе мреже још увек нема, као главни проблем града означено је мелиорисање лимана које се састојало од исушивања и насипања мањих бара, изградње насипа на обали Дунава и од примене савремених принципа у изградњи регулационог плана града. Неколико главних улица су калдрмисане, гробља се измештају из црквених порти на периферију града; тржнице су остале у центру града и око њега – зелена пијаца, живинска, рибља, сточна, житна, дрварска. Нови Сад ни после Буне није у потпуности изгубио свој препознатљиви колорит и шарм Балкана.
У последњим деценијама деветнаестог века са интензивном мађаризацијом, у Нови Сад су почеле да се множе приватне, али и да пристижу прве државне инвестиције. Град је растао, подигнуто је и више зграда репрезентативнијег изгледа, мада не по мерилима великих европских градова: Задужбина владике Платона Атанацковића, Платонеум (кућа Сервиских, обновљена 1852); Милетићева основна школа у Николајевској порти (1871); Хотел Мајер, (1893); ново здање католичке цркве Имена Маријиног, новосадска катедрала (1895); Градска кућа (1895); зграда Централног кредитног завода на углу Милетићеве и Грчкошколске (1896); Српска гимназија (1900); зграда суда са затвором (данас Музеј Војводине, 1900); православни Владичански двор (1901); Задужбина Марије Трандафил – данас седиште Матице српске (1912). Западно од градског језгра на Футошком путу, у делу града настањеним јеврејским немачким и мађарским становништвом зидају се Хонведска касарна (1895), Јодна бања (1889); Катастар (око 1900), Болница (1909); Синагога (1909); Мађарска гимназија (1912), које изгледом и величином не заостају за здањима у центру.
Хидролошке карактеристике Новог Сада
Нови Сад је највеће насеље не само у Србији, већ и у читавом региону изграђено на алувијалној тераси. Извесни делови града подигнути су чак и на инундационој равни, или пак насутим деловима ове ниске површине. Чак и средњи месечни водостаји Дунава, током априла, маја и јуна имају веће висине од најнижих делова алувијалних равни, док је највиши водостај на нивоу од 79,51 м надморске висине, виши од многих делова града. Иако брањен насипима, град је током прошлости у више наврата био изложен девастирајућим поплавама, првенствено као резултат изливања Дунава, али у знатном обиму и од подземних вода. Имајући у виду ове чињенице и сазнања о значајним проблемима у водоснабдевању града, намеће се потреба подробније анализе хидролошких прилика Новог Сада.
Подземне воде
Пошто су површински водни потенцијали у великој мери загађени, у пракси водоснабдевања великих светских градова све је интезнзивнија експлоатација подземних водних ресурса. Подземни природни резервоари су једини преостали извори за системску експлоатацију здраве воде за људску употребу. Међутим, ако су подземне воде превише близу површине могу имати и негативно дејство на стамбену изградњу, индустријску и пољопривредну производњу. Ако су те воде пак минерализоване или термалне, дају својим корисницима прворазредни туристички и здравствени значај. За новосадско подручје од употребне вредности значајне су плитке подзене воде, познате као фреатске издани, а од дубљих велику важност имају оне воде на дубини до 300 метара, које се налазе у артеским изданима.
Фреатске издани
Овај тип природног водног резервоара представља горњи, најплићи водоносни хоризонт, формиран у растреситим седиментима изнад првог водонепропусног слоја. Ова издан присутна је на читавом новосаском подручју, а чини део јединствене издани заступљене у Бачкој. Њена широка распрострањеност свакако не значи да свуда има исту дубину и исти режим.
На најнижим деловима инундационе равни, у насутим меандрима који омеђују Ратно острво (надморска висина од 74 м), изданска вода се задржава на топографској површини. У прошлости, пре изградње мелиоративне каналске мреже у сиситему црпних станица Врбак и Калиште, дубина воде у овим удубљењима била је знатно већа, док је у суседним деловима инундације изданска вода била на мањој дубини. Вишегодишњим мерењима и анализама установљено је да се ова вода налази на просечној дубини од 2,90 м, односно на 73,82 м надморске висине. Наведени подземни водотокови су у непосредној вези, самим тим и у зависности од Дунава и режима његовог водотока. Средња вредност годишњег водостаја Дунава у Новом Саду је 275 cm, односно има надморску висину 74, 48 m, што значи да је у просеку виша за 60 cm од одговарајућег нивоа издани. То показује да током дужег дела године река више снабдева водом издан него што се изданска вода слива у реку. У непосредном обалном појасу вода која из реке улази у издане прочишћава се цеђењем кроз слојеве ситнозрног песка и постаје погодна за хуману употребу.
Секундарни значај за пуњење ове акумулације имају падавине. Из стручне анализе која је третирала прикупљене вишегодишње податке следи закључак да се највиши ниво издани поклапа са максималним интензитетом падавина. Ипак, парадоксално звучи податак да најниже стање издани наступа по правилу крајем зимског периода, јер повећану зимску суму падавина (пре свега кишу) апсорбује надиздански слој и задржава је у зони тзв опнених вода. Зимске падавине излучене у виду снега до отапања се задржавају на површини тла без инфилтрирања, да би тек током топлијих дана током марта и њихове отопине потхраниле издани.
***
Артеске издани
За постојање и понашање артеских вода на подручју Бачке највећи значај имају горњи седиментни слојеви сачињени од водоносног песка, шљунка, песковито-шљунковитих глина и слојева глина без примеса. Овај композитни слој представља поклопац артеског издана, док је дно од чврстих глинених лапораца сиве боје. Оба омотача чине изолатор који спречава продирање воде из виших хоризоната у препонтијске седименте у којима су конатне воде, по правилу минералне и са повишеном температуром. Глиновити и песковити слојеви се међу собом смењују и постепено прелазе једни у друге, тако да чине један колектор, од стручних ауторитета назван Панонски колектор. Панонски басен би требало замислити као безброј повезаних ходника једног лавиринта, из којег је тешко изаћи, исто тако је тешко пратити кретање воде која кружећи протиче кроз ове хоризонте.
Чињеница да су артески хоризонти у већој или мањој мери повезани, намеће закључак да се они потхрањују фреатским водама из блиских и сродних фреатских издана. Плићи артески и субартески хоризонти напајају се водама из корита Дунава и његове алувијалне равни, док дубљи могу да имају директне површинске изданке, чак на и под обронцима ободних планина Панонског басена (Фрушка гора, југозападни обронци Карпата и др.). Захваљујући бочним притисцима, као и притиску који врше гасови, артеске воде се у цевима дижу до топографске површине.
Већи број артеских и субартеских бунара на подручју града се налазе на различитим дубинама. За експлоатацију су најинтересантнија два слоја: први се налази на дубинама између 110 и 130 метара; ради се о песковитом водном хоризонту и моћној субартеској издани са жућкастом, али бактериолошки исправном водом. На ретким локацијама се јавља и као права артеска, бела вода, нпр. на Булевару цара Лазара код Спортског центра Војводина.
Други, знатно чешћи и значајнији артески водоносни хоризонт јавља се на дубини између 170 и 220m, а дуж улице Футошки пут налазе се на дубини измећу 225 и 260 метара. Са ових дубина, потискиване пијезометријским притиском обично избијају праве, самоизливајуће артеске и субартеске воде. Ове воде су жућкасте боје, температуре између 17 и 19° С, без мириса су, али са карактеристичним пријатним благо сланкастим укусом који освежава, исправне за системско водоснабдевање. Оне са дубина од 225 метара могу достићи и температуру од 24° С, уз коју иде и повишен салинитет.
Већина новосадских аретеских бунара има издашност од 40 до 60 L/min. Највећу издашност на територији града имају аретески бунари у Петроварадину. Изван градског насеља постоје бунари далеко веће издашности. Посебно велику издашност имају бунари у периферним деловима Фрушке горе и Сремским Карловцима, док бунар у Лединцима издаје чак 600 литара у минуту. Многи давно избушени бунари имају смањену, потпуно безначајну издашност и у фази су ишчезавања. Наиме, артески бунари највећу издашност имају приликом отварања бушотине, да би им у наредним деценијама притисак и издашност постепено слабили. Када је жила јака, артеске воде се под притиском гасова који влада у издани саме дижу цевима са дубине 70 – 300 метара до топографске површине и саме се изливају, због чега их становништво у нашим крајевима често назива жива вода. Након педесетак година изливања притисак толико ослаби да не може изнети воду до површине, па експлоатација престаје или се уграђују пумпе. Уз њихову помоћ сада се црпи субартеска вода.
У непосредној близини Новог Сада, на потесу од Ковиља на истоку, до Бегеча на западу, констатовано је постојање шест нивоа артеских издани, распона између 25 и 328 метара дубине. Такође је констатовано да је геолошки основ ових шест хоризоната веома хетероген.
Први артешки бунар у Новом Саду избушен је 1880. године и био је дубок 64 метра. Четири године доцније буши се други, дубок 110 метара. Године 1897. почиње бушење првог бунара јодног купатила, чије су цеви доводиле воду са дубине од 193 метра. У склопу обимног пројекта изградње јавног купатила и Новосадске (Јодне) бање избушено је још шест бунара са лековитом минералном водом, као и већи број артеских бунара на другим локацијама у граду. На основу прегледа профила бушотина јодног купатила у Новом Саду констатовано је да овде постоји седам водоносних хоризоната, тако да први почиње на дубини од 25 м, док се седми завршава на 278 метара дубине.
***
Површинске воде
На подручју Новог Сада једини природни површински хидрографски систем је Дунав. Поред Дунава значајан објекат је и канал Савино Село – Нови Сад из система Дунав – Тиса – Дунав, али пошто овај хидросистем хронолошки не улази у оквире наше теме, о њему овде са разлогом неће бити речи.
Дунав чини јужну и источну границу градског подручја Новог Сада. Овамо долази из правца запада, да би између Новог Сада с једне стране, и Сремске Каменице са друге, потиснут чврстим фрушкогорским масивом скренуо ка северу, а на источној периферији града још оштријим луком, заобилазећи Петроварадин ка југоистоку. Тако матица реке код Новог Сада већом дужином еродира сремску обалу, да би се код Петроварадинске твђаве, тек за кратко, одбила ка супротној обали, нападајући је низводно до локације некадашњег Жежељевог моста.
Ширина речног корита на наведеном сектору је најужа у овом делу тока Дунава и креће се између 500 и 800 метара. Код моста Петроварадинске дуга река се сужава на свега 280 метара при средњем водостају, што је изузимајући сектор Ђердапа најуже корито Дунава у Србији. На овом месту је највећа дубина реке, која при средњем водостају износи 14, а при високом 17 метара. Просечна дубина на новосадском подручју је око 10 метара. Узано речно корито и матица на сремској страни начинили су загат, од кога се узводно врши акумулација пешчаног наноса уз новосадску обалу. Тако је наталожено Каменичко, односно Рибарско острво и низводно од њега пешчане плаже Штранд и Бећарац – плажа. Улаз у рукавац Шодрош, а нарочито у Зимовник (део рукавца од Штранда до Бродоградилишта) представљају места са интезивним засипањем.
Поред раније констатације да се на овом сектору врши ерозија уз десну обалу, а акумулација уз леву, треба истаћи да су места улаза водотока у рукавце изузетно склона засипању. Захваљујући својој брзини дунавска вода носи велику количину песка и другог наносног материјала. На улазу у рукавце вода заостаје, нагло јој се смањује брзина због чега баш на тим местима настају интензивне акумулације материјала. Наведени процеси су разлог што су дунавски рукавци код Новог Сада, Зимовник и Шодрош, у односу на времена о којима ћемо говорити, знатно оплићала.
***
Значај Дунава и приобаља за Нови Сад у прошлости
У којој мери је Нови Сад везан за своју реку види се по томе што се она као доминантни детаљ налази на грбу града. Дунав је Новом Саду био јефтина веза са светом, извор хране и воде, у њему се купало, забављало и умирало, о њему се певало, њега су проклињали. Међутим, у контексту учешћа Дунава у промени конфигурације градског терена и атара занимљиво би било описати историјску интеракцију града и реке. Ови простори су од изванредног значаја за данашњи Нови Сад, јер се на њима налази највећи број водозахватних бунара из система Водовод и канализација Нови Сад и због тога им посвећујем следеће редове.
Било је неколико великих и девастирајућих поплава Новог Сада, а највеће су задесиле варош и околину 1770, 1827, 1876. године. Када је плавио град, Дунав је представљао велику опасност по имовину и животе Новосађана и ова чињеница је била пресудна да варошке власти установе службе за праћење водостаја. Тако је 1812. године основана водомерна служба и станица на Дунаву код Новог Сада, прва те врсте у данашњој држави. Инструменте водомерне станице чинио је један камени стуб на коме се очитавао водостај, подигнутог на обали Дунава испред капеле Св. Ивана Непомука, код самог улаза у брукшанац. Водомерни стуб је заједно са капелом и читавом тврђавом брукшанца срушен 1925. године. Шанчеви су насути и град је добио 160 јутара новог грађевинског простора. На њему су никле лепе, репрезентативне зграде, као што су санаторијум лекара др Матановића, па на углу Дунавске улице и Београдског кеја санаторијум др Узелца. Уз њу су подигнуте зграде Бокшана и индустријалца Крамера.
Поред плављења, Дунав је наносио разни наплавни материјал који је формирао нови рељеф, аде и острва. Ове рељефне форме би остајале безимене уколико су билe кратког века, а уколико је њихов век био дужи, то у случају акумулативно-пешчаних ада значи појаву вегетације. У случају ерозивних острва значи пробијање водених токова који јасније одвајају новонасталу аду од копна, тада би острва и баре добијале најчешће неинвентивна имена (Варошка ада, Велико острво, Адице и сл.) или би, у најбољем случају, биле детерминисане присвојним придевом места код ког су настале (Каменичка ада, Новосадско острво и сл.). Тек када би намена превазишла ону стандардну рибарску или тршчарско-шумарску функцију; односно ако би острво или бара имало неку другу специфичност, тада би се то манифестовало и у називу (Слана бара, Протина елба), али све то само по себи чини се није увек довољно за утврђивање хронолошког континуитета једног топоса будући да је величина острва и бара често из године у годину варирала. Отуда више примера како се кроз историју града дешавало да различити географски појмови носе исте или сличне називе.
Североисточни обод града, предео између данашњег Темеринског пута, Канала и Дунава, интересантан је пример за то. Ако се изузме некадашњи потес Салашине, на овом подручју се као и у више других делова данашњег града (Подбара, Лиман) простирала мочвара. Оно прво што упада у очи приликом упоређивања некадашње и садашње слике овог подручја је измењени ток Дунава у пределу данашњег железничког моста. Данашње корито реке је било само један омањи рукавац, док је главни пловни пут, дуж којег се и простирала граница града, продужавао на север, те је скретао на исток код Каћког рита. На месту Дунава на којем је отприлике данас ушће Канала, Франц Шамс у свом Опису Петроварадина, те Доминик Телеки у својим Путовањима кроз јужну Угарску из 1794. године лоцирају два острва. Прво је било Ратно острво, припадало је тврђави и што је посебно значајно, налазимо га на више карата у осамнаестом веку, између осталог и на карти Мађарске из 1769. године, те на тада најверодостојнијој првој војној карти Хабзбуршког царства из осамдесетих година XVIII века. Душан Поповић у својој књизи Срби у Срему до 1736 / 7. године наводи да су Ратно острво чинили следећи географски појмови: Касапска греда, Прелева, Затоња и Фок (или Вок). Главни ток реке је био са леве стране Ратног острва, Дунав је у широком луку обилазио острво да би се у свој данашњи ток вратио негде код Сремских Карловаца. Нимало не чуди чињеница да се и у Сремским Карловцима корито Дунава током осамнаестог века налазило на месту данашњих Богословије и Стефанеума. Ову тврдњу крепи чињеница да су Новосађани у групама бежали од бомбардовања и испред мађарских хусара са Тврђаве у Карловце јуна 1849. године чамцима од данашњег супермаскета и пиваре на Темеринској петљи.
Данас је Ратно острво само назив за потес који је спојен са копном и контуре тог острва се можда још једино дају наслутити упоређивањем са структуром тла, односно саставом вегетације околног земљишта, док је некада, попут свог београдског имењака, имало несумњиво велики стратешки значај у заштити тврђаве. Стога је на овом петроварадинском Ратном острву (Kriegsinsel, Fortifikation Insel, Császársziget, Eugen Insel и Jenősziget, како га на старим картама још налазимо), као саставни део тврђаве у време изградње Мостобрана на новосадској страни (од 1694. године) било је изграђено мање четвртасто утврђење, такозвани острвски шанац (Inselschanze, Le Fort de l`isle) за који Франц Штефан Енгел у свом путописном делу Опис Славоније и Војводства Срема каже да је … мало утврђење у облику рога, грађено од добре грађе… Између 1753. и 1766. године на Ратном острву беху изграђени, између осталог, и бедеми са шанчевима.
Не може се баш рећи да је ово утврђење служило својој намени, тако да је и у расположивим цивилним изворима остало мало података о њему. Следећи битнији моменат био би уједно и знак почетка губљења војног значаја тог острва када је у време Марије Терезије 1. маја 1778. године већи део Ратног острва, са изузетком дела са поменутим малим утврђењем, предат Петроварадинском комунитету, односно његовом грађанству на наследно коришћење. О томе постоји очуван препис примопредајног акта. Овим актом, издатим 20. фебруара 1779. године, између петроварадинске Општине и Грађевинске управе Тврђаве (Fortifikations Bauamt) регулисана су питања: о разграничењу цивилне и војне територије на Острву, о коришћењу дрвета и трске са тог подручја, о новчаним обавезама цивилних корисника Острва према војсци и др. Острвско утврђење уништио је Дунав током поплава 1827. и 1832. године. У том погледу може контрадикторно дa звучи тврдња из архивских списа како су у другој половини деветнаестог века, приликом радова на скраћивању пловног тока Дунава, односно радова на његовом спровођењу са десне стране Ратног острва порушена извесна помоћна утврђења која су се ту налазила, што наводи на претпоставку да је промена тока реке текла постепено.
Постепено је Ратно острво прелазило у интересну сферу грађана и Магистрата Новог Сада: поменутим скраћивањем пловног тока Дунава једино се катастарска честица бр. 4645 некадашњег Ратног острва нашла на десној страни дунавске обале, док су Петроварадинци удаљени од својих ратноострвских поседа, односно исто острво је приближено Новом Саду будући да се дотадашњи ток Дунава већ на карти из 1856. године помиње као рукавац (Дунавац, Donauarm), истина као тада још увек доста широк крак реке. Административним припајањем Петроварадина Новом Саду 1929. године ово острво је још увек остало као територија која припада Порезној општини Нови Сад 4 (Петроварадин), да би након Другог светског рата општина Петроварадин и формално изгубила ту своју територију. Упркос свему томе, извесни војни значај овог острва још дуго се задржао будући да се на топографској карти из средине двадесетог века на том месту налази војно стрелиште, а у архивској грађи помиње се одржавање војних вежби на Ратном острву и у Каћком риту још и 1944. године.
Што се тиче другог острва које Шамс и Телеки помињу, његова идентификација данас је мало проблематичнија пошто извесни доступни нам прикази тог подручја из осамнаестог века то острво приказују низводно, у наставку Ратног острва, те га у каснијим изворима можемо наћи као Мајурску аду (Варошку, Градску, Петроварадинску аду). Будући да се на извесним картама ово острво не наводи, односно да се на појединим картама представља као мочвара, јасно је да је ово острво било чешће плављено. Међутим, по неким другим приказима ово друго острво било би са леве, новосадске стране некадашњег тока Дунава, преко пута Ратног острва. У каснијем периоду ту налазимо више мањих острва. То је територија која се понегде може наћи и као Горња бара. Отприлике на месту данашње Рафинерије на појединим картама се може видети Капетанова ада. За ову аду налазимо кроз историју више архивских докумената који сведоче о сукобима Новог Сада и Тврђаве у вези са власништвом над том адом: 1749. године се имала утврдити граница између Града и Тврђаве. Док Васа Стајић у својој књизи Привреда Новог Сада 1748-1880. године цитира документ:
…Капетанова ада је 24. октобра 1787. продана на лицитацији Сави Вуковићу, и зваће се одсад Вуковићева ада… дотле, међутим војна топографска карта с краја деветнаестог века разликује Капетанову аду, северније од ње Касапску аду (Fleischhackerinsel; Mészáros sziget, отприлике на месту данашње пиваре и супермаркета код темеринске петље, прим М. Ј.), те још северније Вуковићеву аду (на простору између данашње градске депоније и одвајања пута за Немановце).
У архивској грађи налазимо више докумената по којима је Нови Сад издавао Капетанову аду као градско земљиште, односно издавао право сечења трске на тој ади, али је исто тако остао сачуван и купопродајни уговор којим је Капетанова ада, већ као бивше острво, 1905. године прешла из власништва Петроварадина у власништво града Новог Сада. Објашњење за ове контрадикторне податке највероватније лежи у томе да ова ада није имала константна географска својства, место и димензије. Већ 1924. године на нацрту задолмљења Ратног острва и Новосадског рита није убележена Капетанова ада. На њеном месту, око данашње пунионице за бутан-гас код Рафинерије налази се млада шума, а ту је и раније била Рајина шума, некада чувена по првомајским уранцима, а у новије време по још увек историјски нерасветљеним догађајима непосредно након Другог светског рата.
Вуковићева ада је заједно са Касапском адом чинила Новосадски, или Велики рит. Касапску аду у документима можемо наћи и као Касапску пустару, односно податак да иста ада никада није под водом. По историјској грађи и литератури која нам је на располагању немамо довољно доказа, али као логична и реална нам се чини претпоставка да су делови Великог рита, пре свега Касапска ада на северу, те Варошка ада на југу, некада чинили јединствену целину са Ратним острвом.
Велики рит је заједно са Каћким ритом у првој половини двадесетог века у више наврата, нажалост безуспешно, био предлаган за стављање његове птичје фауне под заштиту државе (1908, 1919. и 1942. године). Угарска краљевска орнитолошка установа је тим поводом поднела меморандум Министарству пољопривреде, али су, по свему судећи, економски интереси увек били пречи, те иако ово министарство није сасвим успело у иницијативама за култивисање овог краја (1898. и 1903. године), исушивање рита су реализовале касније власти. Данас је законом заштићен само део рита у петроварадинском атару и на левој обали Дунава, делић некадашњег Ратног острва.
Остави коментар