УСТОЛИЧЕЊЕ

Аутор: Ђорђо  Сладоје

Историја Црне Горе препуна је свакојаких чудеса – херојских подвига и славних погибија у борби за слободу, свијетлих моралних узлета и ненадмашних духовних и стваралачких домета. Али се мора рећи да је прошлост, а нарочито и садашњост Црне Горе, дала знатан број прилога за  историју бешчашћа. И све је на том педљу копна, у држави у којој се готово сви међусобно познају, поприлично замршено, противрјечно и драматично и притом неизвјесно, о чему сам у више наврата писао.

Тако ће, да занемаримо друге датуме, појаве и догађаје, 5. октобар 2021. године остати важан датум у црногорској историји и то у двоструком значењу и симболици. Као што је познато тога дана требало је да се одржи устоличење митрополита црногорско-приморског господина Јоаникија и то у цетињском манастиру, гдје су по традицији устоличени многи његови претходници. За један дио српског и православног народа који је учествовао у литијама то је требало да буде истинска духовна свечаност. Али за онај други (ни мање земље ни дубљих разлика) који и симболички и реално оличава Мило Ђукановић, то је доживљено као атак на Црну Гору и њен суверенитет и покушај  Србије да угрози  њену независност, као да у Црној Гори никада није постојала ни Српска православна црква ни њени вјерници. Мучно је овдје и понављати шта је све тих дана изговорено против Србије, против српског народа и Српске православне цркве и то са несхватљивом готово патолошком мржњом према свему што је српско и православно. У томе су, нажалост, саучествовали и неки политичари из Србије. Милу Ђукановићу се учинило да је ово добра прилика да покрене полуге власти које као предсједник још посједује и да активира партијско чланство, а посебно оне најекстремније који се лажно представљају као комити, а уствари су само патолошки србомрсци. Пошто црква није одустала од намјере да се устоличење обави тамо гдје је деценијам обављано, Мило Ђукановић је са својим „комитима“ блокирао пут до Цетиња и све је било спремно да се устоличење митроплита осујети и тако, уз помоћ једног дијела полиције, практично изведе државни удар и да се запосједне  цетињски манастир и потом уступи несрећном поглавару непризнате цркве.

Са друге стране, црквени великодостојници су били ријешени да по сваку цијену стигну на Цетиње. Очевици кажу да је патријарх  Порфирије био спреман да иде пјешке, иако су били спремни и снајперисти и не би презали да га устријеле. Али ни влада, за коју је овај догађај значио бити или не бити, није сједила скрштених руку, пошто је већином, рачунајући и премијера, подржала намјере цркве. И док су самозвани комити, којима је из позадине командовао Ђукановић, учвршћивале барикаде и смишљали нове увреде, патријарх Порфирије и митрополит Јоаникије слетјели су на Цетиње у хеликоптеру НАТО-а. Ко је то испословао, не знам, а претпостављам да је неко из Владе Црне Горе. То је јасан показатељ да Мило Ђукановић не ужива безрезервну подршку Запада на коју је у овој бруталној авантури рачунао. Ово је веома озбиљан ударац овоме, до јуче неприкосновеном, господару Црне Горе, а са друге стране, може се рећи с обзиром на околности, да је то духовни подвиг Српске православне цркве и њених вјерника у Црној Гори.

Остаће упамћено да је митрополит Јоаникије устоличен у цетињском манастиру који је практично био под опсадом, а учесници саме свечаности у панцир-кошуљама, тако рећи. Да ли још негдје у цивилизованиом свијету и уређеним државама које су одавно уредиле односе са црквом, постоји нешто слично овом несрећном и бизарном случају?

Двадесетак дана након церемоније на Цетињу, у Беранама је устоличен нови епископ будимљанско-никшићки господин Методије. Уз патријарха Порфирија и митрополита Јоаникија и других црквених великодостојника, овом чину је присуствовало више десетина хиљада вјерника. Био је то истински духовни празник.

Не знам  колико су ваздушном линијом удаљени Цетиње и Беране, али по земним и приземним мјерама та је удаљеност огромна и готово непремостива. Ко успије да је барем смањи или неким чудом уклони, тај се може уписати међу подвижнике. Тешко је претпоставити како ће се ствари у Црној Гори одвијати и у којој је мјери, након неуспјелог пуча, Ђукановић уздрман. Чини ми се да би без њега, напокон, помирење Срба и Црногораца ишло лакше. Али без обзира на то колико ће још остати на власти, Мило Ђукановић ће политичку каријеру завршити на баналан начин. Као и сви диктатори, уосталом.