Усуд једног мегаполиса

Aутор: Мирослав М. Јовичин, историчар 

Трећи део

Верски живот у Византији

Организација цркве

Цар Константин је у своме царству дао хришћанству равноправан положај са паганством, до тада државном религијом, да би Теодосије I (379–395) веровање у Христа промовисао у званичну и једину дозвољену веру на територији читаве државе. Тиме је ова религија постала и у службеном погледу државна ствар, а цар неприкосновени господар рајских кључева и недодирљива појава, на корак од апотеозе. За разлику од западне Европе где је почетком средњег века католичка црква, тачније њен примас папа, загосподарио државама, институција и лик цара код Ромеја су остали неприкосновени, а црква само једна од полуга његове власти. Ова чињеница је цару у организацији цркве и упражњавању вере давала водећу улогу, али и оптерећујућу обавезу да учествује у разним христолошким расправама, препиркама и борбама око разних формалних ствари у организацији, али и приликом регулисања догматских питања у Цркви.

Од апостолских времена одлучено је да се Црква, како би била што моћија и ефикаснија, у административном смислу подели територијално, по узору на световне државе. Средишта хришћанства тада су били папски Рим и источне патријаршије Антиохија и Александрија; после оснивања Константинопоља његов епископ био је уздигнут у ранг патријарха, што је озваничено на Другом Васељенском сабору. Тада је цариградски патријарх добио позицију другог међу патријарсима, уз образложење зато што је Цариград други Рим. Многи сматрају да је тиме посејано семе зависти и ривалства између два града, Рима и Константинопоља. Хришћанство добија и пету главу 451. године одлуком Четвртог Васељенског сабора да се и Јерусалимска црква уздигне на највиши ранг. Према своме карактеру и богослужбеном језику Рим је био латинске, а четири источне патријаршије биле су грчке провенијенције.

Папа није никада признао цариградском патријарху достојанство и углед другоредног због његове ортодоксије, док је Александрија, притискивана политичким средствима морала да призна супрематију Цариграда, протестујући и истичући своје независно и строже православље. Суревњивост и љубомора између папе и источних патријараха међусобно погодовало је појавама разних јереси у наредним вековима. Губитак територија услед персијских и арапских освајања од V до VII века слабило је Византију у сваком погледу, али је погодовао уздизању цариградског патријарха. Све преостале три источне патријаршије, Александријска, Јерусалимска и Антиохијска (у X веку), нашле су се са својим јерарсима и поседима in partibus infidelium, присиљене да признају власт муслиманских владара. Користећи се том чињеницом Цариградска патријаршија потврђује свој положај.

Готово истовремено, Рим је био блокиран варварским најездама, те су контакти између два доминантна хришћанска центра често били у прекиду, што је обема странама користило и произвело последице историјских размера. Римски понтиф (papa, отац, тата на грчком) је успешно превазишао варварску опасност и користио своју изолованост да, ослобођен световне контроле са Истока, несметано развија сопствене појмовне моделе о теократији. Цариграска патријаршија је заузимала своје области које су се поклапале са читавим источним делом царства, што јој је на Истоку појачавало ексклузивност. Друштвена величина и богатство цариградских патријараха изазивала је нескривену завист многих папа. Међутим, политички независним папама за утеху служила је чињеница да брат у Христу са Хелеспонта никада није смео да заборави како је царев слуга.

Цариградског патријарха (од латинског pater, отац и грчког άρχή, господство, власт) номинално су бирали епископи, али га је постављао, и неретко свргавао сам цар. Василевс је такође састављао синод по својој вољи, и он га је колективно слушао без поговора. Контролу над патријарсима и синодом владар је вршио преко свог поверљивог службеника, синкела. Доминацију василевса над црквом, патријархом, синодом и свештенством немачки социолог Макс Вебер (1864–1920) назвао је цезаропапизам, тај термин је остао прихваћен у западним научним круговима. Патријарху је преостало довољно моћи да гломазном црквеном организацијом управља из свог раскошног двора, који се до првог пада Цариграда налазио у близини дворца Влахерне. Контролу над црквом и њеном имовином и приходима, епископима, мирским свештенством, монаштвом мушким и женским манастирима, патријарх је одржавао захваљујући добро организованој и поузданој пирамидалној структури црквене власти. По правилу, сваки од њих је био добро обавештен и трудио се да његова воља буде поштована и извршавана на свим нивоима црквене организације.

Иако под влашћу цара, патријарси су имали једно средство које су могли да употребе против владара, а то је било искључење из цркве, или анатема. Анатема се на цара бацала у крајњој нужди, онда када је спор прерастао у отворени сукоб, а патријарх није желео да одступи без отпора. Последице анатема бивале су различите, од ретких случајева када се цар уплашио и повукао из конфликта, до неславне судбине патријарха Николе Мистика. Никола је у младости био дворјанин високог ранга, да би у зрелим годинама напустио световне почасти и замонашио се. На патријаршијском трону је седео првих четврт века X столећа (901–925) и важио је за исправног и строгог човека. Када се цар Лав противно закону оженио и четврти пут, патријарх га је изопштио из цркве, а свештеника који је обавио свету тајну венчања је рашчинио. Срдити цар га је збацио и протерао у манастир. Неки ауторитарни и енергични патријарси, као на пример Фотије, Герман и Арсеније, побунише се над цезаропапизмом истичући црквене и доктринарне прекршаје царева, али завршише као изгнаници из цркве. Једино је Михајло Керуларије (1043–1059) некажњен носио пурпурне чизме (један од симбола царског достојанства) и јавно се хвалио како поставља и смењује цареве.

Васељенски сабори и појава јереси

Екумена (васељена) је реч грчког порекла и означава космос, васиону, универзум. У античкој терминологији васељена се дефинише као све што постоји, што је икада постојало и што ће постојати. Она не само да обухвата сав живот и историју, већ и енергију и идеје као што је математика, физика али и друге физичке, метафизичке, друштвене и езотеричне појаве. Хришћанска црква одређује васељену као насељени део копна, где спадају све територије које су укључене у живот и људске активности.

Васељенски сабори су поред Светог писма сматрани за основу православног веровања. У организационом смислу били су то скупштине епископа под царевом организацијом и председавањем. Васељенски епископат који је представљао целу Цркву, на сабору се изјашњавао о питањима вере, верске доктрине и црквене дисциплине. Како би одлуке сабора имале јачу снагу пред нижим свештенством, монаштвом и широком масом верника, ове скупштине биле су, како рече С. Рансимен, надахнуто тело чије су одлуке постајале обавезне за васколико хришћанство. На њима су биле присутне све цркве које су између себе одржавале канонске односе, тако да је од првих Васељенских сабора римски епископ као највиши по достојанству изрицао доктринарне прогласе. Међу саборским одлукама разликују се догмате, које собом носе доктринарни садржаја вере и канони, који имају дисциплински карактер. Васељенски сабори су били место где су се водиле христолошке распре на тему Христа и његове природе, проглашавао симбол вере с једне, и јерес и његове протагонисте, с друге стране.

Православна црква препознаје седам васељенских сабора, а између њих регионалне или помесне саборе. Сваки сабор био је сазиван ради решавања неког посебног теолошког питања. Од посебног значаја било је утврђивање симбола вере што је првобитно учињено на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године. Претходно је осуђено учење александријског свештеника Арија, према којем Христ није превечни син Божји, нити је по важности раван Богу Оцу. Никејски симбол вере утврђује Свето Тројство и учи да верујемо у једног Бога Оца, Сведржитеља Творца свега видљивог и невидљивог, и у једнога Господа Исуса Христа Сина Божјег, рођеног од Оца једнородног, то јест из Очеве суштине (…) и Духа светога Господа Животног, који од Оца исходи…

Иако одбачено и осуђено као јерес, аријанство је до Другог Васељенског сабора било присутно у отменим цариградским круговима, док је на Западу међу тек покрштеним Готима било прихваћено као званична вера и трајало је још неколико наредних векова. Синовљева једносуштност Оцу потврђена је на Другом Васељенском сабору у Цариграду кога је маја 381. године сазвао цар Теодосије I. Тада су осуђена и као јерес одбачена учења која уче да је Свети Дух инфериорнији од Оца и Сина (пневматомахија, Македонијева јерес), а назив Симбола вере проширен је на Никејско – цариградски.

Однос државе и цркве према јересима и њиховим носиоцима током четвртог века био је готово на нивоу академске полемике, с тиме што је губитник био искључен из цркве, али нико му није јаче наудио. Јерес се састојала у негирању званичног учења Цркве и одбацивању било које одлуке васељенских сабора. Од петог века однос према јеретицима се значајно мења, када га власти сматрају злочином против царства, стога су државне власти против њих предузимале мере. Посебно су строги кораци предузимани према политички опасним јеретицима, који су у својим учењима позивали на непоштовање државе и цркве као институције, као напр. што су били богумили.

Снажно вођене и страствено прихватане јереси у петом и шестом веку показале су оштре супротне ставове, чији корени вуку изван црквене догме. Стране у конфликту биле су Александрија и Цариград, и обе су тражиле подршку у Риму. Римски епископ је био неумољив, тражио је да његови ставови буду пресуђујући и да се у пракси поштују. Цариград је прихватао римску уцену, уз ограду ако те закључке прихвати васељенски сабор. Александрији, као старијем центру хришћанства је било доста наметнуте цариградске доминације, па је кроз теолошка учења супротна званичним, тражила пут ка политичкој еманципацији. У светлу те борбе одржаваће се односи ове две источњаке патријаршије до пада Александрије под власт Арабљана, а резултат је верска подељеност египатских Копта. Када се распламсао христолошки спор између цариградског патријарха Несторија и александријског епископа Кирила око Христове природе, Александрија се ујединила са Римом и становништвом Цариграда и Византије и победила.

Несторије се усудио да Христову природу подели на два дела, људску и божанску, што је уједно негирало улоге девице Марије као мајке Божје. Напад на омиљену заштитницу Цариграда мобилисало је његово становништво против дрског епископа. Узнемирено становништво престонице и већих градова у царству претило је побуном, па је цар Теодосије II у лето 431. године сазвао Трећи Васељенски сабор у античком Ефесу на малоазијској обали. На Сабору је доминирала личност патријарха Кирила који је напао Несторијево учење и потпомогнут саборском већином заложио се за увођење званичног назива Богородица (Теотокос, Θεοτόκος) за Христову мајку Марију. Патријарси су разменили анатеме, верници се поларизовали, а расцеп се продубио. Цар је осудио Несторија као јеретика и протерао га у манастир у Египту, а Кирил је наредних година успео да поврати известан број несторијанаца у званичну веру која признаје божанску природу Христа и његову једносуштност са Оцем. Кирилова победа је уздигла углед Александријској патријаршији у царству, јер није била  мала ствар званично поразити престоничког патријарха.

Догађања на Сабору у Ефесу имаће далекосежне последице по унутрашњу хармонију вере, на oдносе у цркви, али и у царству. Чим су дознале за дешавања после сабора, неколико цркава у северној Сирији се отцепило од званичне Цариградске патријаршије, објавило верност Несторију, затраживши од персијских Сасанида заштиту своје заједнице. Наредних деценија несторијанска верска искључивост је заузетим покрајинама показала ретко виђен пуританизам и ригидност према православљу. Као фанатични мисионари несторијанци су стизали далеко на Исток, путујући преко пустиња и великих река, чак до Кине. Њихови следбеници вековима су живели у брдима Курдистана.

Победа александријске ортодоксије довела је у богословском смислу до њене тренутне превласти над Константинопољем и Римом, па је њен нови патријарх Диоскор пркосно отишао корак даље. Подржао је евтихијско, или монофизитско гледиште о природи Христа, коју је почео званично да заступа архимандрит његове патријаршије, Евтихије. Полазећи од Кирилове науке као основе, Евтихије је утврдио да су се две природе Христа оваплотиле у једну божанску природу. Нови цар Макијан је у жељи да влада царством са што мање проблема и отворених питања у цркви, сазвао Четврти васељенски сабор 451. године у Халкедону. Сабор је прихватио догму о двема природама Христа, недељивим, али неспојивим. Тиме су, барем формално, биле осуђене како несторијанска, тако и монофизитска наука. Диоскор је био осуђен као јеретик, а његови следбеници монофизити посташе мете прогона.

На сабору су Рим и Цариград наступали заједно, са истим ставовима и понашали се као савезници. Победом над Александријом, Цариград је дефинитивно обезбедио себи првенство у источној цркви, али се опасно приближио папским висинама. Делегати престоничке патријаршије вешто су израдили да прође 28. канон Халкедонског сабора, који папи формално признаје почаст да је први међу једнакима (primus inter pares), али је у свему осталом изједначило цариградског патријарха и римског папу. Настало је супарништво које ће временом прерасти у огорчену борбу и довести до раскола.

Монофизитизам је отворио спор у коме су теолошка питања била заснована на релативно незнатним разликама, званична црква и држава ревносно су га сузбијали, али су његови рецидиви трајали скоро два века, колико је ова јерес доминирала царством. На Петом Васељенском сабору у Цариграду 553. године велики Јустинијан је признао своју немоћ да постигне било какав чвршћи споразум. Настављен је антагонизам Рима с једне, и египатских Копта и Сиријаца с друге стране, а свемоћни цар није налазио решење. Сузбијао је несторијанске тенденције, док је монофизитизам у Сирији и Египту јачао, а са њиме су расле сецесионистичке тежње у ове две веома важне источне покрајине. За време Јустинијанове владавине (527–565), у страховитом покољу побуњених Ника учврстила се царева  аутократија и на дуже време угушене су старе градске тежње за слободом. У Јустинијану хришћанска црква је пронашла не само ревносног браниоца, већ и свог посесивног господара. Управљао је црквом као државом, решавајући верска и литургијска питања и улазио у све поре црквеног живота. Старао се о христијанизацији царства и сузбијању не малих паганских утицаја у науци о култури. У првим годинама своје владавине Јустинијан је затворио неоплатоничарску Академију у Атини и протерао њене професоре у Персију. Такође је био заслужан за настанак бисера црквене архитектуре: на месту старе, у устанку Ника изгореле цркве Пресвете Мудрости (Св. Софија), цар је дао да се за силан новац изгради величанствен храм.

Такође је пропао неспретан покушај компромиса, познат као монотелитизам, коме су били наклоњени цареви из Ираклијеве династије. Идејни творац монотелитизма био је цариградски патријарх Сергије, коме је више био циљ да новим учењем пре помири супротстављене стране и привуче монофизите, него ли да са истинском вером дефинише Христову природу. Пошао је од званичног православног учења да у Христу постоје две природе, али само једна воља. Некима се ово учење учинило најприхватљивијим, као на пример римском папи Хонорију, који је несмотрено запао у јерес. Монотелитизам је на Шестом Васељенском сабору у Цариграду 680. године био осуђен као јерес, али је гурнуо монофизитске цркве у Египту и северној Сирији да отцепљењем потраже своју независност. Велики део њихових збуњених верника потражио је спас душе у теолошки стабилнијем исламу.

Иконоклазам, иконоборство (711–843)

Икона је у Византији временом добијала култну улогу приликом молитвеног чина верника, али и као кућна заштита од свеколиког зла. У грчкој цркви култ ликовне представе Христа, Богородице, светитеља, све више се ширио и временом постајао снажан симболички израз византијске побожности. На другој страни јављају се противници претераног поштовања култа иконе, уз образложење да је она само слика и као таква наглашено делује супротно хришћанској скромности. Овакви ставови долазили су из опозиционих, сепаратистички оријентисаних источних делова царства, где су разне струје, монофизити, припадници павликијанске (дуалистичке) секте и други, узимали све већег маха. Управо те покрајине долазе прве у додир са арабљанским светом, па ће се културним мешањем ислама одбојност према култу икона претворити у масован покрет отвореног иконоборства. Ислам као носилац свеопште културе не дозвољава људске ликовне представе у сакралној и лаичкој уметности. Иконоклазам (иконоборство) је верски покрет уперен против обожавања икона, фрески и реликвија које представљају ликовну представу навесених хришћанских светитеља и сакралних догађаја. Овај антикулт никада неће наићи на пристанак већине грчких верника у централним провинцијама царства; тамо ће бити проглашен за јерес и нестаће са историјске позорнице. Докле год иконокластички покрет буде трајао, немири, насиље, страх и неспокој потресаће Византију из темеља периодично, скоро век и по.

Владавина Филипика Вардана (711–713), Јерменина, не би била вредна помена да цар није започео симболичку борбу око слика. То још увек није била побуна против култа икона, али је користила слике као средство политичког разрачунавања. Као источњак Филипик је у младости био склон обнови монофизитизма, али је као владар неспретно уклопио две неспојиве супротности. Наиме, не напуштајући званично монофизитизам, енергично се поставио као заштитник монотелитизма, одбацивши одредбе Шестог Васељенског сабора. На дворцу је уништена слика сабора, испред капије дворца постављена је његова и слика патријарха Сергија, покретача монотелитизма. У Риму је тај гест изазвао негативну реакцију; када је цар, обавештавајући папу да је ступио на престо, послао свој вјерују у монотелитистичком духу и своју слику дошло је до расправе и скандала. Спор између јеретичког цара и папе настављен је тако што је папа одбио да кује новац са Филипиковим ликом, царево име се није спомињало у црквеним молитвама, ни приликом датирања повеља. Услед брзог збацивања Филипика Вардана са власти сукоб није дуго трајао.

Царство је за последње две деценије седмог, и нешто више од једне у осмом веку, доживело седам преврата и серију кратких владавина слабих царева, недораслих круни василевса. Политички нестабилно време престаје када је будући цар Лав III (717–741), Исавријанац пореклом, победивши Теодосија III у борби за престо, ушао у Цариград и крунисао се у цркви Пресвете Мудрости. Поред тога што је Лав Исавријанац био покретач иконоклазма, остаће упамћен и по одбрани Цариграда и Мале Азије од Арабљана, те као успешан реформатор тематске организације царства. Такође је успешно реформисао Јустинијаново право (Corpus Iuris Civilis). За развитак византијског права озбиљног значаја имала је Еклога (726), збирка најважнијих одредби приватног и кривичног права. Породично право из Јустинијановог кодекса Лав је унапредио већим човекољубљем, дајући женама и деци у компликованим и нарушеним породичним односима већа права. У његовом кривичном праву нема ништа од претходног човекољубља, Еклога је препуна тешких телесних казни којих нема у Јустинијановом праву. Сурова сакаћења као што су сечење носа, језика и руку, паљење косе и браде у извесним случајевима била су упражњавана као замена за смртну казну, или као замена за високе новчане казне које осуђени није био у стању да плати.

Иако је највећу славу стекао зауставивши Арабљане на зидинама Цариграда, Лав III je показао отворено непријатељство према поштовању икона, што се тумачило његовим арабљанофилством у домену културе. На цара су, ипак, више утицаја имали малоазијски епископи иконоборци, који су га често посећивали у Цариграду. Родом из северне Сирије и васпитан под утицајем исламске културе, Лав је поставио иконоклазам као христолошко питање: да ли је Христов лик могао да буде насликан, и ако није, зар поштовање његових накнадних слика није било равно идолопоклонству? Православни теолози су доказивали како је иконокластичко учење блиско већ осуђеној монофизитској и несторијанској јереси. Лав и његови наследници су на згражање велике већине верника јавно вређали Христа, Богородицу и светитеље; не мало пута долазило је до крвавих сукоба између рашчињених иконофилских свештеника, који су расељавани и без посла тумарали по царству и њихових званично постављених наследника, верних царевом учењу.

Реакција православне масе верника на царев иступ била је преко сваког очекивања оштра: официр који је скинуо икону Исуса Христа изнад улаза у царски двор био је одмах убијен. На вест о царевим иконоборачким активностима побунила се тема Хелада и својом флотом кренула на зидине Константинопоља. Папа Григорије II се понео веома практично: иако је одбацио Лавове иконоборачке расправе, није кидао политичке и војне везе са Византијом због проблема које је имао са надолазећим Лангобрдима. Најзначајнији борац против иконоклазма био је Грк Јован Дамаскин, високи чиновник на калифином двору у Дамаску, касније монах у јерусалимском манастиру Св. Саве. Дамаскин је своје мисли усмеравао против несторијанаца, јаковита, павликијанаца, док му је литерарно најјаче дело уперено ка одбрани култа иконе. У њему он гради науку о иконама која у икони види симбол у неоплатоничарском смислу, а канонски насликан Христов лик доводи у везу са његовим оваплоћењем, што је православној цркви указало научни правац за решавање иконоклазма.

Покушај да се до решења кризе дође преговорима пропао је почетком 730. године, када је остарели патријарх Герман био збачен, јер је одбио да потпише царски едикт против култа икона. За патријарха долази бивши синкел Анастасије, који је био спреман да без поговора извршава цареве наредбе. Поред новог и послушног патријарха цар се због узбуркане јавности уздао у своју војне комаданте и репресивну силу државе. Реакције из Рима су биле неповољне по Лава и иконокласте у цркви, јер је папа Григорије сазвао сабор на коме је осудио иконоклазам. Непосредна последица иконоборства било је духовно удаљавање Рима и Константинопоља и осетно слабљење византијског утицаја у Италији. Почетком деветог века све ређе су се читали теолошки списи друге стране, јер само су ретки учени Цариграђани знали латински, док се у Риму тешко могао наћи неко да је знао књижевни грчки језик.

После смрти Лава III долази до борбе за власт између његовог сина, легитимног наследника престола Константина V и узурпатора, царевог зета Артавазда. Артавазд је био поборник култа икона и захваљујући тој чињеници придобио је за себе неке европске, грчке теме; у прво време је побеђивао младог цара на бојном пољу. Успео је Артавазд да проведе шеснаест месеци на царском престолу и да буде признат из Рима, али ратничка срећа му је окренула леђа, збачен је са престола и са својим синовима ритуално ослепљен на Хиподрому. Вероломни патријарх Анастасије, који је за време Артаваздове владавине прешao иконофилима, јавно је понижен тиме што је на Хиподрому, пред урлајућом светином јахао магаре натрашке, али је поред свега и даље остао патријарх. Владавина Константина V остала је у ружној успомени православних Византинаца као доба ужасне иконоборачке страховладе.

Последњи, Седми Васељенски сабор одржан је с почетка јесени 787. године у Никеји. Претходно је иконофилска царица Ирина, савладарка десетогодишњег сина КонстантинаVI, послала иконоборачке трупе Азијата изван престонице, у Малу Азију, зарад тобожње одбране од Арабљана, док је у Цариград дозвала иконофилству верне трупе из Тракије. Сабор је био сазван са једном основном намером, да се на њему осуди иконоборство као јерес. Лепа и образована православна царица, проникла у тајне Платонове философије и у догме космополитског херметизма, имала је један једини циљ, уздизање Византије на висине старе римске славе. Царичиним залагањем судбина овог политичког и црквеног покрета била је решена, православље је поново постало званична државна религија у Византији. Ирина је показала разумну попустљивост: сви иконокласти епископи, рођени, одрасли и васпитавани у овој јереси, ако су се искрено одрекли иконоборства. Они су и поред бурног протеста зилота враћени у црквену заједницу.

Иако оживљен у следећем, деветом веку, иконоборачки покрет је био краткотрајан, знатно блажи него за време Лава III и Koнстантина V и углавном без веће теолошке снаге. Јак иконоборачки импулс у Константинопољу јавио се у другој деценији деветог века, када је 815. године цар Лав V сазвао Други помесни иконокластички сабор у цркви Пресвете Мудрости. Саборске закључке припремила је комисија на челу са истакнутим иконоборцем Египћанином Јованом Граматиком, и у њима су потврђени закључци са претходног сабора. Наређено је безусловно уништавање икона, али цар, држава и иконоборачки део цркве нису имали снаге да саборске заључке спроведу у дело. Цар је смртно страдао 820. године у побуни Михајла Аморијца. Коначно, иконоборство (иконоклазам) бива дефинитивно поражено 843. године, када је у свим црквама поново уведено поштовање икона, иконофилија.

Велики раскол 1054. године

Вишевековни односи између хришћанских центара Цариграда и Рима били су оптерећени низом разлика, а понајвише питањем доминације у хришћанском свету. Као млађи брат, Цариград се трудио да се у достојанству барем изједначи са апостолским Римом, који је пак по сваку цену настојао да одржи предност првог међу једнаким. Политичке прилике, теолошка питања, разлика у црквеној организацији, културне навике, језичка различитост богослужења додатно су појачавале контраст и компликовали стање. Низу формалних и суштинских разлика треба додати можда најјачу, сујету и љубомору људи који су седели на троновима римских и цариградских епископа. Римским понтифима је сметао пораст политичке моћи Цариграда и његово неисцрпно богатство, док су патријарси тешко подносили пресудну и одлучујућу улогу Рима у доношењу важних одлука.

Током тешких иконокластичких борби дошло је до дужег прекида веза између Рима и царства. Рим је формално признавао врховну власт василевса, до седмог века морала се добити царева дозвола за избор папе. Недаће у везама у осмом веку током иконоборства погодовао је Римљанима, када су папе одлучиле да се ослободе поданичког односа према цару, на шта су цареви одговорили конфискацијом легитимних папских прихода са Сицилије и из Калабрије. Папама није преостало друго него да потраже савезника на Западу, међу Францима. Када је папа Лав на Божић 800. године крунисао свога заштитника Карла Великог за цара, хришћански свет је добио другу крунисану главу. Прва самостална византијска василиса Ирина (797–802) оспоравала је царско достојанство Карлу, а папи жестоко замерила крунисање као акт издаје. Тек ће василевс Лав V, непосредно пред Карлову смрт, признати његово царско достојанство, али само као цара Западне Европе.

Пре Великог раскола (Велика шизма) долазило је повремено до разилажења између Цариграда и Рима по теолошким и догматским питањима, као и због неслагања у вези црквене дисциплине. Све до те судбоносне 1054. године нека од завађених или увређених страна, имала је интерес да изглади спор, тако да су пре или касније проблеми бивали превазиђени. Нагомилане разлике и мрска осећања биле су јак разлог зашто се у наредном периоду није нашла заинтересована страна да пружи руку помирења и изглади спор. Колико је овај изузетно важан догађај остао непримећен у Византији говори чињеница да савремени византијски извори не бележе ни једном речју догађаје и сукобе који су довели до раскола. Све што се о расколу сазнало дошло је из западних извора и преписки између представника латинске и грчке цркве. Најважнији извештај о читавом догађају је Commemoratio brevis, чији је аутор највероватније био један од расколника, кардинал Хумберт.

Велики раскол се догодио када је пионтификат имао папа Лав IX (Бруно од Егисхајма, умро је 19. априла 1054. године, три месеца пре раскола, док је следећи папа Виктор II изабран у пролеће 1055. године), за владавине цара Константина IX Мономаха (1042–1055) и цариградског патријарха Михајла Керуларија (1043–1059). Владавина Константина Мономаха била је обележена царевим покушајем да на двору и међу племством Цариграда покрене неку врсту културне ренесансе. Привлачног и шармантног, њега нису занимали политика и ратовања, већ је уживао у овоземаљским чарима, култури, женама и јахању. Под царевим патронатом основана је у престоници Висока школа, коју су сачињавали правни и философски факултет. У очувању царства Константин IX није био успешан: у српској Дукљи се 1042. године осамосталио Стефан Војислав, поразивши византијску војску до ногу.

Јужна Италија, номинално под влашћу Византије (по црквеној организацији била је под Цариградском патријаршијом) али је у пракси била папски домен, потпала је под власт Нормана. Папа је после пораза своје војске у сукобу са војском немачког цара ступио у савезништво са Норманима и Немцима, чиме су интереси Византије у Јужној Италији били угрожени. Загосподаривши ситуацијом папа је започео увођење нове праксе, западног обреда у већини цркава на том подручју. Уведена је западна литургијска служба која се од званичне службе Цариградске цркве разликовала у низ формалних, спољних симбола. Служба је вршена на латинском (missa) уместо на грчком језику, уведене су различите свештеничке одежде, практикован је пост суботом, уместо квасног хлеба, просфоре и нафоре верницима се на крају литургије делио бесквасни хлеб (који се користио и у причешћу), из службе је избачен усклик Алелуја, Слава Богу, најстроже је наложен целибат (нежењено свештенство), свештенству је забрањено ношење брада. Тражено је признавање папског првенства у хришћанском свету, као и ревизија Симбола вере, убацивањем додатка филиокве. Ово последње је у суштини била једина богословска разлика.

Филиокве (filioque) је латински израз који се преводи и од сина, који је током Раног средњег века од стране вишег свештенства Римске цркве уметнут у Никејско – цариградски симбол вере. Додавањем израза filioque у осми члан Симбола вере уведено је учење о двоструком исхођењу Светог духа, и он гласи: И у Духа светога, Господа животворнога, који од Оца исходи, додато је и од Сина. Православна црква је двоструко исхођење означила као неправилно и осудила насилно уметање израза filioque у Симбол вере. Прво уметање израза у Симбол вере, без знања и сагласности Римске цркве, учињен је у VI веку у Визиготској краљевини (на трећем Толедском сабору). Убрзо су га прихватили Франци, док су тадашње папе наредних векова инсистирали на Цариградско–никејском Симболу вере. Међутим, прихватање уметање израза filioque широм западне цркве довело је до попуштања и у Риму, па су папе почетком XI века прихватиле праксом наметнути додатак. Чином прихватања уметка Римска црква је вршила притисак на остале помесне хришћанске цркве, тежећи да тако наметне своју превласт у целом хришћанском свету.

Сукоб унутар два пола хришћанства почео је неколико година пре самог раскола тако што је уследила жучна свађалачка преписка између двојице водећих црквених поглавара, папе и цариграског патријарха. Са обе стране писма су била пуна оптужби и клевета. Папа се позивао на фамозну Константинову даровницу, повељу којом је Константин Велики наводно завештао папама примат међу црквеним и световним владарима. Он оспорава цариградском патријарху звање васељенски, пошто је Рим мајка свих цркава. Михајло Керуларије је, између осталог, папу оптуживао да је Даровница фалсификат (што ће у XV веку доказати Лоренцо Вала, католички свештеник и хуманиста). Конкретан одгвор патријарха уследио је 1053. године, када је затворио све латинске цркве на својој територији. Свађа се захуктала и чинило се као да обе стране дају све од себе како би се пресекла свака могућност помирења Истока и Запада.

Следеће, 1054. године, на позив цара Константина Мономаха, у Цариград је са свитом послат папски легат, дрски и охоли кардинал Хумберт де Силва Кандида. Данима је кардинал у цариградским црквама држао предавања о супрематији Рима, отужујући присталице патријарха Михајла и њега самог да су отпадници од вере и сличножим јересима. Хумбертова мисија скоро да је успела, неки од црквених достојанственика су се постиђено повукли, док је архиепископ Никита Скитатос чак пристао да његов трактат против папе и римске цркве буде јавно спаљен у Студитском манастиру. Кардинал је ликовао и био на корак да сломи цариградски отпор, али га због осионог понашања патријарх није примио. Расрђени Хумберт је у суботу 16. јула 1054. године, са својим пратиоцима, канцеларем римске црква Фридрихом и архиепскопом Петром Амалфијским, стигао у цркви Пресвете Мудрости (Св. Софија). За време богослужења, пред свештенством и верним народом они су театрално положили булу, писмену анатему са одлучењем (екскомуникација) у олтар цркве. Анатема и одлучење су гласили на патријарха Михајла Керуларија и све његове присталице и истомишљенике ако се не покају. Излазећи из храма, симболично су отресли прашину са себе, говорећи: Бог нека види и суди! (Videat Deus et iudicat).

Пошто је латинска делегација напустила Цариград, патријарх Михајло је 20. јула одржао у престоници сабор коме су присуствовали дванаест митрополита и два архиепископа. Була папских изасланика, којом се изриче анатема, преведена је на грчки језик и јавно спаљена на централном цариградском тргу. У саборском закључку се поводом анатеме каже да су из западне таме у Цариград дошли неки нечастиви људи (…) Дошли су као гром, или бура, или град, као они који хоће да уклоне истину…

Недуго после раскола Михајло Керуларије пише писмо антиохијском патријарху Петру III, александријском Леонтију и јерусалимском Јоаникију (или Софронију), у коме их прекорева што и даље у диптиху на богослужењу помињу папино име. Подсећа их да је још од Шестог Васељенског сабора 680. године папино име избачено из поменика источних цркава. Великим расколом је трајно поцепано ткиво хришћанског света и прекинуто канонско и литургијско јединство. Од тада је прошло скоро један миленијум а хришћанство није превазишло расцеп. У међувремену дошло је до још једне поделе: 31. октобра 1517. године западно хришћанство се поделило на католике и протестанте. Формално скидање анатеме, бачене и узвраћене јула 1054. године, извршено је 1965. године између цариградског васељенског патријарха Атинагоре и папе Павла VI, али црквено јединство није постигнуто.

Обнова Византије и први покушај уније

Први пад Византије догодио се априла 1204. године када су током Четвртог крсташког рата крсташи под вођством Бонифација I и у организацији Млечанина Енрика Дандола неочекивано овладали Константинопољем. Цар са свитом, патријарх са свештенством су успели да се на време евакуишу, остављајући становништво на милост и немилост освајачима. Латини су град сјаја и богатства предали бесомучној пљачки и уништавању уметничких дела и грађевина, убијајући и силујући његово становништво. Према неким извештајима преко 2.000 несрећних житеља града главом је платило сеирење крсташа над немоћним Цариградом. Византија је престала да постоји у интегралном облику, крсташи су је изделили између себе. Цар Теодор I Ласкарис (1175–1221), патријарх и делови државног апарата и служби основали су у Никеји царство у егзилу. Поред ове, опстале су још две византијске енклаве: Трапезунтско царство и Епирска деспотовина.

Латинска власт над Византијом трајала је неки месец дуже од шездесет једну годину. Цар Михаило Палеолог је 15. августа 1261. године ушао у полупразан, опљачкан и опустошен град. То је било драгоцено ослобођење, јер нико на Леванту није могао да дозволи да његов непријатељ држи Цариград и тај чин је деловао на пораст угледа царства. Сам подухват је, поред славе, донео проблеме и трошкове који су били исувише велики да би Михаило могао да их поднесе. Ђеновљани су били његови савезници и значајно му помогли у победи, па се њима морало платити трговачким повластицама, што је смањило приходе Царства. Њихова награда била је трговина на Црном мору и кварт Пера, или Галата, који је на десној страни Златног Рога прерастао у одвојен град. Ђеновљанима је било забрањено да тргују са два црноморска града, Матрахом и Росијом (данашњим Керчом), који су били резервисани за грчке трговце. Ова изнуђена трговина, показаће време, биће погубна за економију Цариграда, а Ђеновљанима  ће донети знатне користи.

Вредност царског кованог новца, стабилизованог штедњом никејских царева, почела је опет да пада. У немогућности да одржи систем плаћања својих граничарских јединица поклонима земљишта  ослобођеног плаћања пореза, Михаило је укинуо таква имања у Малој Азији и тако ослабио одбрану граница. Када је 1282. године он умро, Царство је показивало јаловости своје обнове. Једино позитивно дело Михаилове владавине, поред освајања престонице, остварено је на Пелопонезу, где су после победе код Пелагоније 1259. године кључне тврђаве Мистра, Монемвазија и Маина отете Млечанима и враћене Царству. Не може се ни приближно проценити штета коју је владавина крсташа и њихова пљачка Цариграда нанела европској цивилизацији. Поред материјалне деструкције, Византијско царство, велики источни бедем хришћанства као сила било је сломљено. Његова централистичка организација је уништена, па су провинције на истоку биле присиљене да мењају господара. Османлијска освајања, чије ће крваво финале бити други и дефинитивни пад Константинопоља, омогућена су овим крсташким злочином.

Велики напредак трговине на Црном мору проузрокован просперитетом Монголског царства, напунио је ђеновљанске касе. Под царством Палеолога, док је Пера цветала и развијала се, Цариград је постепено опадао. Његове радионице још су израђивале луксузне предмете, славне и цењене у целом свету, али његови тргови су се празнили и кејови опустели, изузев бродова који су преносили робу преко залива на ђеновљанска пристаништа у Пери. Исто се дешавало и са скоро независним Трапезунтом, где  је трговина са Кавказом и Персијом трапезунтском цару Комнену још увек пунила касу, али су новац Ђеновљани односили на запад.

Са запада долазе нове претње: Карло Анжујски, краљ Двеју Сицилија, жели да освети своју латинску сабраћу и да своју државу понови Византијом, па звецка оружјем. Будући у великој опасности,  немоћни цар Михаило нуди папи унију са католичком црквом, не би ли Свети отац умирио разузданог Карла. Овај је још неко време претио, али је цар сада имао грдних неприлика у самом Цариграду, јер је овом понудом разбеснео своје поданике, којима је још била свежа успомена на владавину мрских католика. И поред тога, цар и део високог свештенства озбиљно су размишљали да признају папу за врховног поглавара хришћанства. Тим поводом Палеолог је послао своје изасланике на црквени сабор у Лиону, којим је председавао папа и они, у његово име признадоше супрематију Рима. Иако царева душа није била срећна, према тврдњама савремених хроничара, он је веровао у мудрост одлуке, ма колика њена цена била.

Народ Цариграда се није сложио са царем и дигла се страшна повика. Патријарх Јосиф, па и сама царева сестра Евлогија, његов најближи саветник, прекинули су односе са њим и повели опозицију. Цару је онемогућено да изврши уједињење цркава, на шта папа шаље ултиматум: ако цар не наметне Царству унију до 1. маја 1282. године, биће екскомунициран из Свете цркве, а његов непријатељ Карло Анжујски ће бити подстакнут и потпомогнут против њега. Папа Мартин IV, изабран 1280. године, био је Француз и ставио је све своје моћи на располагање сународнику Карлу, који на папин миг шаље војску у Албанију, али су их Византинци одатле брзо најурили. И поред још неколико мањих успеха Михаило је био очајан, првенствено због става папе до чије милости му је било стало. Ипак, решење Михајлових проблема долази изненада, у марту, када је избила побуна домаћег становништва на Сицилији против Анжујаца. Позната као Сицилијанско вечерње, побуна је сломила Карлову моћ и спасила Михаила. Многи обавештени људи тога времена су склони тврдњи да је ова побуна резултат Михаилових интрига, али нема докумената који би то потврдили. О унији се није расправљало неколико наредних деценија. Како год, први покушај црквене уније је пропао, али се један детаљ из историје Византије смишљено скрива: према писању византолога Ивана Ђурића, четири византијска цара Палеолога, почев од Михаила VIII, преко Јована V и Манојла II, закључно са Јованом VIII умрли су као католици. За последњег Палеолога не постоје чврсти докази о његовом интимном, верском опредељењу.

Наредних седам деценија питање црквене уније је вребало из прикрајка, спремно да се активира. Царство је у агонији,  више не постоји као државна целина и његови остаци су 1382. подељени међу члановима царске породице. Цареви су, занемарујући лични и државни понос, ишли на Запад да моле за помоћ у борби за помоћ, што је у Риму условљавано прихватањем уније. Само овога пута унија није, као пре једног века, значила признавање папе као primus inter pares, или првог међу равноправним патријарсима, већ беспоговорно прихватање католицизма као догме и римског црквеног устројства. Цар Јован V (1332–1391), син Андроника III и католкиње принцезе Ане Савојске, показао се одлучним да своју дугу владавину крунише спровођењем унију до краја. Из наредних редова да се закључити како он није био склон унији из политичких, или неких других практичних разлога, већ је истински желео. После годину дана владавине цар се 15. децембра 1355. године писмом обраћа папи, тада у Авињону, у коме га моли да му пошаље пет галија и петнаест бродова са 1.000 војника и 500 коњаника. Наивно обећава папи да ће заузврат свој народ за шест месеци привести римској вероисповести, нудећи за таоца сина Манојла (будућег цара Манојла II) као гаранцију исправности својих намера.

Колико је Јован желео унију показује чињеница да је у Риму октобра 1369. године примио католичанство, али унија није закључена због противљења патријарха, целокупног свештенства и становништва престонице. Помоћ на Западу тражио је и његов син Манојло II Палеолог (1391–1425). Цар Манојло, разборит и веома даровит владалац, дочекиван је у Лондону, Риму и Паризу са највишим почастима, тамо су ценили његову харизму, шарм и ерудицију, али од војне или било какве друге помоћи није било ништа. Искусни и паметни Манојло се није посебно разочарао, јер је он од раније гледао на преговоре о унији с хладним скетицизмом, сматрајући је за нијансу мањим злом од турског ропства. Базилика у Сан Денију је на својој миси угостила Манојла II и француског краља Шарла VI и сведочила једној алегоријској сцени, када је тронути василевс клечао на хладном мермеру краљевске породичне гробнице. Савременици, они склони њему, кажу да је био потпуно свестан жртве коју је чинио, а чинио је рационално, све зарад државе и народа. На самртном одру саветовао је своме сину Јовану да се не заварава надама о унији, јер је верско уједињење Грка и Латина немогуће.

Унија у Фиренци

Ма колико да је било снажно нерасположење већине Византинаца према римској цркви, у Цариграду је од Великог раскола постојала утицајна странка која је била наклоњена унији и која је сада, у најтежим часовима Царства тражила спас у споразуму са Римом. На чело ове странке стаје млади цар Јован VIII (1425–1448). Он је још као престолонаследник обилазио западне земље, правећи са њиховим владарима разне аранжмане око помоћи Царству против Турака, а све се вртело око уније. Иако се за византијско друштво, у смислу духовног опредељења може рећи да је православно, оно то није у потоуности:у последња два века Царства све више Византинаца, Грка по рођењу и пореклу, из идеалистичких заблуда или помодности, било је склоно унији са римском црквом. Век и по после ослобођења од крсташа, у делу цариградске елите свест је била окована респектом од католика са Запада, на које су, и поред изразите инфериорности у културном и економском погледу, гледали као  на вишу расу. Поред неоснованог комплекса ниже вредности, присутна је била и најпогубнија појава за један народ, а то је аутошовинизам. Сваки Цариграђанин латинофил који је презирао своје име, веру, традицију, а уздизао туђе вредности, радо би се одрекао свог идентитита и прихватио западњаштво. На првом кораку тога пута била је вера.

Византија тога доба није више прва војна сила тадашњег света, економски пад неумољиво је пратио губитак политичког угледа, па тако и културне и духовне лепоте. Без обзира на своју величину ове лепоте су у свести неких Ромеја почеле да бледе и уступају место туђим псеудо – вредностима. Традиционална већина и превртљива мањина постају оштро супротстављене групације и свака на свој начин, истовремену су и реалисти и жртве идеалистичких заблуда које због количине страсти губе смисао за реално сагледање ствари. Реализам латинофила огледао се у процени да се само са Западом, по цену мењања духовног идентитета, могу надвладати Османлије који су били потпуно неприхватљиви, ни у цивилизацијском, ни у смислу личних веза. За православну већину се не може рећи да су били туркофили, али у ситуацији безнађа, руководили су се једним од принципа губитника: од два зла треба бирати оно мање, што показује недостатак искуства са, наводно, мањим злом. Свакако да је било и оних најреалнијих, који су успевали да сагледају да је Ромејско царство један нејаки организам, усудом постављен између чекића и наковња и њихове визије будућности  биле су трагичне.

По преузимању престола, понашање василевса и већине архоната условила је сурова стварност. Османлије су заузели Солун 29. марта 1430. године, у Једрену је 4. септембра исте године склопљен мир између Млечана и Мурата II, а није прошло више од неколико месеци док у Венецију нису стигле вести о турској опсади Цариграда. У Млецима се, наиме, 10. априла 1431. године сазнало да је султан, са непрегледним мноштвом Турака стигао пред цариградске зидове и отпочео опсаду не само византијске престонице него и ђеновљанске Пере. Јован VIII је, како подробно извештавају млетачки хроничари, предвидео могућност опсаде и настојао да хитним грађевинским интервенцијама, спроведеним у договору са ђеновљанском управом из Пере, припреми град за оно што му је предстојало. Тада је на улазу у Златни Рог, постављен масивни гвоздени ланац, una grossa chatena, како писаше млетачки хроничари. Овај ланац ће постати чувен из одсудних борби око Цариграда 1453. године, којим су се браниоци надали да ће спречити упловљавање турских бродова у луку. У недостатку властитих поморских снага, василевс је конфисковао привремено четири млетачке лађе. Све предузето мало би вредело да је султан хтео заправо да опседне Цариград. Савремени млетачки извори истичу да је Мурат II, после узимања Солуна, враћао војску из Европе у Малу Азију и искористио прилику да демонстрира под цариградским зидинама своју силу и окуша праве могућности бранилаца.

Пошто је миром са Млечанима Венецији намерно доделио веће уступке него што га је исход на бојном пољу обавезивао, Мурат II је од Републике очекивао да се уздржи од учешћа у обрачуну који је припремао са Угарском и њеним вазалима и са византијским царем Јованом VIII. Имајући у виду прече циљеве, пре свих да порази Жигмунда и његове Мађаре, Мурат је покушао да се домогне Цариграда лукавством, са што мање напора. Крајем пролећа 1433. године Јован је открио заверу, у којој су водећу улогу имали престонички рибари, који су намеравали да отворе улаз у луку турској флоти и уз помоћ Турака сруше василевса са престола. Постоје турски подаци да  су у наведено време испред цариградских зидина чекала 42 султанова ратна брода. Доушници цариградске полиције су на време пријавили сумњиве гласине, па су завереници похватани, а османлијска флота је необављена посла напустила Босфор. Овај догађај, као и опсада две године раније и још неки војнички и дипломатски потези султана Мурата, указује да се Константинопољ налазио под сталном претњом турског свајања. Овакав сплет неповољних прилика додатно је натерало василевса да пожури у преговорима са папском куријом и Базелским сабором. Латини су тврдили пазар одуговлачећи са одговором и тек после пет година у Риму је решено да се сазове црквени сабор, са папом Евгенијем као председавајућим и да цар том сабору лично присуствује.

Новембра 1437. године Јован VIII  је напустио престоницу и са свитом је запловио на Запад, као његов отац пре четрдесет, и његов деда пре готово седамдесет година. У пратњи свога брата Димитрија, патријарха Јосифа, неколико митрополита и многих епископа и игумана, он је у пролеће 1438. стигао у Ферару, где је 9. априла папа отворио сабор. Тада су се сви учесници у писменој форми, на грчком и на латинском језику, сложили да је сабор законит и васељенски. Иако је, с обзиром на безизлазан положај Грка, коначна одлука унапред била позната, ипак је дискусија у Ферари, а затим у Фиренци, где је сабор пренет, трајала неочекивано дуго. Распре су бивале жучне, пре свега због огорченог отпора који је представницима римске цркве и византијским присталицама уније пружао ефески митрополит Марко Евгеник. Православну страну на сабору бројчано је знатно ојачао долазак изасланика из Русије августа 1438. године, на челу са кијевским митрополитом Исидором, који ће, ненадано стати на страну уније. Било је учесника и из других земаља које су припадале источном хришћанству, а када се поброје и сви њихови пратиоци, папски буџет је морао да издржава преко осамсто људи. На сабору који је свечано отворио папа Евгеније IV, прва тема око које се дискутовало је био спор око суштине Чистилишта, а убрзо је византијска страна увела у распре и дилеме око фамозног Filioquе. Папа Евгеније је у неколико наврата потенцирао да се у православљу прихвати папска супрематија. Затим су у преговорима ређале остале разлике, као што су целибат, квасни или бесквасни хлеб, начин причешћивања. Показало се да је тврдокорна мањина православних богослова била потпуно неспремна на уступке латинској догми.

Међу учесницима сабора са православне стане, од самог почетка издвојио се неустрашиви и проницљиви Марко Евгеник, који се показао као храбри и непобедиви лав, како је забележено у његовом житију. Он је упозоравао католичке богослове да су они скренули са, некада заједничког пута и да су увели неке новине, а да православни и сада верују у оно у шта су веровали од Халкедонског учења. У једном тренутку, када је увидео да са латинске стране нема ни трунке попустљивости, одлучио је да се врати у отаџбину, али га је сам цар, који га је високо ценио, успео да га одговори од тога, и митрополит Евгеник остаје најтврђи преговарач православне стране. Већина чланова византијске делегације, спремни да се попусти Латинима, покушали су да га убеде да у име виших интереса примени икономију. Икономија је византијска политичка доктрина којом се у нередовним приликама и у име часних циљева, дозвољава одступање од строге привржености црквеним канонима. На то им је Марко Евгеник одговорио:

Ствари вере не допуштају никакво попуштање ни икономију! То је као кад би одговорио: одсеци себи главу, па иди камо хоћеш. Никада, о човече, оно што се тиче вере, не решава се нагодбама. Јер, не постоји ништа између истине и лажи!

Православној страни је временом постајало све јасније да папа Евгеније, чак иако буде вољан, нема много средстава да новчано помогне Византији. Да би их убедио у супротно, папа је објавио продају додатне количине индулгенција. Индулгенција или опроштајница грехова је институт у оквиру доктрине католицизма, по коме почињен грех, или грех који ће тек бити почињен, може да се откупи новцем, од за то овлашћених лица у католичкој хијарархији. Опроштајнице су биле папин високо рангиран извор новца и у овом случају тим новцем дискретно су потплаћивани неки грчки епископи, који су се залагали за унију. На енергично залагање Јована VIII дошао је крај дуготрајних, мучних и скупих преговора, па су 6. јула 1439. године у фирентинској катедрали кардинал Јулијан Чезарини и никејски патријарх Висарион прогласили на латинском и грчком језику унију. Признавање папског примата је формулисано доста неодређено и Грци су задржали свој црквени обред, али су сва спорна питања решена уз сагласност римске цркве.

Завршни акт нису потписали двојица значајних учесника: духовни узор грчких теолога и епископа, митополит Марко Евгеник и царев брат Димитрије. Неповољне последице одсуства ове двојице били су свесни и Грци и Латини, па и сам папа Евгеније. У августу је о одлукама сабора обавештен и московски велики кнез који фирентинску унију није прихватио, јер је као и сви Руси био васпитан од Византије да мрзи Рим, и сматрао је прелазак цара у католичанство као најгнуснију превару и издају. Септембра исте године папа је помоћу опроштајница, покушао да унији приближи и Свету Гору, али без успеха. У самој Византији дошло је до огорчених размирица, присталице уније су грозничаво ишчекивали помоћ са Запада, али спасоносна акција са те стране није долазила, па тако је изостало и спровођење уније у Цариграду. Иако је помирење сестринских цркава било постигнуто на папиру, ниједна страна није извукла неке добити: цариградске Грке ни турска опадност није поколебала да изистински три прста замене шаком, док од папе дуго није стизала порука о конкретној помоћи. Када је 23. септембра 1439. године порука са очекиваним обећањима ипак дошла, мало ко ју је озбиљно схватио и то с правом –  конкретна помоћ никада није ни била послата.

Византијска делегација вратила се у Цариград 1. фебруара 1440. године. По повратку у престоницу, како пише историчар Византије XV века Дука, мноштво света је дочекала цара, његову пратњу и свештенство. Када су се искрцали, радознала маса је запиткивала: Какве нам вести доносите? Јесмо ли победили? Уследио је горак одговор учесника сабора: Издали смо своју веру и продали побожност за безбожништво. Издали смо свете дарове и постали азимити. (азимити је погрдан назив за католике, који користе азиму, бесквасни хлеб). Становници Цариграда су потиштени због онога што су чули, а учесници сабора посрамљени оним шта су урадили, па се догодило да црквена служба није одржана, иако је било време Великог поста. Једноставно, нико није желео да служи са онима који су издали своју веру. У таквом расположењу срамоте и неверице прошли су фебруар, март, април 1440. године. Једно време катедра цариградског патријарха остала је празна, јер ниједан митрополит од угледа није хтео да прихвати да буде први унијатски патријарх Цариграда. Јовану VIII је лакнуло тек када је Митрофан из Кизика, осведочени унијата, прихватио да буде архипастир престонице. Тада је изгледало да је унија тријумфовала. Преговори и уговор из Фераре и Фиренце створиле су додатне невоље цару јер су изазвале сумње код султана Мурата, па је Јован морао да га умирује, уверавајући га да да су се ти преговори тицали само верских питања.

Јован VIII се женио три пута, али емотивно јединство доживео је само са својом последњом женом, трапезунтском принцезом Маријом. Детаљ са фреске Св. Георгије спашава трапезунтску принцезу сведочи о несвакидашње продуховљеној красоти њеног профила. Лепа василиса је напрасно преминула 17. децембра 1439. године, док је Јован са византијском делегацијом боравио у Италији. Јован Евгеник, ђакон цркве Пресвете Мудрости је њој у част постхумно посветио једну елегију. Маријин губитак василевс није успео да поднесе и превазиђе, већ је осамљен и социјално дезоријентисан проживљавао своје последње дане, уједно и последње дане своје измучене и напаћене царевине. Умро је 31. октобра 1448. године одбачен од свих, чак је и његова мајка Јелена, ватрена православка, немилосрдно бацила анатему на одар свог сина, отпадника од вере. Јовану је једна жеља ипак посмртно била удовољена: сахрањен је као католик покрај своје вољене Марије у манастиру Пантократор. Судбина га је барем поштедела злосрећне улоге да буде последњи цар Ромејског царства, јер су Османлије четири и по године касније освојиле Цариград.

Истога дана када су 29. маја 1453. године Османлије освојили Цариград, цркви Пресвете мудрости, Агиа Софији сломљен je и збачен крст, а на његово место постављен је свети симбол победника, полумесец. Имам је са мимбера, на месту уништеног иконостаса, свечано читао суре из курана, чином којим је храм потурчен и претворен у џамију Аја Софија. Васељенска патријаршија тих дана је накратко била укинута. Многе цариградске цркве су одмах у првом трену турске власти, неке током наредних месеци и година биле порушене (црква Светих апостола), или преведене у џамије (поред цркве Пресвете мудрости, цркве Светог Димитрија, Храм Христа Спаситеља и друге), док су помоћне зграде и сам Храм Св. Ирине претворени у касарну за јањичаре. Са друге стране султан Мехмед II Освајач је желео да се пред Европом представи као сукцесор Рима и директан наследник византијских царева, па је својој империјалној титули додао споредно, али за њега тада формално важно звање, kaiser – i – Rum, византијски цар.

Како би се представио добим владарем свих својих поданика и отклонио евентуалну крсташку интервенцију са Запада, Мехмед је показао бригу за православне Грке тиме што им је подарио новог патријарха. Три дана после пада Константинопоља, на трон некада моћних цариградских патријараха постављен је избором самог султана Генадије II Учени (1453−1464). Нови патријарх био је ученик Св. Марка Ефеског и велики противник уније, што му је пред Мехмедом била најјача референца. Удаљавањем Грка од Папе, католичанства и европског Запада султан је желео да покаже како је он, падишах, неприкосновени господар својих иноверних поданика. Литија са новим патријархом на челу је 1. јуна прошла још увек крвавим улицама мртве престонице, да би је султан примио и церемонијално предао Генадију жезло и мантију, знаке достојанства Васељенског патријарха. Патријарх је од Мехмеда добио звање етнарха, или милетбаше, верског поглавара грчког, а касније читавог православног милета у царству. У наредном периоду готово сви православни народи, Грци, Срби, Бугари, македонски Словени, Цинцари, Грузини, Власи (Румуни), део Јермена и Арванити (православни Арбанаси), били су под верском, културном, административном и великим делом под фискалном влашћу Цариградске патријаршије.

Иако без Руса, Цариградска патријаршија је себе и даље називала као у византијско доба, Васељенском. Наиме, Руска православна црква вековима је била део Цариградске патријаршије, али је из њеног окриља  иступила 1448. године, када је прогласила своју црквену независност. Руско демонстративно отцепљење било је резултат жестоког противљења руске властеле и свештенства приступању цариградског патријарха Унији са католицима у Фиренци и признавања папске супрематије међу православним хришћанима. Привидним парадоксом овај раскид је омогућио да тумачење византијске традиције у Русији буде брижљиво негован и чуван, једнако као очување државне целовитости. Идеолошки концепт Москве као Трећег Рима, наследника Византије, наставио је да промовише универзалистичку конструкцију државе са неприкосновеним царем – пастирем на врху друштвене пирамиде. Проф. Ђурић овај историјско–политички концепт илуструје на следећи начин:

Пурпурни теписи, трибине испод Кремаљског дворца, спектакли на тргу испред њега, свете слике идеолошких пророка и егзекутора, ту су само спољашња и у бити споредна асоцијација на црвену царску боју, катизму (царску ложу) на Хиподдрому пред царском палатом, игре, тријумфе и иконе – колико тачна, сасвим је питање за себе.

Прве дане свога столовања нови цариградски поглавар православних хришћана служио је у цркви Светих апостола, али када је Мехмед одлучио да је сруши како би на њеним темељима, себи у част подигао Фатихову џамију, патријаршија је пренета у цркву женског манастира Пресвете Богородице, Θεοτόκος ἡ Παμμακάριστος. Манастир је послужио као седиште цариградског патријарха до 1591. године, када је и ова светиња потурчена и претворена у џамију. Патријарх Матеја II је око 1600. године преместио патријаршијско средиште у малену цркву Св. Ђорђа у кварту Фанар повише Златног рога, који поред верског средишта постаје централно место јавног живота Грка и других православних хришћана у Цариграду. Фанарион на грчком, или Фанар у турској интерпретацији, на српском фењер, име је добио по светионику који је осветљавао ноћну пловидбу кроз Златни рог. На месту где је настао Фанар, у доба Јустинијана била је једна од најстаријих градских депонија, па је сам избор места где ће православни поданици султана имати своје верско седиште представљао својеврсно понижавање. Овај цариградски кварт је падом престонице био поштеђен разарања и већег зулума над становништвом, јер се без отпора предао освајачима. Како год, у условима непостојања државе Фанар ће постати симбол грчке економске, политичке и верске моћи у Отоманском царству. Фанариотска патријаршија вековима је држала грчку црквену супрематију на већини територија које су јој припадале и пре пада Цариграда, ширећи истинити мит о некадашњој величини грчког царства. На суштини овог оксиморона васпитаване су генерације цариградских Грка, који су се за разлику од своје браће из других хеленских покрајина, све до Септембарског егзодуса пре стотинак година (1922), себе радо називали онако како су се називали Византинци, Ромејима. Њихово ромејство које овде значи Грци, многима тешко схватљиво, плод је миленијумског постојања једог непоновљивог универзализма.

Коришћена литература:

Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд, 1965.

Стивен Рансимен, Византијска цивилизација, Београд 1964, 1 и 2.

Стивен Рансимен, Пад Цариграда 1453, Матица српска, Нови Сад 1996.

Иван Ђурић, Сумрак Византије, Загреб 1989.

Стефан Цвајг, Пад Бизанта,Ријека 1965.

Димитри Оболенски, Византијски комонвелт, Београд, 1991.

Драгутин Анастасијевић, Византија и Византинци, Београд 1994.

Интернет чланци :

The Fall of Constantinople by Rolando Castillo, translated by Owen Williamson

The Siedge of Constantinople 1453, according to George Sphrantyes, from chapter 35

The Byzantine Empire by Donald MacGillivray, Professor King s College, London.

Тhe Destruction of the Greek Empire by Edwin Piers, in parts.

Constantinople,City of the World’s Desire 1453-1924, by Philip Mansel

Velika shizma 1054, avkangrga.weebly.com