Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Бенито Мусолини постао је главни уредник Avantia 1912. године, а следеће године, као кандидат Социјалистичке стране на изборима био је представник Форлија. Почетком Првог светског рата заузео је антиратни став, покушавајући да организује пролетерску револуцију како би спречио улазак своје земље у рат. Патриотизам, по његовом мишљењу, био је један од видова и продуката капитализма. Међутим, убрзо је променио мишљење. Следећи Марксову тврдњу да друштвена револуција обично наступа после рата, почео је изненада да заступа ратну струју италијанске политике, уверен да би пораз Француске од стране Немачке био пораз слободе у Европи. Напустио је и Avanti, да би 1914. године на бурном састанку у Милану, Извршни комитет Социјалистичке странке Мусолинија избацио из странке, оценивши га као издајника и превртљивца. Иако је тврдио да је он истински социјалиста и да ће то увек бити, ово је означило његов дефинитивни раскид са социјалистима. Затим је покренуо свој сопствени лист Popolo d,Italia, где је бурно заговарао италијански ратни пут истичући: „Од данашњег дана сви смо Италијани и ништа друго него Италијани. Сада када се челик сусреће са челиком из наших срдаца допире само један поклик Viva l,Italia“. Могуће је да је лично дубоко веровао у сваку идеју или став који би заступао у одређеним моментима, али истовремно је сасвим извесно да он није истински био заговорник било какве идеологије, већ је сваку идеју и сваки идеал вешто користио као маркетиншко средство како би постигао свој главни циљ – преузимање власти у земљи. Која је од ове две хипотезе тачна, данас је тешко утврдити. Вероватно је читава његова политичка филозофија представљала синтезу и синкрецију ове хипотезе, које су му, на свој начин, са својим идејама омогућавале долазак на власт, као и очување исте[1].
Иако је он даљу каријеру заснивао на антикомунизму, тешко је веровати да је то било његово истинско уверење, а не политички потез што га је извео пажљиво мотрећи једним оком одакле ветар дува. Тактика или не, уз све описано, убрзо ће се показати да је победничку формулу нашао у једном новом покрету, који је сам засновао; покрету по коме ће се сва лудост људске глупости 20-тог века назвати фашизам[2].
„Фашизам је мусолинизам. Немојмо се заварати. Као доктрина фашизам не саджи ништа ново. Он је производ савремених криза.“[3] Ове речи је изговорио сам Мусолини у покушају да на заласку свог живота још једном испразном фразом оправда сва она дела или недела која је у име фашизма починио у протеклим годинама. Мусолини је систем градио на начелима који су својим основним карактеристикама опонашале образац римске аутократске државе: auctoritas (лична власт), potestas (делегатска власт), fides (поверење у вршење власти и дисциплина – понашање на основу друштвено захтеваног обрасца). Његова држава почивала је на начелу вође (duce као auctoritas) на начелу вере, поверења (credere), покоравања (abbedire) и на начелу активизма, борбености (combattere). Фашизам је у себи спојио национализам и неке изворне елементе социјализма, усвојио култ личности вође и елементе револуционалног синдикализма. Потпуно је негирао институције и установе политичког система засниваног на одређеном степену парламентаризма изграђиваног у грађанским револуцијама у 18. и 19. веку. Одбачени су парламент, који је Муслони звао брбљаоницом, вишестраначки систем, либерализам, социјализам, демократија и индивидуалне слободе. Својом праксом фашистичка идеологија се свела на митологизацију човека – ратника који је по цену властитог саможртвовања спреман да се бори за успоставу и одбрану јаке државе, која има сакрално обележје и која, опет, преко једине политичке странке и харизматичног вође, гарантује престиж и моћ нације[4].
Ове чињенице су биле само магловите визије и узбудљиве представе у глави 32-годишњег Мусолија, бившег социјалите, који је отишао у рат и као берсаљер био рањен. У фебруару 1918. године почео је јавно заступати тезу да је Италији потребан један човек, диктатор, у облику месије који је спреман и способан да уз велике жртве Италији донесе нови и бољи живот. У то време он је био уверени антисоцијалиста, мада је још увек заступао неке антиграђанске ставове, што ће бити његова одредница кроз цео политички рад. Следеће 1919. године на састанку незадовољних социјалиста, синдикалиста, републиканаца, анархиста, револуционара и демобилисаних немирних војника, рођена је нова снага у облику полувојничког покрета којој је Мусолини дао име Fasci di combattimento. Тако је утемељен фашизам, покрет и странка названа по свом симболу fascesu – свежњу прућа са секиром у средини које су ликтори носили пред конзулима у древном Риму као знак врховне власти. Убрзо су се формирали као покрет и странка. Припадници Фашистичке странке су се одевали у црне кошуље, носећи ардитске заставе са извезеном мртвачком главом. Понашали су се веома театрално певајући родољубиве песме са национаим паролама. Општа друштвено-политичка ситуација у земљи, у том периоду, била је поражавајућа. Иако земља победница, Италија је из Првог светског рата изашла као максимолно економски и духовно исцепљена земља и посрнула нација, са проблемима на свим друштвеним пољима, а пре свих, на пољу економије и националног питања[5].
Фрустрације и анархично стање у Италији било је саврешно плодно тло за нови фашистички покрет. Фашистичка национална странка је нападала редом све: и комунисте и социјалисте, али и монархите и либералне странке продубљујући тешку ситуацију у земљи, како би се у народу створило расположење које је водило ауторитативном режиму. Мусолини је већ одавно такав режим предлагао као једино решење за све италијанске проблеме. Године 1921. на изборима Фашистичка странка је у Заступнички дом италијанског парламента ушла са 38 посланика на челу са Мусолинијем. Августа 1922. године у Италији је објављен општи штрајк у чему је Мусолини видео сјајну прилику да, милом или силом, преузме власт. Он је то и објавио, најваљујући да ће фашисти спречити штрајк и маршем на Рим преузети влат, уколико им се она не преда мирним путем. То никако није била пука претња, јер је 28. октобра 1922. године 25.000 црнокошуљаша, а према неким тврдњама око 40.000, у четири колоне из разних места на северу и из средње Италије, кренуло уписујући у странице италијанске историје чувени Марш на Рим. Марш су предводила четири висока фашистичка функционера, тзв. квадријумвири: Итало Балбо, вођа сквадриста, Чезаре Марија де Веки, посланик, Микеле Бјанки, генерални секретар Фашистичке странке и генерал Емилио де Боно, бивши командант 9. армијског корпуса. За то време, Мусолини је остао у Милану, чекајући да га краљ позове да састави нову владу, што је овај и учинио. Краљ је одбацио захтев владе да се прогласи ратно стање и, уместо тога, послао је телеграм Мусолинију у Милано у коме му је предао мандат за састав нове владе. Чинило се да су сви дечачки снова Бенита Муслонија на правом путу да се остваре и то у пуном тријумфу. Као најмлађи премијер у италијанској историји, убрзо је завео свој лични режим, вешто се представљајући народу, који га је у највећој мери прихватио, у виду човека кога је сама судбина доделила Италији. Заиста, и у земљи и у иностранству водеће личости су га са дивљењем упоређивале са Наполеоном, Кромвелом или Кавуром. Међу њима је био и Черчил, који је 1927. године, приликом посете Риму изјавио да би да је Италијан и сам навукао црну кошуљу са опаском да свим срцем и душом стоји уз победничку борбу фашиста против лењинизма и бољшевизма. Слављен је попут генија који са пуном одлучношћу и решеношћу спроводили друштвене реформе, организује јавне радове, а изнад свега, уводи јавни ред и дисциплину која је највише недостајала Италији у протеклим годинама[6].
Међутим, оно што већина одушевљених није увиђала јесте да је нова фашистичка влада своју политику заснивала на принципу насиља и терора, користећи се најбруталнијим методама страховладе како би учврстила своју власт и неутралисала, ако не и потпуно угушила сваки глас опозиције и другачијег мишљења. Мусолини је потпуно преузео управљање државом. Његова несталност, превртљивост и импулсивност сада су дошли до пуног изражаја. Дуче је до краја у политици остао ништа више до новинар – сензационалиста. Његово првобитно занимање није му допуштало да на политику и државничка питања гледа са неког другог аспекта од чисто журналистичког, изазивајући и ситуације и догађаје, како би са њима могао да импресионира свет.
Мусолини никада није имао доследан став према иностраним пословима, већ је на спољну политику гледао као на корисно оружје у јачању свог личног положаја у земљи. Тврдио је да је он прагматик који се противи сваком уношењу морала у међународну политику. Одлучно је нападао Версајски мир и поредак који је на основу њега успостављен у Европи, истичући да Италија има права загарантована на Балкану, да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Југославија) неприродна версајска творевина и да Италији припадају Хрватска, Далмација, па чак и све земље до Дунава. Посебне аспирације и амбиције заговарао је према Албанији (чије становништво је сматрао сродним Италијанима, као неку врсту подиталијанске групе) и Грчкој. Поред своје основне функције председника владе, Мусолини је водио још неколико министарстава, од којих је најдуже обављао функцију министра спољних послова, све до 1936. године (изузев раздобља 1929-1932. године), када је на овој функцији био Дино Гранди. Касније је водио и унутрашње послове, министарство колонија, као и сва три министарства војске (налазио се на челу сва три рода италијанске армије; такође, ни друга министарства нису могла деловати без његове посебне сагласности. Сасвим је разумљиво да, при томе, ниједном од ових послова није могао прићи са пуном заокупљеношћу и озбиљносшћу. Он, уствари, није ни имао такве намере. Мусолинијеви сарадници, а и неки непријатељи били су спремни да признају да он, као политичар поседује истинити таленат, да се разуме у унутрашње и спољне ствари, али да је о иностраној политици почео да размишља као о нечему што му првенствено служи да сачува и повећа власт код куће. Чим на домаћем плану његова власт не би била угрожена, све више би се окретао спољној политици, делимично као средству за још веће ширење своје власти. Међутим, у овој области су његове способности и његова знања били ограничени, као и средства којима је располагао. Према неким мишљењима, он је био прави нестручњак у подручју спољне политике, где су му недостајали спретност и стрпљивост, и где је посебно уживао да својеглаво наглашава посебност Италије у међународној политици, као и уопште међународне разлике, а све у служби његове необуздане нарцисоидности и егоизма. Дуче није толико бринуо о разумном просуђивању кад су у питању национални интереси колико се трудио да заблесне и задиви своје земљаке, при том изазивајући колективну таштину и мутне представе о националној слави, јер му је то, углавном, помагало да о фашизму мисли као о нечему озбиљном и важном. Такво вођење државних послова се и не може другачије окарактерисати него као пуко новинарско политиканство. Само такво политиканство је, у многоме, Италију претворило у једно ново друштво у коме је главни идеал било одсуство сваке хуманости, уравнотежености и благости, где је демократија заједно са либералним правима појединца стављена пред жртвени олтар fascesa. То је била држава која је у потпуности и без изузетка стављена у службу воље једног човека, коме је имала да захвали што уопште и постоји и без чије сагласности се и најобичнији свакодневни послови нису могли обављати. Мусолини је, истовремено, знао да води рачуна о најважнијим дипломатским питањима, да уређује дневне новинске чланке, а да при том одлучује какве униформе би се у наредној сезони требале носити у саобраћајној полицији. Изненада би му на памет пало да изда неку наредбу, на пример да позове све војно способне мушкарце на мобилизацију. Али када би једном издао такву наредбу више за њу није показивао никакво интересовање, тако да се временом често дешавало да и службеници у надлежној установи уредно приме и заведу неку наредбу, да би је потом потпуно заборавили или би сачекали са спровођењем налога неколико дана да би у потпуности били сигурни у вођину одлучност да је спроведе. Сами министри су се временом навикли на то да Мусолинија изненада и страствено заокупи нека сасвим безначајна ситница и ситуација. Рецимо, неко време се чинило да ни о чему другом не размишља него о укидању божићних празника, који су по њему рефлексија религије која од људи ратника ствара млитавце. Други пут, Мусолини се највише интересовао за правилно извођење фашистичког поздрава и слично. Разлог због кога је често био више заокупљен ситним административним питањима лежи у томе што је за разлику од одлучивања о крупним државним питањима, његова сумња имала мање парализирајуће дејство. Једна од битних карактеристика његове владавине, али и личности, јесте било и поприлично одсуство смисла за организацију за коју се сам, са друге стране, итекако интересовао, недозвољавајући било коме да обавља тај посао уместо њега. Мада је одавао утисак човека велике одлучности, по природи није волео да студиозно размишља о појединим одлукама, па да потом доноси исте, већ је понекад плаховито и неутемељено одлучивао тако да се дешавало да одобри два различита, међусобно контрадикторна законска предлога о истој теми из два различита министарства. Једноставно би проценио да нема потребе да се о нечему подробније обавести, чврсто верујући да он не може да погреши. Показивао би запањујућу, чак скандалозну неинформисаност о крупним, техничким и егзистенијално важним питањима из разних сфера управе и свакодневног живота, и за такву неинформисаност је, понајвише, он био одговоран. Презирао је сваку искрену критику или негативно представљање истинитог стања о друштвеним проблемима као што су: трошкови, исплативост одређених пројеката, статистички подаци, и друго, сматрајући их одразом дефетизма. Веровао је да је довољна само чврста вера и одлучна безпоговорна хијарархијска послушност да би се спровела нека идеја или да би успео поједини пројекат. За такво нешто нису потребни прорачуни експерата, довољна је само његова непогрешива одлука. Због тога су, током година, његово окружење попуњавали људи са често ограниченим способностима, али са истовремено истанчаним смислом за додворавање и ласкање обликованим у причу са информацијама које би он хтео да чује, а не са оним који су стварно имали везе са истином. То је био сигуран пут у постепено одвајање од реалности, што се негативно одразило, у смислу успорености ионако гломазне и корупиране администрације, у функционисању свих управних сектора. Ни један човек не би могао остати неоштећен степеном ласкања коме се Мусолини, сасвим добровољно, подвргнуо[7]. Битан део Мусолинијевог начина владања је био у томе да покаже како је он био вишег реда. Од 1933. године његова титула Duce се морала писати великим словима, а они који су долазили у његов кабинет у палати Венеција морали би, претходно, последњих 20 метара претрчати пре него што би стали испред њега уз громогласан поздрав. Посебна област његовог интересовању били су војни послови и када би доносио одлуку о неким ратним акцијама увек је хтео да одлучи сам, а начелника Генералштаба би консултовао само две или три недеље пре датума одређеног за почетак акције, пошто је сматрао да су дужности начелника Генералштаба сасвим административне природе и да нису посебно важне, па чак и то да су потпуно бескорисне. Бахати и крути, лични режим Бенита Мусолинија је прожео све поре друштва, а не само политику, тако да је и култура и просвета добила потпуно нови смисао и уређење, према жељама и замислима вође и његове фашистичке врхушке. Иако је фашизам имао најмање успеха на том духовно-културном плану, велика средства и напори су били уложени у „духовно фашистичко образовање“ омладине и на пољу истицања генијалности фашистичке доктрине у културним достигнућим[8].
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Лудвиг, Емил, Мусолини, разговори, Народно дело, Београд, 1984.
Мек Смит, Денис, Мусолинијево Римско Царство, Глобус, Загреб, 1980.
Хиберт, Кристофер, Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977.
Попов, Чедомир, Политички фронтови у Другом светском рату, Матица српска, Нови Сад, 1995.
[1] Денис, Мек Смит, Мусонијево Римско Царство, Глобус, Загреб, 1980.
[2] Кристофер, Хиберт, Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977, стр. 119.
[3] Исто, стр. 119.
[4] Денис, Мек Смит, Мусолинијево Римско Царство, Глобус, Загреб. 1980.
[5] Исто.
[6] Исто.
[7] Исто, стр 41.
[8] Исто.
Остави коментар