Устав и политички систем

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф

Уставна питања нису увек кроз историју била примарна тема политичко-теоријских расправа. Теорија је често пратила „модне трендове“ разних других политичких тема, од економских до идеолошких, да би седамдесетих година 20. века, уставна питања поново стекла статус значајне теме. У том периоду низ земаља прилагођава властити политички систем духу времена, те се врше озбиљне уставне реформе у Португалији, Шпанији, Шведској, Канади, Холандији… Устав као политичка тема поново постаје један од најзначајнијих постулата политичке теорије и праксе.

Овај кратки приказ има за циљ да нам уставну материју прикаже на језгровит начин, са свим њеним основним елементима.

Устав је, уопштено говорећи, скуп правила, писаних и неписаних, којима се одређују обавезе, овлашћења и функције различитих институција власти, њихови међусобни односи, као и односи између државе и појединца. Равнотежа између писаних (легалних) и неписаних (обичајних или традиционалних) правила разликује се од система до система.

Појам Устав такође се користи и у ужем значењу, којим се означава један, највиши документ („писани“ устав), чији је циљ кодификовање најзначајнијих уставних одредби. То је највиши закон у земљи.

Идеја о кодексу правила која би усмеравала понашање власти потиче још из древних времена. Ови кодекси традиционално су се заснивали на идеји о вишој моралној снази, углавном верског карактера, према којој би требало да се воде световне ствари. Египатски фараони признавали су власт Мата, тј. правде, кинески императори потчињавали су се Тјену или „небу“, јеврејски краљеви су поштовали Мојсијеве законе, док су се исламски калифи држали шеријатског права.

„Виши“ принципи су често били укључени у обичне законе, што се, на пример, види у разлици која се у Уставу Атине прави између nomosa (закони који се могу мењати само посебном процедуром) и psefismata (декрети који се усвајају у скупштини). Међутим, ови стари кодекси нису били устави у савременом значењу. Зато је о уставима најбоље размишљати као о релативно новијим појавама.

Иако се понекад еволуција британског Устава прати до Повеље о правима из 1689. године и Акта о настањивању из 1701. године, па и до Велике повеље о слободама из 1215, о уставима је боље говорити као о творевинама касног осамнаестог века. „Доба устава“ започело је ступањем на снагу првих „писаних“ устава, америчког Устава из 1787.  и француске Декларације о правима човека и грађанина из 1789. године.

У политичком смислу, усвајање устава значи дефинитиван прекид политичког континуитета. Овај прекид обично је последица турбуленција као што су рат, револуција или остварење националне независности. Уставом се, пре свега, успоставља нови политички поредак, који настаје после одбацивања или пропасти старог.

Генерално, могло би се рећи да политички сукоби добијају уставну димензију само онда када они који захтевају промене траже и измену, а не само прилагођавање правила политичке игре. Промена устава је, у ствари, прерасподела моћи и политичке власти.

Подела устава

Устави се могу класификовати на различите начине:

• у зависности од облика и статуса његових одредаба (да ли је писан или неписан, кодификован или некодификован);
• у зависности од начина на који се може променити (да ли је чврст или мек);
• у зависности од степена у којем се примењује (да ли је делотворан, номиналан или „фасада устав“);
• у зависности од садржине и институционалног уређења које успоставља (да ли је монархијски или републикански, федералан или унитаран, председнички или парламентаран).

Традиционално, наглашава се разлика између писаних и неписаних устава. У теорији, писани устави су садржани у законима, док се неписани ослањају на обичаје и традицију. Међутим, овај систем класификације углавном је одбачен.

Прво, огромна већина држава има основне писане документе који одређују најзначајније уставне одредбе. Само три либералне демократије (Израел, Нови Зеланд и Велика Британија) као и мањи број недемократских држава (Бутан, Саудијска Арабија и Оман) немају писане уставе. Такође, ниједан устав није у потпуности неписан, у смислу да његове одредбе немају правну суштину, односно да су све конвенције, обичаји и традиција.

Отуда, сваки устав је мешавина писаних и неписаних правила, иако се равнотежа међу њима знатно разликује.

Много значајнија, и у савременом смислу сврсисходнија, је подела на кодификоване и некодификоване уставе.

Кодификовани устав кључне уставне одредбе сакупља на једном месту, у оквиру једног правног документа, који је општепознат као „писани устав“, или једноставно „Устав“. У кодификованом уставу, документ је сам по себи највиши, пошто представља „више“ право, у ствари, највиши закон у земљи.

Некодификовани устав се заснива на обичајном праву, конвенцијама и статутарним законима.

У смислу могућности промене устава, кодификовани устави су углавном чврсти и тешко се мењају, уз веома сложену процедуру. Некодификовани устави су меки и мењају се доста лако, најчешће одлуком у парламенту.

Када је реч о могућности примене устава, најбољи су тзв. ефикасни (делотворни) устави, који захтевају не само постојање уставних правила, већ и могућност да се тим правилима ограничи влада и установи конституционализам. Постоје такође и номинални устави, карактеристични за комунистичке земље, као и тзв. „фасада устави“, који карактеришу диктаторске режиме.

Сврха устава

Једна од кључних сврха устава је давање овлашћења државама. Наиме, иако државе настају на различите начине, може се сматрати да оне и постоје тек када добију устав.

Одређивање вредности и циљева је такође једна од значајних сврха устава. Осим што успостављају образац владавине, устави увек садрже и шири скуп политичких вредности, идеала и циљева, и то је разлог због којег не могу да буду неутрални.

Устави, такође, обезбеђују и стабилност власти, у смислу постављања јасних „правила игре“ свим актерима на јавној сцени.

Једна од неизоставних сврха устава је и заштита слободе, у смислу успостављања равнотеже између права појединца и ауторитета државе.

Када сагледамо све речено, јасно је да устав, уколико пледира да буде ефикасан, мора да буде утемељен на, с једне стране универзалним цивилизацијским вредностима, док са друге стране мора уважавати историјске и културолошке специфичности државе и народа на који се доноси. У противном, може да се сведе на пуку форму, без стварног садржаја и учинка.