УТИЦАЈ ПАТРИОТИЗМА НА СПОРТ ОД ПРИСАЈЕДИЊА ПА ДО ДАНАС
Аутор: Стеван Бабић
Данас је спорт, а нарочито фудбал, као комерцијално најексплоатисанија грана истог, на планетарном нивоу, невезано од меридијана, друштвеног положаја и других финансијских или геостратешких могућности, забава број један.
Пажљиви хроничари спортских активности, могли би из „топа“ набројати неколико ситуација где је конкретно фудбал био више од игре, почев од нешто свежијих момената као што је Марадонин чувени гол руком Енглезима као освета за инвазију на Фокландска острва и то у финалу Светског првенства, преко епских окршаја Западне и Источне Немачке на врхунцу хладног рата, или сусретa Руса и Американаца, не само у овом, него и у бројним другим спортовима.
Ситуација није била много другачија, ако изузмемо присуство масмедија, друштвених мрежа и мултимилионерских спонзорских пултова, ни на почетку двадесетог века. Нарочито на овим просторима, где је појава лопте, односно фудбала као спорта, донела својеврсну хистерију и један истински бум.
Многи познаваоци прилика и околности око присаједињења, нарочито врсни историчари, међутим, пропустили су не само прилику, већ имајући у виду и целокупну ситуацију, пре свега обавезу да у различите, формалне или неформалне монографије, уврсте и један спортски колектив и једног спортског радника.
Наиме, 1914. године, основан је најнационалнији од свих националних колектива на овом подручју, иако су се касније сви силно трудили да му додају комунистички префикс – ФК Војводина.
О националном заносу, али и опасности оних који су такву вредност пропагирали под аустроугарском влашћу, у осим рата и прогона, сведоче две изузетно битне чињенице: прво, клуб је име добио по сећању на политичко територијалну јединицу „Војводство Србије и тамишки Банат“ где је постојала нека аутономија на папиру и друго, основан је готово тајно, а о карактеру сведочи и честа парола навијача Војводине данас „јер вас су основали другови, а нас господа“.
А та господа, редом су, у штрикерској радњи Саве Шијакова, били: будући текстилни индустријалац Миленко Сијаков, будући универзитетски професор Владимир Милићевић, будући хемичар Миленко Хинић, будући правници Раденко Ракић и Каменко Ћирић, Гојко Тошић, Ђорђе Живанов, Бранко Госпођиначки, Живојин Бајазет и будући доктор права Коста Хаџи. Управо је ово последње име изузетно битно.
Прву и једину утакмицу до краја рата и ослобођења, ови национално свесни Срби, са искључиво српским играчима, одиграли су у Шајкашу против Ковиља и славили са 5:0.
После рата, клуб наставља да функционише у другачијим околностима, али изузетно битно за тему, постаје место окупљања националне мисли, прогресивних и патриотских идеја и коначно интелектуалаца.
Први председник постаје доктор Живко Бајазет, дугогодишњи председник српске трговачке банке и старешина Соколске организације. О националном убеђењу сведочи чињеница и да је новоизграђени стадион Војводине, симболично отворен на Видовдан, добио име Карађорђе: тог јуна 1924. године, победиле су идеје присаједињења и то је највећи симболички значај од како се из ровова ушло у слободне градове северно од Дунава.
Вратимо се ипак Кости Хаџију: њега на крају рата налазимо у Српској војсци на месту секретара Команде посадних трупа у Печују. Са војском се раздужује 1919. године и затим наставља борбу за стицање академског звања. Од 1919-1922. године се налази на студијама права у Паризу и Кану. По завршетку студија враћа се у Нови Сад и пролази животни пут једног младог правника од праксе у суду па све до полагања адвокатског испита 1927. године. Коста је био активан адвокат од 1927-1961. године (сем у периоду окупације 1941-1944).
Костин живот описује врсни историчар адвокатуре Милорад Болтић: „Национални револуционар (у младости), спортиста и спортски радник (до краја живота), културни посленик (када су и прилике изискивале), политички првак (опозициони), социјални радник (за време рата) и угледник адвокатских организација (после рата)“. Стварно је зачуђујуће да се толико енергије нашло у венама овог човека.
Остаће упамћен као велики пријатељ Матице Српске, њен ктитор и заштитник у тешким временима, а касније и члан Управног одбора, до Другог светског рата. До тада је учествовао у баштињењу, очувању и јачању свих тековина присаједињења.
Почетак Другог светског рата, дочекао је на вољеном му месту: у фотељи председника ФК Војводина. Клуб је, као просрпски, као и све остало што је јачало и чувано од 1918. године, па до тада, забрањен, а имовина конфискована.
Др Коста Хаџи био је члан Српске православне цркве и пријатељ Владике Иринеја Ћирића, он покреће акције за помоћ деци и људима заточеним у злогласном логору Шарвар, излажући се личној опасности.
Због ових акција, касније је назван „Шарварским оцем“, а Нови Сад је тада, поново окупиран, поново показао понос и снагу и примио око три хиљаде деце и осам стотина одраслих који ће по импровизованим болницама тражити спас од неумољивих мађарских фашиста.
Хаџи се српске националне идеје не одриче ни када је она готово угушена у комунизму: он је прво био секретар Анкетне комисије за утврђивање недела и злочина окупатора, а касније је покушао немогуће у црвеној диктатури: да оснује Самосталну демократску странку!
Чувао је епархију Бачку у време ужасног терора и заступао на суду многе „ратне злочинце“, у суштини мислеће Србе, противнике комунистичког система. Њега су због неодрицања од својих ставова хтели да избаце из адвокатске коморе, па је један од колега прокоментарисао „како стварно иде у цркву, али увек седи за левом певницом (што би значило да је левичар“). Хаџи није остао дужан одговора: „ За десном певницом се читају Оченаш и симбол вере, док се за левом или ћути или отпевава или потврђује. То је оно што тражите од мене у комори“.
У јануару 2014-те године свечано је откривен споменик др Кости Хаџију, споменик је постављен испред фудбалског стадиона ФК Војводина пред око 500 присутних поштовалаца др Хаџија, а свечаности је присуствовао и син др Хаџија.
Остави коментар