УСТАНАК СРБА У БАНАТУ 1594. ГОДИНЕ

Аутор: др Милош Савин, историчар

Устанак Срба у Банату 1594. године темa je која је касно доспела у жижу српске историјске науке. Ова тема у српској историографији никада није довољно и на адекватан начин третирана из неколико разлога. Први разлог је што су у српској историографији и историјској науци примарно обрађиване теме значајне за српску државотворност, односно државност пре свега кнежевине, тј. краљевине Србије, и њен континуитет са средњовековним српским земљама. Стога овај устанак, који би с правом могли да назовемо првим српским устанком, тек накнадно улази у српску историјску конвенцију. Други разлог налази се у томе што српски историчари нису довољно користили страну литературу и изворе.

Стицај историјских околности довео је до тога да о устанку Срба у Банату 1594. године није остао ниједан историјској науци познат писани историјски извор на српском језику, што је значајна препрека већини историчара са српског говорног подручја, навиклих да често реинтерпретирају раније изнете чињенице и податке. С обзиром на то да овај устанак није био употребив за националну државотворну пропаганду, никада није довољно митологизован и на тај начин сачуван у народном сећању. Изузетак представља само Српска црква, која је канонизовала  вршачког владику Теодора Несторовића, и кроз митологизовану причу о његовом мучеништву сачувала сећање на овај догађај. Битно је разјаснити због чега је дошло до устанка Срба у Банату, и због чега управо на подручју овог региона. Када помињемо термин Банат у овом историјском контексту, подразумевамо непрегледну равницу која се налази између Тисе, Дунава и Карпата. У то време ова равница није питома и мелиоризована, места нису ушорена. Банат ће постати такав тек након мира из 1718. године, када је Османска империја дефинитивно изгубила право на њега, и када је Аустријско царство отпочело огромне радове, након којих ће Банат постати пољопривредни гигант.

Да поновимо, Банат 1594. године није питома равница, већ мочварно подручје пуно језера, бара, река, рукаваца, мртваја… Морамо да одлучно одбацимо тезу бројних домађих историчара по којој су Срби у Банату били недовољно развијени као друштво, па су због тога готово инфантилно дигли устанак, несвесни могућих последица. Напротив, српско друштво у Банату је ималу дуг и континуиран развој. Још у 12, 13. и 14. веку, у Банату се граде српске цркве и манастири, који сведоче о културном развоју Срба овог поднебља. За разлику од Срема са већинском српском популацијом, или Бачке, где су тек османски освајачи  почели озбиљније да насељавају Србе из неразвијенијих планинских крајева након 1542. године, како би од њих могли да убирају већи данак, Банат је озбиљније србизован за време угарског краља Матије Корвина (1443–1490), који је населио око 120.000 до 150.000 Срба.

Након овога, због пропасти Српске деспотовине током наредног века, у Банат се преселило још око 200.000 Срба. Након Мохачке битке 1526. године, дошло је до династичких борби за угарски престо између хабзбуршке династије и ердељског војводе Јована Запоље. Позната је и улога утицајног српског војсковође Јована Ненада у овим дешавањима, која нам сведочи о потенцијалима српског фактора. Банат је гравитирао Ердељу, а Срби су махом стали на Запољину страну, због чега су били награђени бројним привилегијама и поседима. Циљ Запоље али и другог угарског  племства био је да насељавањем што већег броја Срба у Банат створе одређену врсту бране евентуалним османским нападима. Чак и у тренуцима доминације Фердинанда Хабзбуршког, банатски Срби су флексибилно прихватали његову власт, не желећи да се конфронтирају ниједном хришћанском претенденту.

Бројни српски племићи и војне војводе су добијали повлашћени статус како би се досељавали у Банат и водили народ са собом. За разлику од угарских магната који су били заступљени на сталешком сабору, ситни племићи су управљали жупанијама, па су банатске жупаније биле стециште српског племства. Као појединачно најбројнија етничка група у Банату, Срби су живели складно са Мађарима и Власима. Значајан споменик међуетничкој синергији представљају имена битних првака приликом устанка Ђерђа Доже 1514. године. Срби заједно са Мађарима и Власима учествовали су на обе стране и као властелини и као Дожини побуњеници. Инкорпорираност Срба у жупанијске и локалне органе у Банату значајно је утицала на формирање посебног и специфичног српског друштва. Највише жеље за успостављањем хришћанске државе и отпора османизму и исламу најчешће су испољавали Срби који су се сећали како је живот функционисао пре османских освајања. Банат, на првом месту његови јужнији и средњи делови, био је војно устројен. Постојали су тзв. влашки диштрикти, који су временом највећим делом били попуњени Србима. Ови диштрикти су имали посебну организацију и институције, нешто налик каснијој војној граници. У њима је у пракси постојала нека врста српске народне аутономије, а сама територија границе била је прилично флексибилна.

Граница између Османског и Хабзбуршког царства била је веома пропусна. Са обе стране су постојали гранични појасеви, изузети од званичног административног система, у којима је лако долазило до различитих договора, нагодби и комуникације, без икаквог обавештавања централних власти са једне или друге стране границе. Поред позитивних ефеката ове флуидности, постојали си и они лоши, попут хајдучије која је оперисала са обе стране и турских упада у Банат ради отимања робља. Османлије почињу у Банат да навиру после 1550. године, што значи да 1594. још увек живе људи који се сећају слободе, и постоји јасан осећај о неминовности борбе за ослобођење. До доласка османских освајача, у Банату готово два века постоји изграђено српско друштво, чији су вредносни судови базирани на митовима о обнови средњовековне српске државе, васкрсу Душановог царства и ослобођењу Цариграда од неверника.

Најзначајнији утицај у османској најезди имао је јаничар српског порекла Мехмед-паша Соколовић, који је тада био гувернер Румелије. Соколовић је желео да избегне озбиљније сукобе са Србима, па им је оставио готово идентично устројство, какво је постојало и у оквирима Угарске. У центима угарске државне администрације успостављени су османски центри. Темишвар и Чанад су постали седишта Пашалука, а Бечкерек и Нови Бечеј седишта администрације. Нови систем је попут старог инкорпорирао Србе. Они су наставили да функционишу као војничко-сељачка заједница. Срби су попуњавали пандурске јединице и посаде градова. Суштински тешко је навести неки конкретан разлог и непосредни повод за избијање устанка. За разлику од Србије више од два века касније, није постојао никакав дахијски терор, који би натерао српски народ да се бори за голи опстанак. Устанак Срба у Банату представља једну фазу у процесу познатом као Дуги рат између Аустрије и Турске, а који се састојао од читавог низа ратних догађаја налик поменутом устанку, а трајао је до 1606. године.

Смрт османског великог везира Сулејмана Величанственог Законодавца, дан пре битке код Сигетвара у Барањи, у данашњој Мађарској, 1566. године представља вододелницу у историји османске државе. Наиме, постоје две историјске школе мишљења везане за османску историју након Сулејманове смрти. Први период након тога виде као период опадања османске снаге и унутрашње организације који ће трајати све до пропасти империје, односно до самог Кемала Ататурка. Друга школа овај период сматра периодом децентрализације царства, који ће погодовати разним локалним пашама, али и стварању националних покрета. Прави узрок устанка Срба у Банату лежи у њиховој тежњи да се борбом изборе за шире национално ослобођења и Срба и других хришћана.

Дуги рат је почео 1593. године, мањим аустро-турским окршајима код Сиска. И раније је долазило до сличних сукоба, било је турских покушаја освајања Карловца, али сада је настала друга политичка димензија. Наиме, своју шансу да појача свој утицај, изазван лошијом организацијом Османлија, видео је римски папа. С обзиром на то да је широм Европе дошло до процвата протестантизма, поглавар Католичке цркве морао је да створи неку вредност, идеју и акцију, који би сведочили о већој моралној утемељености и супериорности католичанства над протестантизмом. Идеалну прилику за доминацију над протестантима папа је видео у позиву католичком свету да помогне у ослобођењу поробљених хришћана под османском влашћу. Зато је прибегнуто доктрини новог крсташтва. Рудолф II, цар Светог римског царства немачке народности, аустријски цар и мађарски краљ, видео је у ослонцу на Ватикан своју шансу да истера Турке из значајних делова Угарске, који су попут Баната били под њиховом контролом или су попут Ердеља били ван хабзбуршког домета.

У то време значајну улогу има и ердељски кнез Сигисмунд (Жигмунд) Батори, племић велике политичке и дипломатске способности. С једне стране, он је прилично помирљив према Хабзурговцима, пошто му је за ослобађање од турског данка и сталне претње неопходан ослонац на једну хришћанску силу, а с друге стране, он је веома опрезан и одлаже било какав формални разлаз са османском државом у односу на коју је у вазалном статусу. Батори настоји да избегне ситуацију у којој би Мађари, али и други народи попут Срба, ратовали са својим сународницима под хабзбуршком влашћу. Битно је навести да ће Угарска, укључујући и Ердељ, све до краја 18. века бити полиглотна, односно мултилингвална круновина, без икакве организоване мађаризације и хегемонизма над другима народима који су живели у њој. Ердељ је на унутрашњем плану остао устројен као Угарска пре Мохачке битке, односно хабзбуршке власти, што значи да је постојала скупштина феудалних сталежа, која је могла да ограничи кнежеву власт.

Између Жигмунда Баторија и ердељских сталежа дошло је до извесне дискрепанце, с обзиром на то да су сталежи, колико год да су мрзели Турке, били инертни и конзервативни, сматрајући да је боље очувати статус кво, него се излагати ризику. За разлику од феудалаца, Батори је био чврст у идеји да је конфронтација са османским освајачима неминовна, као и приближавање хабзбуршкој круни. Битно је напоменути да се банатски Срби нису осећали као османски поданици, већ су препознавали свог владара управо у Жигмунду Баторију. У хабзбурши двор, који је још раније, у складу са својим опортунитетом, покушавао да Србе из Баната увуче у сукоб, Срби нису гајили поверење. Временом Ердељ је постао уточиште за бројне српске наоружане групе, које су са његове територије почеле да нападају и преузимају стратешке тачке Османског царства у Банату. Ове српске јединице су отимале арсенале оружја и транспорте жита и соли, ослањајући се потом на Ердељ под Баторијеву заштиту. Како су српске групе постале масовније а напади чешћи, Жигмунд Батори је за комуникацију и координацију са српским побуњеницима поставио извесног војводу Михајла, Србина, војног команданта, који је уживао велико поверење међу Србима. О војводи Михајлу историјска наука не зна ништа сем наведеног.

Чињеница да опада османска моћ, да долази до зближавања са хабзбуршким двором, и да постоји савезништво са Ердељем, код Срба у Банату масовно се ствара осећање да је њихова историјска мисија обнова старе српске државности и ослобођење српских крајева. Срби од Жигмунда Баторија очекују да сузбије утицај ердељских феудалних сталежа, те да заједно са банатским Србима покрене ослободилачки рат против османске окупације. Чим је почео устанак, Срби су Баторија прогласили за свог краља, са титулом краљ Ердеља и Рашке и кнез Молдавије и Влашке. Пошто је већ трајао хабзбуршко османски Дуги рат, Аустријанци су покушали да заузму Острогон и Хатван, који се налазе северно од Баната, рачунајући на помоћ банатских Срба. Како сам цар Рудолф II није имао војничког талента и знања, ову акцију је спроводио његов рођени брат, а кључна личност за дејства у Банату је био царски генерал Тојфенбах који је био лично задужен за комуникацију са Србима. Изузетно је тешко проценити када су спорадични српски напади прерасли у организовани устанак.

Српски пандури и посаде градова постепено почињу да пружају отпор српским нападачима и такође постепено им се придружују. Можемо рећи да је до потпуног преласка на страну устаника дошло током марта 1594. године. Устаници убрзо заузимају цела места, а на самом почетку и Вршац, који постаје седиште овог покрета.

Устаници без већих проблема стижу и пред сам Бечкерек. Турци из Бечкерека према устаницима истерују целу српску популацију као неку врсту тампон зоне. Срби се придужују устаницима, а ускоро долази до компромиса. Наиме, Турци који су се нечовечно понашали према бечкеречким Србима су побијени, а осталима је дозвољено да несметано живе под српском и ердељском влашћу. Како никакви писани извори на српском о овом и следећим догађајима не постоје, њих реконструишемо искључиво путем кореспонденције и повеља на латинском, мађарском, румунском и турском. Поуздано је утврђено да су банатски Срби тада имали преко 15.000 наоружаних људи. За период о коме пишемо, ово је био огроман број. Пред сам пад Српске деспотовинине, целокупна српска властела, која је располагала великим ресурсима, поседима и популацијом, није успела да сакупи више од 17.000 наоружаних људи. Такође, претпоставља се да је 1804. године у Првом српском устанку и током целог његовог трајања било укупно 30.000 наоружаних устаника.

Српски устаници у Банату нису били посебно обучавани, а ни пандури нису имали искуство у рату и већим сукобима. Османска сила је на њих послала јединицу од 11.000 добро обучених елитних војника. Међутим, приликом првог сукоба, српски устаници су успели да убију 10.000 османских војника. Преосталих хиљаду су пустили да се врате назад, што је имало огромну пропагандну улогу, јер се пронела вест о огромним српским успесима у Банату.

Банатски Срби су били вични коришћењу шајки, којима су оперисали и по Сави и Дунаву, стижући лако до Срема. Маневришући шајкама банатски Срби су заробили тринаест турских лађи које су превозиле муницију и оружје према Острогону и Хатвану Тисом. На овај начин је драстично побољшана позиција Хабзбурговаца у борби око ових градова, а Срби су се додатно наоружали. Видевши српске успехе, ердељски кнез Батори је отпочео да их отворено подржава и наоружава, због чега је ушао у сукоб са својим феудалним сталежима. Тешко је из данашње перспективе установити ко је представљао организациони нуклеус, односно вођство целог устанака. Неспорно је да су доминантну улогу у овој групи имали извесни бан Сава, Веља Мирунић и владика Теодор Тиводоровић. Међутим, неспорно се међу њима налази и владика Теодор Несторовић, што донекле уноси конфузију у целу причу. Након обнове Пећке патријаршије, на подручју Баната је организована српска митрополија Темишварско-чанадска, али ко се налазио на месту митрополита историја са сигурношћу не може да потврди. Не можемо искључити могућност да је Теодор Несторовић био у ставри српски митрополит, а не владика. Такође је тешко разлучити коју је позицију у устанку и када заузимао који Теодор. Српска православна црква је Теодора Несторовића прогласила за свеца, на основу приче да је он жив одеран. Пошто се управо тај Теодор Несторовић, након српског пораза, нашао на челу Ердељске митрополије, највероватније је да је жив одеран владика Теодор Тиводоровић, или је сам Несторовић добио блажу казну у виду чупања или спаљивања браде и бркова. У ердељској историографији помиње се да је Теодор који је дошао у Ердељ био мучен и злостављан у турском заробљеништву.

До битне промене ситуације дошло је почетком лета 1594. године, када Турци шаљу огромну војну машинерију од 30.000 војника ради гушења покрета банатских Срба. Османској држави је било у почетку готово немогуће да концентрише толики број војске, пошто је ратовала на више фронтова. Владика је ухапшен, а у борби је погинуо међу Србима чувени, а историјској науци недовољно познати, српски војвода Вукадин, што је био један од првих корака у гушењу устанка. До озбиљног сукоба је дошло код Бечкерека када је џиновска османска војска ушла у борбу са пет до седам хиљада српских устаника. Упркос изузетно великим турским губицима, бројност је превагнула, па су сви српски устаници изгинули на бојном пољу; једино је њих тристотинак преживело. Тих симболичних триста српских војника поименце ће се касније појављивати као окаљени професионални ратници, што у Ердељу, што на хабзбуршком двору.

Легенда каже да су мошти Светог Саве на Врачару спаљене у знак одмазде према банатским Србима, који су наводно носили заставе са његовим ликом. Врачар је одабран због тога што се када је мирна ноћ наводно добро види из јужног Баната. Такође, међу Србима у Банату је постојао доста снажан култ Светог Саве. Управо у вези са овом причом треба напоменути да је устанак у Банату ипак трајао мало дуже. Наиме, у међувремену, Жигмунд Батори је победио своје феудалне сталеже, те кренуо у дирекни рат против Турака у договору са хабзбуршком круном. Батори је позвао у помоћ 1595. године и банатске Србе, и они су се одазвали. Неспорна је чињеница да су Срби који су хитали у помоћ Баторију у овом новом сукобу носили заставе са ликом Светог Саве. Такође, различите хронике помињу и различите године паљења свечевих моштију. Једни то везују за Велики петак 1594. године, а други за Велики петак 1595. године. Постоји и трећа теза, по којој су Турци и потурице из околине Милешеве кришом походили мошти Светог Саве, ради молитве и крштења, па је наводно стварање оваквог култа довело до спаљивања моштију. Питање је да ли уопште ове тезе треба гледати одвојено, пошто се све од наведеног догађало у оквиру Дугог аустро-турског рата. Очигледно је да је по среди била озбиљна инцидентна ситуација, узимајући у обзир да је османски систем обновом Пећке патријаршије престао да води политику скрнављења православних светиња. Такође, османском систему, у коме муслимани нису плаћали порез, био је циљ да очува бројност хришћана, наравно пацификованих, под својом влашћу.